Gast Greber (1960) luksemburški je
pisac. Pre nego što se posvetio pisanju radio je u prosveti, najpre kao
nastavnik a potom na raznim drugim funkcijama u obrazovnom sistemu. Napisao je
nekoliko romana i zbirki pripovedaka (Gris, Man, Vikend s pogledom na slobodu)
i nominovan je za brojne prestižne književne nagrade. Na svetsko tržište se
probio zbirkom priča ,,Dani” za koju je 2014. dobio Luksemburšku nagradu za
knjigu godine, a 2016. i Evropsku nagradu za književnost (EUPL).
Zbirku ,,Dani” čini devet kratkih priča
o devet različitih protagonista koji na prvi pogled nemaju mnogo toga
zajedničkog. Sve ih, međutim, vezuje neko određeno životno iskustvo zbog kog su
primorani da preispitaju svoj život i promene pogled na svet. Svaki od protagonista
u ovim pripovetkama stiže do prekretnice svog života. Nekad su to zaista
traumatični, nezamislivi događaji poput bolesti ili silovanja, a nekad naizgled
bezazlene situacije zbog kojih junaci doživljavaju epifaniju.
Priča ,,Ples do daske” jedna je od onih
koje opisuju traumatična iskustva od kojih čitaoca podilazi jeza. Čitalac se
obreo u noćnom klubu sa protagonistkinjom koja je, čini se, malo više popila i
rešila da se te večeri ludo zabavi, iako je prijateljica uporno savetuje da je
vreme da krenu kući. Bučna muzika i velike količine alkohola pomažu joj da
preboli buran raskid koji je nedavno doživela i večeras više nego ikad ne želi
da sluša pridike svojih bližnjih. Kada konačno odluči da je vreme da krene,
jedva će se oteturati do parkinga gde će joj se dogoditi ono čega se svaka žena
pribojava dok sama korača mračnim ulicama.
Još jedna od priča koje ostavljaju
knedlu u grlu je ,,Seoska idila”, priča koja otvara zbirku, o čoveku koji je
učestvovao u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je poginulo jedno dete. Policija je
izvršila uviđaj i sud je doneo odluku: vozač nije kriv, ali to naravno ne znači
da ga je okolina oslobodila krivice: ,,Zajednici je potrebno utvrđivanje
krivice. Ako već ne pred sudom, onda u selu. Odsustvo krivice ugrožava osećaj
zajedništva. Proglašenje krivca pomaže zajednici da bude jedistvena.” U očima
sela, krivac je jasan i to je krst koji je on primoran da ponese. No čitalac će
na kraju priče shvatiti da odluka protagoniste da nastavi da živi na istom
mestu nije najteža odluka koju je doneo. I najednom će u njihovim očima postati
heroj.
Kritičari su Grebera hvalili zbog
inovativnog stila kojim su priče napisane. Na primer, priču ,,Nepodnošljiva
težina čekanja” koja opisuje situaciju u kojoj pacijent čeka rezultate u holu
bolnice verovatno je najlakše doživeti lično. U originalu je ova priča napisana
u infinitivu (koji je potpuno bezličan oblik) dok je prevod, vrlo interesantno,
dat u drugom licu jednine, najličnijem obliku koji se može sresti u
književnosti. Zanimljivo je da je potpuno različitim pristupima dostignut
sličan efekat. Original opisuje situaciju čekanja u kojoj se može naći svako ko
priču čita, dok prevod direktno uvlači čitaoca u atmosferu sterilne bolničke
čekaonice i tako ga tera da zajedno s protagonistom nestrpljivo iščekuje
rezulatate testa.
Priča koja se meni najdublje urezala u
sećanje takođe je pisana u drugom licu jednine, ali ne bavi se posebno teškim
temama, naprotiv. U priči ,,Kraljevsko plava” opisana je pomalo komična
situacija – trenutak piščevog zanosa u kom penkalo odbija saradnju, zbog čega
pisac revoltirano odlazi u knjižaru da ga reklamira. Ova situacija bi svakog nervčika sigurno izbacila iz takta,
ali gledano sa strane, po važnosti ne bi mogla da se poredi sa situacijama iz
drugih priča. Pa ipak, susret sa ljubaznom prodavačicom nešto menja u protagonisti:
on iz radnje izlazi raspoložen, pun elana a kroz njegovu glavu ,,teku nove reči
i sastavljaju se u rečenice”. Rezultat je, naravno, ostavljen čitaočevoj mašti
na volju. Možda je novim penkalom napisao knjigu koja je višestruko nagrađena.
Možda je stigao kući, penkalo opet nije htelo da sarađuje, pa je to shvatio kao
znak i rešio sebi da okonča život. Ne znamo.
,,Dani” nisu mračna hronika
zastrašujućih iskustava već niz priča o životnim promenama. Mi ne znamo kakvi su životi Greberovih protagonista nakon ovih prelomnih trenutaka, ali znamo da ne odustaju, uprkos preprekama na koje
nailaze. Pa iako ne bih svaku priču ocenila kao remek-delo, postoji nešto u
njima što vas, baš kao i junake, natera da razmislite o životu a možda vam i
razmrda davno uspavanu empatiju. Tu prvenstveno mislim na priče koje se ne bave
velikim traumama (jer bolest, smrt deteta ili silovanje moraju fundamentalno
promeniti pojedinca), već kao ona o pokvarenom penkalu, govore o malim stvarima
koje u nečijem životu mogu izazvati ogroman potres i radikalnu promenu, ma
koliko se to nekome sa strane činilo nelogično ili nerazumljivo. Zastrašujuća
zamisao, ukoliko vam na pamet padnu samo ružne stvari, ali ako malo bolje
razmislite, istovremeno i perspektiva koja daje nadu.
Ocena: 3/5
Izdavač: Odiseja
Sigurno ima još prevedenih pisaca iz Luksemburga (mada meni trenutno nijedan ne pada na pamet), ali verovatno mogu da se prebroje na prste jedne ruke. Problem je u tome što nemamo prevodioce pa mora da se prevodi sa posrednih jezika, a to, koliko sam shvatila, niko ne voli da radi. Ali svakako je zanimljivo zaviriti i u te, nama manje poznate delove Evrope. :)
ReplyDeleteDobro odabrane priče o kojima će se reći nešto više. Dodatno se divim jer sam i sama pokušala da uradim prikaz na sličan način, ali sam se posle ipak odlučila za promenu pristupa.
ReplyDeleteDobro odabrane priče o kojima će se reći nešto više. Dodatno se divim jer sam i sama pokušala da uradim prikaz na sličan način, ali sam se posle ipak odlučila za promenu pristupa.
ReplyDeleteHvala na komentaru! :)
Delete