Stsh's Book Corner: odiseja

Showing posts with label odiseja. Show all posts

Emili Ostin je kanadska književnica. Prvi roman Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti objavila je 2021. godine. Roman je naišao na odličan prijem kritike i publike, nominovan je za nagrade The Stephen Leacock Memorial Medal for Humour i Amazon First Novel Award. Diplomirala je na Katedri za engleski jezik i književnost i stekla master diplomu iz bibliotekarstva. Na književnu scenu stupila je novelom Oh, Honey, za koju je dobila podršku Kanadskog saveta za umetnost za kvir feminističku književnost. Trenutno piše drugi roman za koji je takođe dobila podršku Kanadskog saveta.

Ukoliko bismo pokušali da zaplet romana Svi u ovoj prostoriji će jednog dana umreti svedemo na jednu rečenicu, ona bi verovatno glasila ovako: Gilda, anksiozna lezbejka ateistkinja u dvadesetim godinama, slučajno dobija posao u katoličkoj crkvi. Gildu upoznajemo u trenutku kada doživljava lakšu saobraćajnu nesreću u kojoj je povredila ruku, zbog čega mora u bolnicu. Većina bolničkog osoblja na prijemnom pultu je poznaje, što je čini veoma nervoznom jer, ispostaviće se, Gilda često posećuje odeljenje za hitan prijem pa je zbog toga više ne shvataju sasvim ozbiljno. No, Gilda nije klasičan slučaj hipohondra, o čemu svedoče brojni neiskorišćeni uputi za psihijatriju, već neko koga kroz život prati parališuća anksioznost. Nakon gubitka posla, saobraćajne nesreće i saznanja da njen brat ima ozbiljan problem sa alkoholom, Gilda upada u veoma mračnu epizodu tokom koje u stanu pronalazi letak koji reklamira besplatno mentalno savetovalište u obližnjoj katoličkoj crkvi i odlučuje da ga poseti. Na vratima crkve sreće sveštenika koji, međutim, pomisli da je došla na razgovor za posao. Budući da joj socijalne veštine nisu jača strana i da ju je sramota da kaže da je došla zbog savetovališta, Gilda odlučuje da mu ne protivreči i dobija posao sekretarice u crkvi. Naizgled odlična vest za nekoga ko ne može da plati kiriju, potrebno je samo da se pravi da je sušta suprotnost onoga što zaista jeste. U trenutku kada pređe prag svog novog radnog mesta i uveri se da „Bog ne pokazuje naznake želje da je zbriše sa lica zemlje“ počinje Gildino žongliranje lažima. Istovremeno, od svojih novih kolega mora da sakrije da je lezbejka koja uopšte ne veruje u Boga, a od svoje nove devojke da je zaposlena u crkvi. Na početku se čini da joj ne ide loše: otac Džef je oduševljen činjenicom da ume da uključi računar i zna da pošalje mejl, a Elenor je i dalje tu, uprkos tome što Gilda ponekad nije, makar ne duhom. Situacija će, međutim, vrlo brzo početi da se komplikuje. Gilda će među nepročitanom poštom crkve, za koju je bila zadužena njena prethodnica Grejs, pronaći nekoliko poruka Grejsine prijateljice koja očigledno nije svesna da piše pokojnici. Gildu će sama pomisao na staricu koja je nedavno izgubila muža a sada treba da se suoči i sa smrću bliske prijateljice u potpunosti slomiti. Bez razmišljanja će se upustiti u dopisivanje sa njom, glumeći Grejs o kojoj zapravo ništa ne zna.

Gildina sposobnost da se preoptereti osećanjima drugih, posebno ljudi koje uopšte ne poznaje, mnogo govori o njenoj ličnosti i mehanizmima odbrane od sopstvenih problema. Naročito kad se u obzir uzme činjenica da je izuzetno zatvorena i da gotovo mehanički izgovara rečenice poput „Dobro sam“ kada to očigledno nije slučaj. Dok pokušava da uteši staricu koja je ostala bez supruga, Gilda istovremeno opsesivno traži komšijsku mačku koja je nestala nakon požara u kući, dopisuje se sa momkom koga joj je „nabacio“ neko iz parohije a koji joj užasno ide na živce (to radi jer želi da ostane u ulozi, plašeći se da će, ako ga odbije, svi odmah shvatiti da je gej), pokušava da pomogne bratu alkoholičaru i dodvori se roditeljima, i zajedno sa kolegom iz crkve Barnijem istražuje sumnjive okolnosti Grejsine smrti – dok istovremeno tone sve dublje u mračne misli i kontemplira o samoubistvu.

Roman je ispripovedan u prvom licu pa o svemu ovome čitamo iz Gildine perspektive, prateći njen zbrkani tok svesti u fragmentima. Zanimljivo je da Emili Ostin odlučuje da ovako mračnu temu začini vrlo čestim uplivima humora i čini to maestralno, ne poništavajući ozbiljnost teme kojom se bavi. Gilda je zapravo veoma duhovita i njen mračni smisao za humor može se posmatrati kao jedan od mehanizama odbrane koji nije toliko neobičan kod ljudi koji se bore sa depresijom. Velika je verovatnoća da ćete se naglas smejati tokom čitanja ovog romana, ali bez ikakve griže savesti. Iako u nedvosmisleno teškoj situaciji, Gilda je osoba od krvi i mesa i njeno mentalno zdravlje nije jedina stvar koja je definiše. Ona je ujedno izuzetno brižna, ali i vrlo smotana, pa smešne situacije u koje zapada čine da bude dopadljiva, da se čitalac zaista veže za nju, da je ne posmatra samo kao personifikaciju određene dijagnoze.

Talenat Emili Ostin ogleda se, između ostalog, i u pristupu temi koju obrađuje. Roman počinje poput prave komedije intrige, zasnovane na nesporazumima i iznenadnim obrtima. Gilda je upravo junakinja specifična za takve komedije, nespretna i nesposobna da se snađe čak i u najobičnijim situacijama. Kada čitalac shvati zbog čega je to tako već je osvojen njenim šarmom i autorka bez bojazni može da pređe na suštinu. Smeštanje pripadnika LGBT zajednice u kontekst katoličke crkve izuzetno je odvažan potez autorke, ali ona to čini bez namere da ikoga uvredi. Ona prosto preispituje hrišćansku dogmu iz ugla ateiste i skreće pažnju na brojne besmislice i površnosti. Na primer, kada Gilda čita odlomke iz Biblije (prvi put u životu, čini se):

Ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi.
To mi se čini malo ekstremnim. Da li misle na korišćenje ružnih reči ili unajmljivanje veštice da izgovori nekoliko reči kako bi prizvala natprirodne sile i nanela im zlo?
Ne mogu da ne primetim upotrebu muških zamenica. Pitam se da li se ta direktiva odnosi na mene. Da li je to rupa u zakonu koju mogu koristiti isključivo žene? Ko god da je napisao ovu knjigu, toliko je davao prednost muškarcima da je potpuno zaboravio na drugu polovinu ljudskog roda. Izgleda da ja smem da psujem roditelje bez ikakvih posledica.
Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.
Au. Hvala bogu pa izgleda kao da se ni ovo ne odnosi na žene. Razočarana sam što je Bog toliko homofobičan da je zaboravio na lezbejke, ali mislim da bih radije bila zaboravljena nego pogubljena.
Čekaj. Da li bih?
Za mrtvacem ne režite tijela svojega, ni udarajte na se kakvih biljega. Ja sam Gospod.
Spuštam rukav preko ručnog zgloba gde sam istetovirala mali upitnik. Konačno greh koji se odnosi na mene.
Ne oblači na se haljine od dvojakih stvari.
Šta? Zašto?

Važno je napomenuti da u romanu Emili Ostin crkva nije neprijatelj, niti su ljudi okrenuti crkvi negativci, naprotiv, Gildi boravak u crkvi na neki način pomaže. Satira i kritika su usmerene na one koji dogmu shvataju zdravo za gotovo, bez ikakvog konteksta i kritičkog mišljenja, koji osuđuju sve što je drugačije bez pokušaja da razumeju, zaboravljajući pritom na osnovne postulate hrišćanstva kao religije koja propoveda ljubav i požrtvovanost. Iako koristi crkvu kao veoma upečatljiv primer, Emili Ostin ne postavlja pitanje šta danas znači biti hrišćanin već šta znači biti čovek.

Još odvažniji je, možda, prikaz Gildinog mentalnog stanja. Mentalno zdravlje je u poslednje vreme česta tema književnosti, ali Emili Ostin bira malo drugačiji pristup. Depresija i anksioznost u ovoj knjizi nisu romantizovane, naprotiv, autorka nakon duhovitog uvoda u fabulu sasvim neočekivano i bez pardona uvlači čitaoca direktno u mrak sa kojim Gilda mora da se nosi. A taj mrak je prikazan u svojoj najmračnijoj formi, realan, kakav jeste, iznenadni bezdan. Poruka autorke je da se iz njega ipak može izvući, čak iako to deluje potpuno nemoguće. Mi ne znamo šta će se dalje dogoditi sa Gildom, njeni problemi ne mogu nestati tek tako, ali autorka je ipak optimistična. Svi na ovom svetu će jednog dana umreti, ali ako danas nije taj dan, zašto onda ne bismo živeli?

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

*Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Kejleb Krisp je zapravo pseudonim australijskog pisca Stivena M. Džajlsa pod kojim su objavljene avanture devojčice Ajvi Poket. Stiven M. Džajls se u Australiji proslavio avanturističkim knjigama za decu pisanim po uzoru na gotske romane, od kojih su najpoznatiji serijali Sajlas i Vinterbotomovi i Ajvi Poket.

Svetsku slavu je stekao upravo knjigama o doživljajima neobične devojčice i širom sveta je poznat po pseudonimu. Retko se pojavljuje u javnosti i o njegovom životu se ne zna mnogo. Samo šaljiva biografija u kojoj se predstavlja kao osobenjak. Kako kaže, rođen je u Australiji gde su ga odgajali strastveni bibliotekari koji su ga hranili književnošću 19. veka i mlakom kašom. Period detinjstva mu se tragično i prevremeno završio kada je baku Mejbl prodao za šaku običnih semenki bundeve. Diplomirao je na Univerzitetu Tihe patnje na odseku za Ćudljivu misao. Čvrsto je odlučio da će ostaviti trag u svetu svojim pisanjem. Naravno, usledio je period teškog truda, neuspeha i razočaranja koji je trajao sve dok se Krisp nije preselio u napuštenu kolibu u šumi i posvetio se pisanju o Ajvi Poket, ni po čemu posebnoj dvanaestogodišnjoj sobarici. Sa spoljašnjim svetom Krisp komunicira isključivo Morzeovom azbukom ili lupkanjem po timpanima. Ne podnosi poslastičare i određene vrste kućnih zečeva. U jednom od retkih intervjua, Kejleb Krisp je otkrio da najradije provodi vreme u dugim šetnjama po mašti, da je najsrećniji kada napiše savršenu rečenicu, da je izuzetno nestrpljiv i da retko odgovara na pozive. Kada bi mogao da putuje kroz vreme, istog časa bi se uputio u London 19. veka, mesto i vreme koje je vrlo autentično dočarao čitaocima Ajvinih doživljaja.

Na pitanje kako je dobio inspiraciju za lik Ajvi Poket, Krisp odgovara: „Želeo sam da napišem priču o dvanaestogodišnjakinji koja povremeno gubi dodir sa stvarnošću, nije baš preterano bistra, ali je ubeđena da je svi obožavaju. Inspiracija mi je, zapravo, bila svaka dvanaestogodišnjakinja na svetu”. I zaista, mašta i samopouzdanje Ajvi Poket ne poznaju granice. Ona ne izgleda kao sluškinja – pre kao princeza, poseduje gipku hitrost preplašenog zeca i urođeni instinkt Šerloka Holmsa. I gorštaka. I krave na sedativima. Ukratko, ako pitate Ajvi, ona je sposobna da se snađe u svakoj prilici i da se prilagodi svakoj situaciji. Ako pitate ljude koji je poznaju, na primer groficu Karbankl čijim pismom počinje prvi roman u serijalu, Ajvi je sve suprotno tome. Ona je hodajuća katastrofa od koje treba bežati glavom bez obzira. Ipak, Ajvi je svojim nepokolebljivim optimizmom, odlučnošću i stavom da će sve biti u redu očarala čitaoce širom sveta (bez obzira na uzrast). Predivni, izuzetno duhoviti romani Kejleba Krispa prevedeni su u više od dvadeset zemalja.

Avanture ove neobične devojčice koja po karakteru podseća na mešavinu Pipi Duge Čarape i Srede Adams počinju kada je gazdarica bez upozorenja napusti, ostavivši joj samo kratko pismo koje završava rečima „Daleko vam lepa kuća”. Ajvi je u potpunoj neverici: „Bila sam zatečena. Šokirana. Zgrožena. Nisam li bila lojalna i brižna sluškinja grofici? Nisam li? Dobrano sam se zamislila nad svojim vladanjem i nisam mogla sebi da pronađem nikakvu manu. Ako mi je i bio potreban još neki dokaz da je grofica Karbankl skrenula s uma, sada sam ga imala. Žena je bila potpuni fijuk.” Čitaoci, naravno, na samom početku ne mogu doneti nikakav sud, ali vrlo brzo će shvatiti da grofica ipak nije baš potpuni fijuk. Ipak, Ajvi, čini se, baš ima sreće (a ispostaviće se da je sreća često prati) i u trenutku kada je prepuštena na milost i nemilost okrutnog viktorijanskog sveta, poveren joj je neverovatno važan zadatak – da ogrlicu od neprocenjive vrednosti odnese jednoj devojčici kao poklon za rođendan. Pravila su vrlo jednostavna: ogrlicu sa čudnovatim Satnim dijamantom ne sme nositi oko vrata, ne sme je nikome pokazati i mora je predati određenog dana određenoj osobi. Vrlo brzo će se Ajvi naći u središtu komplikovane zavere i avanture ispunjene intrigama, zločincima, čudnim bićima, destrukcijom i gomilom nesporazuma.

Na prvi pogled, Ajvi zaista nije devojčica koju krase vrline uobičajene za junake knjiga za decu. Naprotiv, pre bi se mogla okarakterisati kao antijunak. No, uprkos tome što se često zapetlja u sopstvenim iluzijama, što nema ni osnovne manire, ne ume uvek da održi obećanje i apsolutno ne ume da shvati kada je nepoželjna, Ajvi se uvek nekako snađe i izvuče iz svake neprijatne situacije, kao da je rođena pod srećnom zvezdom. Njeno poreklo i rano detinjstvo takođe su deo komplikovane slagalice koju treba da složi i važan su faktor u formiranju njene ličnosti. Ajvi je samo dete, i to siroče koje je odrastalo bez roditeljske ljubavi, smucajući se po ozloglašenim viktorijanskim domovima za nezbrinutu decu. Otuda i njena naivnost koja, istovremeno, budi nevericu i izaziva kikotanje – zbog duboko ukorenjene čežnje za toplim domom i ljubavlju koja joj je čitavog života bila uskraćena, Ajvi se lako vezuje za druge ljude potpuno nesvesna da neki od njih mogu imati loše namere. Jer Ajvi polazi od sebe. Ma koliko bila trapava, hvalisava i nepromišljena, Ajvi je u suštini dobra devojčica koja nikome ne želi da učini nažao. Njena vernost je na momente srceparajuća, kao i upornost da reši svaki problem koji joj se nađe na putu, čak i da rizikuje sopstveni život (mada uglavnom toga nije svesna) kako bi ispunila poslednju želju grofice koju vidi prvi put u životu. Šarm Ajvi Poket nije u potpunosti neobjašnjiv i zaista je krasi mnoštvo urođenih instinkata, iako možda ne baš onih kojima se u romanu hvali.

Kejleb Krisp je pokazao izuzetan dar za pisanje napete avanture prepune obrta i misterija koja će vas terati da se naglas smejete. Osobenjaka kao što je Ajvi Poket zaista može stvoriti samo osobenjak poput Krispa. Ilustracije Barbare Kantini savršeno su se uklopile u gotsku atmosferu romana zbog čega Samo ne Ajvi Poket predstavlja i poseban vizuelni užitak.

Većina junaka u romanu očajnički pokušava da pobegne od Ajvi, ali ja vam toplo preporučujem da je upoznate. Istina je da je Ajvi daleko od savršenstva, ali – uverićete se i sami – čitanje o njenim avanturama predstavlja nezaboravno iskustvo.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

*Tekst je prethodno objavljen kao pogovor srpskom izdanju.

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

U prvom narativu pratimo Signe, aktivistkinju koja na pragu sedamdesete godine kreće na poslednje putovanje u borbi za očuvanje životne sredine. Ovog puta Signe ima lični motiv: njena nekadašnja ljubav – Magnus, čovek sa kojim je neumorno protestovala okrenuo joj je leđa prešao na stranu onih protiv kojih su se nekada zajedno borili. Dok plovi svojom barkom po kojoj roman nosi ime, Signe se priseća odrastanja u porodici u kojoj su klimatska pitanja bila izvor glavnih sukoba. Otac joj je bio aktivista a majka je radila u firmi koja je od narušavanja klimatskog sklada imala finansijsku korist. Signe ponovo proživljava nesuglasice svojih roditelja, ovog puta u sopstvenoj koži. Magnus je jedan od odgovornih za seču lednika koji se pretvaraju u luksuzne, vrlo isplative kockice leda i završavaju u skupim koktelima. Signe se odlučuje za nezamisliv podvig: ukrašće sanduke leda, preploviće burne vode i sa sanducima će doći do Francuske gde će Magnusu na prag istovariti teret zbog kojeg ju je izdao.

,,Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala je u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda.”

U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”

Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage.

Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

Ocena: 5/5
Izdavač: Odiseja

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u takozvanom ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama.

,,Istorija pčela”, kao što naslov sugeriše, kao okosnicu priče ima problem mogućeg izumiranja pčela kao vrste. Roman je podeljen u tri narativa. Prvi govori o Vilijamu, engleskom biologu iz 19. veka koji je u teškoj depresiji jer je protraćio svoj život i talenat. Drugi je smešten u savremeno doba i prati Džordža, pčelara iz Amerike koji pokušava da opstane u svetu brzih promena. Treći je smešten u blisku budućnost, 2098. godinu u Kini i prati Tao, ženu koja radi kao oprašivačica cvetova nakon što su pčele odavno nestale.

Iako važan motiv koji spaja ove tri priče, pčele nisu jedino što im je zajedničko. ,,Istorija pčela” je zapravo priča o porodičnim odnosima, pre svega o odnosima roditelja prema deci. Sva tri junaka imaju sinove koji imaju važnu ulogu u priči i suštinski određuju život svojih roditelja. Vilijam će se podići iz postelje za koje ga vezala depresija kada mu sin u sobi ostavi knjigu; Džordž želi samo da uspostavi normalan odnos sa sinom koji ne želi da nasledi očev posao; a Tao će prevrnuti pola Kine kako bi saznala šta se dogodilo s njenim jedincem.

Pčele su, u tom smislu, izvesna metafora koju Maja Lunde vešto koristi. Poznato da je da pčele žive u kolonijama i da mogu poslužiti kao paradigma savršene zajednice. Njihovo funkcionisanje zavisi od zajedništva i požrtvovanosti, one bez svog roja ne mogu da opstanu. Pčele su posebno važne u životima likova, ali ne samo kroz posao kojim se oni bave, već predstavljaju važan deo odnosa roditelja i dece (shvatićete na koji način kada pročitate roman). Time Maja Lunde samo naglašava ono što je opšte poznato, iako se shvata zdravo za gotovo – koliko su pčele važne za čitavo čovečanstvo.

Kroz tri dirljive porodične priče autorka vešto informiše čitaoca o značaju pčela za ekosistem, izbegavajući pritom da ga optereti i zamori naučnim činjenicama. Kroz Vilijamovu priču ona upoznaje čitaoca sa razvojem moderne košnice i odnosu prema pčelama u prošlosti. Na početku su ljudi skupljali med u prirodi, ali uskoro su shvatili da je praktičnije držati ih bliže sebi, poput domaćih životinja. Prve košnice su imale mnogo mana i škodile su pčelama: ,,Da bi se sakupio med, pčelama se, dakle, morao oduzeti osnov života.”

Džordžova priča seli nas vek i po kasnije, kada je Vilijamova vizija košnice već uveliko u upotrebi i kada se javlja mnogo veći problem od praktičnosti skupljanja meda. Pčele nestaju. ,,Svaki put ista priča. Zdrave košnice u jednom trenutku, dovoljno larvi, hrane, sve savršeno. A onda, kroz nekoliko dana, nekoliko sati, košnica ostane skoro prazna. Pčela nema, napustile su larve, ostavile sve. I više se nisu vraćale”. Ta misteriozna nestajanja ubrzo dobijaju ime: CCD (Colony Collapse Disorder).

Još jedan vremenski skok i upoznajemo Tao, oprašivačicu cveća u Kini. Pčele više ne postoje i ljudi su ti koji moraju da nadoknade sve ono što je njihovim nestankom izgubljeno.

,,Mala plastična posuda bila je puna praškastog zlata, precizno izmerenog i razdeljenog na početku radnog dana, svako je dobijao istu količinu. Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu. Nikakva pera od veštačkih vlakana nisu bila ni blizu toliko efikasna. Testovi su rađeni iznova i iznova, jer imali smo mnogo vremena – u mom distriktu tradicija oprašivanja je duža od stotinu godina. Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.”

Kada njen sin jednog dana na izletu odjednom izgubi svest i bude prevezen u bolnicu gde će ga lekari držati u karantinu i neće dozvoliti nikome da ga vidi, čak ni da sazna šta mu se dogodilo, Tao će ostaviti sve iza sebe i krenuti da ga nađe. Potraga za sinom će je dovesti do potrage za razlozima nestanka pčela tokom koje će čitalac, zajedno sa junakinjom, saznati koji su bili glavni uzroci izumiranja ove dragocene vrste i kako su se oni mogli sprečiti.

Zanimljivo je da Maja Lunde za budućnost bira scenario u kojem rešavanje problema nestanka pčela izgleda dosta primitivno, ako se u obzir uzme činjenica da se na američkim institutima uveliko radi na produkciji dronova koji bi mogli da zamene pčele. U tom smislu budućnost u Kini deluje kao priča iz ne toliko davne prošlosti, ali ako se malo informišete o ovom problem, brzo ćete saznati da ljudi u Kini zaista, već danas, ručno oprašuju cveće. Važno je, prema tome, naglasiti da ovaj aspekt priče ne može da se definiše kao naučna fantastika, pre kao spekulativna književnost, iako zapravo ne odudara preterano od stvarnosti u kojoj živimo, samo što o njoj nismo dovoljno informisani.

,,Istorija pčela” je izuzetno važna knjiga. Ona govori o temi koja jednako važna za svakog čoveka na planeti. To nije samo priča o izumiranju pčela, već i tragediji pojedinca i čitavog čovečanstva, o ljudskim ambicijama, hibrisu i posledicama koje su neminovne ukoliko se kao vrsta ne opametimo i odreknemo sebičnosti kojom vekovimo uništavamo planetu, jedini dom koji imamo. Maja Lunde je uspela da, jednostavim, nenametljivim stilom stvori izuzetno atmosferičan roman koji, osim što čitaocu pruža pregršt važnih informacija, na njega deluje i emotivno. Na kraju ove mračne sage autorka ipak dozvoljava jedan slabašan zrak sunca i tako šalje poruku da i dalje nije kasno da se nešto promeni. Autorka nas, poput poput tri Dikensova duha iz ,,Božićne priče”, vodi kroz prošlost, sadašnjost i budućnost i poručuje da sami kujemo lance koje nosimo tokom života. A možda nam je baš tako nešto potrebno kako bismo malo razmislili, zabrinuli se, a onda možda i pokušali nešto da uradimo po tom pitanju.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja

Ana Volc (1981) je holandska književnica za decu i mlade. Počela je da piše veoma mlada, najpre je kao devojčica smišljala priče za svoju porodicu, a onda kao srednjoškolka i kolumne u jednom holandskom listu koje su kasnije sakupljene i objavljenje u njenoj prvoj knjizi. Od tada je Ana napisala preko 20 knjiga za decu i tinejdžere i dobila neke od najprestižnijih holandskih nagrada za književnost. Roman ,,Sto sati mraka” prva je knjiga ove autorke objavljena na srpskom jeziku.

,,Sto sati mraka” je priča o četrnaestogodišnjoj Emiliji Decembar de Vit (,,Najozbiljnije, tako se zovem. To drugo ime smislila je moja majka, pa iako sam stigla sa zakašnjenjem i rodila se tek 2. januara, ipak joj se mnogo dopala ideja da me nazove Decembar”), devojci koja je uvek radila domaće zadatke na vreme, nije opterećivala svoje roditelje sopstvenim problemima niti je upadala u nevolje u koje obično upadaju tinejdžeri. Makar dok joj oni nisu dali razloga za to. Emilijina majka je umetnica kojoj su sopstvene slike, kako kaže Emilija, uvek bile važnije od porodice, a otac joj je direktor gimnazije u koju i sama ide. Upravo će njen otac, ugledni direktor škole, napraviti skandal – razmenjivaće neprikladne poruke sa jednom učenicom i to ne bilo kojom već jednom od najpopularnijih devojaka u školi – i na taj način od Emilijinog života napraviti pakao.

Emilija će to protumačiti kao ,,raskidanje dila” koji je imala sa svojom porodicom (,,Radila sam domaći, postavljala sto i nisam uradila pirsing na pupku. Vi ste me hranili i niste radili stvari zbog kojih se završava u zatvoru.”) i odlučiće da prosto pobegne od svega. Doslovno. Spakovaće se i bez ičijeg znanja pobeći od kuće, ali ne kod prve komšinice već na drugi kontinent, u svoj grad iz snova – Njujork. Sve teče po planu – uspeva da prikupi i falsifikuje svu potrebnu dokumentaciju i prevari osoblje na aerodromu – do trenutka kada stigne u Ameriku gde shvata da nema krov nad glavom, uprkos svim pripremama (nasela je na lažni oglas i novac uplatila prevarantu) i da se Njujorku približava uragan Sendi, jedan od najrazornijih uragana u istoriji grada. Ipak, nije sve tako crno. Emilija će na ,,lažnoj adresi” upoznati decu koja tu žive – petnaestogodišnjeg Seta i njegovu beskrajno simpatičnu devetogodišnju sestru Ebi. Oni će njoj i Džimu (momku kog je srela kada je, nakon što je shvatila u kakvom je problemu, počela da tumara ulicama grada) pružiti utočište u oluji u svom stanu. I tako će ova zanimljiva družina provesti sto sati mraka u velikom američkom gradu.

,,Sto sati mraka” je roman namenjen tinejdžerima i pisan je jednostavnim, tečnim stilom uobičajenim za ovaj žanr. Ipak, zbog odlične karakterizacije likova i zanimljivog zapleta ga mogu čitati i stariji. Emilijin lik je posebno zanimljiv. Ona je uzorno dete koje nikada nije pravilo problem i kojem jednostavno puca film. Trenutak u kojem ona odlučuje da napusti sve i otpujute na drugi kontinent nije samo tinejdžerski hir već ozbiljan poduhvat na koji se ne bi odlučio bilo ko. Uz sve to, Emilija ima fobiju od bacila, što joj putovanje i boravak u nepoznatom okruženju čini mnogo težim, naročito u okruženju u kojem nije u mogućnosti da opsesivno održava higijenu onako kako je navikla. Njena fobija je, baš kao i beg od kuće, simbolična – ona predstavlja Emilijinu nesposobnost da se približi drugoj osobi (čak i doslovno) koja najverovatnije potiče od njenog, prilično nekonvencionalnog odnosa sa roditeljima: ,,Odavno se nečije telo nije našlo tako blizu mog. Ocu već godinama ne dozvoljavam da me pipne. Majka nikad nije volela nečije telo uz svoje”. Emilijin beg od kuće je proglašenje deklaracije nezavisnosti, čiji deo ujedno i otvara roman. Shodno tome i grad koji Emilija bira nosi određenu simboliku, ovaploćen u čuvenom Kipu slobode koji stoji na samom ulasku u grad.

,,Tamo u maglovitoj daljini vidi se Statue of Liberty. Kip slobode.

Džinovska žena od zelenosivog metala stoji na sopstvenom ostrvcetu. Na glavi nosi krunu a u desnoj ruci upaljenu baklju koju je pobedonosno digla uvis. Kao da je upravo dobila utakmicu.

„Stoji tu“, kaže Set, „još od vremena kad je moj čukundeda došao ovde brodom. U Rusiji su ih proganjali pa su zato emigrirali u Ameriku.“

Osećam kako mi preko leđa prolaze žmarci.

„Zamisli“, kaže. „Tada još nije bilo aviona pa se u Ameriku putovalo brodom. Tri nedelje na okeanu. Tri nedelje bez kopna na vidiku, na putu u nepoznati svet. Nisu još postojali ni filmovi pa nisi mogao da skineš vodič s interneta. Ti ljudi nisu imali pojma kuda su se uputili. A onda, nakon tri nedelje na okeanu, uplovljavali su u njujoršku luku. I onda bi videli nju.“

Pokazuje na Kip slobode. Galebovi lete tik iznad vode. Meni kosa uleće u oči od vetra.

„Lady Liberty“, kaže tiho. „Svi ti Italijani, i Poljaci, i Irci, i Rusi, koji su sanjali o tome da postanu Amerikanci videli bi njenu baklju visoko uzdignutu. Ostavili su svoja sela i porodice. Čitav svoj stari život. A onda su ovde počinjali iz početka.“"

Pa ipak, Emilijina priča nije izmaštana oko simbola. Naprotiv, simboli su pridodati istinitoj priči, odnosno iskustvu koje je i sama autorka proživela kada je, tokom kratkog boravka u Njujorku osetila posledice uragana Sendi. Možda je baš to jedan od razloga zbog kojeg opisi grada deluju toliko uverljivo, kao i osećanja junaka koji su se našli u toj, blago rečeno, nezgodnoj situaciji. Pristup temi je takođe interesantan i još jednom podvlači razliku u određenim aspektima evropske i američke umetnosti. Iako je uragan Sendi zaista jedna od najrazornijih oluja koja je ikada zadesila Njujork, u romanu nema kataklizmičnih scena ni dramatičnih situacija (u američkoj verziji bi verovatno pola grada gorelo). Četvoro mladih će, nakon što oluja prođe, prosto tumarati gradom u potrazi za hranom, strujom i internetom pa ipak, romanu uopšte ne manjka dinamike. ,,Sto sati mraka” je, prema tome, pravo osveženje među tinejdžerskim romanima koje smo imali priliku da čitamo i odličan pokazatelj zbog čega je Ana Volc jedna od najčitanijih književnica u Holandiji.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Gast Greber (1960) luksemburški je pisac. Pre nego što se posvetio pisanju radio je u prosveti, najpre kao nastavnik a potom na raznim drugim funkcijama u obrazovnom sistemu. Napisao je nekoliko romana i zbirki pripovedaka (Gris, Man, Vikend s pogledom na slobodu) i nominovan je za brojne prestižne književne nagrade. Na svetsko tržište se probio zbirkom priča ,,Dani” za koju je 2014. dobio Luksemburšku nagradu za knjigu godine, a 2016. i Evropsku nagradu za književnost (EUPL).

Zbirku ,,Dani” čini devet kratkih priča o devet različitih protagonista koji na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog. Sve ih, međutim, vezuje neko određeno životno iskustvo zbog kog su primorani da preispitaju svoj život i promene pogled na svet. Svaki od protagonista u ovim pripovetkama stiže do prekretnice svog života. Nekad su to zaista traumatični, nezamislivi događaji poput bolesti ili silovanja, a nekad naizgled bezazlene situacije zbog kojih junaci doživljavaju epifaniju.

Priča ,,Ples do daske” jedna je od onih koje opisuju traumatična iskustva od kojih čitaoca podilazi jeza. Čitalac se obreo u noćnom klubu sa protagonistkinjom koja je, čini se, malo više popila i rešila da se te večeri ludo zabavi, iako je prijateljica uporno savetuje da je vreme da krenu kući. Bučna muzika i velike količine alkohola pomažu joj da preboli buran raskid koji je nedavno doživela i večeras više nego ikad ne želi da sluša pridike svojih bližnjih. Kada konačno odluči da je vreme da krene, jedva će se oteturati do parkinga gde će joj se dogoditi ono čega se svaka žena pribojava dok sama korača mračnim ulicama.

Još jedna od priča koje ostavljaju knedlu u grlu je ,,Seoska idila”, priča koja otvara zbirku, o čoveku koji je učestvovao u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je poginulo jedno dete. Policija je izvršila uviđaj i sud je doneo odluku: vozač nije kriv, ali to naravno ne znači da ga je okolina oslobodila krivice: ,,Zajednici je potrebno utvrđivanje krivice. Ako već ne pred sudom, onda u selu. Odsustvo krivice ugrožava osećaj zajedništva. Proglašenje krivca pomaže zajednici da bude jedistvena.” U očima sela, krivac je jasan i to je krst koji je on primoran da ponese. No čitalac će na kraju priče shvatiti da odluka protagoniste da nastavi da živi na istom mestu nije najteža odluka koju je doneo. I najednom će u njihovim očima postati heroj.

Kritičari su Grebera hvalili zbog inovativnog stila kojim su priče napisane. Na primer, priču ,,Nepodnošljiva težina čekanja” koja opisuje situaciju u kojoj pacijent čeka rezultate u holu bolnice verovatno je najlakše doživeti lično. U originalu je ova priča napisana u infinitivu (koji je potpuno bezličan oblik) dok je prevod, vrlo interesantno, dat u drugom licu jednine, najličnijem obliku koji se može sresti u književnosti. Zanimljivo je da je potpuno različitim pristupima dostignut sličan efekat. Original opisuje situaciju čekanja u kojoj se može naći svako ko priču čita, dok prevod direktno uvlači čitaoca u atmosferu sterilne bolničke čekaonice i tako ga tera da zajedno s protagonistom nestrpljivo iščekuje rezulatate testa.

Priča koja se meni najdublje urezala u sećanje takođe je pisana u drugom licu jednine, ali ne bavi se posebno teškim temama, naprotiv. U priči ,,Kraljevsko plava” opisana je pomalo komična situacija – trenutak piščevog zanosa u kom penkalo odbija saradnju, zbog čega pisac revoltirano odlazi u knjižaru da ga reklamira. Ova situacija bi svakog nervčika sigurno izbacila iz takta, ali gledano sa strane, po važnosti ne bi mogla da se poredi sa situacijama iz drugih priča. Pa ipak, susret sa ljubaznom prodavačicom nešto menja u protagonisti: on iz radnje izlazi raspoložen, pun elana a kroz njegovu glavu ,,teku nove reči i sastavljaju se u rečenice”. Rezultat je, naravno, ostavljen čitaočevoj mašti na volju. Možda je novim penkalom napisao knjigu koja je višestruko nagrađena. Možda je stigao kući, penkalo opet nije htelo da sarađuje, pa je to shvatio kao znak i rešio sebi da okonča život. Ne znamo.

,,Dani” nisu mračna hronika zastrašujućih iskustava već niz priča o životnim promenama. Mi ne znamo kakvi su životi Greberovih protagonista nakon ovih prelomnih trenutaka, ali znamo da ne odustaju, uprkos preprekama na koje nailaze. Pa iako ne bih svaku priču ocenila kao remek-delo, postoji nešto u njima što vas, baš kao i junake, natera da razmislite o životu a možda vam i razmrda davno uspavanu empatiju. Tu prvenstveno mislim na priče koje se ne bave velikim traumama (jer bolest, smrt deteta ili silovanje moraju fundamentalno promeniti pojedinca), već kao ona o pokvarenom penkalu, govore o malim stvarima koje u nečijem životu mogu izazvati ogroman potres i radikalnu promenu, ma koliko se to nekome sa strane činilo nelogično ili nerazumljivo. Zastrašujuća zamisao, ukoliko vam na pamet padnu samo ružne stvari, ali ako malo bolje razmislite, istovremeno i perspektiva koja daje nadu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Valid Nabhan (1966) malteški je pisac rođen u Jordanu. Objavio je dve zbirke kratkih priča i roman „Egzodus roda” za koji je osvojio uglednu Maltešku nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2017. godine. Prvu zbirku pesama objavio je 2014. godine, a njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima. Nabhan prevodi savremenu maltešku književnost na arapski jezik i trenutno je jedini prevodilac sa malteškog na arapski na svetu.

Iako je rodom iz muslimanske porodice, a njegove knjige uvek o islamu i arapskoj kulturi iz koje je potekao, Nabhanov odnos prema religiji prilično je kontroverzan. Piščev čvrst stav protiv religijskog fundametalizma, koji se često uočava u islamskim zajednicama, zainteresovao je maltešku javnost, ali i razbesneo neistomišljenike. Nakon otvorenog sukoba sa predstavnikom muslimanske zajednice na Malti, Nabhanov automobil je bio demoliran. Da pretnje nisu uticale na to da pisac otvoreno iznosi svoje mišljenje o ovoj temi pokazuje i to što je nekoliko puta priznao da se nakon 25 godina provedenih na Malti oseća kao hrišćanin, uprkos tome što je odgajan kao musliman, i što, kako kaže, uopšte nije religiozan.

Roman „Egzodus roda” prožet je identičnim unutrašnjim konfliktom i kolizijom hrišćanskog i muslimanskog identiteta i kao takav se nedvosmisleno može čitati kao autobiografski. Baš kao i junak ovog romana, Nabil, i Valid Nabhan se konačno skrasio na Malti nakon što je njegova porodica iz Palestine izbegla u Jordan. I baš kao i autor, i Nabil je rastrzan između dve kulture i dva načina života, večito u potrazi za sopstvenim identitetom i pokušaju da sa sebe strese etiketu izbeglice. I junak i autor su rođeni u stranoj zemlji – u Jordanu u kom je palestinski čovek uvek bio diskrimisan i tretiran kao građanin drugog reda – i pokušali da počnu život iznova na Malti, u potpuno novom i stranom okruženju. (Čitaocima sa našeg podneblja bi mogla biti zanimljiva činjenica da je Valid Nabhan dve godine proveo u Jugoslaviji kao student i da i dan danas govori naš jezik.)

Čini se kao da je Malta bila idealan izbor za novi dom. Pozicionirana na raskršću Evrope, Azije i Afrike, Malta je mesto na kom su se vekovima (ako ne i milenijumima – na Malti postoje tragovi civilizacija koji datiraju još iz perioda pre nove ere) susretali i mešali različiti kulturni uticaji, među kojima dominira arapski, prisutan ne samo u arhitekturi i kuhinjskim specijalitetima, već i u jeziku. Iako je deo evropskog kontinenta i jedna od najpoznatijih britanskih kolonija, uticaj istoka na ovu državu vidljiv je i danas. Upravo je njen ,,nedefinisani identitet” ono sa čim se glavni junak romana poistovećuje:

„Znam da je danas Malta evropska mlada dama, živahna i vitka. I znam da često farba kosu u plavo i fenira je kako bi održala korak sa susedima. Ali za mene će uvek ostati mediteranska sirena maslinaste puti. I ličiće na Palestinu. U njoj rastu isti bosiljak i ista majčina dušica. Ista mirođija i majoran i na isti način tvrdoglavo odbija da sluša razum. A njene pomorandže, mada nisu najveće, najlepše i najfinije, najslađe su na svetu. Sve to znam i znam da se ovo poređenje ne dopada nekim njenim stanovnicima, onima koji žele da Malta po svaku cenu bude plavuša uprkos tome što joj kovrdžava kosa pristaje, a znam i da ju je traganje za novim identitetom navelo ne samo da farba kosu i nanosi jaku šminku na lice nego i da prekine određene veze i distancira se što više može od kontinenta koji joj je odan.”

Slike iz ličnog života autoru su poslužile kao potpora za univerzalnu ,,palestinsku melodramu”. Nabilova porodica jeste inspirisana porodicom Valida Nabhana, ali to može biti bilo koja palestinska porodica u dijaspori. Sećanja koja je utkao u svoj roman pisac ne prisvaja, već ih naziva kolektivnim sećanjem, a autobiografski ton samo oruđem za pisanje priče o nedaćama u arapskom svetu. Roman „Egzodus roda” je ispripovedan u prvom licu, ali se čita kao glas miliona ljudi koji dele sličnu sudbinu.

Deo Nabhanovog narativa o arapskom svetu bavi se političkim temama, tačnije problemom autoritarne vlasti koja se sprovodi metodom zastrašivanja i sile. Kao i u većini ovakvih zemalja, obavijenih cenzurom i fundamentalističkim načelima, sistem školstva je zloupotrebljen i njegova primarna svrha nije obrazovanje i širenje vidika, već naprotiv, njihovo sužavanje: škole postaju instrument širenja indoktrinacije. U Nabhanovom svetu, međutim, postoji instinktivna pobuna. otelovljena u liku naratorovog prijatelja Muse, dečaka kog je okolina smatrala „đavolskim okotom jer su mu majka i otac đavoli i mrze Palestince”, a u čijem je društvu i sam Nabil, inače mirno i poslušno dete, postajao neposlušan i sklon revoluciji.

Detinjstvo obeleženo strogim pravilima, sa uvek prisutnim zvukom ratnih doboša u pozadini izazvalo je u naratoru pomešana osećanja prema Palestini. Od neobjašnjive, slepe odanosti koju su prema njoj osećali njegovi preci, do mržnje koja se u njemu budila svaki put kada kućni prag pređe mrtvački sanduk sa palim telom člana porodice. Iako nikada nije kročio na tlo Svete zemlje, Palestina je u junaku ostavila neizbrisiv trag. Ovakav život biće glavni okidač junakove krize identiteta koja je jedna od osnovnih tema romana, prikazana i narativnim postupkom kroz dva pripovedna glasa, od kojih je jedan ispovedni, u prvom licu, dok se drugi obraća naratoru: „Danas si deformisan i pun rupa i rana. Možda će te lekari i profesori pregledati i proglasiti zdravim i čitavim, ali ti vrlo dobro znaš da patiš od hiljadu bolesti, a ona najopasnija zove se Palestina.”

Zajedno sa Nabilovom porodicom u izbegličke kampove Jordana uselila se i Palestina i njen duh je nastavio da lebdi nad njihovim životima. Nabilov odlazak u drugu zemlju mogao bi se posmatrati kao pokušaj bega od Palestine, ironično, baš na Maltu koja ga toliko podseća na nju i suštinski oslikava čoveka koji pokušava da se utopi u okolinu kojoj ne pripada. I baš kao što je Malta danas punopravni član Evropske unije i ,,pravi se da je plavuša” dok njeno srce ostaje ,,orijentalno”, tako ni Nabil ne može da ostavi prošlost iza sebe, a samim tim ni da izgradi svoju budućnost.

Roman ,,Egzodus roda” odlikuje kitnjast, lirski stil koji stoji u suprotnosti sa oštrim pogledom na teme kojima se bavi. Baš kao što promišlja sopstveni identitet, pisac se u romanu osvrće i na svoje pisanje i kroz jednog od junaka u romanu, Nabilovog prijatelja, skreće pažnju čitaocu na njegove moguće mane (među kojima je najupadljivija sklonost ka ponavljanju): „‘Koristiš kitnjast jezik, ali u njemu nema suštine’, rekao je kad je video da i dalje pokušavam da shvatim vezu između svog pisanja i šarenog divljeg pirinča. ‘Elokvencija nije zamena za priču, Nabile’, rekao je... ‘Od cele priče sačuvao bih samo pola stranice’, dodao je suvo”.

Pa iako stilski nije baš savršeno izbrušen, roman ,,Egzodus roda” univerzalna je priča o životima migranata, promišljanje o besmislu rata i nametnutih načela, o pojmu domovine i njenom istinskom značenju. Naslov romana nije odabran slučajno. Za sudbinu migranata pisac namerno bira biblijski motiv, kako bi predočio svu patnju svog naroda i brojnost ljudi koji su pogođeni ovakvim načinom života. U istočnim kulturama rode su simbol besmrtnosti, u zapadnim simbol rađanja. U Nabhanovom slučaju, u pitanju je neobična slika: jutro u Amanu kada je na nebu ugledao ogromno jato roda koje se sele na sever. To je bio neobjašnjiv prizor koji se viđa samo jednom u životu (jer Jordan nije putanja koju ove ptice obično biraju, rode se sele preko Sirije i Turske) i koji mu se zauvek urezao u sećanje, stvorivši na taj način ličnu, neraskidivu simboliku za pisca.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja

Gžegož Kazdepke (1972) je poljski pisac, scenarista i novinar. Studirao je novinarstvo i političke nauke na Univerzitetu u Varšavi. Napisao je više od 50 knjiga za decu i mlade. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, a njegova najpoznatija knjiga „Kasperijada - Priče za mangupe i one druge” se 2001. godine našla na počasnoj listi najznačajnije internacionalne organizacije za stvaralaštvo za decu i mlade – IBBY, a iste godine je dobila i nagradu „Dečji bestseler”. Po njoj je snimljena i istoimena animirana serija.

Za svoju najpoznatiju knjigu „Kasperijada”, Gžegož Kazdepke je našao inspiraciju u svom roditeljskom iskustvu. Kao otac malog deteta, Kazdepke zna da je svaki dan nova avantura, kao i da pitanja koja mala deca postavljaju često mogu zateći roditelje nespremne i zahtevati snalažljivost i domišljatost u svakom trenutku. „Kasperijada” je niz kratkih priča u kojima se pripoveda o upravo takvim događajima. Događajima koji čine svakodnevnicu svake porodice i ma koliko delovali beznačajno i malo, ostaju među najlepšim uspomenama.

„Kasperijada” će decu koja je pročitaju naučiti mnogočemu: čemu služi peščani sat, da je uvek najbolje biti to što jesi, da ne treba dugo sedeti u kadi, ali i da treba koristiti svoje uši, kako roditelji ne bi odlučili da ih prodaju. Pa ipak, uz „Kasperijadu” i roditelji mogu naučiti mnogo toga, a pre svega to da slušaju svoju decu i da zajedno sa njima uživaju u povremenim nestašlucima svojih mališana.

Kasper i njegov otac doživljavaju brojne avanture, ali avanture u prozi Gžegoža Kazdepkea nisu one velike avanture o kojima obično čitamo. Oni ne odlaze na daleka putovanja, niti zapadaju u opasne situacije. „Kasperijada” pokazuje da svakodnevni život takođe sa sobom nosi različita iznenađenja. Koliko će nam dani biti zanimljivi zavisi upravo od nas i od načina na koji posmatramo svet. Tako se čak i odlazak u vrtić može pretvoriti u takmičenje između roditelja, a ako roditelji imaju viška takmičarskog duha kao Kasperov tata, onda to postaje trka koja se mora dobiti po svaku cenu! Odlazak po sladoled sa Kasperovim ocem vrlo lako može razvedriti tmuran dan, naročito kada usput sretnete još jednog ljubitelja sladoleda koji će vas svojim lavežom naterati da se popnete na najbliže drvo. Odlazak na igralište uz malo mašte postaje ozbiljna potraga za zakopanim blagom. Mogućnosti su bezgranične, sve što nam je potrebno jeste malo mašte i snalažljivosti. Kada tako posmatramo svet, dani odmah postaju vedriji i zabavniji, baš kao u „Kasperijadi”.

Iako je glavna odlika „Kasperijade” vedar humor i obilje komičnih situacija, u njoj ima mesta i za malo ozbiljnije teme. U epizodi u kojoj se Kasper i njegov otac igraju porodice, oni odlučuju da usvoje malog plastičnog klovna kog je neko ostavio da leži ispod drveta na igralištu. Kako Kasper ne zna šta znači usvojiti dete, tata daje sve od sebe da mu to i objasni: „Da postanemo njegovi roditelji! Ne rođeni, ali isto pravi – živeli bismo zajedno, brinuli bismo o njemu, voleli bismo našeg malog klovna!“ Tako igra postaje prilika da se razgovara o ozbiljnim temama, prilika da se nauči nešto novo.

Ipak, detinjstvo i roditeljstvo ne čini samo igra i zabava. Mama Magda je tu da na to povremeno podseti. Iako nekada nema razumevanja za detinjaste situacije u kojima se Kasper i njegov tata nalaze, mama Magda nikada ne sputava njihov duh. Ona učestvuje u njihovim igrarijama i predstavama, uz povremeno kolutanje očima, doduše, ali nikada na silu. Njen lik nije prikazan negativno, naprotiv, ona je glas razuma koji podvlači činjenicu da deca ponekad umeju da budu ozbiljnija i pametnija od roditelja, a Magda ne preza da to ponekad kaže i naglas: „Kaspere, ne čudi me to što se tata glupira, ali zašto ti radiš to isto?”

Iako je „Kasperijada” namenjena deci, autor je kroz priče o ovoj porodici jednako obraća i roditeljima. Ovo dvojako obraćanje čini „Kasperijadu” knjigom za celu porodicu uz mogućnost da se roditelji čak i više smeju dok je čitaju svojoj deci. Vaspitne cake koje Kasperovi roditelji smišljaju u hodu, poput epizode u kojoj se dogovore da prodaju Kasperove uši, pošto ih dete ionako ne koristi, prepoznaće svaki roditelj (a možda čak i dobiti ideje); baš kao i mnoge stvari kojih se zbog svoje dece ponekad moraju odreći (poput sladoleda od čokolade koji Kasperov tata nevoljno žrtvuje uz komentar „A zašto ja?! I Kasper ima sladoled!”). Upravo činjenica da je Kazdepke pisao priče inspirisane vlastitom porodicom čine ovu knjigu prijemčivom, a likove nesavršenim, i upravo zbog toga tako realnim i dragim. Kazdepkeovo pisanje me je na momente neodoljivo podsetilo na knjige Efraima Kišona, naročito svojim nenametljivim humorom i jednostavnim stilom (i strahom od rođene supruge). Baš kao i Kišonove knjige, „Kasperijada” se uvukla pod kožu ogromnom broju čitalaca, kako onim malim, tako i onima koji ne žele baš uvek da budu odrasli, i mada tek kreće na put do publike van granica Poljske, pitanje je vremena kada će postati sastavni deo biblioteka širom planete. Ja iskreno navijam da se to dogodi što pre.

Ocena: 5/5

Izdavač: Odiseja