Stsh's Book Corner: zanimljivosti

Showing posts with label zanimljivosti. Show all posts

Donald P. Rajan (1957) je stručnjak za egipatsku i polinežansku arheologiju, i stare jezike i pisma. Poznat je po istraživanju u Egiptu, uključujući iskopavanja u Dolini kraljeva, gde je otkrio izgubljene grobnice i mumije. Autor je brojnih članaka i knjiga na temu arheologije i istorije.

,,24 sata u starom Egiptu” je druga objavljena knjiga u serijalu ,,24 sata u antičkom svetu”, u kojoj autor kroz 24 poglavlja (svako poglavlje predstavlja jedan sat) opisuje svakodnevni život stanovnika starog Egipta. Baš kao i u prvoj knjizi ,,24 sata u Rimu” (recenziju možete pročitati OVDE), glavni junaci su mahom fiktivne ličnosti iz nižih staleža o kojima nemamo prilike da čitamo u istorijskim udžebnicima. Tako u ovoj knjizi saznajemo kako su živeli egipatski seljaci, domaćice, babice, pljačkaši grobnica, ali i šta je tištilo vladare, carske supruge i sveštenike.

Stari Egipat je oduvek bio ogrnut velom misterije. Pored velelepnih piramida i hramova, razrušenih spomenika i zagonetnih hijeroglifa, Egipćani iza sebe nisu ostavili mnogo zapisa. Za razliku od drugih antičkih civilizacija o kojima smo saznavali iz zapisa, književnosti i ličnih dnevnika i pisama, Egipćani se nisu opterećivali pisanjem. Prosečan Egipćanin bio je nepismen – veština pisanja bila je luksuz manjine. Pa, ipak, kako su bili nacija sklona vizuelnom prikazivanju, stručnjacima su od koristi bile slike koje su prikazivale svakodevne običaje, kao i grobnice koje su, s obzirom na verovanja starih Egipćana, bile opremljene gotovo kao porodične kuće (neretko, čini se, i mnogo bogatije nego što je pokojnik posedovao za života). Slika po slika, ćup po ćup – egiptolozi su uspeli da sklope slagalicu mogućeg svakodnevnog života jedne od najvećih civilizacija antike.

Rajan čitaoca vodi kroz jedan dan u Tebi u 12. godini vladavine Amenhotepa II, oko 1414. godine p.n.e. Taj period je danas poznat kao Novo carstvo i smatra se naglim procvatom Egipta. Priča počinje u ponoć, što je po egipatskom računanju vremena bio sedmi sat noći. Stari Egipćani su svoj dan, meren od jednog do drugog zalaska sunca, delili na dvanaest sati obdanice i dvanaest sati noći. U sedmom satu noći nije bilo mnogo budnih, ali i tada su postojali ljudi sa prilično fleksibilnim radnim vremenom. Babice su bile jedne od njih, te putovanje kroz stari Egipat počinje upravo prikazom porođaja. U ovom poglavlju saznajemo koje molitve su se koristile tokom porođaja, kojim bogovima su bile upućene, kako su stari Egipćani utvrđivali trudnoću, kao i koliki im je bio životni vek. Ako bi preživeo rođenje, prosečni Egipćanin živeo bi 30 do 35 godina.

Iz onoga što nam je od starog Egipta ostalo, svako bi zaključio da su Egipćani više pažnje posvećivali onom drugom, zagrobnom životu. Najzanimljivije poglavlje je svakako ono o majstoru balzamovanja Hapuneseba u kojem je detaljno prikazan proces pripreme za onaj svet. Poznato je da su Egipćani zaista bili majstori ove veštine zahvaljujući kojoj danas po muzejima možemo videti odlično očuvane mumije. Zanimljivo je, međutim, da je, uprkos toliko raširenoj praksi balzamovanja, skrnavljenje tela smatrano za bogohulni čin. Zbog toga je za ovaj proces bilo potrebno nekoliko ljudi. Za početak, jedan koji će načiniti prvi rez, a onda biti isteran iz prostorije:

,,Rez je načinio jedan kolega, ali onda je isteran iz kuće balzamovanja, gde su ga u prolazu svi zasipali kletvama i kamenicama. Ništa lično, to je prosto sastavni deo rituala kojim se odbacuje smrt i svako ko nagrdi ljudsko telo – jer ono se, kao što svako dobro zna, ne bi smelo skrnaviti. Majstor balzamovanja koji je razrezao taj tvor uskoro će se vratiti, a nekom drugom prilikom sam Hapuneseb biće primoran da hitro napusti prostorije. To je čudan paradox Hapunesebovog posla, što je njegov rad i nužan i prezren.”

Ostala poglavlja pružaju prilično opšte informacije, ali i u njima se mogu naći neke prilično zanimljive činjenice. Na primer, proces pravljenja hleba koji, reklo bi se, nije bio usavršen do tančina. Naime, zbog geografskog položaja Egipta, pesak je bio svugde pa bi obavezno završio i u brašnu. ,,Hleb sa peskom” uzimao je svoj danak i mnogi Egipćani su zbog njega imali muke sa zubima što potvrđuju veoma istrošeni zubi većine pronađenih mumija.

Već je bilo reči o tome da većina stanovništva u Egiptu nije umela da piše. Teško je proceniti udeo pismenih, ali procene stručnjaka su da taj broj ne prelazi 3%. U škole za pisare su mahom išli muškarci, ali bilo je i pismenih žena, doduše, isključivo iz elitnih porodica. Položaj žena je, takođe zanimljiv. Nema mnogo podataka na tu temu, ali istraživači su uspeli da sklope izvesnu sliku. Čini se da žene nisu bile tretirane kao niža bića, naprotiv. Nisu imale ista prava kao i muškarci, muževe uglavnom nisu birale same, ali su imale prava na razvod. Razvod je u Egiptu bio ,,prost gotovo kao stupanje u brak, samo uz sporazum o rastavi i iseljavanju”. Žena bi nakon razvoda zadržala deo svoje imovine, a ponekad i deo suprugove. U pronađenoj zbirci saveta poznatoj kao ,,Ptahotepove pouke” među komentarima o odgovornosti i ophođenju među ljudima različitih položaja postoji i nekoliko komentara o ženama, na primer: ,,Ne kažnjavaj je, ali drži je podalje od moći. Nadziri je jer su njene oči hitre i oštre. Motri na nju i dugo će ti ostati u kući. Ako si prestrog, biće suza. Zauzvrat za izdržavanje ona pruža supružanske milosti, a od tebe traži da i njene želje budu ispunjene.” Žene su uglavnom bile domaćice, ali bilo je i onih koje su se same izdržavale: muzičarke, igračice, krčmarice, kuvarice, itd...

Sigurno bismo danas mnogo više znali o Egiptu da nije bilo pljačkaša grobova. Mnogo je grobnica opustošeno pre nego što su arheolozi stigli do njih, neke i milenijumima ranije. Pljačkaši grobova postojali su i u vreme kada su se grobnice gradile a neki od njih su obilazili gradilišta i već unapred planirali pohode. Jedna epizoda opisuje pohod na grobnicu pljačkaša početnika koji se prestrašen zbog sujeverja i straha od skrnavljenja svetinja. Mada su čuvene legende o kletvama produkt novije istorije, kazne za pljačkanje grobnica bile su drakonske. Pronađena su dokumenta sa nekoliko suđenja. Osuđeni bi neretko bili spaljivani ili nabijani na kolac. Pored takve kazne, prokletstva nisu bila neophodna.

Ako ste zaljubljenik u egipatsku istoriju i kulturu, nemojte očekivati bogzna kakva nova saznanja iz ove knjige. Egipat ostaje obavijen velom misterije i danas i o njemu se zaista ne zna onoliko koliko o drugim civilizacijama koje su revnosno popisivale svoje svakodnevne dogodoštvine. Mnogi podaci o Egiptu dolaze upravo spolja, na primer od Herodota, i oni se moraju uzeti s rezervom. Pa ipak, čitav serijal ,,24 sata u antičkom svetu” odličan je način da saznate nešto novo ili makar osvežite pamćenje i da, uz pomoć anegdota i istorijskih činjenica, prošetate ulicama gradova čiji su žitelji svojim naporom, marljivošću i radoznalošću pokrenuli civilizacijski točak koji nastavlja da se okreće i dan danas.

Izdavač: Laguna

Ocena: 3/5

Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

,,24 sata u starom Rimu” je istorijski osvrt na jedan sasvim običan dan na rimskim ulicama. Metizak je za svoju knjigu izabrao leto 137. godine, vreme Hadrijanove vladavine, kada je Rim bio na vrhuncu moći. Autor je želeo da prikaže manje poznatu stranu Rima. Kroz 24 poglavlja Metizak slika Rim kroz živote ljudi koji nikada nisu dospeli u istorijske udžbenike a zapravo su bili duša grada, oni koji su ga činili onakvim kakav je bio. Niko od njih preterano ne mari dokle dosežu granice carstva i kako napreduju osvajanja. Oni samo gledaju kako da preguraju dan, zarade za hleb, osvoje ljubav voljene osobe, itd – baš kao i bilo ko od nas.

Polazeći od šestog časa noći, po rimskom računanju vremena (odnosno od ponoći po današnjem), Metizak započinje priču o jednom danu rimske prestonice, predstavljući nam grad iz perspektive 24 različita lika. Svakim satom upoznajemo po jednog: bludnicu, roba, pekara, astrologa, pravnika i druge predstavnike najrasprostranjenijih zanimanja tog doba, ali glavni junak ove knjige je, kako i sam autor kaže, upravo grad Rim.

,,Ljudi čine grad: građevine i spomenici kojima će se diviti potonji naraštaji turista sekundarni su, važni samo kao fizički eho ljudi koji su ih sagradili i živeli među njima. Iz tog razloga u ovoj knjizi nema mnogo spomenika. Zgrade na koje nailazimo nisu niz sterilnih ruina, već jedan deo živog, višeslojnog i izazovnog okruženja.

Isto tako dvadeset četvoro ljudi koje danas upoznajemo nisu samo stanovnici Rima – oni, i stotine hiljada njima sličnih, jesu Rim. Ova knjiga nije pokušaj da se rekonstruišu sati u danu dvadeset četvoro rimskih pojedinaca – ona nastoji da rekonstruiše deo života samog grada odraženog u dvadeset četiri od hiljada i hiljada njegovih lica.”

Iako svaki od Metizakovih junaka ima ime, ponekad izmišljeno, ponekad pozajmljeno iz istorijskih zapisa, svi oni predstavljaju paradigmu jednog zanimanja i načina života. Tako Metizakova knjiga stoji na granici istorijske fikcije i nefikcije – likovi su možda izmaštani, ali prikaz njihovog života izuzetno je veran. Kako bi knjiga dobila na edukativnom karakteru, Metizak često umeće citate iz knjiga najpoznatijih rimskih pisaca i hroničara, kao što su Apulej, Katul, Seneka, Kvintilijan, Petronije i drugi, i na taj način približava čitaocima rimske običaje i svakodnevnu kulturu. U opisu prostorija po kojima se njegovi likovi kreću, oslanja se na arheološku građu i često svoje navode potkrepljuje fotografijama i nacrtima kako bi publici olakšao vizuelizaciju tadašnjeg izgleda grada.

Čitajući ovu knjigu nećete saznati mnogo o onome što ste o starom Rimu učili u školi, uostalom, Metizaku to nije bila ni namera. Zato nema mnogo govora o aktuelnim ratovima, važnim zvaničnim dokumentima, granicama carstva, itd. Umesto toga, dobijate uvid u privatnu istoriju Rima i svakodnevici njegovih građana koji se takvim stvarima nisu preterano opterećivali.

Prvi lik kog upoznajemo je noćni stražar Petronije Brevis. Noćna straža Rima (Vigelis) imala je dvojaku ulogu: noću su bili zaduženi za održavanje reda i mira na ulicama, ali glavno zanimanje bilo im je sprečavanje požara. Njihov zadatak je, naravno, gašenje požara, za šta su koristili vatrogasno vozilo koje je pomoću poluge izbacivalo vodu i tako gasilo vatru, ali i pokušaj da se potencijalni požar spreči. Straža je imala gotovo neograničena ovlašćenja. Ukoliko bi procenili da ste nemarni i da svojom nemarnošću možete izazvati požar, imali bi pravo da vam provale u kuću, naplate vam kaznu ili vas čak i fizički kazne. Kao razlog za ovako drastične mere, Metizak navodi čuveni veliki požar u Rimu tokom 64. godine. Vatrogascima je trebalo čak šest dana da ugase vatru, a do tada je više od četvrtine grada bilo potpuno uništeno. Ipak, požari se ne događaju svakog dana, pa straža mora da rešava razmirice trgovaca, prevoznika robe i ostalih svadljivih Rimljama, kakvih je, čini se, bilo mnogo. Na kraju poglavlja Brevis i njegova straža upravo kreću da reše zastoj na putu izazvan svađom prevoznika robe i time počinje naredni sat, i novo poglavlje čiji je glavni junak upravo jedan od tih prevoznika.

Čitava knjiga, zahvaljući ovako suptilnim prelazima s poglavlja na poglavlje, dobija oblik celine i samim tim se znatno razlikuje od standardnih istorijskih priručnika. Ovakvim preklapanjem Metizak postiže sliku Rima kao jednog tela koje čini sijaset manjih celina. Svaka od tih celina ima svoju zasebnu funkciju, ali ponekad se oslanjaju jedna na drugu i zajedničkim radom čine telo onim što jeste. Baš kao što stanovnici Rima čine sam Rim.

Na primer, pralja Taida koja rukovodi najvećom vešernicom u gradu, ne samo da je prikaz ovog zanimanja, već, interesantno, i osoba od koje zavisi veliki deo rimskog stanovništva. Rimljani nisu sami prali svoj veš, već su prljavu odeću odnosili u gradske vešernice. Ako šetate Rimom nema šanse da ćete promašiti ovakav objekat – neprijatan miris koji se širi iz vešernica toliko je jak da robovi koji ostavljaju veš trčećim korakom izlaze iz njih. Rimljani nisu voleli smrad, zbog toga su kožarske radionice proterali iz grada, ali pranje veša je svakodnevan posao, tako da ove male smrdljive prostorije postoje gotovo na svakom ćošku. Da li ste znali kako je tekao proces pranja veša u Rimu? Verovatno ne. Naime, Taidina vešernica (fullonica) je sasvim uobičajena i predstavlja paradigmu vešernica tog doba:

,,To je velika, prostrana zgrada, projektovana tako da uhvati svaki dašak vetra i prenese ga u unutrašnje prostorije. Kao i sve valjarke sukna, i Taida svim snagama nastoji da svojim radnicima dopremi svež vazduh iz prostog razloga što bi u suprotnom verovatno pomrli.”

Taj teški miris izaziva mešavina sumpora i mokraće. Mokraća je bila osnovno sredstvo pranja, naročito kada su u pitanju bele toge i košulje. Svemu tome treba dodati i miris raznih namirnica koje se dodaju pri pranju kako bi se zadržala boja tkanine. Rimljani su odeću bojili prirodnim putem pa bi se boja ispirala sa svakim pranjem. Jedan od zadataka pralja bio je da se to ne dogodi, pa bi se u ogromne bazene u kojima bi se odeća potapala dodavali sastojci koji bi održavali boju svežom. Tako je za svaku boju postojao drugi bazen. Za narandžastu boju, na primer, smeši za pranje dodavale su se i ljuske komorača i crnog luka. Kao što možete da zamislite, miris koji se širio iz takvog bazena nenaviknutim prolaznicima verovatno bi izazvao mučninu.

Pored ovakvih, manje poznatih, ali svakodnevnih opisa, Metizak se dotiče i pojedinih rimskih misterija i približava ih čitaocima. Takva su poglavlja koja opisuju rimsku vestalku koja odlazi po vodu, astrologa koji izrađuje natalnu kartu ili sveštenicu koja priprema žrtvu. Ma koliko ovakve radnje zammišljali kao svete i misteriozne, treba se setiti da su i njih obavljali obični smrtnici, ljudi od krvi i mesa. Tako vestalke radije biraju sveti čin odlaska po vodu sa izvora nego čuvanje večne vatre. Taj posao je dosadan, pa ako vestalka zaspi i dozvoli da se vatra ugasi, čeka je ozbiljna kazna. S druge strane, ako se voda iz ćupa prospe, problem se može rešiti jednostavnim vraćanjem do izvora. Rimljani su verovali u astrologiju i često su za svoje nedoumice tražili pomoć u zvezdama, ne samo obični stanovnici, već i carevi. Astrolozi su bili na glasu i lepo su živeli, ali šta kada neko uticajan ne želi da čuje ništa osim onoga što je sam zamislio u svojoj glavi? Pa, zavisi od toga koliko je uticajan, razume se, ali astrologu je od procenta tačnosti izrečenih sudbina mnogo važnija sopstvena glava, pa će ponekad prosto zaobići istinu i udovoljiti klijentu.

Posebno je zanimljivo poglavlje o sveštenici boginje Izide, koja u dvanaestom satu tog letnjeg dana sprema svečanu večeru. Saznaćete kako se poštuje Izida, gde su joj bili najpoznatiji hramovi i šta sve sveštenice ne smeju da jedu i zbog čega. Saznaćete, takođe, da čak ni one nisu gadljive na novac i da će poneka od njih prinošenje žrtve iskoristiti da dodatno zaradi:

,,Prvobitno bi sveštenica glavu životinje bacila u Tibar. Nakon što je više puta gledao kako ona to čini, međutim, azijski kasapin iz iste ulice dao je dobru ponudu za glave žrtvenih životinja. Nakon što se posavetovala s hramom, sveštenica je otkrila da je taj isplativiji oblik uklanjanja glave religiozno takođe ispravan, pa očekuje da se sutra ujutro malo cenka oko ostatka svoje žrtve.”

,,24 sata u starom Rimu” predstavljaju zaista uzbudljivu posetu ovom drevnom gradu i čini istoriju mnogo zanimljivom od one kakvu pamtimo iz školskih dana. Šetajući po uskim ulicama Rima zajedno sa njegovim stanovnicima naučićete odakle je Taida nabavljala urin, kako je izgledao jedan tipičan školski čas, kako su funkcionisali rimski satovi, kako se pravio rimski hleb (u knjizi vas čeka čak i recept za hleb pronađen u ruševinama Pompeje) i mnogo toga drugog. Možda vam ova knjiga neće pomoći da položite neki ispit (ili kontrolni) iz istorije, ali svakako će vam pomoći da se bliže i intimnije upoznate sa srcem jedne od najvećih civilizacija sveta.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Svi mi stižemo do novih knjiga na osnovu nekakvih preporuka. Bilo da su to preporuke porodice, prijatelja, blogera, bibliotekara ili samih izdavača, uvek se vodimo time da poslušamo savet osobe čije mišljenje cenimo ili sa kojom delimo književni ukus. Ali ima li bolje preporuke od preporuke omiljenog pisca? Sigurno ste se barem nekada zapitali šta vaši omiljeni pisci čitaju u slobodno vreme i poželeli da i sami pročitate knjige pod čijim utiskom su odlučili da podele svoje misli sa svetom.

Pred vama je, stoga, lista od 10 pisaca koji su otvoreno govorili o svojim uzorima, kao i knjigama koje su zauvek zadržale posebno mesto u njihovim srcima. Ko zna, možda neka od tih postane i vaš novi favorit.

Ernest Hemingvej

Hemingvej je često preporučivao štivo za čitanje, pa je tako jednom prilikom dao listu od 14 knjiga kao savet jednom mladom piscu u usponu. Među tim knjigama našli su se naslovi Dostojevskog, Tolstoja i Tomasa Mana. Hemingvej je i sam dosta vremena provodio u čitanju, pa je jednom prilikom izjavio da bi više voleo da ima mogućnost da ponovo, po prvi put, pročita neke od svojih omiljenih knjiga, nego da zarađuje milione. Kada je upitan koje su to knjige, bez previse razmišljanja je naveo neke među kojima su Ana Karenjnina, Budenbrokovi, Orkanski Visovi, Gospođa Bovari, Rat i Mir, Braća Karamazovi, Dablinci i još nekoliko drugih.

Vladimir Nabokov

U intervjuu za jednu francusku televiziju, sredinom pedesetih godina prošlog veka, Nabokov je nabrojao nekoliko književnih dela koja su, po njegovom mišljenju, obeležila prvu polovinu 20. veka, i to: Kafkine Metamorfoze, Petersburg Andreja Belog, Džojsov Uliks i prvi deo Prustovog Traganja za izgubljenim vremenom. Očigledno je da je Nabokov znao o čemu priča, pošto sva nabrojana dela i dan danas spadaju u kanonsku književnosti.

F. Skot Ficdžerald

Zbog navodnog pokušaja samoubistva, Ficdžerald je jedno vreme živeo pod prismotrom negovetalja. Jedna od negovateljica, Doroti Ričardson, dobila je od pisca listu knjiga koje za života mora pročitati. Lista se sastojala od 22 naslova, a ovo su neki od njih: Lutkina kuća (Henrik Ibzen), Crveno i crno (Stendal), Izabrane drame Oskara Vajlda, Mopasanove pripovetke, Kitsova i Šelijeva poezija.

Semjuel Beket

Najpoznatije ime teatra apsurda, Semjuel Beket, bio je privatna i povučena ličnost. U njegovim pismima, međutim, često je voleo da diskutuje o knjigama, a evo za koje naslove je imao reči hvale: Put oko sveta za 80 dana (Žil Vern), Lovac u žitu (Selindžer), Stranac (Alber Kami), Zvonar Bogorodičine crkve (Viktor Igo).

Žoze Saramago

Saramago nije često govorio o svojim književnim uzorima, ali u svojim dnevnicima je često pisao o svom radu, procesu pisanja, idejama za naredne romane, i književnosti uopšte. U jednom od zapisa iz 1996. godine, naveo je 11 autora kojima se divi, a među njima su Servantes, Montenj, Volter, Fernando Pesoa, Kafka, Borhes i Gogolj.

Aleksandar Mekol Smit

Kada je čuveni autor upitan kakve knjige voli, njegov odgovor je bio prilično neočekivan. On je jednom prilikom rekao da voli “velike, lepe knjige”. Po njegovom mišljenju, nema boljeg štiva od onog koje je istovremeno i informativno i lepo na oko. Kao dve preporuke koje se poklapaju sa ovim opisom, dao je A History of Pictures (David Hockney, Martin Gayford) i Meetings With Remarkable Manuscripts (Christopher de Hamel).

Dajana Gabaldon

Proslavljena autorka serijala Outlander rekla da je svoju sagu počela da piše kao vežbu iz kreativnog pisanja jer je, kako i sama mnogo voli da čita, imala potrebu da i sama svoje misli stavi na papir. Naslove koje je navela kao svoje omiljene, a koji su je sigurno inspirisali da se i sama oproba u pisanju fikcije, jesu The Long Way Home (Louise Penny), The Magus of Hay (Phil Rickman) i Haunting Bombay (Shilpa Agarwal).

Dž. K. Rouling

Kao svoju omiljenu knjigu svih vremena, autorka serijala o Hariju Poteru uvek ističe klasik britanske književnosti, roman Ema od Džejn Ostin. Ipak, pored nje napominje i svoju omiljenu knjigu iz detinjstva The Story of the Treasure Seekers, a autorku Edit Nezbit kao pisca za decu sa kojim se najradije poistovećuje.

Dž. R. R. Martin

Kao delo kojem se uvek neizmerno divio i koje smatra svojom velikom inspiracijom, Martin uvek navodi Tolkinovog Gospodara Prstenova, što i nije tako iznenađujuće. Međutim, među njegovim favoritima novijeg datuma nalaze se i romani Iščezla (Džilijan Flin), Joyland (Stiven King) i Zov kukavice (koji je pod pseudinimom Robert Galbrajt napisala Dž. K. Rouling). Izgleda da, bar u poslednje vreme, triler spada među omiljene Martinove žanrove.

Nil Gejmen

U jednom intervjuu za Njujork Tajms, poznati pisac fantastike, Nil Gejmen, odgovorio je na pitanje kojih 10 knjiga bi poneo sa sobom na pusto ostrvo. Ovo su neki od naslova koji bi se u toj situaciji našli u Gejmenovom koferu: Džonatan Strejndž i gospodin Norel (Suzana Klark), Sumorna kuća (Čarls Dikens), Gospodar svetlosti (Rodžer Zelazni), Rogovi (Džo Hil).

***

Da li znate šta čitaju pisci koje vi čitate? Da li su vas neka od navedenih imena iznenadila, ili vam je odmah bilo jasno zbog čega ovi autori preporučuju baš ovo štivo? Jeste li ikada prihvatili preporuku pisaca koje i sami čitate? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Kao i svake godine do sada, prvi post je rezervisan za verovatno najpopularniji čitalački izazov koji se može pronaći na netu, ali pre nego što počnemo diskusiju na tu temu, želim svima da vam poželim srećnu i uspešnu 2018. godinu! Nadam se da ste se lepo proveli i da ste stigli da se odmorite (ako i niste, pred nama je jedan malo mirniji praznični vikend, pa dobro napunite baterije!). Izvinjavam se što post malo kasni, znam da neki od vas nestrpljivo očekuju pomoć oko izazova, ali sudbina je htela da ovu godinu započnem uz grip, a svako ko je ikada imao grip (dakle svako) zna koliko je teško koncentrisati se na bilo šta, o pisanju smislenog posta da ne govorimo. Ovim putem se, prema tome, ograđujem od svih besmislica koje ćete u narednim redovima možda pročitati!

I ove godine je portal POPSUGAR spremio svoj čuveni izazov u kojem je cilj pročitati 50 knjiga koje se uklapaju u zadate kategorije. Ja sam od prošlog izazova odustala već početkom godine, a nisam baš sigurna ni da ću ove godine biti uspešna kao prethodnih. Deluje mi kao da su svaki put zadaci sve komplikovaniji, kako se ne bi ponavljali. Trenutno imam dosta nepročitanih knjiga na policama koje se ni na koji način ne uklapaju u zadatke, kao i nekoliko zadataka za koje nisam sigurna da mogu/želim da ih ispunim. Uprkos tome, nekoliko proteklih dana se bavim ovom listom i uspela sam da popunim pola. Prva knjiga koju sam završila ove godine se odlično uklopila, a sticajem okolnosti, uklapa se i ova koju trenutno čitam (ukoliko vam treba knjiga u kojoj se pojavljuju blizanci, znajte da ih ima u romanu F Danijela Kelmana).

Preći ćemo zajedno nekoliko kategorija sa liste (listu možete preuzeti klikom OVDE), a ukoliko vam treba dodatna pomoć oko određenih zadataka, posetite grupu na portalu Goodreads (klik OVDE) koja se bavi ovim izazovom i u kojoj i sama svake godine pronalazim odlične predloge za čitanje.

Malobrojne su, ali i ovoga puta ima kategorija koje su prilično opšte, kao što su, na primer, knjiga koju je napisao domaći pisac, roman autora druge etničke pripadnosti, poklonjena ili pozajmljena knjiga, knjiga koju smo planirali da pročitamo prošle godine, knjiga koju smo zapazili kod nepoznate osobe (što praktično može biti bilo koja knjiga koju ste videli na nekom blogu ili bookstagram profilu). U ove kategorije možete smestiti one koje zaista želite da pročitate, a ne uklapaju se u ostale zadatke. Ja te kategorije obično ignorišem pri sastavljanju liste i ostavljam ih kao rezervne.

Mnogi ovaj izazov vide kao preveliko opterećenje jer na prvi pogled brojne knjige koje poseduju ne mogu da se uklope u određene zadatke. Ono što ja radim je, međutim, sledeće: odvojim nepročitane knjige na jednu gomilu, preletim sinopsise i pokušam da ih smestim negde. Iznenadili biste se koliko knjiga koje imate zapravo mogu da se uklope u izazov, a da to niste ni znali. Ovo je zapravo odličan način da preletite knjige kojevas ko zna koliko dugo čekaju na policama i konačno ih pročitate.

Evo jednog primera: prva pomisao na književni klub poznate osobe je uglavnom Oprin književni klub, ali malo guglanja je dovoljno da shvatite da gotovo svaka druga poznata osoba ima neku vrstu književnog kluba: Ema Votson, Riz Viderspun, Dejvid Bouvi (književni klub je pokrenuo njegov sin, na osnovu omiljenih Bouvijevih knjiga), Florens (Florence and the Machine), Bil Gejts, itd. Pregledala sam nekoliko ovih, i baš sam kod Florens pronašla roman Here I Am, koji sam kupila na sajmu i svakako sam planirala da ga pročitam ove godine. Sada kada znate koliko ovakvih klubova ima, shvatićete da je ovo zapravo jedan od lakših zadataka.

Takođe, nakon što pročitate neku knjigu, može se dogoditi da uočite da odgovara nekoj od kategorija, to je nešto što mi se dešavalo nebrojeno puta, zato se lista, makar u mom slučaju, prekraja nekoliko puta godišnje. Naravno, ukoliko želite, možete se odlučiti za lakšu varijantu, onu u kojoj jedna knjiga pokriva nekoliko zadataka. To baš i nije u skladu sa pravilima izazova, ali koga briga? Svrha ovakvih igrica je širenje vidika i zabava. Ukoliko u bilo kom trenutku postane stresna ili obavezujuća stvar, moj savet vam je da prosto zaboravite na izazov i čitate ono što vam u tom trenutku prija (možda se i uklopi u neku od kategorija, ko zna!).

I za kraj, evo kategorija koje sam do sada popunila, možda vam i to na neki način pomogne:

1. Knjiga po kojoj je snimljen film koji sam gledala: Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor i nestao, Junas Junason

3. Knjiga iz već započetog serijala: Drums of Autumn, Diana Gabaldon

5. Skandinavski triler: Pustinjak, Tomas Ridal

6. Priča o istorijskoj ličnosti: Virdžinija Vulf, Aleksandra Lemason

8. Deo dana u naslovu: Nebo, u podne crveno, Sajmon S. Montefjore

9. Knjiga o antiheroju: Paramparčad, Džejms Frej

12. LGBTQ+ protagonista: Middlesex, Jeffrey Eugenides

14. Autor druge etničke pripadnosti: Izabel, Feridun Zamioglu

15. Knjiga o feminizmu: We Should All Be Feminists, Chimamanda Ngozi Adichie

19. Knjiga o sportu: Mrzim avanture, Džeklin Vilson

20. Knjiga domaćeg pisca: Jakuzzi u liftu, Mirjana Đurđević

21. Omiljena boja u naslovu: Shades of Grey, Jasper Fforde

To bi bilo to za sada. Hoćete li učestvovati u izazovu ove godine? Kako vam ide pravljenje spiska? Postoji li neka kategorija koja vam pravi poseban problem? Ako imate bilo kakva pitanja, nedoumice, ili preporuke za neke od kategorija za koje još uvek nisam našla odgovarajuću knjigu, obavezno pišite!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3