Stsh's Book Corner: skandinavska književnost

Showing posts with label skandinavska književnost. Show all posts

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

Roman ,,Medvedgrad” nosi naziv po malenom, izmišljenom gradu koji ,,nije blizu ničega” i ,,čak na karti deluje neprirodno”. ,,Kao da je neki pijan džin pokušao da pišajući ispiše svoje ime u snegu.” Grad iz kojeg sve više ljudi odlazi, a sve manje dolazi. Na ulazi u grad stoji stara tabla sa sloganom ,,Dobrodošli u Medvedgrad – Mi želimo malo više”, ali je okrutnom zimskom vetru trebalo svega nekoliko godina da sa table izbriše reč ,,više”. No, Medvedgrad je ipak po nečemu poseban – to je hokejaški grad čije srce kuca u ritmu udaranja pakova na ledu. Grad koji malo-malo iznedri svetsku zvezdu i u kojem dečaci sanjaju velike snove. Žene u ovom gradu nemaju baš mnogo izbora osim da sanjaju snove dečaka, jedna od stanovnica će vam ćak reći da se u Medvedgradu ne može živeti, samo preživljavati, ali tad neće biti svesna koliko je u pravu.

,,Medvedgrad” sadrži sve Bakmanove omiljene teme i već nekoliko stranica je dovoljno da znate da čitate baš njegov roman: male zajednice, porodične tragedije, sport, (ne)pripadanje... Novina je, međutim, da je akcenat romana stavljen na tinejdžere i izuzetno važnu temu o kojoj se ne govori dovoljno: vršnjačko nasilje i silovanje.

Iako je tema silovanja najupečatljivija (ili bi bar morala biti), Bakman bira da je uvede tek na polovini romana. Početak je posvećen hokeju (poznato je da Bakman obožava sport) i mnoštvu likova koji su sa njim povezani na razne načine: mladim hokejašima, njihovim porodicama, prijateljima, sponzorima i komšijama. Svaki od njih dobija prostor u romanu i stvara, po mom mišljenju, nepotrebnu gužvu. No, tema silovanja je ta koja ,,Medvedgrad” zapravo odvaja od ostalih Bakmanovih romana pa ćemo se posvetiti upravo njoj.

,,Svi pričaju o tome kako to izgleda. Ceo život vas obaveštavaju o tačnim pojedinostima. Napadnu vas na stazi za džoging, obore vas pa vas odvuku u neku uličicu na odmoru, drogiraju vas u baru, pa vas onda nepoznati ljudi drže zaključanu u siromašnoj četvrti nekog velikog grada. Svi vas stalno iznova upozoravaju, oni upozoravaju sve devojke: To se može desiti. I to na ovaj način! Samo niko ne kaže da može biti i ovako: s nekim koga poznajete. Kome verujete. S kim ste se smejali. U njegovoj dečačkoj sobi, ispod postera hokejaša, dok je celo prizemlje puno vaših drugova iz škole.”

Ukoliko pogledate statistike o silovanju, naići ćete na poražavajuće podatke. Takozvani date rape odnosno silovanje od strane poznate osobe događa se češće nego što se misli, a žrtve su uglavnom tinejdžeri ili osobe u ranim dvadesetim godinama. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da se 13% silovanja od strane poznate osobe i 35% pokušaja silovanja događa na sastancima, a drugo da je čak u 22% slučajeva gde je žrtva žena, silovatelj bio (trenutni ili bivši partner) a u 20% (trenutni ili bivši) muž. Kada se tome doda činjenica da pojedina društva i dalje streme ka opravdavanju silovatelja jer je žena to na neki način tražila ili zaslužila ili da se žrtvama silovanja ponekad prosto ne veruje (ova tema je, uzgred, odlično obrađena u seriji Unbeliavable), problem postaje još gori. Posebno ako je silovatelj poznata (ili na neki način značajna) ličnost, kao što je u ovom slučaju najbolji hokejaš Medvedgrada od koga zapravo zavisi budućnost grada.

,,Jedino što će je pitati o toj večeri bilo je koliko je popila. Da li je bila pijana. Da li ga je držala za ruku. Davala mu signale. Da li je svojevoljno otišla gore na sprat (...) Pitaće je za alkohol i marihuanu. Neće je pitati za beskrajni strah koji je nikad neće napustiti. I za tu sobu sa gramofonom i posterima iz koje nikada zaista neće izaći. Sa dugmetom sa bluze negde na podu i panikom koja će je pratiti zauvek.”

Devojčica iz Medvedgrada odlučuje da nikome ne kaže šta se dogodilo: ,,Nije mogla da ispriča istinu svojim roditeljima, nije imala srca da im to učini, znala je da neće preživeti. Nije rezonovala kao žrtva zločina, već kao njegov počinilac: bila je u stanju da razmišlja samo o tome kako niko nikada ne sme da sazna i kako mora sakriti sve dokaze”. Istina će na kraju ipak isplivati na videlo i to baš uoči važne utakmice. Ceo grad će stati na noge. Ali ne. Ne da odbrane petnaestogodišnju devojčicu već buduću zvezdu, ponos grada, dečka iz dobre porodice koji nikada ne bi mogao da uradi tako nešto.

Hokej jeste neodvojiv deo romana (na žalost svih nas koje ovaj, ili bilo koji drugi sport ne zanima preterano), ali ,,Medvedgrad” nije roman o sportu. To je roman o zajednici koja ne može da funkcioniše bez pojedinaca, ali i odgovornosti koju ima prema svakom članu. O nejednakosti, o strahu da se nećemo uklopiti, o razlici između zakona i morala, o hrabrosti da istupimo i učinimo pravu stvar. Možda je Bakman zagrizao preveliko parče i želeo da u jednom romanu (ili, preciznije, u dva, s obzirom na to da postoji i nastavak) obradi isuviše tema: korupciju, vršnjačko nasilje, pritisak izazvan prevelikim očekivanjima, homoseksualnost i predrasude prema ljudima koji su drugačiji, ali jedna se, verovatno ne slučajno, izdigla iz zbrke Medvedgrada. Ne samo po mestu koje zauzima u romanu već po važnosti (što, naravno, ne umanjuje značaj ostalih problema). Dobro je znati da je Bakman rešio da iskoristi popularnost da progovori o ovoj temi. Možda njegovo pisanje neće promeniti svet, ali možda će trgnuti bar nekog čitaoca i naterati ga da prvi put zaista razmisli o razlozima zbog kojih žrtve ne prijavljuju silovanje, o stigmi koja se na njih obrušava nakon što to učine i naporu da se posle tako traumatičnog iskustva nastavi sa životom.

,,Samo moraju da prikupe sve informacije, govorili su pošto su postavili isto pitanje deset puta na različite načine, kako bi videli da li će promeniti svoju verziju. Ovo je ozbiljna optužba, podsećali su, kao da je optužba tu glavni problem. Saznala je šta nije trebalo da učini: nije trebalo da čeka nedelju dana pre nego što je podnela prijavu policiji. Nije trebalo da baci odeću koju je imala na sebi. Ni da se tušira. Ni da pije alkohol. Ni da dovede sebe u tu situaciju. Ni da uđe u tu sobu na spratu i navede ga na pogrešan utisak. Da uopšte ni ni postojala, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, zar joj to nikada nije palo na pamet?”

Čitajući ,,Medvedgrad”, prokomentarisala sam kako isuviše liči na druge Bakmanove romane, ali ovog puta moram da se ispravim i ipak vam preporučim da ga pročitate, ako ni zbog čega drugog, makar da bi nam se svima samo dve rečenice iz romana zauvek urezale u mozak: ,,Za silovatelja silovanje traje nekoliko minuta. Za žrtvu ne prestaje nikada.”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

Maja Lunde u ,,Plavetnilu” nastavlja da skreće pažnju na nemarnost modernog čoveka prema prirodi, a akcenat u ovog puta stavlja na značaj sveže vode i činjenicu da će u bliskoj budućnosti nešto bez čega ne možemo da zamislimo život postati luksuz. Roman je podeljen na dva narativa, smeštena u savremeno doba (2014) i budućnost (2041) u kojoj se ova mračna prognoza već ostvarila.

U prvom narativu pratimo Signe, aktivistkinju koja na pragu sedamdesete godine kreće na poslednje putovanje u borbi za očuvanje životne sredine. Ovog puta Signe ima lični motiv: njena nekadašnja ljubav – Magnus, čovek sa kojim je neumorno protestovala okrenuo joj je leđa prešao na stranu onih protiv kojih su se nekada zajedno borili. Dok plovi svojom barkom po kojoj roman nosi ime, Signe se priseća odrastanja u porodici u kojoj su klimatska pitanja bila izvor glavnih sukoba. Otac joj je bio aktivista a majka je radila u firmi koja je od narušavanja klimatskog sklada imala finansijsku korist. Signe ponovo proživljava nesuglasice svojih roditelja, ovog puta u sopstvenoj koži. Magnus je jedan od odgovornih za seču lednika koji se pretvaraju u luksuzne, vrlo isplative kockice leda i završavaju u skupim koktelima. Signe se odlučuje za nezamisliv podvig: ukrašće sanduke leda, preploviće burne vode i sa sanducima će doći do Francuske gde će Magnusu na prag istovariti teret zbog kojeg ju je izdao.

,,Sav život je voda, sav moj život je bio voda, gde god da se okrenem bilo je vode, padala je s neba kao kiša ili sneg, punila je planinska jezera, počivala je u ledniku, slivala se niz strme padine u hiljadama potočića, sakupljala se u reku Breju, ravno se prostirala pred selom u fjordu, fjordu koji se pretvarao u more kad se zaplovi na sever. Ceo moj svet bio je voda. Kopno, planine, pašnjaci, bila su to samo ostrvca u onome što je pravi svet; nazivala sam svoj svet Zemljom, ali smatrala sam da treba da se zove Voda.”

U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”

Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage.

Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

Ocena: 5/5
Izdavač: Odiseja

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve” (recenziju možete pročitati OVDE). Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još tri romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Glavna junakinja romana „Moja baka vam se izvinjava” je Elsa, sedmogodišnja devojčica kojoj je baka najbolji – i jedini – prijatelj. I više od toga. Elsina baka je superheroj, a „svi sedmogodišnjaci zaslužuju superheroje. Jednostavno je tako. A onome ko tako ne misli fali neka daska u glavi”. Baka je uvek na Elsinoj strani, čak i kada Elsa nije u pravu. Elsa je povučena devojčica, drugačija od svojih vršnjaka i zato joj je teško da se uklopi u društvo. Svi to znaju, i često joj govore da mora malo da se prilagodi. Svi osim bake, naravno, koja nikada nije bila veliki fan prilagođavanja i koju je okolina takođe smatrala, blago rečeno, drugačijom. Zbog toga je baka za Elsu stvorila mnogo bolji svet, Mijamu, Zemlju skoro budnih, u kojoj nisu važila dosadna pravila ograničenih ljudi i u kojoj Elsa makar za trenutak nije morala da brine o siledžijama u školi, o svojoj trudnoj mami i „Polovčetu” koje će svi više voleti kada se rodi, o svom tati koji stalno okleva, o njihovim novim supružnicima. A onda je baka umrla i ostavila Elsu samu na svetu koji je ne razume. Samu, tužnu, besnu i razočaranu.

Ali Elsina baka ne bi bila njena baka da čak i period žaljenja nije pretvorila u neobičnu avanturu za svoju unuku. Elsa će od bake dobiti pismo koje će morati da uruči u njeno ime. Pismo u kojem se izvinjava. I to pismo neće biti jedino, štaviše postoji niz pisama koje će Elsa morati da uruči različitim ljudima, uvek sa istim ciljem, ali će pre toga morati i da ih pronađe. Baka će ovaj zadatak nazvati lovom na blago i Elsa će, zajedno sa čitaocima, shvatiti da na kraju tog puta zaista leži neprocenjivo blago – ljudi koji su, baš kao i Elsa, pomalo drugačiji, i koji će biti tu za nju kada joj budu potrebni. Na početku će to biti prava grupa autsajdera, „oštrodlak, dete i čudovišni grmalj sa potrebom za čistoćom koja nije baš dobro prilagođena društvu oštrodlaka i dece”, a potom i čitava zgrada u kojoj Elsa živi.

„Moja baka vam se izvinjava” je još jedna Bakmanova priča o predrasudama, komplikovanim međuljudskim odnosima i ljudskosti na koju nailazimo tamo gde je najmanje očekujemo. Ali pored toga, ovo je priča o važnosti mašte u životu svakoga od nas. Bakino i Elsino tajno carstvo, Mijama, zapravo je svet satkan od stvarnih likova i događaja; svet u kom žive princeze i vitezovi, ali i svakojaka čudovišta (moje omiljeno je Odmaodma, „drevno čudovište koje je htelo da se sve događa bez ikakvog odlaganja. Svaki put kada bi neko dete reklo „sad ću” ili „posle” ili „samo da pre toga”, Odmaodma bi zaurlao orijaškom snagom: „Neee! Odma! MORA DA SE URADI ODMAAA!””).

Bakman je uspeo da stvori još jednog junaka koga će čitaoci voleti i dugo pamtiti. Baka je zaista heroj, i ne samo u očima deteta. Kao mlada, bila je doktor, putovala je po celom svetu i uvek pomagala ljudima u nevolji, uvek je bila na raspolaganju onima kojima je bila najpotrebnija. Kao takva, za života je stekla brojne prijatelje i dužnike, ali je pored toga bilo i onih koji su zbog njenog nestalnog duha ispaštali, ponajviše Elsina majka. Žar mladosti nije je napustio s godinama, pa su je mnogi ljudi smatrali neozbiljnom, problematičnom, čak i ludom. Na početku knjige srećemo je u zatvoru (zajedno sa unukom) nakon što je pokušala da preskoči ogradu zoološkog vrta, nakon radnog vremena… a to čak i nije najluđa stvar koju je za života uradila. Ali ipak, nijedan superheroj nije savršen. I upravo je baka, tačnije „nedovoljna količina” bake, najveći problem u ovom romanu. Stvoriti jedan tako genijalan lik i ne iskoristiti njegov potencijal deluje kao propuštena prilika. Pa ipak, bakino sveprisustvo u romanu dodeljuje joj neku vrstu glavne uloge u priči – ona je mozak čitave operacije i povezuje sve sporedne likove u jednu celinu. Iako se čitaocu na početku romana može činiti da ih je previše, svaki od njih igra važnu ulogu u priči i na kraju Elsine avanture dobija svoje mesto (jedna od njih je čak dobila i zaseban roman).

Iako nema smisla porediti ovaj roman sa „Uveom”, jer ovo je sasvim druga, zasebna priča, znam da će mnogi od vas to očekivati, pa ću to ipak uraditi. Baka nije drugi Uve, štaviše, Uvea bi dovodila do ludila. Romani su pisani istim stilom i odlikuje ih Bakmanov vedar humor, kao i nekoliko situacija namerno umetnutih da vam izmame suze. Pa ipak, kao celina, roman nije na mene ostavio isti utisak kao njegov prethodnik. No, to je zaista stvar ličnog senzibiliteta. Na primer, ako treba da biram između sedmogodišnjeg i sedamdesetogodišnjeg protagoniste (iako Uve nema sedamdeset godina, složićemo se da se tako ponaša), svakako ću izabrati ovog drugog. Takođe, deonice sa Zemljom skoro budnih su bile prečeste za moj ukus, a kao što već rekoh, deonica sa bakom je moglo biti više.

Uprkos tome, „Moja baka vam se izvinjava” je jedna lepa, topla životna priča, koja će vas nasmejati i dirnuti. Bakmanovo glavno oružje je pitak, opuštajući stil pisanja, spontan smisao za humor, dobra karakterizacija likova i teme koje čitaocima vraćaju veru u ljudski rod. A ako nastavi ovim tempom, nesumnjivo će postati jedan od onih pisaca čije se knjige kupuju bez potrebe da se dodatno informišete o njihovoj radnji.

Ocena: 2/5

Izdavač: Laguna

Tomas Ridal je danski pisac i prevodilac. Studirao je psihologiju i filozofiju, a završio je i kurs za vatrogasca. Njegov prvi roman „Pustinjak“ proglašen je najboljim debitantskim ostvarenjem u godini u kojoj je objavljen, što je u Danskoj prvi put da to priznanje pripadne trileru. Pored toga, dobio je i prestižnu nagradu Glass Key za najbolji skandinavski triler, koju su pre njega dobili Ju Nesbe i Stig Lašon. Posle „Pustinjaka“, Ridal je objavio još jedan kriminalistički roman, „De savnede“.

Erhard Jorgenson, poznatiji kao Pustinjak, danski je iseljenik koji je odlučio da sreću potraži na Fuerteventuri, jednom od Kanarskih ostrva, gde živi usamljeničkim životom u kojem mu društvo prave uglavnom dve koze, taksira i povremeno štimuje klavire bogatim ostrvljanima. Monotonu svakodnevnicu Erhardovog života, koji se mahom sastoji iz taksiranja i opijanja, prekinuće niz tragičnih slučajeva na ostrvu. A upravo će se Pustinjak, sasvim slučajno, u sva tri događaja, zateći na pravom mestu u pogrešno vreme.

U novogodišnjoj noći prisustvovaće saobraćajnoj nesreći u kojoj će njegov poznanik izgubiti život i jedan prst – prst koji će Erhard poneti sa sobom i opsesivno čuvati kako bi popunio prazninu na sopstvenoj šaci i u sopstvenoj duši. Ovo će biti samo početak njegovih bizarnih reakcija na nesrećne događaje na ostrvu. Nekoliko dana nakon saobraćajne nesreće, dok sa svojim prijateljima Raulom i Beatris bude išao na plažu Kotiljo, naići će na još jedno mesto zločina – policija je na plaži pronašla napušten automobil u kojem se nalazila mrtva beba. Erharda će ova vest izuzetno uzrujati i njegovo interesovanje za slučaj dovešće ga do saznanja da policija ne mari preterano da ga reši. U novinama će ubrzo osvanuti vest o pronađenoj majci deteta, ali Erhard će saznati da je ta priča, baš kao i navodna majka, podmetnuta i da policija ništa ne radi kako bi slučaj zaista i rešila. Erharda priča o štetnosti slučaja po turizam ostrva neće zadovoljiti i on će učiniti sve da sazna istinu o mrtvom dečaku, a istina je, ispostaviće se, mnogo komplikovanija nego što je to mogao i da zamisli.

Roman „Pustinjak“ potpada pod žanr po imenu Nordic noir, podvrstu skandinavskog trilera ispripovedanog iz perspektive detektiva ili policajca. Ridalov prvenac, međutim, nije baš tipičan predstavnik žanra. Kao prvo, radnja je smeštena van teritorije skandinavskih zemalja, iako zbog tropske klime ne gubi na sumornoj atmosferi specifičnoj za ovakve romane; pored toga, protagonista, iako se samoinicijativno upušta u sopstvenu istragu, nema nikakvog detektivskog iskustva.

Erhard ne samo da nije detektiv, već je ekscentrični starac koji čak ne poseduje ni računar, niti osnovno znanje o tome kako funkcioniše internet. Ono što Erhard poseduje, ipak, mnogo je važnije – inteligenciju i nesvakidašnju upornost – i upravo zahvaljujući tome će, korak po korak, otkrivati delove slagalice i ispuniti svoj cilj – saznaće šta se dogodilo dečaku iz napuštenog automobila.

Erhard Jorgenson nije tipično dopadljiv protagonista, ali u njemu ipak postoji nešto što će čitaoca naterati da navija za njega i da ga prati čitavim putem. Njegove (re)akcije su često bizarne i moralno problematične, ali upornost kojom korača ka višem cilju prosto ne dozvoljava da se o njemu razmišlja kao o negativcu u bilo kom smislu. Slična ambivalentnost postoji i kada je sam roman u pitanju. „Pustinjak“ je izrazito spor i tmuran roman, dostojan podneblja iz kog potiče pisac, uprkos plažama na kojima se radnja odvija; a opet, uprkos sporom tempu i stranputicama kojima nas autor vodi, a koje ponekad i nemaju nekog velikog značaja za ravoj fabule (neki delovi su, iskreno govoreći, višak i roman je zaista mogao bez njih), „Pustinjak“ ni u jednom trenutku ne postaje naporan i dosadan za čitanje, a fokus čitaoca konstantno stapa sa opsesijom protagoniste, usmeravajući im pažnju na samo jedno pitanje – ko je odgovoran za sudbinu nesrećnog dečaka.

Pa, ako ste ljubitelj žanra, „Pustinjak“ je uprkos očiglednim odstupanjima, sve ono što skandinavski triler treba da bude; ali isto tako i, uprkos problematičnom protagonisti koji bi se lako mogao okarakterisati kao antijunak, sporom tempu i mračnim događajima kojima obiluje, iznenađujuće čitljivo i prijatno štivo.

Ocena: 3/5
Izdavač: Kamelia

Frederik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve“, koji je preveden na 40 jezika, prodat u više od tri miliona primeraka širom sveta, a 2017. godine je po njemu snimljen istoimeni film, nominovan za Oskara. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još dva romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Uve je glavno džangrizalo u komšiluku. Svi to znaju. Svakoga dana, u isto vreme, on kreće u svoju inspekciju po naselju: šutne tablu sa natpisom o zabranjenom saobraćaju u naselju, proverava da neko slučajno nije obio neku od garaža (to se nikada nije dogodilo, ali niko ne može da tvrdi da nikada neće), popisuje registarske tablice sa parkinga za goste (ukoliko je neko na parkingu ostao duže od 24 časa, koliko je predviđeno, Uve bi od Saobraćajne uprave tražio kontakt, pozvao vlasnike i saopštio im da su „proklete nesposobne vucibatine koje ne umeju da čitaju table napisane na švedskom“), nadgleda kante za reciklažu đubreta i tri puta proverava da li su vrata zaključana.

Svi u kraju znaju ko je Uve: „Uve ima pedeset devet godina. Vozi Sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa“. Ali oni isto tako znaju da Uve nije uvek bio toliko ogorčen (mada nikada nije bio ni posebno vedar). A znaju i zbog čega je sada takav.

Pravila su za Uvea jako bitna. Da nema pravila, nastao bi opšti haos, njemu je to jasno. On je u svom životu sve radio po pravilima: zaposlio se, oženio se, redovno plaćao poreze. I život prosto nije trebalo da bude ovakav. Život bez Sonje. Pre nego što se ona pojavila, on kao da nije ni živeo („Ranije su ljudi tvrdili da Uve posmatra život kao crno-beo. Ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.“), a nakon svih godina provedenih sa njom, život bez nje prosto nema smisla. I zbog toga je Uve odlučio da umre.

Ali onda se pred njegovim vratima pojavila jedna ofucana mačka, koja nikako da ode, a u naselje se doselila nova porodica. I sve se poremetilo. Uve prosto nije imao vremena da obavi ono što je namerio. Prvo su ga prekidali kad god bi rešio da završi sa tim, a onda je postepeno postao strašno zauzet rešavanjem tuđih problema. I tako je, malo po malo, čovek po imenu Uve od glavnog džangrizala u komšiluku postao neizmerno voljen i cenjen, kako od strane svojih komšija, tako i od čitalaca.

„Čovek po imenu Uve“ je zaista divan roman. I postoji razlog što je baš ovo jedna od onih knjiga koju svi vole. Svaki junak u knjizi ima svoje mesto u priči i doprinosi joj svojim prisustvom. Sećanje na Sonju, koja je Uveovom životu dala smisao, i njena smrt koja ga je oduzela; odnos Uvea i Runea, dva prijatelja i rivala, kojima je povod za dugogodišnji „rat“ bio neslaganje oko marke automobila („Sonja je jednom rekla da onaj ko želi da razume Uvea i Runea mora da shvati kako su to ljudi rođeni u pogrešno vreme. Ljudi poput njih traže samo nekoliko jednostavnih stvari od života, govorila je. Krov nad glavom, tihu ulicu, određenu marku automobila i ženu kojoj će biti verni. Posao na kom imaju funkciju. Kuću u kojoj se različite stvari kvare u ravnomernim intervalima, tako da imaju šta da popravljaju.“); Parvani, njen muž „nesposobnjaković“ Patrik i njihova deca, čiji će dolazak u naselje Uveu indirektno dati razlog da nastavi da živi.

Priča o lokalnom zanovetalu koji je izgubio volju za životom i kroz čitav roman razmišlja o načinima na koje bi konačno mogao da ga okonča, u osnovi obećava depresivan ton, ali ovaj roman je izuzetno duhovit (za čitaoce koji uživaju u specifičnom skandinavskom humoru) i zrači nesvakidašnjom toplinom. Reminiscencije na Uveovu mladost izazvaće u vama razumevanje za njegovo ponašanje, a uz pomoć vedre Parvani i svojeglave ofucane mačke (i zajedno sa njima), postepeno ćete se vezivati za ovog ćudljivog starca ogromnog srca (bukvalno ogromnog, to će vam potvrditi njegov lekar), sve dok ne sklopite korice knjige i kraj ove priče dočekate obuzeti miksom emocija – sa toplinom u grudima i suzama u očima. Kratko poznanstvo sa Uveom vas neće ostaviti ravnodušnim (mene svakako nije) i sigurno ćete poželeti da mu se u nekom trenutku ponovo vratite. I ponovo. I da ga preporučite svima. Jer ipak postoji dobar razlog što je ova priča, ispisana pitkim, jednostavnim stilom, opčinila i najizbirljivije čitaoce širom sveta.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna