Stsh's Book Corner: urban art

Showing posts with label urban art. Show all posts

Marjam Manteghi je rođena u Teheranu, u Iranu. Zbog revolucije, kao petogodišnjakinja napušta Iran i sa porodicom se seli u Kanadu, gde živi i danas. Školovala se na Univerzitetu u Torontu i Univerzitetu u Vindzoru, a ljudska prava je studirala na Oksfordu. Po zanimanju je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava, a upravo će je posao odvesti u Bosnu i Hercegovinu, državu koju danas smatra svojim drugim domom. Njen boravak u Sarajevu je prekinut neočekivano, saznanjem da boluje od raka dojke, zbog čega je morala da se vrati u Kanadu.

Roman „Ulica dobre sreće“ je autorkin prvi roman i govori o njenom boravku u Sarajevu i borbi sa karcinomom.

Primorana da se iseli iz domovine koju je razorio rat, Marjam se u Kanadi uvek osećala kao stranac. Sećanje na Teheran pre, na život koji je tamo vodila i koji je mogla da vodi, na dedinu biblioteku na kojoj bi mu svako pozavideo, nesvesno su oblikovali ovu mladu ženu i popločali put kojim se razvijala njena karijera. Idol joj je bila Kristijana Amanpur, a životni put je birala srcem. Uprkos tome što su je svi savetovali da ostane u Kanadi, gde će je sigurno čekati svetla budućnost, zaputila se u Bosnu, gde je počela da radi za UNHCR. Ono što nikako nije mogla ni da nasluti jeste da će upravo u toj maloj zemlji pronaći sebe i naučiti jednu od, kako sama kaže, najvažnijih životnih lekcija: koreni nisu tamo gde si rođen, već tamo gde ih stvaraš.

„Kad smo došli u Kanadu, nisam govorila engleski i imala sam čudno ime. Iako je Marjam bilo pravo ime Marije Magdalene i Isusove majke na jednom od originalnih jezika Biblije, provela sam dobar deo detinjstva ponavljajući svoje ime raznim učiteljima, instruktorima baleta i roditeljima prijatelja. Oni su čkiljili pokušavajući da pogode kako se izgovara Marjam, što je bila teška kombinacija slova za njih, u poređenju sa Dženifer, Heder ili Mišel.

Kad sam došla u Bosnu, niko nije čkiljio kada bih izgovorila svoje ime. Dočekali bi me odmah sa „A, Merima! Merjema! Ti si Meri, naša Meri.“ Ispostavilo se da su Bosanci imali mnogo imena s kojima sam odrasla. Ja sam bila Merima, skraćeno Meri, a bilo je i Mina, Lejli, Aida, Mirzi, Olja i Anita. To je bila prva stvar koju sam shvatila: imali su naša imena. Ili smo mi imali njihova. Bilo mi je svejedno, ali sam odjednom osetila klik u duši… To osećanje me je pratilo tokom moje cele bosanske odiseje, olakšanje jer sam na mestu gde imam osećaj doma, osećaj koji je za mene bio izgubljen još od izbeglištva u detinjstvu.“

Taj osećaj je bio dovoljan da u Sarajevu provede šest godina, potrudi se da nauči jezik (koji odlično govori, u šta se možete uveriti i sami ukoliko poslušate neki od intervjua koji je davala na tečnom „našem“ jeziku, kako ima običaj ga zove), prihvati običaje i stekne životna prijateljstva. Iz sna koji je živela trgnuće je kvržica koju je napipala pod tušem. I čitav život će joj se preokrenuti u sekundi, pretvorivši joj svakodnevnicu u bolne terapije i još bolnije pitanje koje će sebi postavljati iz dana u dan: zbog čega se ovo događa baš meni?

„Ovo će te učiniti jačom, videćeš – koliko sam samo puta čula to. Dugo, dugo vremena sam želela da ošamarim svakoga ko mi je to rekao. Dok ležiš na kauču, naročito na kauču koji je od pruća i otprilike trideset centimetara kraći od tebe – ćelava, bez obrva i trepavica, toliko naduta da se rado sećaš PMS-a… Nemaš osećaj da ćeš jednog dana biti jača zato što ti se to dešava. Jednostavno nemaš. Nije te briga šta drugi kažu. Želiš da znaš zašto ti se to desilo.“

Moraće da se vrati u Kanadu ukoliko želi da preživi. Ta činjenica će joj biti bolna, ne samo zbog napuštanja života koji je toliko volela, već i zbog osećaja griže savesti zbog svih onih koji nisu imali toliku sreću – najpre da na vreme odu iz Irana, a zatim i da budu u mogućnosti da dobiju adekvatnu medicinsku negu onda kada im je to najpotrebnije. Zbog toga, iako u svojoj knjizi ne posvećuje previše stranica Teheranu, za naslov bira ime ulice u kojoj je rođena - „Ulica dobre sreće“, koje za sobom ostavlja profetski odjek.

Marjam u svojim intervjuima često ističe da ovo nije knjiga o bolesti, što nije u potpunosti istina. Rak je bitan deo njenog života, pa samim tim i njenih memoara, ali ono što ona želi da kaže jeste, čini mi se, da bolest nije ono što čini suštinu knjige, kao uostalom, ni njene ličnosti. Ovo je prvenstveno knjiga o pripadanju, o traženju i nalaženju sebe, o pronalaženju snage za prevazilaženje nezamislivih životnih prepreka u trenucima kada se čitav svet oko nas ruši. Pomalo nezgrapno sročen (što je umnogome zasluga prevoda i lekture, koji bi, za početak, trebalo da se odluče između ekavice i ijekavice), roman odiše autentičnošću. Autorka o bolesti govori distancirano, bez patetike i neuvijeno, a Sarajevo opisuje kroz nesvakidašnju prizmu stranca koji postepeno upija način života i navike starosedelaca, dok gotovo ne postane jedna od njih. „Ulica dobre sreće“ je, dakle, neobična priča o Kanađanki poreklom iz Irana, koja svim srcem stremi ka tome da starost dočeka na Balkanu, i nakon što je pročitate, sigurna sam da ćete iskreno navijati da svoju želju ispuni, ma šta mislili o samom romanu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena je 2010. godine na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. Svoj prvi roman, „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine (deset godina kasnije, roman je doživeo svoje novo, dopunjeno izdanje), a drugi „Rekvijem za Adama“, objavljen je 2015. godine (recenziju možete pročitati OVDE). Trenutno radi na pisanju trećeg romana.

„Surf na crvenom talasu“ je priča iz ne tako davne prošlosti – iz vremena tranzicije, vremena tek rođene nade u bolju budućnost, uverenja da je sve ono loše iza nas i da najbolje tek dolazi. Smeštena u Beogradu oko 2000. godine, kada je cela Srbija mislila da je konačno okusila demokratiju, ovo je priča o Mariji, devojci iz unutrašnjosti koja se seli u glavni grad i čiji život takođe, iako to nema preterane veze sa spoljnim događajima, treba da krene nabolje. Odrasla u malom gradu, u skromnoj porodici, sa roditeljima koji su se uvek trudili da joj ugode, Marija se osećala kao u kavezu i od malena je znala da vredi i zaslužuje više: ekskluzivnija mesta za izlaske, kvalitetniju šminku i firmiranu garderobu, vredan nakit i, naravno, nekoga ko će sve to moći da joj obezbedi. Kvalitete potrebne za takav život svakako ima – vitku građu, lepo lice i rešenost da uspe u onome što je naumila – sve što joj je potrebno jeste teren na kojem će moći da ispuni svoje snove.

I zaista, vrlo brzo će joj to poći za rukom – uskoro će svog preplašenog momka iz školske klupe zameniti poznatom facom iz kraja, u skupom automobilu, sa rezervisanim separeom u najpoznatijim gradskim klubovima.

„Eto, tako sve počinje. Sediš sa svojim simpatičnim tinejdžerskim dečkom u finom lokalu na Dorćolu. On ode do toaleta, na trenutak octanes sama, i neko želi da ti kupi piće. Pogledaš, i vidiš neke mladiće, dosta starije od tebe. Obuzme te čudno osećanje, malo straha, malo uzbuđenja, kao i uvek kada se nađeš pred nečim čudnim i nepoznatim. Nasmeješ se neodređeno i ljubazno odbiješ… Zlatna kajla na vratu, skup sat oko ruke. Kosa kratka, uska crna majica, bicepsi, tricepsi, dobermani. Privatni biznis, eksport, import, pedigre, ima se može se… Sutradan jedva nagovoriš svoju debelu neuglednu drugaricu da slučajno same odete u onaj isti local, slučajno je tamo onaj isti momak, i ovog puta prihvatite piće od njega. Dok ti se noge tresu, on zapisuje tvoj broj fiksnog telefona u svoj svetleći mobilni aparat. O moj bože, mobilni aparat u to vreme!“

U novim krpicama, sa negovanom kosom, Mariju će ubrzo posmatrati kao trofej, što ona i jeste – vredno vlasništvo svog momka koje on ponosno šeta i pokazuje. Mnogi će poželeti da je osvoje, a među njima će biti i Luka, momak čiju priču ovaj roman takođe pripoveda. Luka nije odmah bio dostojan Marijine pažnje, ali nekoliko godina nakon što su se prvi put sreli, nakon smene vlasti, Lukina pozicija se promenila, naročito ona finansijska, dok želja za Marijom, ipak nije. Jednog dana, Marija će otići na žurku useljenja koju će prirediti Luka, sada bogat i prilično uticajan u krugovima koji su njoj interesantni. Jedan pogled na stan i sve ono što se u njemu nalazi, nateraće Mariju da promeni mišljenje o Luki i oni će ubrzo postati par.

A pošto je Marija prilično jednodimenzionalan, nezanimljiv lik koji ne zahteva neku duboku analizu – u pitanju je devojka nevelikog intelektualnog kapaciteta (kojoj je prva asocijacija na vest o ubijenom premijeru butik iz Siti-pasaža), za koju vam je već do sada verovatno jasno kojoj kategoriji pripada – preći ćemo na Luku koji je, iako na prvi pogled ne deluje kao glavni junak ove priče, mnogo kompleksniji i zanimljiviji lik od svoje devojke.

Luku upoznajemo kao demonstranta protiv vladajućeg režima 1997. godine. Pod uticajem svog oca, koji je bio aktivan u tadašnjoj opoziciji, Luka je razvio odbojnost ka Crvenima i svake veče se ogrtao američkom zastavom, naoružavao pištaljkom, i sa svojim prijateljem Viktorom odlazio na demonstracije. Promene nakon petog oktobra dočekao je oberučke, naročito zbog toga što je njegov otac nagrađen funkcijom, ali i salonom automobila koji je donosio ogroman profit i omogućio mu da svom sinu pruži sve što ovaj poželi. Lukina finansijska situiranost (dobar stan, vlasništvo u lokalima i kladionicama) donela mu je status među beogradskim džet-setom i njegov život je delovao kao nešto što bi svako u tom trenutku poželeo.

Naslov romana „Surf na crvenom talasu“, takođe aludira na Lukinu centralnu ulogu u priči. Ne samo da se direktno odnosi na hobi koji će Luka kasnije u romanu razviti (i koji će ga skupo koštati), takozvani srpski rulet, koji se zapravo odnosi na opasne trke noću, u kojima je suština voziti u suprotnom smeru i uhvatiti „crveni talas“. Sa druge strane, taj isti crveni talas je nemoguće ne povezati sa nasleđem starog režima i njegovih posledica koje osećamo i dan danas. Luka je, ironično, bio strastveni protivnik „Crvenih“, a onda je, nakon njihove smene, prihvatio sve njihove vrednosti i nastavio da živi onako kako su živeli oni protiv kojih se borio. Promenila su se samo imena – sve ostalo je ostalo isto.

Promene. Vreme kada ta reč još nije postala izlizana i bajata. Kada na jednom mestu imate krize, ratove, nestašicu, nasilje, tiraniju… onda je sasvim normalno da termin promene zvuči nekako obećavajuće, optimistično, donekle romantično i egzotično. Dobro, sada već svi znamo kako se to odigralo: najpre izbori, pa krađa, onda bageri, protesti, opsade, požari i predaje…Ništa novo, stari beogradski recept iz 1997. godine, samo ovog puta na nacionalnom nivou. Opet se Beograd tresao, goreo, štrajkovao, a potom slavio i hvalio. U jednom danu, 5. oktobra 2000. godine, politički život se izvrnuo naopačke, opozicija je postala vlast, vlast opozicija, a milisekund posle toga svi mediji su bili liberalni, policija profesionalna i kooperativna, vojska suzdržana i distancirana. Tako je bar izgledalo.

Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni građani, stali su jedan do drugoga, načinili masu od oko million ljudi – što će reći, respektivno biračko telo – promarširali prestonicom, zapalili tu i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla. Svi su bili tako ponosni na sebe i svoje delo koje je prekidalo belosvetske televizijske programe kao breaking news. Osećali su da su uradili ono što se od njih očekivalo, da su završili posao, i mogli su na miru da se vrate svojim neprimetnim životima, ostavljajući političarima , najboljima od sebe, svojim delegatima kojima su bezgranično verovali, samo da dovrše lakši deo posla – pa da se, ako je moguće, već sledećeg leta, bože zdravlja, svi probudimo usred Evropske unije, sa evropskim platama i evropskim manirima, lepši, mlađi, zdraviji, pametniji, i ako može još i da komšiji crkne krava.

Lukina opsesivna potreba da bude važan deo nečega - bilo čega - da se dokaže, prvo svojoj državi kroz demonstracije, zatim devojci o kojoj mašta kroz luksuz koji joj pruža, a na kraju i svom novom prijatelju kroz bezglavo jurcanje beogradskim ulicama, izrazito je važna, a ujedno i veoma tragična crta njegove ličnosti. Ona pokazuje njegovu infantilnost, dečačku nespremnost za svet odraslih u koji je bačen sa svim pogodnostima koje se mogu zamisliti. On je momak na koga majke upozoravaju svoje kćerke – sklon agresivnom i nasilničkom ponašanju, ali uprkos svemu tome, teško ga je posmatrati kao negativca. Kada konačno izgubi sve što ima – posao, devojku, stan – i počne nepovratno da srlja u propast, moraćete da zastane na sekund i da razmislite da li je prosto dobio ono što je zaslužio, ili je ipak u redu što vam ga je žao.

„Surf na crvenom talasu“ je priča o jednoj izgubljenoj generaciji, o posledicama izopačenog sistema i izopačenim sistemima vrednosti. O mladima koji su preživeli čitave svoje živote u čekanju za boljim vremenima, o onima koji su poželeli da imaju sve, a tako malo toga radili da sami sebi bilo šta obezbede. O momcima koji su devojke i društvo obasipali novcem kako bi se osetili voljenim, o devojkama koje su trpele uvrede i nasilje samo da bi se osetile poželjnim (verovatno najjezivija rečenica u čitavom romanu jeste ona koju Marija pomisli tokom jedne od njihovih nasilnih svađa, nakon što je Luka ostao bez svog bogatstva: on više nema nikakvog prava da je tuče). Luka i Marija su samo jedni u nizu onih koje svakodnevno viđamo na ulicama. I to je upravo ono što je zastrašujuće kod ovog romana – ne opisani poroci, nasilje, tragedije – već činjenica da se ni danas, deset godina otkako je roman napisan, a dvadeset otkako počinje njegova radnja – gotovo ništa nije promenilo.

Kada imaš devetnaest ili dvadeset godina, onda su ti dve godine dragocene. Dve po dve, od lokalnih izbora do predsedničkih, od predsedničkih do parlamentarnih, od jednog do drugog i ponovljenog izbornog kruga, od protesta do mitinga, dve po dve godine – nečija cela mladost.

Zvuči poznato?

I za kraj, mala napomena: „Surf na crvenom talasu“ je piščev prvi roman i kao takav bi ga trebalo i čitati. Ono što ja, međutim, nikako nisam uspela (i što je poprilično uticalo na moj krajnji utisak o romanu), jeste da ga tokom čitanja konstantno upoređujem sa „Rekvijemom za Adama“, u kojem se jasno vidi sazrevanje i napredak Đuričića kao pisca. Oba romana za glavne junake imaju mlade ljude koji iz unutrašnjosti dolaze u glavni grad kako bi ispunili svoje snove, nijedan junak to ne uspeva. Sve ono što je u „Surfu” stilski i narativno zakazalo, u „Rekvijemu” je ispravljeno. Ukoliko se do sada niste upoznali sa delom ovog autora (što od srca preporučujem), predlažem vam da ipak krenete od „Surfa na crvenom talasu” i čitate ga u pravom svetlu, bez senke koju bi na njega bacala očekivanja koja za sobom ostavlja „Rekvijem”. Taj teret valja ostaviti za naredni roman.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Urban Art

Tamara Kučan je srpska književnica rođena 1989. godine. Svoj prvi roman „Beograđanka“, objavila je 2007. godine, a danas iza sebe ima čak devet romana. Tamara je jedna od najmlađih članica Udruženja književnika Srbije i osnivač izdavačke kuće Urban Art. Trenutno radi na svom desetom romanu „Profajler“.

„Indigo“ je najnoviji roman Tamare Kučan, u kojem se autorka vraća likovima iz romana „Peščani sat“ (njeno najčitanije delo). Iako se bavi događajima koje je Sara, glavna junakinja romana, doživela u periodu koji obuhvata prethodni roman, „Indigo“ se može čitati kao samostalno delo. Radnja se odvija u Londonu i prati Saru od prvih trzavica koje oseća u svom braku sa Filipom. Njegova česta odsustva (Filip je po zanimanju pilot), umor i nezainteresovanost bude u Sari osećaj paranoje, a njeni strahovi, ma koliko bili iracionalni, dovešće do toga da oseti ljubomoru čak i prema izvesnom Džonu, novom Filipovom prijatelju kome je počeo da posvećuje neobično mnogo vremena i pažnje.

Nakon prvog susreta Džona i Sare (koji je njenog inače staloženog muža načinio nervoznim tinejdžerom), Filip će joj otkriti poklon koji joj je spremao: Džon je tattoo majstor i termin za prvu Sarinu tetovažu već je dogovoren. Sve što je potrebno jeste da ona pristane, osmisli motiv i da se pojavi na Džonovom radnom mestu. Ovo naizgled bezazleno iskustvo odvojiće dvoje surpužnika više nego ikad, kod Sare će probuditi zavisnost od tetoviranja, ali i neke duhove iz prošlosti za koje je mislila da su konačno ostali daleko iza nje (ukoliko ste čitali „Peščani sat“, znate o čemu je reč, ukoliko niste, možda ćete nakon „Indiga“ poželeti). Ono što je počelo kao bezazlena kriza u braku, pretvoriće se u sunovrat glavnih junaka, čiji će postupci dovesti do nezamislivih posledica.

Tamara Kučan je poznata po tome što u svoje romane često uključuje izvesne tabu teme, pa u tom smislu ni „Indigo“ nije izuzetak. Roman obrađuje problem verskih sekti, ali se ipak ne bi moglo reći da je ovo zapravo roman o sektama. U pitanju je priča o devojci koja iz jedne nefunkcionalne emotivne veze uleće u drugu, još nefunkcionalniju, koja je propraćena porocima kojima je junakinja i pre svog dolaska u London bila sklona. Moglo bi se reći da je glavni motiv ovog romana manipulacija i da je „Indigo“ portret žrtve jednog manipulativnog uma (ili sistema, kakav je u ovom smislu satanistički kult, koji je samo spoljni okvir čitave situacije koja je u romanu opisana).

Moj osnovni problem sa „Indigom“ je isključivo subjektivne prirode i tiče se stila autorke. Roman obiluje kratkim rečenicama i nizovima rečenica koje čini jedna jedina reč, poput taksativnog nabrajanja, a odlikuje ga dramatičan ton koji neretko ne izostaje i u situacijama koje same po sebi i nisu toliko dramatične („Ustaje. Trčim za njim, kao pseto. Koračamo praznim ulicama jedno pored drugog. Tišina i poneki jecaj. Studio. Kuća. Kao nepozvan gost. Krevet. Svako na svojoj strani. Drmusam ga i molim da se sredimo, da sve bude kao pre nekoliko sati. Besno ustaje. Oblači se. Ide. Hodnik. Bašta. Salon. Ne dam mu da izađe. Branim mu telom da dotakne vrata“). Tako taj ton prestaje da bude efektivan i (meni, koja naginjem ka foknerovskim rečenicama) na momente postaje monoton. Uprkos tome, zanimao me je rasplet situacije, i moram da priznam da me je kraj prilično iznenadio.

„Indigo“ je roman u romanu i čitaocima je predstavljen kao rukopis izvesnog Jovana Savića pod nazivom „Čajanka u paklu“ u kojem je opisana sudbina Sare i njenih bližnjih (tačnije, roman prepričava izvesna Alisa, i to je sloj „Indiga“ koji je, po meni, potpuno suvišan). Ali pre početka „Čajanke u paklu“, čitaocu se obraća nepoznati glas koji ga upozorava o sadržaju dela, ali i njegovom kraju: „Sara je ubijena. Ja sam je ubio. Inače ja sam... Kao i Sara, nekada voleo rečenicu: Mrtvi su živi, a živi često mrtvi“. Autorka se, baš kao i pojedini likovi u romanu, služi manipulacijom i u samom startu čitaoca navodi na pogrešan put, čineći tako kraj romana potpuno nepredvidivim.

„Indigo“ je, dakle, studija psihološkog kraha individue i prikaz začaranog kruga jednog vida manipulacije u kojem žrtva neretko sa sobom u ponor povuče i ljude koji je okružuju. Verski kult, kao kontekst manipulativnog ponašanja, za mene je ipak u drugom planu, iz više razloga. Prvo, Sara je u potpunosti nesvesna postojanja kulta, iako su ljudi koji mu pripadaju prikazani vrlo stereotipno. Misteriozni, istetovirani likovi u crnom jesu automatska asocijacija na satanistične kultove, ali, naravno, takav imidž nije imperativ (kao što postoje pripadnici sekte koji nemaju dodirnih tačaka sa gotik potkulturom, tako, naravno, postoje ljubitelji ove estetike koji nemaju nikakve veze sa sektama). Tako da, ukoliko ste očekivali nekakve detaljne prizore verskih obreda, trebalo bi da znate da je akcenat u ovom romanu na nečemu potpuno drugačijem.

Ono na šta nas „Indigo“ upozorava nije prosto opasnost sekti, već činjenica koliko je psiha krhko područje i koliko je lako izgubiti tlo pod nogama. A jednom kada se to tlo izgubi, povratak na pravi put je luksuz koji malo ko sebi može da priušti.

Ocena: 2/5

Izdavač: Urban Art

Slađana Kručičan je srpska autorka, rođena 1974. godine. Završila je Pravni fakultet u Beogradu, radila je kao urednica školskih novina, košarkaški sudija, novinarka, kao pravnica u Institutu „Batut“ i u Vodoprivredi. Iako se oduvek interesovala za pisanu reč, u mladosti nije imala vremena da se posveti pisanju. „Svici u tegli“ su njen prvi i, za sada, jedini roman.

„Svici u tegli“ je roman o četrdesetsedmogodišnjem Dušanu Petroviću, pravniku u Institutu „Batut“, koji je, čini se, digao ruke od svog života. Dane provodi na poslu, a češće u kafani, sa ljudima do kojih mu nije preterano stalo, ali koji su kakvo-takvo društvo. Pijan je češće nego što je trezan, a kada apstinira od alkohola, opija se književnošću. Nema porodicu, niti bilo koga sa kim bi mogao da podeli svoj mali, neugledni stan ispunjen „soliterima od knjiga“. Ukratko, o čoveku koji živi od danas do sutra, bez ikakve perspektive i vizije o budućnosti.

Sve će se to, međutim, promeniti jedne večeri kada će ga, nakon neobičnog razgovora sa nepoznatom staricom, napasti pljačkaši. Zbog povreda koje je zadobio pri napadu, biće prevezen u bolnicu, gde će snimak glave otkriti da ima tumor na hipofizi koji se mora odstraniti.

Dušanov strah da će sa tumorom nestati i deo njegove ličnosti će se zapravo obistiniti, ali ne onako kako je on mislio. Do te ključne promene dolazi, ne toliko zbog operacije, koliko zbog činjenice da u njegov život ulazi Ona. Ona je Danica, njegova Zvezda, mlada medicinska sestra na odeljenju na kojem je ležao. Malo po malo, Dušan će se zaljubiti u Danicu i vreme provedeno sa njom, ma koliko kratko bilo, učiniće da postane potpuno nov čovek.

Naslov romana aludira na prolaznost i neuhvatljivost života. Dušanova svest o tome da je veza sa Danicom nešto trenutno, podseća ga na detinji pokušaj da zarobi svice u tegli i zauvek uživa u njihovom sjaju:

„Želeo sam da uhvatim ove trenutke i zarobim ih kao svice u teglu, kada sam bio mali. Želeo sam da, kao nekada, mogu povremeno da izvadim teglu, da se nauživam, potom je vratim na skrovito mesto i čuvam za drugi, treći, petstoti put.“

I baš kao što je nemoguće imortalizovati svice (što autorka jasno naglašava na samom početku romana, dajući čitaocu naučnu definiciju svica koja završava informacijom da ovi insekti žive samo dva meseca), tako je i Dušanova i Daničina veza osuđena na kratak vek, ali to ne umanjuje njen sjaj i značaj.

Kraj romana je (uprkos ovom upozorenju) prenagljen i nije u skladu sa romantičnim očekivanjem čitaoca, pa možda na trenutak možete osetiti kao da ste ostali praznih šaka. No, upravo je ovakav kraj ono što ovo delo čini realističnim – život nije bajka i ne odvija se uvek onako kako o njemu maštamo – i pokazuje dokaz konačnog sazrevanja protagoniste i činjenicu da je odustao od detinje nade da svetlost svitaca zauvek može opstati u tegli. Ali, ako se zastane i razmisli, zaključak do kojeg se neminovno dolazi jeste da je Dušan zapravo dobio svoj bajkoviti kraj, samo ne onaj koji smo možda očekivali. A sve zbog toga što je u jednom trenutku odlučio da živi.

„Prestani da se plašiš. Uzmi sve što ti život pruža. Prekratak je. Uživaj u njemu. Ako ti se opet ukaže prilika, nemoj je odgurnuti, prigrli je. Takve stvari su ono za šta živimo. Uživaj u svakom lepom trenutku. Kada se završi, a završiće se, onda pati.“

Roman Slađane Kručičan zapravo je optimistična priča o sposobnosti čoveka da se promeni onda kada su svi već digli ruke od njega, pa i on sam. Autorka je za ovu priču izabrala protagonistu koji ima problem sa alkoholom, kao najočigledniji primer života koji teče u magnovenju, što vrlo lako može biti aluzija na sveopštu pasivnog modernog društva. U svakom slučaju, poruka autorke je jasna: onog trenutka kada je Dušan istinski zagazio u svoj život i odlučio da živi, umesto da posmatra kako mu se život dešava, stvari prosto počinju da kreću na bolje.

Ono što je posebno interesantno u vezi sa ovim romanom jeste to što je autorka odlučila da svoj prvenac piše iz muške perspektive i to u prvom licu, što je riskantan potez za koji se ne odlučuje veliki broj književnica. Uprkos tome (ili baš zbog toga) što iza napisanih reči stoji žena, čini mi se da smo dobili jednog uverljivog, realističnog lika, opisanog u svojim najintimnijim trenucima, u trenucima iskrene zaljubljenosti koja, kao što većina nas zna, muškarce često pretvara u predivno zbunjene i ranjive dečake, mada malo njih to želi da prizna. I upravo zbog toga se nadam da ovo neće biti poslednje što ćemo videti od Slađane Kručičan i da ćemo u budućnosti imati prilike da pročitamo još neku ovako „običnu priču“ predstavljenu na neobičan način.

Ocena: 3/5

Izdavač: Urban Art

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Svoj prvi roman „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine, a već 2010. godine je njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. „Rekvijem za Adama“ je Đuričićev najnoviji roman, objavljen 2015. godine.

„Rekvijem za Adama“ je roman o Borisu Hundiću, seoskom vunderkindu koji pokušava da pronađe bolji život u Beogradu. Roman čine dva narativa, jedan koji pripoveda o Borisovom detinjstvu na selu, uz oca nasilnika i majku koja će jednog dana prosto nestati bez reči, i drugi, kojim roman počinje, gde Borisa zatičemo kao stasalog mladića dok na beogradskom aerodromu čeka avion za Beč.

Početak romana odlikuje nervoza i napetost i čitaocu već na prvim stranicama stavlja do znanja da glavni junak ovog romana nije u potpunosti psihički stabilan. Boris od nečega beži, tačnije, deluje kao da pati od manije gonjenja. Ono što čitalac ne zna, i što neće saznati u čitavoj prvoj polovini romana jeste odgovor na pitanje šta je to Boris uradio. Kako roman odmiče, napetost se smanjuje i pripovedanje je sve mirnije, uz neretke uplive u komične scene iz Borisovih studentskih dana. A onda, nakon prisećanja na jednu novogodišnju noć, strah i nemir ponovo nastupaju na scenu. Ovaj roman sadrži sve, baš kao i jedan život – uz njegove stranice ćete se smejati, osuđivati, navijati, ali i grickati nokte od nestrpljivosti da saznate o čemu se zapravo radi. Smene narativa su izrazito glatke i suptilne, tako da čitalac samo sklizne iz jednog u drugi u vidu reminiscencija, bez osećaja da je priča na bilo koji način prekinuta.

Naslov romana najavljuje jednog bitnog lika sa kojim se čitalac zaista upoznaje tek na polovini romana. U pitanju je Adam Adamović, sa kojim će se Boris susreti sasvim slučajno i taj susret će delovati prilično nebitno i nepažljivom čitaocu bi mogao čak i da promakne. Jedne zimske noći, dok je Boris lutao beogradskim ulicama, ugledao je dečaka kroz izlog prodavnice. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je dečak nepažljivo prelazio ulicu, udario ga je automobil i Boris je njegovoj majci pomogao da ga smesti u kola. Međutim, slika dečaka koji leži dok mu se po trepavicama lepe pahulje snega, učinila se Borisu poznata. I ona jeste svojevrsni deja vu. Ova scena ponavlja se nekoliko desetina strana ranije, u trenutku jedne od svađa Borisovih roditelja, kada on, kao dečak, u dvorištu ugleda mrtvu srnu, trofej iz očevog lova, i kada mu pažnju privuku baš njene oči, posute pahuljama snega. Ova aluzija (koja će se još jednom ponoviti, u ključnom susretu Adama i Borisa), kao i reč rekvijem koja uz Adamovo ime stoji u naslovu, čitaocu jasno stavlja do znanja da ovaj roman nije jedan od onih sa srećnim krajem.

Boris Hundić nakon završene srednje škole odlazi u Beograd, gde će, na nagovor žene koja ga je podučavala sviranju klavira, upisati medicinu, jer se „u ovoj zemlji od muzike ipak ne može živeti“. Živeće kod njene prijateljice u stanu u Balkanskoj ulici i neće morati da brine o finansijama. Sve što je potrebno jeste da se koncentriše na učenje i da im se vrati kao uspešan doktor. Tako će mladi Boris za sobom ostaviti oca i devojku, kuću i mesto u kojem nikada nije osećao da pripada, a taj osećaj će se produbiti kada upozna ljude i ulice u Beogradu. Život se, ipak, neće odvijati onako kako je planirao, a umesto uspeha koji su od njega svi očekivali, on će ređati neuspeh za neuspehom.

Taj osećaj nepripadanja je veoma važna crta Borisovog lika. On je svugde stranac. U svojoj porodici; zatim u Beogradu, kao student iz provincije, najpre u svom društvu u koje očajnički pokušava da se uklopi, a potom i u bogataškoj porodici svoje nove devojke Klare; i konačno u Beču, u bukvalnom smislu te reči. To je ono što ga čini suštinski tragičnim likom.

Ta nota je podvučena u Borisovom odnosu sa Adamom, koji je ključan za interpretiranje njegove ličnosti. Adam je sve što on nije – rođen u Beogradu, dobro situiran, sa slobodom da radi šta god želi (slobodom koju Boris u detinjstvu nikada nije okusio) – i ta patološka vezanost za dečaka u sebi sadrži koliziju ljubavi (sve ono što bi Boris želeo za sebe) i mržnje (sve ono što nije i nikada neće biti), ali i slepo samoljublje koje se očitava u Borisovoj pigmalionskoj potrebi da od Adama napravi savršenu sliku sebe. Borisov ponos i samoljublje očitavaju se i u odnosima sa drugim likovima: sa prijateljima, za koje je ubeđen da vrede manje od njega, iako će se ispostaviti da će svi oni biti daleko uspešniji od njega; ali i sa Klarom i uopšte porodicom Hadžijovanović čije su bogatstvo i luksuzan život bili sasvim dovoljni da kod Borisa izazovu naklonost i ono što je on smatrao ljubavlju.

„Lako je i lepo voleti savršena bića. Međutim, ta ljubav traje koliko i zabluda da savršenstvo postoji. Zavoleti nekoga istinski, sa svim njegovim manama i slabostima, pravi je podvig – i baš kao i svaki podvig, redak je i stran ljudskoj prirodi, što, na drugoj strani, nije slučaj sa obožavanjem savršenstva.“

I baš zbog toga ne čudi što Boris na kraju pronalazi utehu u prijateljstvu sa Bogoljubom. Upravo su njihovi susreti i razgovori suštinski važni za zaokruživanje Borisovog lika, iako određeni momenti čitaocu otkrivaju prirodu njihovog odnosa (što je po meni, glavna zamerka autoru – da su ti momenti bili suptilniji i pažljivije osmišljeni, roman bi bio znatno uspeliji). I baš kao i uloga doktora Bogoljuba, kraj je takođe predvidiv, ali to ne kvari celokupan doživljaj o romanu, jer je kraj koji je autor izabrao jedino moguće rešenje za roman koje bi zapravo imalo smisla i ispoštovalo doslednost čitave priče.

Osim Borisovog lika koji je kao glavni junak očigledan primer dobre i detaljne karakterizacije, ovaj roman krasi nekoliko izrazito životnih sporednih likova, koji, osim što igraju važnu ulogu u Borisovom životu, čine takođe veoma važan (najpre kvalitativan) deo „Rekvijema za Adama“. Miodrag Hundić, Vilotijevićka, Vera Drejer i iznad svih Megi Hadžijovanović (koja je moj apsolutni favorit), junaci su čije se ličnosti baziraju na stereotipima (seoski pijanac, moderna srpska autorka, gradska usedelica, pokondirena tikva), ali su ipak savršeno uklopljeni i osmišljeni, dajući romanu comic relief i čineći ga lakšim i prijatnijim za čitanje, sa jedne strane, i pružajući čitaocu da ih prepozna kao stvarne likove koje svako od nas ima u svom okruženju i dokazujući još jednom da stereotipi kao takvi ne nastaju bez razloga.

„Rekvijem za Adama“ je priča o momku koji je mogao imati sve, ali je zbog okolnosti u kojima se nalazio i pogrešno odigranim kartama završio kao čovek koji nema ništa. Njegovo samoljublje i opterećenost kaznom, dostojni jednog Raskoljnikova, nagnali su ga na put bez povratka i pokazali da beg od stvarnosti nije rešenje, jer ma koliko se trudio, čovek nikada ne može pobeći od sebe.

„Kada je malo bolje razmislio, činilo mu se da je celog života od nečega bežao... Bežao je od siromaštva, od poroka, od opasnosti, od krize, od nepodnošljive intimnosti sela, a onda i od svojih dela, od odgovornosti, od krivice, sve dok se ceo život, kao i on sam, nije pretvorio u jedan bezglavi beg, koji svuda oko sebe vidi samo progonitelje.“

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Urban Art