Stsh's Book Corner: liste

Showing posts with label liste. Show all posts

Prošla godina je bila... Ma, svi znamo kakva je bila. Možda baš zbog toga nikako ni da se nakanim da napišem ovaj osvrt. Ko bi uopšte želeo da se osvrće na 2020? Meni, konkretno, nije bila najgora godina ikad jer sam je uglavnom provela radno i u tom smislu mogu da izdvojim nekoliko lepih stvari po kojoj ću je se sećati. Ne samo da nisam ostala bez posla (ali neki ljudi u mojoj bliskoj okolini jesu) već sam radila više nego ikad, uspela sam da se ne zarazim (ali neki ljudi u mojoj okolini nisu) i nisam baš mnogo propatila zbog ograničavanja kretanja i druženja jer izgleda da sam furala karantin pre nego što je to bilo kul (mnogo ljudi u mojoj okolini nije). Naravno, to ne znači da ovo nije imalo nikakvog uticaja na mene. Mislim da još nismo ni svesni posledica, ali opet, mislim da smo, bez namere da zvučim kao neki guru, mogli mnogo toga da naučimo iz ovog iskustva. Na primer, za novogodišnju noć smo otvorili neki šampanjac koji smo dobili (sumanuto skup za moje pojmove, za nečije verovatno ne) i čuvamo ga godinama, jer za koju tačno priliku ga čuvamo? Naravno, ispostavilo se da ili ima ukus kao i oni ne tako sumanuto skupi šampanjci ili mi ne umemo da napravimo razliku, mada i dalje mislim da mu je cenu odredila samo etiketa koja svetli kada pritisneš dugme, što vam dosta govori o svetu u kojem živimo.

Čitala sam više-manje isto kao i proteklih godina ako gledamo brojke (Goodreads kaže 62 pročitane knjige, 18.185 pročitanih strana – koje su to knjige bile, kao i druge statistike možete pogledati OVDE), mada sa možda malo manje koncentracije i volje. Zapravo, kada je ova godina u pitanju, pamtiću je po gomili mlakih knjiga i ,,tja” utisaka (opet se vraćam na Goodreads koji kaže da mi je srednja ocena ove godine bila 3,3 – dakle ,,tja”), kao i poteškoćama da sastavim listu najboljih 10 pročitanih knjiga koju sam na kraju sastavila na silu jer ,,Top 8 najboljih knjiga” zvuči nekako glupo). S obzirom na situaciju, nisam sigurna da li je do knjiga ili do mene. Neko mi je predložio da umesto toga pišem o najgorim, ali o tome vam pričam, nema ni takvih – uglavnom samo mlake i ,,tja” knjige (zato mi je u nekim trenucima bilo prilično mrsko da pišem za blog). Ipak nisu sve bile takve pa je red da pređemo na ono zbog čega ste otvorili ovaj tekst. Knjige su poređane hronološki, rangiranje po kvalitetu bi stvarno bilo too much.

1. Svet po Garpu, Džon Irving

2. Štefica Cvek u raljama života, Dubravka Ugrešić

3. Grief is the Thing With Feathers, Max Porter

4. Druga strana, Alfred Kubin

5. Sedma funkcija jezika, Loren Bine

6. Plavetnilo, Maja Lunde

7. Do viđenja, Živojin Petrović

8. Zavod za nagađanje, Dženi Ofil

9. Samo ne Ajvi Poket, Kejleb Krisp

10. The True Deceiver, Tove Jansson

O svim knjigama sa liste sam već pisala na blogu (klik na naslov će vas odvesti na tekst) pa neću mnogo talasati o svakoj ponaosob. O Tuve nisam ni pisnula, niti ću jer ćemo uskoro dobiti prevod (juhu!) pa ću o njoj pisati tad. Neke od knjiga su me pošteno raspametile, neke su me izvukle iz čitalačke krize, neke su samo bile vrlo zabavne – ali iza svake preporuke stajem.

A u 2021... Pa, potrudiću se da pročitam što više knjiga koje imam i za koje opravdano smatram da su dobre, ali i njih štedim i čuvam za neko specijalno raspoloženje kao onaj glupavi šampanjac. Možda ću, ako se budem držala tog plana, na kraju godine imati drugačiji problem – kako izabrati samo deset od gomile fantastičnih naslova?! Živi bili pa videli.

Vama, naravno, želim isti problem – samo dobre knjige. Želim vam i dobro zdravlje, to se podrazumeva, da ne čuvate ,,specijalne stvari za specijalne prilike” već da svaki dan bude malčice specijalan (nećemo se sad upuštati u filozofiju kako specijalno onda gubi smisao). I naravno, hvala vam što i dalje svraćate na blog iako u poslednje vreme na njemu nema baš uvek pozitivnih vibracija (niste valjda mislili da će osvrt na 2020. proći bez vibriranja???).

Koje knjige su vama obeležile 2020. godinu? Jeste li čitali neku knjigu sa mog spiska? Planirate li? Čekam vas u komentarima!

Srećna vam Nova godina i stvarno se, ali stvarno nadam da će nam svima biti bolja, u svakom pogledu.

Vaša Stš <3

Osmi mart postao je internacionalni Dan žena zahvaljujući Klari Cetkin, nemačkoj revolucionarki na čiju inicijativu je 8. marta 1910. godine održana konferencija žena u Kopenhagenu, na kojoj je ovaj praznik i ustoličen i to u znak sećanja na demonstracije američkih žena u Čikagu, godinu dana ranije. Klara Cetkin jedna je u nizu boraca za emancipaciju, kojoj današnje žene duguju mnogo toga. Međutim, i pre i posle nje, postojale su žene koje su imale ogroman uticaj na prava koje mnoge od nas danas uzimaju zdravo za gotovo.

Danas vas upoznajem sa deset književnica čiji uticaj u ovom pogledu nije bio zanemarljiv:

Džejn Ostin

Džejn Ostin (1775-1817) je britanska književnica, poznata po romanima „Razum i osećajnost“, „Gordost i predrasuda“ i „Ema“. Rođena je u Stiventonu, kao kćerka parohijskog sveštenika i zahvaljujući tome je dobila obrazovanje koje nije bilo uobičajeno za žene tog doba. Bila je veoma slobodoumna i nije se uklapala u tadašanje kalupe: zbog straha od osude, svoje romane je objavljivala anonimno, i uprkos velikom uspehu svakog od njih, nije se kretala u elitnim književnim krugovima.

Nikada se nije udavala, jer kako je i sama rekla „Sve se može izdržati i istrpeti, ali brak bez ljubavi ne“. Zbog toga je odbila prosca koji je, po tadašnjim merilima, predstavljao odličnu priliku. Džejn Ostin danas važi za jednu od najuticajnijih književnica svih vremena, a njen roman „Gordost i predrasuda“ za jedan od najlepših ljubavnih romana ikada napisanih.

Žorž Sand

Ako je neka žena svojom pojavom umela da izazove skandal, onda je to bila Žorž Sand (1804-1876), rođena u Parizu kao Amandina Lusi Oror Dipen. Svoj prvi samostalni roman „Indijana“, objavila je u 28. godini života pod pseudonimom po kojem je i danas poznata u svetu književnosti. Bila je vrlo plodan pisac, za života je napisala više od 80 dela, pa, iako se smatra jednom od uticajnijih književnica viktorijanske epohe, ostala je upamćena prvenstveno po svom, za to vreme nezamislivom, stilu života.

Nakon što se razvela od svog muža, počela je da se kreće po umetničkim krugovima.Bila je konstantno osuđivana u javnosti zbog svog „raskalašnog“ ljubavnog života (govorilo se da „menja partnere kao muškarac“), kao i nošenja muških odela i pušenja lule, ali i uprkos tome veoma cenjena u književnim krugovima, naročito od strane nekih od najcenjenijih francuskih književnika svih vremena, kao što su Flober, Igo i Balzak. Bila je borac za emancipaciju žena, a iako je povezivana sa brojnim muškarcima, njena veza sa Šopenom ostala je upamćena kao jedna od najvećih ljubavi u istoriji.

Sestre Bronte

Patrik i Marija Bronte, pripadnici niže srednje klase, verovatno nisu ni sanjali da će čak tri njihove kćeri ostati zauvek upamćene kao jedne od najznačajnijih spisateljica svoje epohe. Uprkos slabom obrazovanju (ali najboljem koja je porodica mogla da priušti), deca su vrlo rano pokazala interesovanje za pisanu reč. Smrt majke i starijih sestara ostavile su traume na mlađe sestre, ali su imale i velikog uticaja na njihovo pisanje.

Kao i većina žena u to doba, Šarlot (1816-1855), Emili (1818-1848) i Ana (1820-1849) objavile su svoju prvu zajedničku zbirku pod muškim pseudonimima. Nedugo zatim, objavljuju svoja, danas u celom svetu poznata, samostalna dela: Šarlot „Džejn Ejr“ (najuspešniji i najšokantniji), Emili „Orkanske visove“ (jedini roman koji je napisala), a Ana roman „Agnes Grej“. Ovi romani danas se smatraju klasicima svetske književnosti, a tragična sudbina sestara Bronte, kao i njihov nesvakidašnji talenat, ne prestaju da fasciniraju ljubitelje pisane reči.

Selma Lagerlef

Selma Lagerlef (1858-1940) je švedska književnica. Bila je peto od šestoro dece švedskog vojnog lica. Rođena je sa povređenim kukom, zbog čega je bila hendikepirana ceo život, zbog toga je provela mirno detinjstvo, okružena knjigama. Stekla je dobro obrazovanje, zahvaljujući ocu, a radila je kao nastavnica. Njeno književno stvaralaštvo obeležila je želja da spoji hrišćanstvo i socijalizam. Upravo to je tema romana „Antihristova čuda“ koji joj donosi brojna priznanja. Pisala je romane i kratke priče, a isticala se po svojim knjigama za decu.

Uprkos brojnim protivljenjima, 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost, što je čini prvom ženom koja je ikada dobila ovo priznanje. Pet godina kasnije postaje član Akademije (takođe kao prva žena kojoj je pripala ova čast). Iako je izvan Švedske poznata samo kao pisac za decu, Selma je bila strastan borac za prava žena i umnogome je doprinela emancipaciji žena u Švedskoj. Pedeset godina nakon smrti, Švedska izdaje novčanicu sa njenim likom, te tako Selma (ponovo) postaje prva žena čiji se lik našao na švedskom novcu.

Isidora Sekulić

Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu, a detinjstvo je provela u Zemunu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru, Mađarskoj i Nemačkoj, gde je doktorirala. Vodila je skroman i povučen život. Bila je udata, ali kako joj je muž rano preminuo, većinu života je provela sama, bez dece, posvećena književnosti. Pisala je romane, pripovetke, putopise i eseje, a bavila se i prevođenjem (tečno je govorila nekoliko stranih jezika). Bila je nesvakidašnje obrazovana za to vreme, a njeno stvaralaštvo primljeno je sa oduševljenjem.

Na sveopšte iznenađenje, Bogdan Popović, jedan od istaknutih književnih kritičara tog vremena, predlaže je za člana Srpske akademije nauka. Iako je imala sve potrebne kvalifikacije, pojedini članovi je bojkotuju, jer ne žele ženu u Akademiji. Uprkos otporima, Isidora Sekulić je izabrana najpre za dopisnika (1939. godine), a zatim i za redovnog člana Srpske akademije nauka (1950. godine), kao prva žena akademik u Kraljevini. Danas se smatra jednim od značajnijih imena u srpskoj kulturi.

Virdžinija Vulf

Virdžinija Vulf (1882-1941) rođena je u uglednoj engleskoj porodici. Otac joj je bio univerzitetski profesor, ali joj je uskratio formalno obrazovanje. Uprkos tome, Virdžinija je sama nadoknadila ono čega je lišena i već 1915. godine objavila je svoj prvi roman „Putovanje“, koji je dočekan uz veoma pozitivne kritike. Sa svojim mužem, dve godine kasnije, osniva izdavačku kuću, u kojoj će, između ostalog, biti objavljen i njen najpoznatiji roman „Gospođa Dalovej“.

Virdžinija Vulf smešta se među najznačajnije pisce 20. veka, kao i među ključne stvaraoce modernizma. Napisala je devet romana, među kojima se ističu „Gospođa Dalovej“, „Ka svetioniku“, „Talasi“ i „Orlando“. U svojim esejima borila se za prava i emancipaciju žena, pa danas važi za jednu od najistaknutijih ličnosti u istoriji feminizma. Patila je od psihičkih bolesti koje su joj obeležile život i stvaralaštvo, a 1941. godine je izvršila samoubistvo, ostavivši za sobom jedno od najpoznatijih oproštajnih pisama svih vremena.

Agata Kristi

Agata Meri Klarisa Miler rođena je 1890. godine u Engleskoj. Iako je odgajana kao hrišćanka, odrastala je u porodici koja je gajila sklonost ka ezoteriji (verovala je da joj je majka vidovita). Nije stekla formalno obrazovanje, majka ju je podučavala čitanju, pisanju, aritmetici i muzici, konstantno je ohrabrivajući da razvija svoj talenat za pisanje. Kada je napunila 16 godina, Agata je otputovala u Pariz, gde je studirala pevanje i klavir. Stidljivost i trema su je, uprkos vidnom talentu, sprečili da razvije muzičku karijeru. Za vreme Prvog svetskog rata radila je kao medicinska sestra, a potom i kao apotekarka (znanja koja je stekla u ovom periodu imaće veliki uticaj na njeno pisanje).

Prvi roman (Misteriozna afera u Stajlsu) izdala je 1920. godine. U ovom romanu prvi put se pojavio Herkul Poaro, jedan od najvoljenijih detektiva u istoriji književnosti. Agata je gotovo odmah stekla popularnost, a povlačenje iz javnog života, nakon bolnog razvoda od muža, izazvalo je veliko negodovanje među njenim fanovima. Za života je napisala preko 80 knjiga, koje su prodate u više od dve milijarde primeraka širom sveta. Kao najpoznatija autorka detektivskog žanra, danas je poznata kao „Kraljica zločina“. Zahvaljujući svom pisanju dobila je brojna priznanja, od kojih se ističu titula predsednika „Kluba detektiva“ i orden Britanskog kraljevstva. Umrla je prirodnom smrću, u 86. godini života.

Perl Bak

Perl Bak (1892-1973) prva je Amerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Roditelji su joj bili misionari, pa je većinu svog života provela u Kini, a kineski jezik je progovorila pre engleskog. Njen prvi roman, „Istočni vetar, zapadni vetar“, objavljen je 1930. godine i odmah je postao bestseler. Egzotični opisi Kine i njenih običaja brzo su privukli američku publiku. Za svoj drugi roman „Dobra zemlja“, dobila je Pulicerovu nagradu 1932. godine, ali najveće priznanje joj je dodeljeno 1938. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost.

Pored aktivnog pisanja, Perl Bak je bila veliki borac za ljudska prava. Bavila se pitanjima koja su bila zapostavljena od strane njene generacije, kao što su prava žena, prava izbeglica, pitanje usvajanja dece i širenje azijske kulture. Večito rastrgnuta između svoje dve domovine, trudila se da jednak doprinos da na obe strane. Osim što je upoznala Zapad sa istočnom kulturom, njen doprinos dizanju svesti o obrazovanju u Aziji je nemerljiv, a tome u prilog govori i činjenica da samo u Kini danas postoje tri muzeja sa njenim imenom.

Simon de Bovoar

Simon de Bovoar rođena je 1908. godine u Parizu. Sa 14 godina se odriče crkve kojoj je njena porodica bila posvećena i odlučuje da svoj život posveti obrazovanju i pisanju. Upisala je studije matematike, književnosti i filozofije na Univerzitetu u Parizu, gde je diplomirala 1929. godine, i tako postala najmlađi diplomirani filozof, a ujedno i deveta žena koja je dobila ovo zvanje. Na univerzitetu upoznaje Sartra, svog budućeg životnog saputnika, sa kojim kasnije osniva i uređuje časopis „Moderna vremena“.

Simon de Bovoar poznata je kao književnica, esejista i feministkinja. Slavu je stekla nakon objavljivanja svog najvažnijeg feminističkog dela „Drugi pol“, obimne studije o položaju žena, koja se danas smatra jednim od najuticajnijih feminističkih tekstova 20. veka. Pored studija i eseja, Bovoar je pisala i romane, među kojima je najpoznatiji „Mandarini“, delo za koje je osvojila Gonkurovu nagradu 1954. godine. Objavila je i nekoliko autobiografskih tekstova u kojima je često pisala o svojim odnosima sa Sartrom. U tu grupu tekstova spada i novela „Nesporazum u Moskvi“, objavljena nakon smrti autorke. Simon de Bovoar umrla je 1986. godine i po vlastitoj želji je sahranjena pored Sartra.

Ursula le Gvin

Ursula le Gvin rođena je 1929. godine u Kaliforniji. Diplomirala je 1951. godine na koledžu Redklif, a magistrirala francusku renesansnu književnost godinu dana kasnije. Jedan je od živih klasika naučne fantastike (u Klub besmrtnih ušla je 2003. godine), a ujedno i jedna od najpoznatijih žena pisaca u ovom žanru.

Ursula je vrlo rano počela da piše. Svoju prvu priču napisala je sa devet godina, a već sa 11 je svoju priču poslala jednom od časopisa za naučnu fantastiku, koji ju je odbio. Od 1951. do 1961. godine napisala je pet romana, ali nijedan nije bio objavljen. Priznanja u književnim krugovima doneo joj je roman „Leva ruka tame“, za koji je dobila prestižne nagrade „Hugo“ i „Nebula“. Njen naredni roman „Čovek praznih šaka“ takođe osvaja obe nagrade i to Le Gvinovu čini prvom autorkom koja je uspela da dve ovako važne nagrade osvoji dve godine zaredom. Imajući u vidu da je naučna fantastika u to vreme bila pretežno „muški žanr“, ovakav uspeh autorke je zaista zapanjujući. Ursula je svoj doprinos dala i borbi za jednakost rasa, ali i u teoriji roda, zaštiti životne sredine i kritike kulture i društva.

Često mi se događa u poslednje vreme da, ako pročitam neku baš dobru knjigu, potražim informaciju o tome da li je po njoj snimljen neki film. Iako u većini slučajeva važi ono čuveno „knjiga je bila bolja“, i dalje volim da gledam ekranizacije svojih omiljenih dela. Ponekad se silno razočaram (mada ne znam da li je to pravi termin), ali se dešava da se ponekad pozitivno iznenadim (neki od mojih omiljenih filmova su inspirisani knjigama). U poslednje vreme sam, sasvim nenamerno, napravila mini maraton ekranizacija književnih dela. Izgleda da je došla ta sezona kada režiseri nemaju svežih ideja, pa igraju na siguricu. Sličan takav talas smo imali vrlo skoro, sa „Velikim Getsbijem“, „Anom Karenjinom“ i „Gospođom Bovari“. Ovoga puta je, čini mi se, sezona malo uspešnija. Evo šta sam gledala u poslednjih nekoliko dana, a da mislim da je vredno preporuke:

War and Peace

Po mnogima jedan od najboljih romana ruskog realizma, Tolstojev „Rat i mir“ obreo se, kako na malim, tako i na velikim ekranima nekoliko puta do sada. BBC je, međutim, rešio da ponovo oživi dobro poznate likove i ovoga puta se baš potrudio – priča se da je ovo najplaćenija serija koju je BBC ikada radio.

U pitanju je mini serija, od svega šest epizoda od po sat vremena. Serija je snimana u Rusiji, Litvaniji i Letoniji, tako da obiluje autentičnim pejzažima. Glavne uloge tumače Lili Džejms, Džejms Norton i Pol Dejnou.

Kasting je, po mom skromnom mišljenju dobar, sa pojedinim izuzecima. Pol Dejnou je kao stvoren za ulogu Pjera, a Lili Džejms za ulogu Nataše (iako na trenutke može biti previše teatralna i zbog toga iritantna kao glumica, ako se setite Tolstojeve Nataše, shvatićete da joj je to u ovom slučaju plus). Većina sporednih likova je dobro odigrana, među kojima se ističu Marija i princ Bolkonski, kao i princ Kuragin i njegova ćerka Jelena. Likovi kojima nisam zadovoljna su Anatol Kuragin (koji bi trebalo da bude prelep i šarmantan negativac) i naravno, Andrej Bolkonski (isključivo kada je u pitanju fizički izgled, mada priznajem da po tom pitanju možda nisam objektivna, s obzirom na to da je upravo on moja večna književna simpatija).

Priča je pomalo razvodnjena i akcenat je stavljen na dramu i romansu (nazovimo to prosto „Mir“), dok je filozofski deo romana, kao i zapažanja o politici i ratu („Rat“) stavljen u drugi plan. Iako se često može čuti da ruske klasike treba gledati isključivo u ruskoj realizaciji, mislim da ovoj seriji treba dati šansu, ako ništa, a onda bar da se podsetite samog romana.

Macbeth

Jedna od najpoznatijih Šekspirovih tragedija, „Magbet“, večiti je izazov za reditelje, kako pozorišne tako i filmske. Najnovija adaptacija dolazi kao delo australijskog reditelja po imenu Džastin Kurzel. Ono što je zanimljivo jeste da je ovo Kurzelov drugi film. Glavne uloge tumače Majkl Fasbender i Marion Kotilard.

Film se vodi kao rated R (što i priliči jednoj Šekspirovoj tragediji), ali nije previše mučan za gledanje. Iako je mračan, film je vizuelno prelep (sa estetske tačke gledišta), a kada na to dodate autentučne replike iz same drame, dobijate nesvakidašnje filmsko ostvarenje ovog tipa. Jedina zamerka koju imam je lik lejdi Magbet, koja je zaslužila snažniju glumicu, ali ukoliko sagledate pozitivne i negativne strane ovog filma, pozitivno će prevladati.

Priznajem da sam se, otkako sam pogledala film Titus, u režiji Džuli Tejmor, sa Entoni Hopkinsom u glavnoj ulozi, trajno razmazila kada su adaptacije Šekspira u pitanju (eto još jedne preporuke!), ali i Macbeth je svakako vredan pohvale.

Dickensian

Da li ste ikada, čitajući Dikensa, imali utisak da se neki od njegovih junaka iz različitih romana zapravo poznaju? Da zajedno hodaju ulicama Londona, posećuju iste prodavnice i pabove? Niste jedini.

Autor serije Dickensian, Toni Džordan, rešio je da sruši granice sazdane od korica knjiga i prikaže gledaocima Dikensov London na potpuno nov način: spajajući neke od najpoznatijih priča ovog autora u jednu sasvim novu. Prepoznaćete junake i zaplete iz „Božićne pesme“, „Velikih očekivanja“, „Olivera Tvista“, „Sumorne kuće“, „Stare prodavnice retkosti“ i drugih romana, ali iz potpuno nove perspektive.

Kada je o recepciji reč, kritike su podeljene. Sa jedne strane, uzvici oduševljenja zbog originalne ideje i novog viđenja jednog od omiljenih pisaca čitalaca širom sveta; sa druge strane, negodovanje zbog činjenice da, iako su iskorišćeni Dikensovi junaci, to što gledamo zapravo nije Dikens. Ja bih rekla samo: i jeste i nije.

Upoznajte gospođicu Havišam pre nego što ju je zadesila tragična sudbina. Gledajte ozloglašenog Skrudža i pitajte se da li će se susreti sa duhovima. Pratite neumornog inspektora Baketa dok pokušava da odgovori na pitanje ko je ubio Džejkoba Marlija. Zakoračite u Dikensov svet kakav do sada niste imali prilike da posetite, i zajedno sa autorima serije, pustite mašti na volju.

1. Galeb Džonatan Livingston – Ričard Bah

Kada je Bah prvi put pokušao da objavi svoju kultnu knjigu, nailazio je samo na zatvorena vrata. Nikome ova priča nije delovala primamljivo. Konačno je objavljena 1970. godine i to zahvaljujući izvesnoj Elenor Frid koja je uspela da ubedi izdavačku kuću Macmillan Publishers da objavi Bahovo delo. Iste te godine knjiga je prodata u neverovatnih milion primeraka.

2. Prohujalo s vihorom – Margaret Mičel

Teško je poverovati da je ovaj kultni roman, ujedno i dobitnih Pulicerove nagrade za 1937. godinu, posle koje je usledila i svima poznata ekranizacija knjige, odbilo čak 38 izdavača. I ovu knjigu je, kao i Bahovog „Galeba“ objavila izdavačka kuća Macmillan Publishers.

3. Dnevnik Ane Frank – Ana Frank

Pre nego što je konačno objavljen, „Dnevnik Ane Frank“ odbilo je čak 15 izdavača, zbog pogrešne pretpostavke da ovakva vrsta knjige neće biti primamljiva čitalačkoj publici. Knjiga je ipak objavljena 1947. godine u Amsterdamu (Contact Publishing) i zaintrigirala je javnost. Prvi tiraž od 3000 primeraka ubrzo je rasprodat, a dnevnik je 1950. godine doživeo svoje šesto izdanje. „Dnevnik Ane Frank“ danas je jedna od najčitanijih knjiga širom sveta.

4. Traganje za izgubljenim vremenom – Marsel Prust

Iako danas važi za jedan od najboljih romana napisanih u 20. veku, Prustovo „Traganje za izgubljenim vremenom“ delovalo je pretenciozno francuskim izdavačima. Niko nije želeo da preuzme rizik izdavanja ovog kapitalnog dela, pa Prust nije imao izbora: morao je sam da finansira objavljivanje svog životnog dela. Uprkos svim naporima, nije doživeo da ugleda svoj roman objavljen u celosti: „Traganje“ je objavljivano u delovima, od 1913. do 1927. godine, dok je Prust ovaj svet napustio 1922. godine.

5. Životinjska farma – Džordž Orvel

Problem na koji je Orvel naišao kada je pokušao da objavi „Životinjsku farmu“, nije bila cenzura, kao što bi se moglo pomisliti, već prosto nerazumevanje sadržaja. U nekoliko navrata mu je rečeno da u Americi u tom trenutku ne postoji tržište za basne. Neko je od izdavača, međutim, umeo da čita između redova, pa je ovo kultno književno delo konačno ugledalo svetlost dana 1945. godine, u izdanju londonske kuće Secker and Warburg.

6. „Hari Poter i Kamen mudrosti“ – Dž. K. Rouling

Prva knjiga jedne od najplaćenijih autorki današnjice odbijena je čak 12 puta. Nekoliko izdavača joj je čak savetovalo da „ne napušta svoj redovan posao“, jer su male šanse da će ikada živeti od pisanja. Interesantno je da je Roulingova knjigu konačno objavila pod polno neutralnim pseudonimom (Džo Rouling) i to na nagovor menadžera koji joj je lukavo predočio da će imati više šanse za uspeh ukoliko publika nije upoznata sa činjenicom da je autor romana žena.

7. Veliki Getsbi – Skot Ficdžerald

Nakon što je pročitao Ficdžeraldov roman, jedan od izdavača primetio je da roman sam po sebi ne bi bio loš, ukoliko bi se autor otarasio glavnog junaka. Ficdžerald je imao mnogo poteškoća u objavljivanju svog najpoznatijeg romana, ali je konačno uspeo da pronađe nekoga ko je zainteresovan. U pitanju je izdavačka kuća Charles Scribner's Sons, koja je roman objavila 1925. godine. „Veliki Getsbi“ je naišao na slab odziv, ali i na loše kritike i Ficdžerald je umro (1940. godine) u uverenju da je roman bio potpuni promašaj, baš kao i njegova odluka da postane pisac. Tokom Drugog svetskog rata je, međutim, interesovanje za roman naglo poraslo i „Veliki Getsbi“ je ubrzo ubačen u silabuse brojnih američkih škola. Danas se ovaj roman smatra klasikom američke književnosti.

8. Lolita – Vladimir Nabokov

Nabokov je „Lolitu“ završio 1953. godine, a na ovom romanu je radio čak pet godina. Svestan skandala koji bi roman zbog svog sadržaja mogao da izazove, odlučio je da ga objavi pod pseudonimom. Gotovo svi izdavači kojima je Nabokov poslao rukopis odbili su da roman objave: neki zbog straha od cenzure, neki zbog sopstvenih moralnih načela. Većina izdavača je savetovala Nabokova da zauvek zaboravi na objavljivanje „Lolite“. Nabokov nije odustao i nakon dve godine uporne potrage, 1955. godine, konačno je pronašao izdavača (Olympia Press) u Francuskoj. Uslov koji je Nabokov dobio od izdavača bio je da, ukoliko želi da njegov roman ugleda svetlost dana, mora da ga potpiše pravim imenom. Uprkos poteškoćama sa izdavanjem i zabranama i cenzurama širom sveta, „Lolita“ danas važi za jedan od najprodavanijih romana na svetu.

9. Sumrak saga – Stefani Majer

„Sumrak saga“ spada u najprodanije romane novog milenijuma, sa neverovatnih 116 miliona prodatih kopija u periodu od prvih pet godina nakon izdavanja. To, naravno, ne znači da su se za Majerovu izdavači otimali dok nije bila poznata – odbijena je čak 14 puta. Konačno je izdavačka kuća Writers House preuzela rizik da objavi do tada nepoznatu autorku. Nakon izdavanja prve knjige, održana je aukcija na kojoj se osam različitih izdavača nadmetalo za prava na izdavanje ovih, danas širom sveta poznatih, romana.

10. Alhemičar – Paulo Koeljo

Roman koji je proslavio Koelja širom sveta najpre je objavila jedna mala izdavačka kuća u Brazilu. Početni tiraž je bio 800 primeraka i to je najbolji ugovor koji je Koeljo uspeo da dobije za svoj roman. Izdavač nije želeo da štampa više jer je smatrao da roman nikome neće biti posebno zanimljiv i da će se slabo prodavati. Koeljo, međutim, nije odustao i posle nekoliko odbijanja je konačno naišao na izdavača koji je verovao u roman. Kao rezultat upornosti, „Alhemičar“ je danas jedan od najprodavanijih romana (zajedno sa svojim autorom), a preveden je čak na 71 jezik.

1. Rekvijem za snove (Requiem for a Dream, 2000)

„Rekvijem za snove“ je film snimljen 2000. godine u režiji Darena Aronofskog, a nominovan je i za Oskara. Oslikava tragičan sunovrat četiri zavisnika, prikazujući ih, simbolično, kroz tri godišnja doba: leto, jesen i zimu. Svaka od ovih osoba ima svoj san koji pokušava da ostvari posredstvom različitih opijata. Film je za inspiraciju imao istoimeni roman Hjuberta S. Džuniora, napisan 1978. godine.

2. Forest Gamp (Forrest Gump, 1994)

Verovatno ne postoji mnogo ljudi koji nisu barem čuli za ovo kultno ostvarenje, koje je osvojilo čak 6 Oskara, ali koliko ljudi zna da je film zapravo inspirisan romanom? Originalnu priču napisao je Vinston Grum, 1986. godine.

3. Kum (The Godfather, 1972)

Još jedno kultno filmsko ostvarenje koje svoje postojanje duguje književnosti. Mario Puzo je svojim romanom „Kum“ (1969) inspirisao seriju filmova i time značajno doprineo ovoj umetnosti. Osim ovog romana, Puzo je napisao još nekoliko romana o mafiji, kao što su „Sicilijanac“ i „Zakon ćutanja“.

4. Kad jaganjci utihnu (Silence of the Lambs, 1991)

Doktor Hanibal Lektor, za čije tumačenje je Entoni Hopkins dobio Oskara, iznikao je iz pera američkog pisca Tomasa Harisa. „Kad jaganjci utihnu“ (1988), roman koji je inspiriao istoimeni film je zapravo drugi roman o Lektoru. Ovaj briljantni psihijatar i surovi serijski ubica se prvi put pojavljuje 1981. godine u romanu „Crveni zmaj“ (takođe ekranizovan 1986. i 2002. godine).

5. Isijavanje (The Shining, 1980)

Ljubiteljima Stivena Kinga, čuvenog američkog pisca, ova informacija je sigurno poznata. „Isijavanje“ (1977) je samo jedan od romana ovog autora koji doživeo svoju filmsku adaptaciju. King je jedan od pisaca koji su najviše privlačili Holivud, pa su njegova dela doživela više od 50 ekranizacija (ne računajući serije i TV filmove).

6. Ajkula (Jaws, 1975)

Kada je Piter Benčli potpisao ugovor za ekranizaciju svog romana (1971), nije ni sanjao kakav uspeh će adaptacija doživeti. Film je, zbog velike popularnosti, dožieo čak tri nastavka, a interesantno je da se Benčli nije složio sa idejom o prvom nastavku, jer, kako je rekao, ko bi želeo da gleda toliko filmova o napadima ajkula? Ispostavilo se – mnogi, s obzirom na to da je prvi film ostvario jednu od najvećih zarada u Holivudu u to vreme.

7. Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany’s, 1961)

Lik Holi Golajtli, u dugoj crnoj haljini sa muštiklom, prva je asocijacija na čuvenu holivudsku glumicu Odri Hepbern. Pre nego što je ovekovečena na velikom platnu, Holi je postojala kao literarni junak u najpoznatijem romanu Trumana Kapota, napisanom 1958. godine i uvek je bila, po rečima samog pisca, njegova omiljena kreacija.

8. Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993)

Lik Oskara Šindlera u filmu koji je Liamu Nisonu doneo nominaciju za Oskara, a režiseru Stivenu Speilbergu osvojenih čak 7, inspirisan je romanom Tomasa Kenelija (Schindler’s Ark, 1982). Ovaj biografski roman napisan je kako bi ovekovečio život i delo Šindlera, člana nacističke partije, koji je tokom Drugog svetskog rata uspeo da spasi preko hiljadu Jevreja zaposlenih u njegovoj fabrici. Zanimljivo je da, iako je bio zainteresovan za priču, Spilberg najpre nije bio siguran da je spreman da režira film o Holokaustu, pa je pokušao da ponudi projekat drugim režiserima, da bi na kraju ipak odlučio da preuzme rizik. „Šindlerova lista“ danas važi za jedan od najboljih filmova snimljenih na ovu temu.

9. Neprilagođena (Girl, Interrupted, 1999)

„Neprilagođena“, film u režiji Džejmsa Mangolda, u kojem glavne uloge tumače Vinona Rajder i Anđelina Žoli, jeste filmska adaptacija istoimenog memoara Suzane Kejsen (1993). U ovoj knjizi, autorka opisuje svoj boravak u psihijatrijskoj bolnici, nakon što joj je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti. Nakon premijere filma, koji je Žolijevoj doneo Oskara, autorka je optužila reditelja da je priču učinio melodramatičnom, dodavši delove zapleta koji ne postoje u originalu.

10. Pijanista (Pianist, 2002)

Film Romana Polanskog, bazira se na istinitoj priči opisanoj u memoarima poljskog kompozitora jevrejskog porekla, Vladislava Špilmana, prvi put objavljenih pod imenom „Smrt grada“, 1946. godine. Priča opisuje kako je Špilman preživeo deportaciju Jevreja u koncentracione logore. Zbog stava da nisu svi Nemci loši, knjiga je dugo bila pod cenzurom. Najzad, 1998. godine, ponovo je objavljena, najpre u Nemačkoj pod naslovom „Čudesno preživljavanje“, a zatim i u Engleskoj kao „Pijanista“. Knjiga je doživela svetsku slavu nakon ekranizacije u režiji Polanskog, koja je nagrađena sa 3 Oskara.