Stsh's Book Corner: satira

Showing posts with label satira. Show all posts

Loran Bine (1972) je francuski pisac, profesor i muzičar. Diplomirao je književnost u Parizu gde je radio kao nastavnik u srednjoj školi a potom i kao predavač na fakultetu. Objavio je nekoliko knjiga među kojima su ,,Profesionalni život Lorana B.” u kojoj opisuje svoje iskustvo nastavnika, roman ,,HHhH” za koji je dobio Gonkurovu nagradu, hroniku predizborne kampanje Fransoa Olanda ,,Ništa se ne događa po planu” i roman ,,Sedma funkcija jezika”.

,,Sedma funkcija jezika” je ambiciozan filozofski roman smešten u okvire detektivskog žanra koji polazi od premise da je čuveni filozof i teoretičar Rolan Bart ubijen zbog posedovanja misterioznog dokumenta o sedmoj funkciji jezika. Ukoliko vam ime Rolan Bart nije poznato a pojam ,,sedma funkcija jezika” ne izaziva podizanje jedne obrve, onda zasigurno niste Bineova ciljna grupa. Naime, ,,Sedma funkcija jezika” pisana je za uži čitalački krug od onih koji obično posežu za krimićima. Smešten u elitne pariske krugove osamdesetih godina prošlog veka, roman podseća na pistu kojom defiluju najpoznatija imena savremene književne teorije i filozofije, kao što su Jakobson, Eko, Fuko, Derida, Lakan, Kristeva i mnogi drugi.

Roman otvara scena saobraćajne nesreće u kojoj je Rolana Barta pregazio kamionet perionice veša (što jeste način na koji je Bart okončao život). Iako deluje kao da je u pitanju nesrećan slučaj, krađa važnog dokumenta izazvaće sumnju da je reč o ubistu i istraga je dodeljena inspektoru Žaku Bajaru. Bajar, uprkos višegodišnjem iskustvu, slabo pliva u intelektualnim vodama koje tih godina plave Pariz pa će biti primoran da kao tumača angažuje Simona Hercoga, mladog predavača semiologije na fakultetu. Bart je u tom trenutku i dalje živ mada u nezavidnom stanju (podlegao je povredama mesec dana nakon nesreće), ali njegovi prijatelji i saradnici o njemu već govore kao o počivšem i jednoglasni su u optužbi – Barta je ubio sistem. Kako bi pronašli misteriozni dokument i ubicu slavnog teoretičara, Bajar i Simon kreću u lavirint filozofskih i jezičkih teorija, elitističkih kružoka, bordela i arena u kojima se gubitnici retoričkih sukoba nemilosrdno kažnjavaju. U sve su, naravno, upletene i svetske tajne službe i političke igrarije, a sve to zahvaljujući sedmoj funkciji jezika.

Zašto je sedma funkcija jezika toliko važna da bi predstavljala motiv za ubistvo? Čitalac će, zajedno sa Bajarom nekoliko puta kroz roman dobiti osnovne lingvističke lekcije, kao što je, uostalom i ona o Jakobsonovim jezičkim funkcijama kojih, kao što svako ko je makar malo izučavao strukturaliste zna, ima šest. Za potrebe rešavanja slučaja, mladi Simon ponovo čita Jakobsona i uočava naznake sedme, magijske funkcije jezika koju Jakobson ovlaš pominje kao ,,bajalačku” i kao primer navodi nekoliko istočnoevropskih kletvi, a kasnije će, uz pomoć Umberta Eka (čije je ,,Ime ruže” evidentno poslužilo Bineu kao inspiracija za pisanje romana) saznati i nešto više o njoj i teoretičarima koji su se njome bavili. Inspektor Bajar, naravno, sve to doživljava kao mlaćenje prazne slame, ali nakon što je upoznao nekoliko semiologa, shvata da su dovoljno opičeni da čoveka ubiju i zbog gluplje stvari.

No, da li su to sve zaista gluposti? U vremenima kada je manipulacija delotvornije oružje od nuklearnog naoružanja nije teško pomisliti da bi određene struje dale sve od sebe da se dokopaju tajne formule koja omogućava da se slatkorečivošću omađija ceo svet. Nema sumnje da je Bineova polazna tačka satira i socijalna kritika, ali i duhoviti osvrt na vreme u kojem su filozofi i teoretičari bili zvezde. Bine je poznavalac savremenih teorija, ali ne preza od ismevanja najčuvenijih imena u ovoj oblasti, naglašavajući pritom status idola koji su svojevremeno uživali. Svaki od likova koji se u romanu pojavljuje ekscentričniji je od prethodnog i zapravo vrlo verodostojan. Svako ko se ikada mučio tumačeći zbrkane misli pomenutih autora sa osmehom na licu će dočekati način na koji ih je Bine predstavio u romanu. Jedan od najboljih primera je onaj kada inspektor Bajar čita knjigu ,,Rolanbartovski bez muke”:

R.B. (na rolanbartovskom jeziku, rolanbartovski jezik se kaže R.B.) pojavio se u arhaičnom obliku pre dvadeset pet godina, u knjizi pod naslovom ,,Nulti stepen pisma”. Od tada se malo-pomalo odvojio od francuskog jezika, iz kojeg je delimično potekao, konstituišući se kao samostalni jezik sa vlastitom gramatikom i rečnikom.

Prva lekcija: Nekoliko elemenata konverzacije.

1. Kako se iskazuješ?

Francuski: Kako se zovete?

2. Iskazujem se kao L.

Francuski: Zovem se Vilijam.

Bajaru je prilično jasna satirična intonacija, a jasno mu je i da bi a priori morao biti na istoj talasnoj dužini sa autorom pastiša, ali je oprezan. Zašto se na R.B.-u Vilijam kaže L? Nije jasno. Jebeni intelektualci.

,,Sedma funkcija jezika” je, dakle, mnogo više od krimića u kojem su glavni junaci istorijske ličnosti. Bine ide korak dalje. Ne samo što se odlučuje se za stil pisanja koji u potpunosti odgovara strujama koje u romanu predstavlja već i aludira na najpoznatije tekstove svojih junaka. Pođimo od najočiglednijeg primera: ,,Smrti autora”, verovatno najpoznatijeg teksta Rolana Barta koji ne samo da je u roman inkorporiran doslovno već i metaforički – Bartova smrt je osnovni zamajac Bineovog romana bez kojeg ga danas verovatno ne bi ni bilo, gotovo kao fiktivno samožrtvovanje teoretičara kako bi dokazao svoju tezu da smrt autora dovodi do rođenja čitaoca. Dakle, kao što i Bajer shvata čitajući knjigu o rolanbartovskom jeziku, za čitanje ,,Sedme funkcije jezika” neophodno je da budete na istoj talasnoj dužini sa autorom. Ako spadate u tu grupu, garantujem vam da ćete se ludo zabaviti, ako niste među Bineovom ciljnom publikom (da se razumemo, u tome nema ničeg lošeg, za razumevanje ovog romana je prosto neophodno određeno predznanje i to je to), velika je verovatnoća da niste ni stigli do kraja ovog teksta jer ste odavno shvatili kako stoje stvari, tako da vam dodatno upozorenje o sadržaju, verujem, nije ni potrebno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

Dimitris Sotakis (1973) je grčki pisac. Do sada je objavio osam romana i jednu zbirku kratkih priča, a brojne njegove pripovetke su objavljivane u antologijama savremene grčke proze. Dobitnik je nekoliko nagrada od kojih je najznačajnija nagrada grada Atine za književnost (za roman ,,Bez daha”). Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem sa kineskog jezika. Recenziju Sotakisovog romana ,,Priča o supermarketu” možete pročitati OVDE.

Radnja romana ,,Bez daha” počinje kada neimenovani junak, ujedno i narator, prihvati donekle sumnjiv, ali izuzetno isplativ posao. Nakon dvočasovnog čekanja u hladnim hodnicima firme, konačno će mu se neko obratiti i ponuditi interesantan predlog. Umesto raspitivanja o završenim školama i radnom iskustvu, junak će biti upitan o veličini svog stana. Naime, to i jeste ono što poslodavac traži: nekoga ko će biti voljan da firmi ,,pozajmi” svoj stan na određeno vreme, a zauzvrat će dobiti popriličnu količinu novca.

,,‘Čekajte... Šta će vam moj stan? Šta ja treba da radim?’ ‘Pa rekao sam vam, apsolutno ništa. Pozajmićete nam ga... da, upravo tako, pozajmićete nam stan i to je sve.’ ‘A ako vam ga pozajmim, gde ću ja biti?’ – pitao sam ga u nameri da se i ja uključim u njegovu igru. ‘Pa tamo, tamo, niko vas ne tera... uostalom u tome i jeste stvar.’ Nakašljao sam se. Skinuo sam i šal. ‘Izvinite... plaćaćete me da boravim u sopstvenom stanu... i na šta mislite kada kažete da treba da vam ga pozajmim? Hoćete li i vi da stanujete sa mnom?’ ‘Naravno da ne’, reče i nasmeja se glasno, kao da se obraća nekome ko je stvarno glup i ne shvata nešto što je očigledno. ‘Vidite, u pravu ste što ne shvatate’, korigovao je malo svoje ponašanje, uviđajući da sam počeo da negodujem zbog ovog neočekivanog toka razgovora. ‘Naša firma već dugi niz godina sprovodi razna istraživanja... kako da vam to približim... neko bi mogao da je jednostavno opiše kao firmu za skladištenje, ali nije baš tako. Ako se dogovorimo i vi dobijete posao, počećemo da prenosimo neke stvari u vaš prostor... uz naknadu, naravno.’”

Ako vam zaplet romana deluje kao nešto što je osmislio sam Kafka, na dobrom ste putu. Nakon što junak prihvati ponudu i svojoj devojci i najboljem drugu ispriča šta mu se dogodilo, svi će biti u neverici, ali će podržati njegov pokušaj da zaradi novac. Iz konteksta shvatamo da narator nije u zavidnoj finansijskoj situaciji i da mu iznos koji je ugledao na ugovoru može promeniti život iz korena. Kada mu na račun legne prva uplata, nakon što radnici firme u njegov stan donesu prvi deo nameštaja, on će oberučke prihvatiti ovaj velikodušan dar sudbine i već će u mislima krenuti da slika svoju svetlu budućnost: zajednički dom u kom će živeti sa svojom devojkom, bolja zdravstvena nega neophodna bolesnoj majci, život bez strepnje i pristup luksuzu o kom ranije nije mogao ni da sanja.

,,Dakle, postojao je i za mene jedan deo života, držao sam budućnost u svojim rukama, stići ću do kraja puta tog sna, zahtevaću sve ono što mi pripada. Bilo je već dosta toga što sam očekivao od života, osećao sam se snažno, spreman da i ja postanem član ljudske zajednice, jedan normalan čovek sa željama i ambicijama, daleko od vekovnog straha od neuspeha i mučeničkog osećaja marginalizovanosti.”

Isporuke iz dana u dan postaju učestalije, a sa njima i priliv novca. Posao iz snova polako postaje noćna mora, dok se junak s mukom probija kroz svoju dnevnu sobu, zatrpanu nameštajem. Ipak, razum pobeđuje: nakon samo nekoliko meseci će biti bogat i s osmehom će se sećati ove male neprijatnosti. Zahtevi nadređenih postaju sve neobičniji, sve dok mu jednog dana ne saopšte da mu je zabranjeno da izlazi iz stana do daljnjeg pošto će isporuke postati još češće i nepredvidljivije. Radnici će unositi sve kabastiji nameštaj, u po dana i noći , i neće se obazirati na njegove savete o rasporedu, kako bi se uštedelo na prostoru. Ugovor je potpisan i novac uredno stiže, zar ne? Niko od njega ne traži da se meša u nešto što nije njegov posao.

Sa svakim novim komadom koji mu radnici donose u stan, junak gubi malo od slobode za kojom toliko stremi, gubi delić svog dostojanstva i identiteta. U tome je srž apsurdne situacije u kojoj se nalazi. On pristaje da se žrtvuje kako bi ispunio svoj cilj o lagodnom životu, izdržava sumanutu sadašnjost zarad snova o boljoj budućnosti. Čak i odnos njegove devojke prema situaciji napreduje u nezamislivom smeru. Najpre je sumnjala i bila protiv, da bi, kako situacija postaje sve gora, bila sve ravnodušnija, kao da je i sama deo tog ,,istraživanja” koje je poslodavac pomenuo na početku. U trenutku kada je junakova egzistencija ograničena na puko obitavanje, bez mogućnosti da se kreće ili čak da se sam hrani, ona je potpuno smirena, kao da se ne događa ništa neobično, kao je to sve samo ružan san iz kog će se junak pre ili kasnije probuditi.

Činjenica da je cilj delanja misteriozne firme zapravo istraživanje, veoma je važna za čitanje romana. Kada junak bude primoran da ne izlazi iz pretrpanog stana, u stanu su, osim njega, zatvoreni i brojni službenici koji se svakodnevno provlače kroz gomile nameštaja, prate svaki njegov pokret i reakciju i sve to vredno zapisuju. Predmet istražvanja u romanu nije jasno definisan, naprotiv, samo je ovlaš pomenut, jednako misteriozno kao i sve ostalo što ta firma radi. U jednom od razgovora nadređenih sa junakom, pisac daje naznake onoga što se zapravo događa:

„‘Svrha ove naše firme je skoro sveta. Godinama činimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj poredak...’ ‘Na šta mislite? Koji poredak?’, upitah s čuđenjem. ‘Održavamo vaše snove u životu.’ ‘Vaše snove...’ – ponovio sam. ‘Na čije se to snove odnosi?’ ‘Pa na vaše snove... na snove vas ljudi’, odgovorio mi je kao da razgovara sa nekim čija je inteligencija ograničena.”

Sotakisov bezimeni junak je hiperbolizovana slika savremenog čoveka. Pristanak na sumnjive uslove je očekivan i predstavlja globalni san o lakoj i brzoj zaradi, bogaćenju bez teškog rada. Njegova opsesija novčanom stabilnošću čini ga spremnim na sve, čak i na potpuno poniženje i gubljenje slobode. Apsurd kojim je obavijen svet Sotakisovih junaka rešenih da se po svaku cenu dokopaju lagodnijeg života postaje lajtmotiv njegovog stvaralaštva (u romanu ,,Priča o supermarketu” se uočava slična premisa – junak je toliko opsednut željom za ostvarivanjem da prosto ne vidi stvarnost u kojoj obitava) i ma koliko delovao neverovatan, nije zaista. Svedoci smo vremena u kom su ljudi spremni na sve i svašta kako bi se dočepali bogatstva i slave (život u zatvorenom, ograničenom prostoru pred večito budnim okom kakvo je osmislio Orvel, samo je jedan od primera). Kada junak romana na kraju doslovno ostaje zatrpan ispod gomile nameštaja, bez mogućnosti da samostalno obavlja osnovne fiziološke funkcije, napolju izbija pobuna zatvorenika koja postepeno iz nereda prerasta u pravi građanski rat. Na kraju romana apsurd dostiže svoj vrhunac, stavljajući u jukstapoziciju ljude koji se po svaku cenu bore za sopstvenu slobodu i čoveka koji se iste svojevoljno lišava, u potpunom bunilu, ceneći, u nedostatku bilo čega drugog, ,,najveće čudo koje može da doživi čovek na ovom svetu”, činjenicu da makar nije ostao bez daha.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Clio

,,Priča o supermarketu” (2015) je kratak roman o novinaru koji na službenom putu od rodnog Novog Zelanda do Nove Gvineje doživljava brodolom, i kao jedini preživeli završava na pustom osrtvu. Bez ikakve ideje o tome gde se nalazi, ovaj novinar, po i menu Robinzon Čovek, posle dugog kontempliranja o životu doneće bitnu odluku – upustiće se u preduzetničke vode, otvoriće supermarket na ostrvu i tako ne samo da će promeniti svoj život iz korena već će doprineti i ekonomiji ostrvu na kom se zatekao.

,,Ostrvo je imalo brojne nedostatke. I pritom ne mislim samo na osnovne stvari – bolnice, škole, sale za kuglanje i tome slično – nije imalo čak ni jednu jedinu prodavnicu. Takvo divno mesto, ostrvo za primer, bez ijedne male, makar i najmanje prodavničice. Nije mi to izgledalo ispravno. Više s moralne strane. I pošto sam razmislio o svemu, ispitujući sve parametre u vezi s tim, zapitao sam se koji je bio moj san… U neku ruku brodolom i moj boravak na ostrvu bili su bogom dani poklon. Trebalo je da započnem karijeru, nov način života, ozbiljniji, pouzdaniji. Od samog početka, još pre nego što je zadobila svoj konačni oblik, ta me je ideja oduševila."

Ideja o prodavnici ga je toliko oduševila da je istog trenutka u glavi počeo da razrađuje planove za budućnost. Kao preduzetnik imaće veliku odgovornost, ne samo prema sebi, već prema zaposlenima, prema mušterijama, toliko će ljudi zavisiti od njegovog poslovanja. Nesumnjivo će mu posao dobro ići, što automatski znači da će zaraditi ogromne količine novca. Kao neko ko nije navikao na toliko luksuzan život, da li će se snaći? Da li će se razmaziti? Da li će to uticati na njegova pokolenja? Naravno da ne, uspeh je zagarantovan. Sve što je potrebno jeste da se baci na posao.

Intertekstualnost ovog romana je više nego očigledna, a poigravanje sa Defoovim ,,Robinzonom Krusoom” dovedeno do apsurda. Kako čitalac ne bi imao nikakve nedoumice, autor je svom junaku čak i dao ime najpoznatijeg brodolomnika. Scene u kojima Sotakisov junak upoznaje pusto ostrvo i gradi svoju prodavnicu neodoljivo podsećaju na iste scene čuvenog engleskog klasika. Jedna razlika je, međutim, fundamentalna, a to je vreme u koje ova dva romana nastaju. Pisan u doba prosvetiteljstva, ali i u vreme kada je naseljavanje kolonija bilo u punom jeku, Defoov junak od ostrva pravi svoj dom a divljaka kog zatiče na ostrvu podučava engleskom jeziku i ,,kultiviše” ga, baš kao i zemlju na kojoj živi. Sotakisov moderni Robinzon živi u nekom drugom vremenu, u vremenu kapitalizma, pa u skladu sa tim vremenom i dela. On se ne trudi da obezbedi sebi osnovne ulove za život, sve vreme jede listove biljke koja mu je pri ruci, ne brine oko odeće, pa čak ni oko krova nad glavom. On razmišlja mnogo šire, o biznisu koji će mu osigurati blistavu budućnost i toliko je zaslepljen blistavošću iste da ne pomišlja na apsurdnost situacije u kojoj se nalazi. Barem ne odmah.

,,Sudeći po uslovima koji su na ostrvu vladali do tog trenutka, dolazak mušterija mi nije izgledao nimalo izvestan. I ta misao me je ispunila gorčinom, jer mi nikada ranije nije palo na pamet da bi moj plan mogao baš tu da zapne."

Očaj zbog bezizlazne situacije ne traje dugo i optimizam stupa nazad na snagu. To što na ostrvu nema ljudi u ovom trenutku, ne znači da ih neće biti. (,,Pametan preduzetnički postupak kakav je bio moj nikada ne bi bio doveden u pitanje zbog tako minornih prepreka”). Potrebno je samo biti strpljiv i čekati, ljudi će doći, uostalom, toliko je peripetija oko otvaranja firme kojima se treba pozabaviti. Robinzon ne zna gde se nalazi, prema tome ne zna ni kojoj poreskoj službi pripada, gde treba da registruje firmu, kome da plaća porez. Ali pre toga, trebalo bi poraditi na asortimanu jer, kao što je već rečeno, ljudi će doći. Prodavnica ih mora dočekati spremna.

,,Čovek bez ambicija bi se već poprilično zabrinuo, pošto je već bilo prošlo mnogo vremena bez ikakvih novosti. Ja sam, međutim, vrlo dobro znao da sam bio osuđen na uspeh, i to ni u kom slučaju nisam dovodio u pitanje. Uslovi su bili idealni, ideja je bila originalna, proizvodi izvanredni, lokacija jedinstvena, moja želja za uspehom ogromna. Ako ne bih uspeo tada, ne bih uspeo nikada."

Sotakisova kratka alegorija o čovekovim stremljenjima za uspehom povremeno izaziva nelagodu. Njegov junak je na ivici razuma, a njegova vizija poslovnog poduhvata u potpunom sukobu sa realnošću. Vrhunac ovog sukoba dostignut je izuzetno bizarnim susretom Robinzona sa medvedicom za koju čitalac nije sasvim siguran da li je plod junakove mašte (ili, po mom mišljenju, rezultat mogućeg dejstva biljke kojom se Robinzon na ostrvu hrani). Pa opet, dok budete provodili dane sa Robinzonom, kao svedoci doslovnog raspadanja njegovog sna, njegov suludi optimizam će vas zaraziti i zajedno sa njim ćete se nadati da će neko ipak kročiti u njegovu prodavnicu i nestrpljivo okretati stranice kako biste saznali kraj ove kratke priče. A kraj je, u skladu sa čitavom pričom, neočekivan i poražavajući. Ma koliko delovala nadrealno, Robinzonova sudbina savršeno oslikava moderno društvo: bespovratno izgubljeno u iluzijama, okrenuto materijalnom uspehu čija cena neretko prevazilazi dobit za kojom se toliko stremi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Clio

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

„Kita boli more“ je zbirka Kišonovih humorističkih putopisa u kojima pisac dočarava svoje zgode i nezgode na putovanjima u Grčku, Italiju, Austriju, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Englesku i Ameriku, naravno, u pratnji najbolje supruge na svetu.

Svaki turista zna da putovanje ne predstavlja uvek potpuno uživanje i da sa sobom nosi određenu količinu stresa. Bilo da su u pitanju sitne nezgode ili prosto nerazumevanje sa drugim kulturama, pojedine neprijatnosti prilikom putovanja neretka su pojava. Kišon je, ipak, malo veći baksuz od standarnog turiste, pa se svaka od njegovih priča u ovom putopisu zasniva upravo na neobičnim i neprijatnim scenama koje je doživeo na putovanjima, a njegov humor mahom na stereotipima o nacijama u čijim zemljama je boravio.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U putopisima međutim – i to samo u njima – mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da provede istražujući razne izvore, da živi među domorcima, da proučava njihovu istoriju, statistike i još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac počinje da razume jezik, divi se znamenostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koje je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna, enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista spada u vrli svet naučne fantastike.

U Italiji je Kišon prepoznat kao uvaženi pisac i novinar, pa je italijanska vlada njemu i njegovoj supruzi omogućila specijalan popust na prevoz železnicom – neverovatnih 70%. Pisac je pristao da tim povodom lično poseti kancelariju zaduženu za ta pitanja jer je, osim što je u pitanju bila velika čast, njegova supruga već izračunala koliko novih slamnatih torbi može kupiti za novac koji bi na taj način uštedeli. Ubrzo je, međutim, došlo do komplikacija – potvrda koja im je za popust bila potrebna, izdavala se u Rimu, a Kišon nije nameravao da poseti Rim. No, kako službenica koja mu je saopštila ovu vest nije htela ni da čuje o odustajanju od posebnih pogodnosti, i insistirala da vlada Italije želi da cenjeni pisac oseti čari čitave Italije, bračni bar se uputio u Rim, plativši pri tome pune cene voznih karata. Tu nevoljama nije bio kraj, jer Rim je ogroman grad sa zamršenom birokratijom i stanovnicima koji ne govore nijedan jezik osim maternjeg (svako ko je bio u Italiji zna da to nije daleko od istine), ali je pisac posle duge potrage i silnih formulara koje je morao da popuni, ipak dobio svoju potvrdu: „Nikada ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio potreban. Italijanske vlasti su na lukav način postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju – po punoj ceni“.

Ništa se bolje pisac nije proveo ni u Švajcarskoj, zemlji ljubaznosti, delotvornosti i tačnosti, gde je pozvan kao specijalni gost Radio Ciriha. Nakon intervjua, voditelj je zamolio Kišona da izabere pesmu kojom bi radio odjavio njegovo gostovanje. Iznenađen i zatečen pitanjem, iz čiste pristojnosti prema domaćinima, Kišon je pred milionima slušalaca glasno i jasno izjavio da prosto luduje za švajcarskim jodlovanjem i time umalo izazvao građanski rat.

Osim neprilika koje je doživeo pri posetama ovih država, Kišonov putopis je ispunjen i duhovitim opaskama na račun običaja i naravi njihovih stanovnika. Tokom posete španskoj koridi, Kišon je kontemplirao o pravima manjina: „Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikada nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno nikoga ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i pokrenem taj problem“; dok su ga u Britaniji facinirali ponos i oduševljenje koje ova nacija gaji ga lokalnoj istoriji kriminala i njenim najpoznatijim akterima, ali i britanski saobraćaj: „Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nkako da skrene s tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju Britanci, u duhu spomenute tradicije, zovu logičnom stranom“.

Iako se bavi parodijom, Kišonov humor nikada nije maliciozan, čemu svedoči činjenica da je njegov putopis odlično prihvaćen u zemljama o kojima je pisao. Kišon u svojim delima računa na samoironiju i od nje ne preza, pa zbija šale kako na sopstven račun, tako i na račun svog naroda. U jednom trenutku on će razmišljati o idejama za navlačenje turista u Izrael – na primer reklamiranjem kroz biblijske reference, natpisima poput „Suvih stopala preko Crvenog mora“ ili „Lov na kitove u Jafi, gde je Mobi Dik dobio morsku bolest progutavši proroka Jonu“!

Svoj prvi i poslednji putopis (jer kako kaže, posle ovoga nijedna zemlja koja drži do sebe neće hteti piscu da izda ulaznu vizu) Kišon završava jednim „rodoljubivim poglavljem“ i čežnjom da se vrati u svoju zemlju. Ono što turistička putovanja čini tako izuzetnim, jeste upravo to što su turistička, pa kratkotrajnost putovanja čini da nam sve izgleda lepše, drugačije i vrednije. Posle dužeg boravka ipak, navike koje smo tako brižljivo gajili u svojoj zemlji zakucaju na vrata i odjednom više nismo turisti, nego stranci.

„Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo u zemlju koja ima atomske centrale, a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi.“

Kišonovi putopisi će vas garantovano nasmejati, a možda i podsetiti na neke situacije koje ste i sami doživeli na putovanjima. Jedini problem sa ovom knjigom jeste taj što je prekratka, ali srećom, u piščevom opusu ih ima sasvim dovoljno. A ako niste bili te sreće da u skorije vreme odete na neko putovanje, obavezno potražite ovu knjigu, možda ćete, nakon što je pročitate, to ipak malo lakše podneti.

Ocena: 4/5

Izdavač: IP Book

Rui Zink (1961) je portugalski pisac pripovedaka, romana, eseja, pozorišnih komada i knjiga za decu. Profesor je književnosti na Fakultetu društvenih nauka u Lisabonu. Njegova najpoznatija dela su „Ljudi pauci“, „Rezervni igrač“, „Turistička destinacija“ i „Božji dar“, za koji je dobio portugalsku nagradu PEN. „Ugrađivanje straha“ (2012) jedan je od njegovih najnovijih romana, po kojem je 2016. godine snimljen istoimeni film.

„Ugrađivanje straha“ počinje vrlo direktno, bez uvođenja i okolišanja, i već od prvih stranica razvija osećaj anksioznosti koji ostaje glavna nota romana. U prvoj rečenici srećemo neimenovanu ženu, golu, čije tuširanje prekida zvono na vratima. „Da nisu oni?“, žena pomišlja, sakriva svoje dete u kupatilo, oblači kućnu haljinu i otvara vrata.

„Dobar dan draga gospođo, došli smo da ugradimo strah.“

I već tu delo dobija svoj apsurdni, distopijski karakter, koji ga odlikuje do kraja (na kojem apsurd doživljava vrhunac). Dva službenika ulaze u ženin stan sasvim prirodno, kao da treba da ugrade telefonsku liniju. Obaveza svakoga je da ih pusti unutra, ugrađivanje straha je za dobrobit zemlje, to je patriotski čin, neće oduzeti mnogo vremena.

„Ugrađivanje straha je brz postupak. Dok se okrenete, već je ugrađen i spreman za upotrebu. Nekada je to trajalo godinama. Danas, pomoću novih tehnologija, jedva da se radi o minutima.“

Nakon ugrađivanja straha u prostoriju, alatima od kojih neki ženi deluju poznato, dok drugi izgledaju zastrašujuće, sledi demonstracija. Ona je veoma važan deo celokupnog čina i zapravo čini ceo roman. Deo demonstracije čine projekcije, dok je njen većinski deo zapravo monolog koji se sastoji iz dva glasa koji naizmenično prezentuju „uslugu“. Žena u romanu gotovo i da ne progovara.

Kako nastaje strah? Nikada spontano, uvek je izazvan, pa bi se gotovo i moglo reći da se u čoveka na neki način ugrađuje. Strah je oduvek bio moćno sredstvo kontrole. U modernom društvu, zastrašivanje je suptilnije, odvija se indirektno, ali je baš zbog toga i sveprisutnije. U vremenu u kojem je sve reklama, propaganda, demagogija, čitav život se zasniva na strahovima individue. Zink ovu teoriju otelovljava u Karlošu i Suozi, dvojici ugrađivača (i postoji razlog zašto oni imaju imena, a žena ne – jer ona je svako) i ona naizgled deluje apsurdno, ali ako ova dva lika apstrahujete, shvatićete da se ovakvo, nepozvano i neočekivano ugrađivanje straha odvija svakoga sata na svakoj tački u svetu.

Strah od smrti, rata, bolesti, nemaštine, starosti, samoće, neostvarenosti ili neuklapanja u kalupe okoline – neki usađeni od malena, neki nametnuti aktuelnim sistemima vrednosti, stvaraju jedno stanje opšte nesigurnosti, a samim tim i pogodno tlo za manipulaciju i kontrolu.

- To je idealno za sve nas.

- Više straha = manje pobuna.

- Više straha = više zabave.

- Strah = duševni mir.

- Čak i kada izgube skoro sve, ljudi uvek strahuju da će izgubiti još više.

- Da će njihova žrtva biti uzaludna.

- Tajna je u tom skoro.

- Ljudi misle: ako budem rizikovao, biće još gore.

- Trik je u tome da nikad ne kažeš gde je rizik.

- Da pustiš ljude da pogode.

- Da ih ostaviš u mraku.

Uznemirujući dvoglas kojim Zink naizmenično bombarduje čitaoca, stvara izrazito napetu atmosferu, pojačanu ženinom nervozom koja izbija iz svake stranice i prenosi se na čitaoca. Šta će biti sa detetom u kupatilu? Da li će ga ugrađivači naći? Koje su posledice?

- Strah nije virtualna stvarnost, gospođo.

- Strah se malo-pomalo virtualno pretvara u jedinu stvarnost.

„Ugrađivanje straha“ je, idejno distopija dostojna Hakslija, Orvela i Bredberija, samo što, za razliku od svojih prethodnika, Zinkov roman nije proročki. Mi već živimo u svetu iz ovog kratkog romana i strah je odavno ugrađen u svakoga od nas, bili mi toga svesni ili ne.

„Najlepša odlika straha je u tome što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju.“

I kao što je koncept Velikog brata delovao nestvarno u Orvelovo vreme, a Bredberijeve „zidne porodice“ predstavljale naučnu fantastiku, dok su danas deo svakodnenice, tako će možda jednog dana u nekom vrlom novom svetu baš na vaša vrata zakucati nepoznata lica uz jedno ljubazno „Dobar dan. Došli smo da ugradimo strah“. A možda za tim i neće biti preke potrebe, jer će posao odavno biti završen.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Clio

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke. Recenziju romana „Galapagos“ možete pročitati OVDE.

Glavni junak Vonegatovog osmog romana, „Doručak šampiona“, jeste Kilgor Traut, naširoko objavljivan, ali ne baš poznat pisac. Na svom putovanju na Umetnički festival u Midland Sitiju, Traut će upoznati Dvejna Huvera koji će, sticajem okolnosti, pročitati njegov roman „Sad se može reći“. Poruku ovog romana, da je čitalac jedino biće sa slobodnom voljom, dok su svi ostali ljudi na planeti zapravo potpuno programirani roboti, Dvejn će shvatiti kao veliku istinu i to će ga odvesti u totalno ludilo („Knjiga se nije odnosila samo na Dvejna. Traut nije bio ni čuo za Dvejna kada ju je napisao. Bila je namenjena svakome ko je otvori. Praktično je svakome saopštavala:“Hej, znaš šta? Ti si jedino stvorenje sa slobodom volje. Kako ti se to dopada?“ I tako dalje. Bio je to tour de force. Bio je to jeu d’esprit. Ali za Dvejnov um to je bio otrov“). Iako bi se moglo reći da je ovo glavna nit romana, „Doručak šampiona“ je zapravo mnogo više od toga.

Pre svega, to je dekonstrukcija fikcije kao takve i svojevrsno opraštanje pisca od pisanja iste. „Doručak šampiona“ koketira između fikcije i faktografskog i treba ga čitati kao delo sa jakom autobiografskom crtom, naročito ukoliko se u obzir uzme činjenica da je sam proces stvaranja, koje Vonegat u ovom delu potpuno demistifikuje, ogroman deo života svakog pisca. Po svojoj formi, ovaj roman je postmodernistički u pravom smislu te reči. Osim „crtica“ ispred svakog pasusa, koje celom romanu daju izgled beležaka, i ilustracija koje je Vonegat sam nacrtao, u jednom momentu čak i sam Vonegat istupa u romanu kao junak i na taj način briše granice između fikcije i stvarnosti, pisanja i napisanog, i daje ovom delu jedan de facto postmodernistički meta nivo.

I dok u pauzama između onoga što se može opisati fabulom romana potpuno nasumično raspravlja o pojavama za koje smatra da su izvor zla u tadašnjem američkom društvu (mnoge od njih su i danas aktuelne) i isto tako nasumično ilustruje određene predmete („Mislim da pokušavam da očistim glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi – od šupaka, zastava, gaća. Da – u ovoj knjizi postoji i slika gaća.“), Vonegat stvara, po sopstvenim rečima, tragediju koja je istovemeno piš živi.

„Doručak šampiona“ jedan je od najčitanijih Vonegatovih romana, a objavljen je 1973. godine. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da sam Vonegat nije imao visoko mišljenje o ovom romanu, pa mu je jednom prilikom dao ocenu C (pandan našoj oceni 3), a nije propustio ni da svoje mišljenje podeli direktno sa čitaocima, i to u predgovoru samog romana:

„Šta sam mislim o ovoj knjizi? Osećam se jadno zbog nje, ali ja se i inače uvek osećam jadno zbog svojih knjiga. Moj prijatelj Noks Berger rekao je jednom za jedan tegoban roman: „... kao da ga je napisao Fildboj Stadž.“ Eto šta mislim o sebi kada pišem ono što sam, izgleda, programiram da napišem“ ili „Dakle, ova knjiga je pločnik zatrpan razbacanim đubretom, otpacima koje hitnem preko ramena...“

No, izgleda da se čitaoci ipak ne slažu sa ovakvim viđenjem - „Doručak šampiona“ ostaje jedno od najpoznatijih i najuticajnijih Vonegatovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Paladin