Rekvijem za Adama – Aleksandar Đuričić Eš

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Svoj prvi roman „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine, a već 2010. godine je njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. „Rekvijem za Adama“ je Đuričićev najnoviji roman, objavljen 2015. godine.

„Rekvijem za Adama“ je roman o Borisu Hundiću, seoskom vunderkindu koji pokušava da pronađe bolji život u Beogradu. Roman čine dva narativa, jedan koji pripoveda o Borisovom detinjstvu na selu, uz oca nasilnika i majku koja će jednog dana prosto nestati bez reči, i drugi, kojim roman počinje, gde Borisa zatičemo kao stasalog mladića dok na beogradskom aerodromu čeka avion za Beč.

Početak romana odlikuje nervoza i napetost i čitaocu već na prvim stranicama stavlja do znanja da glavni junak ovog romana nije u potpunosti psihički stabilan. Boris od nečega beži, tačnije, deluje kao da pati od manije gonjenja. Ono što čitalac ne zna, i što neće saznati u čitavoj prvoj polovini romana jeste odgovor na pitanje šta je to Boris uradio. Kako roman odmiče, napetost se smanjuje i pripovedanje je sve mirnije, uz neretke uplive u komične scene iz Borisovih studentskih dana. A onda, nakon prisećanja na jednu novogodišnju noć, strah i nemir ponovo nastupaju na scenu. Ovaj roman sadrži sve, baš kao i jedan život – uz njegove stranice ćete se smejati, osuđivati, navijati, ali i grickati nokte od nestrpljivosti da saznate o čemu se zapravo radi. Smene narativa su izrazito glatke i suptilne, tako da čitalac samo sklizne iz jednog u drugi u vidu reminiscencija, bez osećaja da je priča na bilo koji način prekinuta.

Naslov romana najavljuje jednog bitnog lika sa kojim se čitalac zaista upoznaje tek na polovini romana. U pitanju je Adam Adamović, sa kojim će se Boris susreti sasvim slučajno i taj susret će delovati prilično nebitno i nepažljivom čitaocu bi mogao čak i da promakne. Jedne zimske noći, dok je Boris lutao beogradskim ulicama, ugledao je dečaka kroz izlog prodavnice. Nekoliko trenutaka kasnije, dok je dečak nepažljivo prelazio ulicu, udario ga je automobil i Boris je njegovoj majci pomogao da ga smesti u kola. Međutim, slika dečaka koji leži dok mu se po trepavicama lepe pahulje snega, učinila se Borisu poznata. I ona jeste svojevrsni deja vu. Ova scena ponavlja se nekoliko desetina strana ranije, u trenutku jedne od svađa Borisovih roditelja, kada on, kao dečak, u dvorištu ugleda mrtvu srnu, trofej iz očevog lova, i kada mu pažnju privuku baš njene oči, posute pahuljama snega. Ova aluzija (koja će se još jednom ponoviti, u ključnom susretu Adama i Borisa), kao i reč rekvijem koja uz Adamovo ime stoji u naslovu, čitaocu jasno stavlja do znanja da ovaj roman nije jedan od onih sa srećnim krajem.

Boris Hundić nakon završene srednje škole odlazi u Beograd, gde će, na nagovor žene koja ga je podučavala sviranju klavira, upisati medicinu, jer se „u ovoj zemlji od muzike ipak ne može živeti“. Živeće kod njene prijateljice u stanu u Balkanskoj ulici i neće morati da brine o finansijama. Sve što je potrebno jeste da se koncentriše na učenje i da im se vrati kao uspešan doktor. Tako će mladi Boris za sobom ostaviti oca i devojku, kuću i mesto u kojem nikada nije osećao da pripada, a taj osećaj će se produbiti kada upozna ljude i ulice u Beogradu. Život se, ipak, neće odvijati onako kako je planirao, a umesto uspeha koji su od njega svi očekivali, on će ređati neuspeh za neuspehom.

Taj osećaj nepripadanja je veoma važna crta Borisovog lika. On je svugde stranac. U svojoj porodici; zatim u Beogradu, kao student iz provincije, najpre u svom društvu u koje očajnički pokušava da se uklopi, a potom i u bogataškoj porodici svoje nove devojke Klare; i konačno u Beču, u bukvalnom smislu te reči. To je ono što ga čini suštinski tragičnim likom.

Ta nota je podvučena u Borisovom odnosu sa Adamom, koji je ključan za interpretiranje njegove ličnosti. Adam je sve što on nije – rođen u Beogradu, dobro situiran, sa slobodom da radi šta god želi (slobodom koju Boris u detinjstvu nikada nije okusio) – i ta patološka vezanost za dečaka u sebi sadrži koliziju ljubavi (sve ono što bi Boris želeo za sebe) i mržnje (sve ono što nije i nikada neće biti), ali i slepo samoljublje koje se očitava u Borisovoj pigmalionskoj potrebi da od Adama napravi savršenu sliku sebe. Borisov ponos i samoljublje očitavaju se i u odnosima sa drugim likovima: sa prijateljima, za koje je ubeđen da vrede manje od njega, iako će se ispostaviti da će svi oni biti daleko uspešniji od njega; ali i sa Klarom i uopšte porodicom Hadžijovanović čije su bogatstvo i luksuzan život bili sasvim dovoljni da kod Borisa izazovu naklonost i ono što je on smatrao ljubavlju.

„Lako je i lepo voleti savršena bića. Međutim, ta ljubav traje koliko i zabluda da savršenstvo postoji. Zavoleti nekoga istinski, sa svim njegovim manama i slabostima, pravi je podvig – i baš kao i svaki podvig, redak je i stran ljudskoj prirodi, što, na drugoj strani, nije slučaj sa obožavanjem savršenstva.“

I baš zbog toga ne čudi što Boris na kraju pronalazi utehu u prijateljstvu sa Bogoljubom. Upravo su njihovi susreti i razgovori suštinski važni za zaokruživanje Borisovog lika, iako određeni momenti čitaocu otkrivaju prirodu njihovog odnosa (što je po meni, glavna zamerka autoru – da su ti momenti bili suptilniji i pažljivije osmišljeni, roman bi bio znatno uspeliji). I baš kao i uloga doktora Bogoljuba, kraj je takođe predvidiv, ali to ne kvari celokupan doživljaj o romanu, jer je kraj koji je autor izabrao jedino moguće rešenje za roman koje bi zapravo imalo smisla i ispoštovalo doslednost čitave priče.

Osim Borisovog lika koji je kao glavni junak očigledan primer dobre i detaljne karakterizacije, ovaj roman krasi nekoliko izrazito životnih sporednih likova, koji, osim što igraju važnu ulogu u Borisovom životu, čine takođe veoma važan (najpre kvalitativan) deo „Rekvijema za Adama“. Miodrag Hundić, Vilotijevićka, Vera Drejer i iznad svih Megi Hadžijovanović (koja je moj apsolutni favorit), junaci su čije se ličnosti baziraju na stereotipima (seoski pijanac, moderna srpska autorka, gradska usedelica, pokondirena tikva), ali su ipak savršeno uklopljeni i osmišljeni, dajući romanu comic relief i čineći ga lakšim i prijatnijim za čitanje, sa jedne strane, i pružajući čitaocu da ih prepozna kao stvarne likove koje svako od nas ima u svom okruženju i dokazujući još jednom da stereotipi kao takvi ne nastaju bez razloga.

„Rekvijem za Adama“ je priča o momku koji je mogao imati sve, ali je zbog okolnosti u kojima se nalazio i pogrešno odigranim kartama završio kao čovek koji nema ništa. Njegovo samoljublje i opterećenost kaznom, dostojni jednog Raskoljnikova, nagnali su ga na put bez povratka i pokazali da beg od stvarnosti nije rešenje, jer ma koliko se trudio, čovek nikada ne može pobeći od sebe.

„Kada je malo bolje razmislio, činilo mu se da je celog života od nečega bežao... Bežao je od siromaštva, od poroka, od opasnosti, od krize, od nepodnošljive intimnosti sela, a onda i od svojih dela, od odgovornosti, od krivice, sve dok se ceo život, kao i on sam, nije pretvorio u jedan bezglavi beg, koji svuda oko sebe vidi samo progonitelje.“

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Urban Art