Stsh's Book Corner: komedija

Showing posts with label komedija. Show all posts

Tilman Ramštet (1975) je nemački pisac. Studirao je filozofiju i književnost u Edinburgu, Tibingenu i Berlinu. Objavio je pet romana od kojih je najpoznatiji ,,Kineski car” za koji je dobio nagradu ,,Ingeborg Bahman”, jednu od najprestižnijih nagrada na nemačkom području. Živi u Berlinu.

,,Kineski car” (2008.) je neobična priča o još neobičnijem odnosu dede i unuka. Narator romana, Kajt, omiljeno je dedino unuče i zato se niko u porodici neće iznenaditi kada deda baš njega izabere za saputnika na putovanju života. A s ozbirom na dedin, recimo, zanimljiv sklop ličnosti, niko se nije iznenadio ni kada je kao destinaciju odabrao Kinu. Niko osim Kajta koji zaista, ali zaista nije želeo da se upusti u takvu avanturu.

,,Kina, baš je morala da bude Kina, kao da ne postoji Severno more, kao da ne postoji Harc, ni Rigen, ni Francuska, ni jezero Garda, nego samo Kina, Kina i ništa drugo sem Kine. ‘Ne želim da se raspravljam’, rekao je deda, a ja sam rekao da mi to baš odgovara, jer ni ja, naime, ne želim da raspravljam o tome, i da Kina ne dolazi u obzir, a onda sam skrstio ruke, i deda je učinio isto, mada je imao samo još jednu ruku, desnu, ali je ipak nekako umeo vešto da je obmota oko levog rukava, tako da izgleda kao da su obe ruke skrštene a da se ne dodiruju, i onda smo se dugo gledali, deda što odlučnije, a ja što zajedljivije, da bih mu dokazao kako je Kina potpuno smešna zamisao, na šta je deda samo rekao: ‘Ja umirem’.”

I deda je zaista preminuo, ali ne pre nego što je Kajt spiskao novac predviđen za putovanje. Zbog izuzetno komplikovanih i disfunkcionalnih odnosa sa porodicom (nezamislivo komplikovanih: narator se, naime, zabavlja sa dedinom bivšom devojkom), Kajt odlučuje da porodica to nikad ne sazna. Na početku romana zatičemo ga skrivenog ispod radnog stola, s otvorenim turističkim vodičem po Kini gde porodici piše tobožnja pisma u kojima opisuje doživljaje s nezaboravnog putovanja. Situacija se dodatno komplikuje kada Kajt primi poziv o dedinoj smrti (deda je, takođe ne zaista zainteresovan da putuje u Kinu, odlučio da ipak otputuje, mada nešto bliže) koju mora sakriti od porodice kako bi uspeo da do kraja održi iluziju koju je toliko brižljivo planirao.

Roman je, narativno, podeljen na dva dela. U jednom čitamo Kajtova izmišljena pisma iz Kine, dok u drugom upoznajemo njegovu porodicu, dedine neobične navike i težak karakter i saznajemo kako se našao u situaciji u kojoj je. Iako se na početku trudi da svedočanstva budu što uverljivija, njegova mašta ubrzo uzima stvar u svoje ruke i izveštaji se pretvaraju u fantazmagorične, ponekad bizarne priče koje postepeno po apsurdnosti prevazilaze ,,realistični” aspekt priče – odnosno situaciju u kojoj Kajt, sćućuren ispod radnog stola, izbegava pozive da identifikuje telo pokojnog dede i pozive žene kojoj je obećao da će je oženiti. Dedin karakter pruža mu mogućnost da izmisli pregršt neverovatnih situacija u koje je lako poverovati, njegove nedolične komentare pri obilasku turističkih atrakcija, kao i zavođenje nekoliko kineskinja, ali Kajtova pisma uskoro postaju evidentna, preterana fikcija kakva je nezamisliva čak i u magičnoj, tajanstvenoj zemlji poput Kine. Njegova pisma ubrzo postaju ogledalo sopstvenih problema, egzistencijalne krize, ali svedočanstvo naklonosti prema jednom prilično teškom starcu.

Kajtov deda je jednom u šali izgovorio da je kineski car i Kajt je, tada i dalje dete, bio ubeđen da su on i njegova porodica Kinezi. ,,Kineski car” je, iako potpuno izmišljen, zanimljiv i na momente iznenađujuće uverljiv putopis o Kini. Pored toga, to je duhovita i zanimljiva, premda apsurdna priča o individuama toliko posebnim da ih je nemoguće smestiti u društveno prihvatljive kalupe, ali i kritika društva koje na tim kalupima insistira po svaku cenu. To je priča o jednom psihološkom slomu i činjenici da se ponekad toliko upletemo u životne niti da prosto ne znamo kako da ih raspletemo. Svako od nas je bar jednom poželeo da se, baš kao Kajt, sakrije od svakoga i ispiše novu životnu priču, ma koliko se neverovatnom činila. Tilman Ramštet svom junaku pruža takav prostor, iako prilično skučen, i piše roman koji je omaž farsi i rableovskom karnevalu. I prilično ironično, ali sigurno ne slučajno, smrću jednog od junaka slavi život u njegovom pravom, eksplozivnom obliku.

Izdavač: Lom

Ocena: 4/5

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Šmrk” je je 39. roman u serijalu o Disksvetu i deveti roman u serijalu o straži.

U prostorijama Gradske straže Ank-Morporka vlada neobična atmosfera. U toku je dan koji će se dugo pamtiti i niko nije sasvim siguran kako da se ponaša. Čak je možda i lordu Vetinariju malčice nelagodno, i to ne samo zbog još jedne izuzetno teške ukrštenice koja mu je pred očima. Sve je spremno. Kerot će preuzeti Vajmsovu značku u podne. Ne, Vajms nema prava na žalbu. Da, svi znaju koliko je ponosan i koliko mu je teško palo da doslovno moli da ga poštede. Sve je uzalud. Sem Vajms prosto mora da ode na dvonedeljni godišnji odmor. Njegove kolege su prikupile novac i kupile mu oproštajni poklon – kanticu i lopaticu za pesak. Ali Vajms ne ide na more već na selo, na imanje ledi Sibil gde će morati da se susreće sa plemstvom i gde će mu supruga brojati svaki svakcijati zalogaj. Ako pitate bilo koga drugog, to baš i nije tako strašno. Ako pitate Vajmsa, lepše bi se proveo na vešalima. Ma koliko obožavao suprugu i sina, treba da znate nešto o ledi Sibil: ona je smatrala ,,kako je reč njenog dragog muža zakon za Gradsku stražu, dok je za nju samu bila tek uljudan predlog koji će ona iz učtivosti uzeti na razmatranje”. Zapravo, da biste razumeli čitav zaplet, treba dobro da poznajete Sema Vajmsa, jer ,,Šmrk” nije toliko roman o straži, koliko roman o baš njemu.

U standardnom pračetovskom maniru pratimo Vajmsov boravak na selu, susrete sa plemstvom i zbunjenost nad opsesijom njegovog sina životinjskim govancima. Srećom, tu je Vilkins, Vajmsov lični batler kojem komandir s vremena na vreme može da se izjada. Srećom, takođe, Vajms je bio u pravu kada je rekao da ,,Gde ima policajca ima i zločina” pa boravak na selu neće biti baš onako dosadan kao što je zamišljao.

Ukoliko ste redovno pratili serijal o Disksvetu, znate da su, uprkos Pračetovom prepoznatljivom humoru, kasniji romani dosta mračniji od prvih, a to je slučaj i sa ,,Šmrkom”. Zločin koji Vajms čvrsto odluči da reši nije bilo kakvo ubistvo. Žrtva je goblin, što ne izaziva veliku pažnju javnosti jer se goblini smatraju nižom vrstom, maltene štetočinama. Pračet na ovaj način u roman uvodi važnu temu diskriminacije manjina, ali joj dodaje i malo začina: jasno je već na samom početku da je u zločin upleteno plemstvo i da povod za ubistvo nije prosta netrpeljivost već da se iza svega krije čitava mreža organizovanog kriminala – trgovina drogom i ljudima (u ovom slučaju goblina, ali svakako mislećim bićima). Vajmsov osećaj za pravdu je neprikosnoven i za njega zaštićeni pojedinci ne postoje (što će kasnije stvoriti omanje neprilike Vetinariju) a vapaj goblina ,,mili-caji” kojim zahtevaju ,,pravu avdu” dodatno će ga motivisati da zločincima stane na put i ispravi nepravdu od koje čitav Disksvet prosto okreće glavu.

Ovo nije prvi put da Pračet u svoj, prvenstveno komični serijal, upliće važne socijalne teme, iako se čini da je to ranije radio suptilnije i manje nametljivo a opet, jednako upečatljivo. Čitajući romane o Disksvetu samo bi najpovršnijim čitaocima promaklo da su u pitanju aktuelne priče o svetu u kojem živimo. ,,Šmrk” međutim, nije komična fantastika sa aluzijama na goruće socijalne problem – to je roman o diskriminaciji i organizovanom kriminalu koji je, eto, sticajem okolnosti, smešten u izmišljeni univerzum. Za ljubitelje Pračetovih serijala, posebno romana o Vajmsu, ovo će zasigurno biti poslastica (jer svaki Pračetov roman je poslastica, samo drugačije vrste), ali ako kojim slučajem tek treba da se upoznate sa Disksvetom, ostavite ,,Šmrk” za kasnije jer ne samo da se nadovezuje na prethodne romane (što nije slučaj sa svim knjigama), ovaj roman zahteva i već postojeće razumevanje Pračetove netolerancije na nepravdu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Kejleb Krisp je zapravo pseudonim australijskog pisca Stivena M. Džajlsa pod kojim su objavljene avanture devojčice Ajvi Poket. Stiven M. Džajls se u Australiji proslavio avanturističkim knjigama za decu pisanim po uzoru na gotske romane, od kojih su najpoznatiji serijali Sajlas i Vinterbotomovi i Ajvi Poket.

Svetsku slavu je stekao upravo knjigama o doživljajima neobične devojčice i širom sveta je poznat po pseudonimu. Retko se pojavljuje u javnosti i o njegovom životu se ne zna mnogo. Samo šaljiva biografija u kojoj se predstavlja kao osobenjak. Kako kaže, rođen je u Australiji gde su ga odgajali strastveni bibliotekari koji su ga hranili književnošću 19. veka i mlakom kašom. Period detinjstva mu se tragično i prevremeno završio kada je baku Mejbl prodao za šaku običnih semenki bundeve. Diplomirao je na Univerzitetu Tihe patnje na odseku za Ćudljivu misao. Čvrsto je odlučio da će ostaviti trag u svetu svojim pisanjem. Naravno, usledio je period teškog truda, neuspeha i razočaranja koji je trajao sve dok se Krisp nije preselio u napuštenu kolibu u šumi i posvetio se pisanju o Ajvi Poket, ni po čemu posebnoj dvanaestogodišnjoj sobarici. Sa spoljašnjim svetom Krisp komunicira isključivo Morzeovom azbukom ili lupkanjem po timpanima. Ne podnosi poslastičare i određene vrste kućnih zečeva. U jednom od retkih intervjua, Kejleb Krisp je otkrio da najradije provodi vreme u dugim šetnjama po mašti, da je najsrećniji kada napiše savršenu rečenicu, da je izuzetno nestrpljiv i da retko odgovara na pozive. Kada bi mogao da putuje kroz vreme, istog časa bi se uputio u London 19. veka, mesto i vreme koje je vrlo autentično dočarao čitaocima Ajvinih doživljaja.

Na pitanje kako je dobio inspiraciju za lik Ajvi Poket, Krisp odgovara: „Želeo sam da napišem priču o dvanaestogodišnjakinji koja povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nije baš preterano bistra, ali je ubeđena da je svi obožavaju. Inspiracija mi je, zapravo, bila svaka dvanaestogodišnjakinja na svetu”. I zaista, mašta i samopouzdanje Ajvi Poket ne poznaju granice. Ona ne izgleda kao sluškinja – pre kao princeza, poseduje gipku hitrost preplašenog zeca i urođeni instinkt Šerloka Holmsa. I gorštaka. I krave na sedativima. Ukratko, ako pitate Ajvi, ona je sposobna da se snađe u svakoj prilici i da se prilagodi svakoj situaciji. Ako pitate ljude koji je poznaju, na primer groficu Karbankl čijim pismom počinje prvi roman u serijalu, Ajvi je sve suprotno tome. Ona je hodajuća katastrofa od koje treba bežati glavom bez obzira. Ipak, Ajvi je svojim nepokolebljivim optimizmom, odlučnošću i stavom da će sve biti u redu očarala čitaoce širom sveta (bez obzira na uzrast). Predivni, izuzetno duhoviti romani Kejleba Krispa prevedeni su u više od dvadeset zemalja.

Avanture ove neobične devojčice koja po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams počinju kada je gazdarica bez upozorenja napusti, ostavivši joj samo kratko pismo koje završava rečima „Daleko vam lepa kuća”. Ajvi je u potpunoj neverici: „Bila sam zatečena. Šokirana. Zgrožena. Nisam li bila lojalna i brižna sluškinja grofici? Nisam li? Dobrano sam se zamislila nad svojim vladanjem i nisam mogla sebi da pronađem nikakvu manu. Ako mi je i bio potreban još neki dokaz da je grofica Karbankl skrenula s uma, sada sam ga imala. Žena je bila potpuni fijuk.” Čitaoci, naravno, na samom početku ne mogu doneti nikakav sud, ali vrlo brzo će shvatiti da grofica ipak nije baš potpuni fijuk. Ipak, Ajvi, čini se, baš ima sreće (a ispostaviće se da je sreća često prati) i u trenutku kada je prepuštena na milost i nemilost okrutnog viktorijanskog sveta, poveren joj je neverovatno važan zadatak – da ogrlicu od neprocenjive vrednosti odnese jednoj devojčici kao poklon za rođendan. Pravila su vrlo jednostavna: ogrlicu sa čudnovatim Satnim dijamantom ne sme nositi oko vrata, ne sme je nikome pokazati i mora je predati određenog dana određenoj osobi. Vrlo brzo će se Ajvi naći u središtu komplikovane zavere i avanture ispunjene intrigama, zločincima, čudnim bićima, destrukcijom i gomilom nesporazuma.

Na prvi pogled, Ajvi zaista nije devojčica koju krase vrline uobičajene za junake knjiga za decu. Naprotiv, pre bi se mogla okarakterisati kao antijunak. No, uprkos tome što se često zapetlja u sopstvenim iluzijama, što nema ni osnovne manire, ne ume uvek da održi obećanje i apsolutno ne ume da shvati kada je nepoželjna, Ajvi se uvek nekako snađe i izvuče iz svake neprijatne situacije, kao da je rođena pod srećnom zvezdom. Njeno poreklo i rano detinjstvo takođe su deo komplikovane slagalice koju treba da složi i važan su faktor u formiranju njene ličnosti. Ajvi je samo dete, i to siroče koje je odrastalo bez roditeljske ljubavi, smucajući se po ozloglašenim viktorijanskim domovima za nezbrinutu decu. Otuda i njena naivnost koja, istovremeno, budi nevericu i izaziva kikotanje – zbog duboko ukorenjene čežnje za toplim domom i ljubavlju koja joj je čitavog života bila uskraćena, Ajvi se lako vezuje za druge ljude potpuno nesvesna da neki od njih mogu imati loše namere. Jer Ajvi polazi od sebe. Ma koliko bila trapava, hvalisava i nepromišljena, Ajvi je u suštini dobra devojčica koja nikome ne želi da učini nažao. Njena vernost je na momente srceparajuća, kao i upornost da reši svaki problem koji joj se nađe na putu, čak i da rizikuje sopstveni život (mada uglavnom toga nije svesna) kako bi ispunila poslednju želju grofice koju vidi prvi put u životu. Šarm Ajvi Poket nije u potpunosti neobjašnjiv i zaista je krasi mnoštvo urođenih instinkata, iako možda ne baš onih kojima se u romanu hvali.

Kejleb Krisp je pokazao izuzetan dar za pisanje napete avanture prepune obrta i misterija koja će vas terati da se naglas smejete. Osobenjaka kao što je Ajvi Poket zaista može stvoriti samo osobenjak poput Krispa. Ilustracije Barbare Kantini savršeno su se uklopile u gotsku atmosferu romana zbog čega Samo ne Ajvi Poket predstavlja i poseban vizuelni užitak.

Većina junaka u romanu očajnički pokušava da pobegne od Ajvi, ali ja vam toplo preporučujem da je upoznate. Istina je da je Ajvi daleko od savršenstva, ali – uverićete se i sami – čitanje o njenim avanturama predstavlja nezaboravno iskustvo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

*Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****, a najavljen je i četvrti deo Why Mummy's Sloshed. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Swears je druga knjiga o Elen, večno iscrpljenoj četrdesetdvogodišnjoj mami dva mala anđ... ok, dvoje dece od koje je jedno gotovo kablom privezano za ajped a drugo ima san da postane instagram influenserka. Elen smo upoznali u romanu Why Mummy Drinks (recenziju možete pročitati OVDE) koji nam je odgovorio na pitanje iz naslova i pružio komičan uvid u svakodnevicu udate, zaposlene žene s dvoje dece sa kojom mnogo žena može da se poistoveti. Sad kad su deca još malo porasla, a novac, zarađen zahvaljujući aplikaciji koju je glavna junakinja osmislila u prethodnom romanu, polako na izmaku, Elen odlučuje da napravi nov, izazovan korak u životu – da se zaposli u modernoj startap firmi. Naravno, njen muž Sajmon ima štošta protiv, a ni sama Elen nije sigurna kako će se snaći u mladalačkoj firmi u kojoj se svi oblače po nekoj novoj, hipsterskoj modi i hodaju unaokolo sa kafama za poneti (barem sudeći po Pinterestu). Ipak, uprkos ne baš najsrećnijem razgovoru za posao, Elen je primljena. U prvi mah ne uspeva kolegama da saopšti da je majka dvoje dece a onda naprasno odlučuje da će tu informaciju ostaviti za sebe jer joj se način na koji se okolina ophodi prema jedinoj koleginici koja (bar zvanično) ima decu najblaže rečeno nimalo ne dopada.

Kod kuće je sve po starom – Sajmon je i dalje večito važan i zauzet (i potpuno beskoristan) i stalno na poslovnim putovanjima, Božić je najvažniji dan u godini a određena vrsta božićnog pudinga najvažnija stvar na svetu, porodica je i dalje nesnosna, deca još nesnosnija pa nije ni čudo što su povremena čaša vina i sočna psovka poslednje Elenino utočište. Deca su, pride, u onom uzrastu kad nisu baš ni deca ni tinejdžeri i Elen je primorana da posmatra kako se iz nekadašnjih nevinih bića sve brže pretvaraju u male monstrume: Jane has obviously point-blank refused to take part in any such babyish activity as being read to in the evening, and so we compromised with her promising to read something herself instead, which I felt was a perfectly reasonable offer, until after two chapters she announced that Anne of Green Gables was stupid and boring and wht was Anne always wittering on about imagination and I shouted that Jane had no soul and was clearly a changeling as no child of mine would speak thus of Anne Shirley. Now I pretend not to know that she is watching YouTube make-up tutorials instead of wandering the enchanted lanes of Avonlea with Gilbert Blythe (who I still totally would, incidentally).

I dok pokušava da žonglira novim poslom, brizi o deci i kućnim poslovima (za koje će unajmiti pomoć, ali to je tek posebna priča) i pokušaju da s vremena na vreme izađe sa prijateljima na piće, njen brak trpi posledice i ovoga puta deluje kao da mu nema spasa.

In the end, I suppose that's what a marriage comes down to: finding the one special person you want to annoy and be annoyed by for the rest of your life.

Iako je dnevnik glavne junakinje pisan s namerom da zasmeje i opusti, Džil Sims, kao i u prvom romanu, skreće pažnju na neka od gorućih tema kada je svakodnevni život žena u pitanju. Čitajući Elenine sve češće svađe s mužem, kojeg s pravom povremeno čašćava nadimkom bastard, nemoguće je ne pomisliti da njihov brak možda nije vredan spasavanja. Ali ono što Elen proživljava nije retkost, naprotiv, kugla zemaljska se ipak i dalje vrti po principima patrijarhata, pa je činjenica da njen muž uporno sebe smatra glavom kuće a brigu o domu i deci ekskluzivno njenim poslom – sasvim normalna pojava u 21. veku. Kao što je, evidentno, i šikaniranje koleginica na poslu jer ponekad moraju da izađu ranije i pokupe dete u školi, iako pritom posao ne trpi. Elen je i sama svesna ove diskriminacije pa radije izmišlja obaveze poput odlaska kod zubara ili ginekologa zbog čega joj, naravno, niko ne zamera, nego što staje na stranu koleginice.

Elen (to smo naučili u prethodnom romanu) nije savršena, naprotiv, ona je sasvim obična žena satkana od sitnih kaprica i mana, što romane Džil Sims čini prijemčivim svakoj ženi, a ne samo majkama koje pokušavaju da uklope karijeru i školske priredbe u dnevni raspored. Njen stil možda neće prijati svakom, kao i njeno otvoreno kukanje na muža, decu i porodicu. Ponekad preteruje, kao na primer kada odlepi jer je muž odlučio da je iznenadi tako što je sredio ormariće u kuhinji i pobacao začine kojima je istekao rok trajanja, ali često je u pravu (svaka žena koja je neko vreme provela pored prehlađenog muškarca prosto mora da stane na njenu stranu). Za nečiji ukus možda previše (i prilično kreativno) psuje, ali ako mislite da žena u njenoj situaciji sebi ne bi trebalo da dozvoli nekoliko capslock unosa u dnevnik i da na komičan način prikaže sve teškoće sa kojima se svakodnevno susreće samo zato što je, sticajem okolnosti, žena – to onda samo znači da je patrijarhat zaista odneo šalu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Harper Collins

Grejem Simsion je australijski pisac i scenarista. Prvi roman, The Rosie Project, napisao je 2012. godine. Roman je postao svetski bestseler, preveden na više od 30 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i nagrađen brojnim priznanjima. Dve godine kasnije, Simsion piše nastavak priče The Rosie Effect, a nakon dva samostalna romana i završnicu trilogije The Rosie Result. Pored romana, Simsion piše i kratke priče, scenarije i stručne knjige. Živi i radi u Melburnu.

The Rosie Project (Ljubavi, pronađi me) priča je o Donu Tilmanu, profesoru genetike koji, uprkos uspešnoj karijeri, nema mnogo sreće u ljubavi. Naime, ni socijalizacija mu baš ne ide od ruke. U životu je imao svega nekoliko prijatelja a taj, ionako uzak krug, sveo se na kolegu Džina i njegovu suprugu Klodiju. Ipak, Don zalazi u godine kada je krajnje vreme da upozna nekoga s kim će provesti život i zato rešava da ozbiljno pristupi tom zadatku. Na scenu stupa Projekat Supruga.

Već na prvim stranicama shvatamo da Don nije sasvim običan lik iz romana. Njegov život je personifikacija eksel tabele: izuzetno je organizovan, svaki dan mu je isplaniran do tančina, i svako remećenje unapred zacrtanog plana blago ga izbacuje iz koloseka. Zbog toga ne treba da čudi što će predavanje o Aspergerovom sindromu, koje će održati umesto Džina, napraviti neverovatnu pometnju u rasporedu. Naime, to vreme je zakazano za čišćenje kupatila a u Donovoj glavi ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem.

Grejem Simsion ne bira predmet predavanja slučajno. Već nakon uvodnog obraćanja tokom predavanja jasno je da se Don Tilman savršeno uklapa u profil osobe koja ima Aspergerov sindrom, ali kao i većina odraslih osoba sa ovim sindromom, toga uopšte nije svestan. Aspergerov sindrom jedan je od retkih poremećaja iz autističkog spektra koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj interakciji i komunikaciji i ograničenim interesovanjima i aktivnostima. Pored sklonosti ka rutini i preokupacije tačno određenom temom, odlikuje ga i nedostatak empatije. Don Tilman ima sve navedene osobine, ali u tome ne vidi neki veći problem. Naprotiv, on najčešće smatra da problem leži u drugom. Čak i kada se bude spremao za predavanje o Aspergeru, zauzeće izuzetno odbrambeni stav prema sindromu: ,,Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama – prihvatljivim društvenim normama – koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav moguć spektar”. Ako pitate profesora Tilmana, ovaj sindrom bi se mogao okarakterisati i kao moguća genetska prednost – odlikuju ga veština organizacije, koncentracije, visok stepen racionalnosti i nedostatak emocija (koje, po njegovom mišljenju, iako samo prouzrokuju probleme).

Sve navedene osobine, koje poseduje i sam Don, poslužiće mu u pronalasku savršene supruge. Ovog puta neće se uzdati u pomoć prijatelja čiji se pristup temelji na tradicionalnom odlasku na sastanke (Don ga je odbacio jer smatra da ,,verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva"). Na pamet mu pada mnogo bolje, efikasnije rešenje u pronalasku savršenog kandidata za partnerku: upitnik.

,,Upitnik! Vrlo očigledno rešenje. Napravljen za tačno određenu svrhu, naučno validan instrument, koji je trenutno najbolji način da se odstrane sve one žene na koje ne vredi traćiti vreme, žene koje su neorganizovane, sklone diskriminaciji sladoleda, koje se žale na vizuelno uznemiravanje, gledaju u kristalnu kuglu, čitaju horoskop, opterećuju se modom, žene koje su religiozni fanatici, veganke, fanatične ljubiteljke sporta, kreacionistkinje, pušačice, naučno nepismene, homeopate, i da na kraju ostane potencijalno savršena partnerka, ili, što je realnije, kraća lista poželjnih kandidatkinja.”

Život, naravno, ma koliko Don odbijao to da prihvati, ne može da se smesti u tabelu i potpuno isplanira. I tako će u život profesora Tilmana (nakon brojnih nepodesnih kandidatkinja) ušetati Rouzi, žena koja, u teoriji, pada na svakom zadatom kriterijumu. Donovu pažnju neće isprva privući kao kandidatkinja za Projekat supruga (Rouzi je zavisna od nikotina, ne jede meso i potpuno je nepredvidiva) već kao razlog za novi, takođe uzbudljiv projekat. Naime, Rouzi traži svog biološkog oca, a ko je bolji pomoćnik u takvoj potrazi od genetičara koji ima pristup opremi za analizu DNK? Projekat Supruga, dakle, ide na kraću pauzu. Na scenu stupa Projekat Otac.

Simsionov roman prvenac je šarmantna priča o spremnosti na promene i širenju vidika. Njegov glavni junak hoda po tankoj ivici iritantnosti, ali nemoguće je ne zavoleti ga i ne navijati za par koji, u teoriji (makar ako pitamo Donov upitnik) nema nikakve šanse za sreću. Don Tilman nije u potpunosti nesvestan sebe, naprotiv, on zna da mu intimnost predstavlja problem i svestan je činjenice da je ona izuzetno važna većini ljudi. Možda ih zbog toga smatra inferiornim u odnosu na sebe, ali zna da on sam predstavlja manjinu. Don neprekidno radi na svom usavršavanju i život shvata mnogo ozbiljnije nego što je to ponekad potrebno. Zbog toga će, na primer, kako bi se infiltrirao u grupu mogućih kandidata za Projekat Otac, provesti nerazumno mnogo vremena u izučavanju pravljenja koktela i još jednom pokazati kako može da bude sve što poželi. Za učenje spontanog ponašanja i prevazilaženja unapred zacrtanih stavova i rutina ipak će mu biti potrebna mala pomoć a ispostaviće se da za takvu, životnu školu, nema boljeg pomoćnika od Rouzi.

The Rosie Project je jedna od onih knjiga koja čitaoce informiše o nedovoljno poznatim temama tako da nisu ni svesni da tokom čitanja romana nešto uče. To je topla, duhovita priča o ljudima koji, iako su malo drugačiji, zaslužuju svoje mesto na ovom svetu. Potrebno je samo da im neko pruži ruku i pomogne da naprave nekoliko prvih, nesigurnih koraka, a ako isprva izgleda da ne žele da je prihvate, ponekad je neophodno samo stisnuti malo jače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Vulkan

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Drinks je roman u formi dnevnika koji vodi Elen, iscrpljena majka dvoje dece na pragu četrdesetih. Njen život je prilično haotičan. Deca se ponašaju kao divljaci, pas je ništa ne sluša, skoro kao ni muž. Elen samo želi da bude kao sve one uzorne majke koje na kapiji škole dočekuju svoju anđeosku decu s osmesima na licu. I rešena je da će baš ova školska godina biti prekretnica u njenom životu. Naravno, njene želje i planovi daleko su od stvarnosti. Roman počinje njenim sanjarenjem o savršenom životu koji se odmah upoređuje sa haotičnom svakodnevicom. Umesto da je deca čekaju spremna ispred vrata svakog jutra, nasmejana i spremna za školu, Elen je primorana da ih vija po kući i preklinje da krenu, umesto da veselo čavrlja sa ostalim mamama, Elen ih izbegava u strahu od osude, umesto da njena deca revnosno rade domaće zadatke i blistaju u svakoj vannastavnoj aktivnosti, ona vise na internetu i ništa drugo ih ne interesuje. Elen ima 39 godina i veliki problem da se pomiri sa tim. Kako je vreme tako brzo proletelo? Gde su se dele dvadesete?

I am thrity-nine today. I don't want to be thrity-nine. How did that happen? When did that happen? I wasn't meant to get any older than twenty-eight at the most – and even that seemed impossibly ancient – and now I am staring down the barrel at forty and a future that will probably consist of quirky patterned skrits from catalogue companies and perhaps a 'statement scarf' if I am feeling really daring.

Ljudima koji imaju malu decu prve stranice ovog romana verovatno će delovati poznato (hteli vi to da priznate ili ne). Pa ipak, Why Mummy Drinks nije samo roman za majke. Povezivanje sa glavnom junakinjom vrlo je jednostavno – svi znamo kako je to maštati o savršenom životu dok nam se stvarnost obrušava na ramena. Ne moramo imati decu da bismo mogli da se poistovetimo sa jednom ovakvom junakinjom, naprotiv. Elen je savremena everywoman – žena koja bi mogla da postigne mnogo toga samo da je u višem cilju ne sprečava praćenje (više ili manje) poznatih ljudi po Fejsbuku, skupljanje veša razbacanog po podu i ribanje za ostalim članovima porodice. A kad smo već kod porodice, tu stvari postaju malo zamršenije. S jedne strane, tu je njena sestra, uspešna, lepa rivalka (ili kako to Elen opisuje: my smuggety-smug-smug-pants, super-clever, corporate-fat-cat, rich-as-Croesus, practically-perfect-in-every-way sister) Džesika, a s druge, sestra njenog muža koja je odlučila da kaže NE civilizovanom svetu (i svom starom imenu), okrene se spiritualizmu, ode u hipi krajnost i svoju gomilu dece vaspitava po nekakvim paleolitskim principima. I obe su, naravno, odlučile da božićne praznike provedu baš sa Elen i njenom porodicom. Na sve to, Elen ima probleme u braku, u dugovima je do guše, sreće svog bivšeg i uspeva da svoj život drugima dočara putem aplikacije za telefon po čijem nazivu i roman nosi ime (i, na sveopšte iznenađenje, da dobrano zaradi).

Why Mummy Drinks je, ukratko rečeno, urnebesno smešno opisana monotonija savremenog života sa kojom, makar u određenim situacijama, može da se poistoveti svako. U pojedinim epizodama se, naravno, zarad humora nije štedelo na preuveličavanju, naročito u onima sa decom (bar se nadam) ili hipi snajom, ali uprkos tome roman deluje potpuno realistično. Za to je, verovatno, najviše zaslužan karakter glavne junakinje. Ona, naime, nije anđeosko stvorenje koje trpi nepravdu, naprotiv. Elen je prilično sebična, nezrela, temperamentna i uopšte daleko od savršenstva (kao i svi mi, uostalom), što su osobine koje je čine dodatno dopadljivom i uverljivom. Ona psuje kao kočijaš (FML joj je skoro pa uzrečica) i poseže za vinom češće nego što bi trebalo (I do love a free bar. I am assuming the day will eventually arrive when I do not treat a free bar as a challenge to drink as much as I can in as short a time as possible), misli sve ono što svi mi ponekad pomislimo, iako nas politička i razne druge korektnosti sprečavaju da to naglas izgovorimo (Fucking fuck my fucking life. And people wonder why I drink? 'Enjoy every moment' they say. 'They grow up so fast' they say. 'Children are such a blessing' they say). Stil kojim Džil Sims piše je šlag na torti: knjiga se čita brzo i lako, uz veselo kikotanje i zaverenično klimanje glavom, kao i povremene pauze da bilo kome (naročito mužu) naglas pročitate određene delove. I kada sklopite korice i shvatite ,,Zašto mama pije", sigurno ćete poželeti da saznate i zašto psuje, a možda i (ako druga knjiga bude jednako dobra kao i prva) zašto na kraju ne daje ni pišljivog boba.

Ocena: 5/5

Izdavač: Harper Collins

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana (recenziju romana ,,Moja baka vam se izvinjava” možete pročitati OVDE), takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike.

,,Brit-Mari je bila tu” (2016) je treći Bakmanov roman a može se čitati kao spin-off romana ,,Moja baka vam se izvinjava”. Naime, tu smo upoznali Brit-Mari, glavnu junakinju romana, džangrizavu komšinicu u kojoj je autor video potencijal za novu priču. Nakon dešavanja u prethodnom romanu, Brit-Mari odlučuje da ostavi svog nevernog supruga i u šezdeset trećoj godini života počne svoj život iznova.

Srećemo je u prostorijama Zavoda za zapošljavanje i već na prvim stranicama romana, kroz razgovor sa službenicom, shvatamo da je Brit-Mari svoje novo životno poglavlje shvatila veoma ozbiljno. Naime, Brit-Mari mnoge stvari shvata veoma ozbiljno, stvari za koje drugi ljudi obično ne mare (na primer raspored pribora za jelo u fiokama – viljuške, noževi, kašike. I nikako drugačije. Pa, nismo valjda životinje??). Brit-Mari, takođe, teško razume druge ljude i njihov nehajan stav prema tako važnim stvarima. Zbog toga je ljudi smatraju teškom i često joj zameraju da zvoca. Ni izraz lica joj baš ne ide u korist, ljudi često misle da ih osuđuje. A to zapravo nije slučaj, ne, nikako. Brit-Mari samo skreće ljudima pažnju na stvari koje rade pogrešno (mnogo direktnije nego što bi ljudi želeli) i ne osuđuje nikoga, ali pobogu, valjda jedna civilizovana osoba ume da razlikuje ispravno od pogrešnog. Ako niste dovoljno civilizovani po njenim merilima, ne brinite, Brit-Mari će se postarati da to postanete, ali neće vas osuđivati, to nikako.

Brit-Mari, dakle, vrlo ozbiljno shvata stvari. Zato će se, nakon prvog razgovora sa službenicom Zavoda za zapošljavanje koji je završen jednim ljubaznim ,,Javićemo vam se”, već sutradan pojaviti u istoj toj kancelariji dva minuta nakon početka radnog vremena (jer ne želi da bude nametljiva) i zahtevati nove informacije. Svako ko je ikada kročio u Zavod za zapošljavanje zna da stvari ne funkcionišu baš tako, ali ne i Brit-Mari. No da skratimo priču – nakon nekoliko upornih telefonskih razgovora upućenih nesrećnoj službenici, Brit-Mari će dobiti posao (što je neće sprečiti da nastavi da je zivka). U Varoši, gradiću koji je i bog zaboravio, a ekonomska kriza dovela do izgleda grada duhova. Ipak, u njemu živi nekoliko individua koje su grad uzele pod svoje, nezakonite radnje cvetaju, a deca... nekolicina dece koja tu i dalje živi, samo žele da igraju fudbal. I da im Brit-Mari bude trener.

,,Brit-Mari je bila tu” je tipičan bakmanovski roman pisan po sada već dobro znanom receptu. U centru zbivanja je jedan, naizgled sasvim običan junak, ni po čemu poseban, ne tako omiljen u društvu koji zbog neke vanredne životne situacije biva primoran da se uklopi u zajednicu. Čitanjem romana čitalac shvata razloge zbog kojih je junak postao takav kakav je. Do kraja romana zajednica ne samo da prihvata junaka sa svim njegovim bubicama i manama (iako, gledano sa strane, baš i nemaju razloga za to), već im junak svojim postupcima menja život, baš kao i oni njemu. Prisutna je, naravno, i neka prepreka koju junaci treba da prevaziđu na svom putu do srećnog kraja, kao i jedna izuzetno emotivna scena koja bi trebalo da dirne čitaoca. Stil takođe ostaje nepromenjen: shematski pisana poglavlja i sklonost ka ponavljanju. Ovlaš gledano, recept koji se prepoznaje u pisanju bajki.

Kao i u svojim prethodnim romanima, Bakman je pokazao izuzetnu veštinu da osmisli svog glavnog junaka i natera čitaoce da ga zavole, ali baš kao i u prethodnim romanima, pokazao je i nedostatak veštine da razvije priču, preterano se oslanjajući na karaktere junaka. Brit-Mari je izuzetno dopadljiva, uprkos svojim bubicama, ali dobro osmišljen junak jednostavno nije dovoljan za dobro napisan roman. Ovoga puta Bakman odlučuje da svoje junake karakterizuje kroz poštapalice koje koriste u govoru. Interesantno rešenje ukoliko se vešto izvede, što u ovom romanu nije slučaj jer se poštapalice ponavljaju iznova i iznova, u gotovo svakoj rečenici koju junaci izgovaraju, što posle određenog vremena postaje naporno, neprirodno pa čak i iritantno. Naime, veća je verovatnoća da ćete junake upamtiti po poštapalicama koje koriste nego po njihovim imenima. Tako imamo Brit-Mari i ,,ne, to nipošto” i ,,ha”; Osobu (koja čak ni nema ime iako je jedna od glavnih junakinja u romanu) i njeno ,,kako se kaže”; policajca Svena i njegovo ,,hoću reći” itd.

Bakmanov jednostavan stil pisanja koji uljuljkuje, veština da stvori nezaboravnog glavnog junaka i izmami osmeh i suze kod čitalaca učinili su ga slavnim, a njegov prvenac ,,Čovek po imenu Uve” omiljenom knjigom čitalaca širom sveta. Ipak, u ,,Brit-Mari” emocija koju autor oseća prema svom junaku nije toliko vidljiva. Baš kao što Brit-Mari koristi sodu bikarbonu da očisti svet oko sebe od prljavštine i frustracija, tako je i ovaj roman pisan sterilno i mehanički. Usudiću se da kažem da mislim da to nije bila namera autora. Za razliku od stanovnika Varoši, čitaocima možda neće biti tako lako da se emotivno vežu za ovu junakinju (čitaocima koji nisu fanovi fudbala preporučujem da fudbal shvate kao metaforu).

Ipak, ,,Brit-Mari je bila tu” je roman idealan za dane kada želite da se odmorite i oslobodite od stresa. Opustiće vas i nasmejati (iskreno govoreći, u nekoliko navrata sam se, naročito na početku romana, naglas zakikotala) i podsetiti da malo empatije nad čudacima iz komšiluka nije naodmet. Kao i Bakmanovi prethodni romani, i ,,Brit-Mari” se može podvesti pod sekciju feel-good literature. Tako da, ukoliko volite romane koji prate asocijalne čudake i laganu literaturu koja ne opterećuje previše, Bakman je stanica za vas.

Ocena: 2.5/5

Izdavač: Laguna

Kristofer Mur (1957) je američki pisac. Napisao je 16 romana i dve zbirke kratkih priča. Pre nego što je počeo da piše, bavio se svakojakim poslovima: popravljao je krovove, radio u marketima, konobarisao i bio DJ. Mur kaže da mu je šarenoliko životno iskustvo kasnije često služilo kao inspiracija za pisanje knjiga.

„Jagnje” (2002) je šesti autorov roman, verovatno i najpoznatiji. U pitanju je izmišljeno jevanđelje o „izgubljenim godinama” Hristovog života, ispripovedano od strane Isusovog druga iz detinjstva, apostola Levija, od milošte poznatom kao Šljaga: „Moje pravo ime, Levije, potiče od Mojsijevog brata, začetnika čitavog plemena svešteničkog; nadimak Šljaga potiče od naše žargonske reči za udarac po glavi, a majka je najmanje jednom dnevno govorila da je zaslužujem, od mog najranijeg doba”.

Na samom početku novog milenijuma anđeo Razijel dobija naređenje „odozgo” da probudi Levija i sa njim se vrati za Zemlju, među „nečiste”. Neobičan nalog stiže direktno od Isusa – vreme je za novo jevađelje. Za autora je izabran Šljaga, Isusov drugar iz detinjstva, što, odmah će se pobuniti anđeo, mora da je neka greška jer „postoji razlog što se Šljaga ne pominje u ostalim jevanđeljima”. Zašto baš on, zašto baš sada? Zato što je, kako će Razijelu saopštiti arhanđeo koji mu je doneo svitak sa uputstvima, „po vremenu nečistih neka vrsta godišnjice Sinovljevog rođenja, pa on smatra da je vreme da se ispriča čitava priča” a Šljaga je, ma koliko to delovalo neverovatno, idealna osoba za to jer je pratio Isusov put maltene otkako je prohodao.

Ubrzo su se spremili i smestili u hotel na Zemlji gde će Šljaga biti zatvoren sve dok ne završi pisanje knjige. Razijel je tu da nadgleda progres i vodi računa da ovaj ne napravi neku glupost, a u međuvremenu i da malo upozna blagodeti američke televizije. Čim se zadatak završi, pitaće Svevišnjeg za dozvolu da postane Spajdermen.

Šljagino jevanđelje počinje kao i svako drugo, samo mnogo, mnogo ranije, u trenutku kada Isus ima samo šest godina i nije sasvim svestan svoje moći i značaja uloge koja mu je poverena.

„Prvi put kad sam video tog čoveka koji će spasti svet, sedeo je blizu bunara u centru Nazareta, a iz usta mu je virio gušter.”

Isusovo detinjstvo je, sudeći po opisima koji slede, bilo nalik na detinjstvo bilo kog deteta u tadašnjem Nazaretu, s tom malom razlikom što je ovaj dečak bio Mesija. Kao takav, on je predodređen da čini dobro (i s vremena na vreme izvede neko čudo), neokaljane duše, nesposoban da laže i greši – što ga iz ugla savremenog čitaoca čini i pomalo komičnim likom. Stoga je Šljagi, suštoj suprotnosti navedenom, od malih nogu pripala uloga Isusovog zaštitnika. On je uvek tu da svog najboljeg druga štiti od okrutnog sveta i sopstvene naivnosti, da mu pomogne da shvati svoju ulogu, ali i da ga obavesti o svim mogućim gresima, posebno o bludu kom će se prepustiti, razume se, radi višeg cilja.

Šljagino jevanđelje, osim što pripoveda o danima Isusovog života koji čitaocima pre toga nisu bili poznati, detaljno objašnjava kontekst pripovedanih događaja. Način na koji to čini, istina, nije baš sasvim jevanđeljski i upravo se na tome zasniva komika Murovog romana. Iz sopstvenih priznanja autora jevanđelja čitalac će vrlo brzo razumeti reakciju anđela kad mu je saopšteno kome je poveren ovako važan zadatak. Šljaga je sve samo ne neko ko bi trebalo da širi Božju reč.

„S pripovedanjem dobro stojim. Štaviše, tvorac sam jedne univerzalne priče za koju znam da je preživela sve do dan danas jer sam je čuo na TVu. Počinje sa: ‘Dva Jevrejina ulaze u bar…’ A ta dva Jevrejina? Ja i Još. Ne šalim se. U svakom slučaju, molitva mi nije jača strana, ali pre nego što pomislite da sam bio malo nekulturan prema Bogu, treba još nešto da znate o mom narodu. Naša veza sa Bogom drugačija je od veze drugih ljudi s njihovim bogovima. Naravno da je bilo straha, žrtve i tako toga, ali u suštini, nismo mi došli k njemu, nego je on došao k nama. On je rekao nama da smo izabrani, on je rekao nama da će nam pomoći da se razmnožimo svud po svetu, on je rekao nama da će nam dati zemlju gde mleko i med teče. Nismo mi otišli k njemu. Nismo tražili. A pošto je on došao k nama, mišljenja smo da možemo da ga smatramo odgovornim za ono što radi i što nam se dešava. Jer zapisano je da ‘o pogodbi odlučuje onaj ko može da okrene leđa i ode’. A ako nešto naučiš čitajući Bibliju, naučiš to da je moj narod mnogo puta okrenuo leđa i otišao. Dok si trepnuo, a mi već u Vavilonu, obožavamo lažne bogove, pravimo lažne oltare ili spavamo s neprikladnim ženama. (Mada je ovo poslednje više problem muškaraca nego Jevreja.) I Bogu manje-više nije smetalo da nas baca u ropstvo ili da nas naprosto masakrira kad god to uradimo. Takav je naš odnos s Bogom. Mi smo rod rođeni.”

Ma koliko Šljagin pristup bio nekonvencionalan, on ima jednu prednost koju ostali apostoli nemaju: bio je tu dok je Isus odrastao, sve vreme uz njega i jedini zna sve ono što u ostalim jevanđeljima nije zapisano. On to i sam shvata i šokiran je nedostatkom informacija kada se prvi put susretne sa Biblijom, naročito nedostatkom informacija o sebi: „Nisam ovde da kritikujem, ali molim vas, pa on mene uopšte ne pominje! Ni jedan jedini put. Ja znam da se moji protesti kose s poniznošću koju je propovedao Jošua, ali molim vas, ja sam mu bio najbolji drug. A da ne pominjem to što ovaj Matej (ako se stvarno tako zvao) vrlo posvećeno opisuje Jošuin rodoslov sve do cara Davida, ali Jošua se rodi, tri mudraca se pojave u staji u Vitlejemu, i onda se o Jošui ne čuje ništa do njegove triesete godine. Tridesete!” (Šljaga, međutim, ne zna da je baš ovaj problem vekovima bio tema prepirki brojnih proučavalaca Biblije.)

Najveći deo romana opisuje Šljaginu i Jošuinu potragu za tri mudraca koji su se, nakon što su prisustvovali Isusovom rođenju, rastali i krenuli svako svojim putem. Dvojica prijatelja naći će svakog od njih i usput naučiti mnogo toga o raznim religijama. Ova učenja će se kasnije stopiti u religiju koju danas znamo kao hrišćanstvo. Isus i Šljaga će tako, tokom svojih putovanja, posetiti Kabul (gde će naučiti mnogo toga o otrovima i protivotrovima, ali istovremeno živeti i sa konkubinama), Kinu (gde će učiti meditaciju i filozofiju budizma, ali i sresti poslednjeg život Jetija) i Indiju (gde će se, razume se, upoznati sa hinduističkim učenjima). Ova putovanja nisu bila prosvetljenje samo za budućeg spasioca već i za Šljagu koji je, iako je konstantno zabušavao na časovima, došao do nekih spektakularnih otkrića. Na primer, da je Zemlja lopta (vrlo lepljiva, što je razlog zbog kog ne padamo s nje). Šljaga je, takođe, tvorac sarkazma i Jošina nesposobnost da prepozna ili iskoristi ovaj vid izražvanja prilično ga nervira. Jevanđelje, naravno, obuhvata i dobro poznate likove i epizode iz Isusovog života: tu su njegovi roditelji i Marija Magdalena (u romanu poznata kao Magi), ali i nekoliko Isusovih čuda poput dizanja Lazara iz mrtvih ili pretvaranja vode u vino (pretpostavljate, opisanih prilično drugačije od događaja iz kanonskih jevanđelja); i završava najpoznatijom scenom iz Isusovog života: njegovim krajem.

Roman „Jagnje” je napisan u jeku interesovanja javnosti za gnostička jevanđelja, kao što su ona po Judi ili Mariji Magdaleni i u tom smislu se može čitati kao kritika na crkvenu dogmu i cenzuru svetih tekstova. Iako je pisan kao komedija i izuzetno pitak za čitanje, roman nimalo nije naivan. Ispod svih tih komičnih i apsurdnih epizoda krije se ozbiljno preispitivanje kanona i prepirka sa hrišćanskim učenjem. Jasno je da ovakva knjiga nije za svačiji ukus i kritike javnosti (posebno vernika) bile su očekivane. Pa ipak, iako se romanu često pripisuje epitet bogohulnog, on to nije zaista. Mur je Isusa opisao kao istinskog spasioca, suštinski onakvog kakav je i prikazan u jevanđeljima, čiste duše i blage naravi, ali je pokušao da zamisli kako bi se u ovoj ulozi snašlo dete ili tinejdžer koji tek treba da otkriva svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Kako bi se božji sin, koji je ipak samo čovek, mogao nositi sa tim pritiskom. Kako je došao do svojih apostola, kako je širio svoja učenja i postao toliko popularan za tako kratko vreme. Praktično je iskoristio fikciju i komediju kako bi naglasio pitanja koja su vekovima postavljana.

Potreba za odbranom od ljudi koji bi mogli biti uvređeni njegovim romanom, očitava se u pogovoru autora gde je objasnio koliko je istorijske građe utkano u njegovu priču. Tu autor lukavo objašnjava kako, iako je godinama istraživao, nije odoleo da u roman ubaci i vekovima ukorenjenja mišljenja o pojedinim likovima i događajima za koje u istoriji nema osnova (najpoznatije je svakako ono da je Marija Magdalena bila bludnica, podatak kog u jevanđeljima prosto nema) i još jednom podvlači da mu namera nije da prekraja istoriju već jednostavno da pripoveda priče. Ova priča, kaže autor, nije napisana s namerom da se ruga ili prkosi nečijoj veri, a ako jedan humoristički roman i može da poljulja nečiju veru, zaključuje Mur, „onda mu je možda potrebno da se malo više moli.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Dibidus

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Štancovanje para” je 36. roman u serijalu o Disksvetu i drugi roman u serijalu o Vlaži fon Lipvigu (prethodi mu roman ,,Poštašavili” čiju recenziju možete pročitati klikom OVDE).

Nakon što se (i to vrlo uspešno) oprobao u ulozi upravnika Pošte, pred Vlažom je nov, naizgled nemoguć zadatak koji je za njega osmislio lord Vetinari, upravnik Ank-Morporka. Kako je, na opšte čuđenje, digao gradsku Poštu iz mrtvih i od nje napravio unosan posao za gradski budžet, sada je vreme da isto učini i sa gradskom bankom i Kraljevskom kovnicom novca, ustanovama koje, baš kao i Pošta donedavno, posluju sa nezamislivim gubitkom. Upravnik banke deluje kao titula koja se ne odbija, ali ako vam to mesto predloži Vetinari, jasno je da tu nešto nije u redu. Što i nije preterano bitno jer Vetinarijevu ponudu ne možete da odbijete čak ni ako biste hteli. Naročito ako imate prošlost kakvu ima Vlaža fon Lipvig, bivši kriminalac koji je za dlaku izbegao vešala. Vlaži će se ova neverovatna prilika ukazati kada (pod vrlo sumnjivim okolnostima) premine gospođa Gali Izdaš, vlasnica banke, i Vlaži u amanet ostavi Gospodina Sekiraciju, malog, ružnog psa koji je, ispostavlja se, novi predsednik upravnog odbora. Uz vest o smrti gospođe Izdaš Vlaža će primiti i njeno pismo u kom ga usrdno moli da se stara o njenom četvoronožnom prijatelju. Ova molba je, naravno, propraćena ogromnom svotom novca (kao znak zahvalnosti) i prilično direktnom pretnjom smrću (čisto radi sigurnosti da će zadatak biti obavljen). Mesto upravnika mu ne gine, hteo on to ili ne. Kao i gnev nekolicine moćnika koji su odavno bacili oko na tu poziciju i sve ono što ta pozicija sa sobom nosi, pre svih izvesni Kosmo Izdaš i njegova sestra bliznakinja Puči.

,,Po povratku u Poštu, Vlaža je malo čitao o porodici Izdaš u ,,Personama od značaja”. Zaista se dičila onim što se obično naziva ,,staro bogatstvo”, što će reći zarađeno tako davno da su mrska nedela koja su napunila riznicu sada, istorijski gledano, nevažna. Čudno je to: ako ti je otac razbojnik, to prećutkuješ, ali ako ti je čukun-čukundeda bio gusar i trgovac robljem, onda se time hvališeš uz porto. Vreme zle gadove pretvara u mangupe, a mangup je reč koja šeretski namiguje i nipošto nije razlog da se stidite.

Bili su bogati vekovima. Ključni igrači u trenutnom prinosu Izdaša, pored Gali, bili su prvo njen dever Marko Izdaš i njegova žena Kapricija Izdaš, čuvena naslednica. Živeli su u Genui, što je dalje moguće od drugih Izdaša, a pastorci, blizanci Kosmo i Puči, rođeni, kako priča kaže, daveći jedno drugo ručicama kao pravi Izdaši.”

,,Štancovanje para” je roman o ekonomiji, ali naravno, ne samo o ekonomiji. Kao što su poštovaoci Pračetovog dela do sada navikli, Pračet je u stanju da i najozbiljnije teme provuče kroz svoj svet satkan od humora i satire. Isti slučaj je i sa ovim romanom. Nemojte mislite da je slučajnost to što na sam vrh gradske banke staje baš bivši prevarant i lopov, a što je njegov zvaničan predstavnik mali, bespomoćni pas.

Nije neophodno da vas ekonomija privlači kako biste čitali ovu knjigu, niti je potrebno da se u nju razumete. Kako bi vam to stavio do znanja, Pračet namerno karikira pojedine delove koji se odnose na ovu oblast. Možete ih čitati i sto puta, autor se postarao da ih obesmisli toliko da nećete razumeti ni reč (baš kao što je slučaj i sa samom ekonomijom). Na primer:

,,Sada, razume se, imamo kontrolisanu rekurziju ciljnog sklapanja koje efektivno smanjuje kolateralno kutijanje na 0,13 posto, što je dvanaestostruko poboljšanje samo u odnosu na prošlu godinu.”

Ono čime se Pračet u ovom romanu bavi mnogo je apstraktnije. On postavlja pitanja i obrađuje teme koje se (kao i uvek) tiču svakog čoveka. Zbog čega nas privlače moć i bogatstvo? Kako je običan papir zamenio zlato (za to je, naravno, odgovoran Vlaža)? Kako je moguće da imamo toliko poverenja u ustanove poput banaka kada se, otkako je sveta i veka, o njihovim vlasnicima govori kao o prevarantima i lopovima? Kada smo se i kako dogovorili da će baš zlato biti ono što pokreće svet i nije li to pomalo suludo?

,,Svet je pun svega i svačega vrednijeg od zlata. Ali mi iskopavamo tu prokletinju, a onda je zakopavamo u drugu rupu. Gde je tu logika? Šta smo, svrake? Zar je najvažnije da se sjaji? Bogova mu božjih, i krompir vredi više od zlata!”

,,Ma nemoguće!”

,,Da se nasučete na pusto ostrvo, šta biste radije imali: džak krompira ili džak zlata?”

,,Da, ali pusto ostrvo nije isto što i Ank-Morpork!”

,,I to dokazuje da je zlato dragoceno samo zato što smo se svi složili da jeste, zar ne? To je samo san. Ali krompir uvek i svuda vredi kao krompir. Grumen butera i prstohvat soli i eto vam obroka, ma gde da ste. Zakopajte zlato u zemlju i zauvek ćete brinuti zbog lopova. Ako zakopate krompir, u dogledno vreme ćete dobiti dividende u vrednosti od hiljadu posto.”

Obrada ozbiljnih tema u ruhu komičnih romana odavno su Pračetov zaštitni znak. I mada ,,Štancovanje para” sigurno nije njegov najbolji roman (možda je ekonomija prevelik zalogaj čak i za genija kakav je bio Pračet), njegovi pojedini delovi toliko su duhoviti i inteligentni da ne samo da ćete (ponovo) zahvaljujući ovom piscu naučiti nešto novo, već ćete o tome (još jednom) početi da razmišljate na sasvim drugačiji način.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna