Stsh's Book Corner

Home All post

Kristin Hana je američka autorka, rođena 1960. godine u Kaliforniji. Svoju prvu knjigu je napisala 1991. godine, dok je studirala prava i to uz pomoć majke, koja joj je, iako je bila teško bolesna, bila ogromna podrška. Od svoje prve knjige, koja je doživela neuspeh, pa do danas, Kristin Hana je napisala više od 20 romana i dobila brojne književne nagrade. Njen najnoviji roman, “Slavuj nad Pirinejima” proglašen je za najbolji istorijski roman 2015. godine, po izboru čitalaca sajta Goodreads.

„Ulica svitaca“ je autorkin 16. roman, objavljen 2009. godine, a bavi se prijateljstvom Tali i Kejt, dve devojčice (a kasnije i žene) potpuno različitog karaktera.

Talula Hart je popularna devojčica, uvek u centru pažnje, za kojom se svi okreću. Kejt Malarki je „dosadnjakovićka“ bez drugarica, uvek po strani, koja bi dala sve na svetu samo da bude kao njena nova komšinica. Jedne večeri, nakon što se Talin izlazak loše završi, njih dve će popričati i od tog trenutka će postati nerazdvojne prijateljice.

Uprkos tome šta Kejti misli o svojoj novoj drugarici, Talin život je daleko od savršenog. Ona nikada nije upoznala oca, dok je njena majka, zavisnik od narkotika, prosto dolazila i odlazila, ne mareći preterano za svoje jedino dete. Nakon što joj je baka, koja ju je čuvala kada se majka izgubi, preminula, Tali će postati „član“ Kejtine porodice i to će dodatno učvrstiti njihovo prijateljstvo. Njih dve će sve raditi zajedno (uglavnom prateći Taline ideje), do te mere da će imati i zajednički cilj (koji je Tali zacrtala) da postanu svetski poznate novinarke. Sve do jednog trenutka kada će se Kejti najzad osvestiti i priznati sebi i svima oko sebe da to uopšte nije život koji ona želi. Nakon toga, putevi prijateljica će se razići, iako će i dalje biti bliske, sve dok jedna od njih ne napravi grešku zbog koje će postati potpuni stranci.

Osnovna tema „Ulice svitaca“ je svakako snaga iskrenog prijateljstva, ali i sve ono što na jedno prijateljstvo može da utiče, bilo pozitivno ili negativno – porodica, ljubav, ljubomora, zavist, ambicije, izdaja i oproštaj. Kako roman obuhvata period od skoro 40 godina (pokrivajući uzgred sve bitne događaje (i muzičke hitove) koji su obeleželili date dekade), slobodno bismo mogli reći da je tema kojom se autorka bavi prosto život kao takav.

Baš kao što su bile potpuno različite one večeri kada su se upoznale, Kejt i Tali izrastaju u jednako različite žene, sa potpuno suprotnim životnim ambicijama i sistemima vrednosti – toliko da bi se moglo postaviti pitanje kako je uopšte moguće da su održale prijateljstvo svih tih godina. Tali ispunjava svoje ambicije i dokazuje svoju vrednost svetu – postajući TV lice koje svako voli i rado gleda na svojim malim ekranima. Kejti, s druge strane, odbacuje snove o karijeri i pronalazi se u ulozi (iscrpljene) majke troje dece.

Iako su ličnosti glavnih junakinja ovog romana zasnovane na stereotipima „Žene od karijere“ i „Žene domaćice“ i iako su im karakteri (naročito kada je u pitanju Tali) toliko dvodimenzionalni da je svaki njihov potez (a tako i radnja romana) u osnovi predvidiv, „Ulica svitaca“ je zanimljiv roman koji do samog kraja drži pažnju. Kraj romana je, međutim, potpuno neočekivan i potpuno drugačijeg senzibiliteta. Nisam sigurna da mi se ikada dogodilo da mi je kraj nekog romana toliko promenio mišljenje o samom delu.

Doticanje pitanja opasne neizlečive bolesti romanu daje posebnu težinu, potpuno drugačiju emotivnu notu (bez trunke patetike) od one koja se sporadično pojavljivala tokom romana i veoma važnu poruku svakoj čitateljki.

Koliko je pisanje ovog romana bilo važno samoj autorki pokazuje činjenica da uz njega ide i „pismo čitateljki“ u kojem ona sasvim otvoreno govori o smrti svoje majke i upozorava na važnost redovnih pregleda kod svake žene. Nakon što pročitate ovo autorkino pismo, postaće vam sasvim jasno zbog čega je kraj romana toliko drugačiji i snažniji od njegovog ostatka.

„Ulica svitaca“ je priča o ljubavi i prijateljstvu, o tome koliko je važno imati nekoga pored sebe, voleti i biti voljen. Ali pre svega, ovo je snažna priča o odnosu svake osobe prema sebi; o tome kako često zbog potrebe da se dopadnemo, da budemo voljeni ili cenjeni, zaboravljamo šta nam je zaista potrebno i sebe stavljamo u drugi plan. Iako suštinski različite, i Talina i Kejtina životna priča nose istu pouku.

Zato pre svega volite i cenite sebe, i još bitnije, pazite na sebe. Drugi ljudi dolaze i odlaze, ali Vi ste glavni stub sopstvenog sveta i jedina osoba bez koje Vaš život zaista ne može da funkcioniše. Sve ostalo će već nekako doći na svoje.

Ocena: 3/5

Izdavač: Evro Book

Antonio Gomes Rufo je cenjeni španski pisac, autor romana, scenarija i tekstova van domena fikcije. Studirao je pravo i kriminologiju. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i jedan je od čitanijih savremenih španskih pisaca. Neka od njegovih najpoznatijih dela su „Duša riba“, „Opatija zločina“, „Zbogom ljudima“, itd. Napisao je više od 20 romana.

„Bahova sobarica“ je jedan od novijih autorovih romana, objavljen 2014. godine, koji se bavi životom Madlene Findlekind, žene koja je prevalila put od siromašne sobarice do vojvotkinje i uticajne prosvetiteljke.

Godina je 1750. i trinaestogodišnja Madlena je poslata da služi kao sobarica u velelepnoj kući porodice Bah. Glava porodice, Johan Sebastian Bah, gotovo je u potpunosti izgubio vid i potrebna mu je danonoćna nega. Iako će u njegovoj službi biti tek nekoliko meseci, sve do smrti poznatog kompozitora, Madlena će steći njegovu naklonost, ali će na sebe navući i bes jedne od Bahovih kćeri. Ovaj splet okolnosti rezultiraće lažnom optužbom Bahove kćeri da je Madlena ukrala Bahov novac i tako će devojčica nevina završiti u tamnici u Haleu, gde će, na svoje zaprepašćenje, otkriti da nosi Bahovo dete. Jedino što će joj dati snage da izdrži ovu kaznu jeste misija da nauči da čita i piše, kako bi svom sinu pružila mogućnost za bolji život od svog.

U pomoć će joj, sasvim neočekivano, nakon dve godine služenja kazne, priteći Bahov sin, Fridrih. On je, ispostaviće se, sve ovo vreme zaljubljen u nju, ali Madlena neće prihvatiti njegovu ponudu, još uvek kivna zbog nepravde koju joj je nanela njegova porodica. Prihvatiće samo novac i otići će u nameri da sama za sebe stvori bolju budućnost. Njen put će, preko hladnih ulica i kupleraja, izgubljenog deteta a umalo i života, završiti u Beču, gde će upoznati ekscentričnog vojvodu od Lozenštajna koji će joj u potpunosti izmeniti život.

„Bahova sobarica“ je istorijski roman, prepun istorijskih ličnosti i činjenica, ali Madlena je ipak plod piščeve mašte. Uprkos činjenici da je Bah imao ogromno potomstvo (dvadesetoro dece), nije poznato da je imao dete sa sobaricom, a naročito ne da je ta sobarica postala „prva žena novog doba“. No, iako volim istorijske romane, bili oni o istorijskim ili fiktivnim ličnostima, i ma koliko me opis ove knjige privukao da je što pre pročitam, moram priznati da sam se u potpunosti razočarala Rufoovim delom. A evo i zbog čega.

Sam naslov romana je evidentno osmišljen kako bi privukao čitaoce, ali u principu nema veze sa radnjom. Osim što je Madlena bila u Bahovoj službi svega nekoliko meseci, i što se njen boravak u kući porodice Bah odvija na prvih pedesetak strana, njegova uloga u njenom životu je ništavna i u romanu je na mestu ovog kompozitora (a kasnije i njegovog sina) mogao biti bilo ko. Tome doprinosi i činjenica da autor čitaocu s vremena na vreme u romanu pruža kratku istoriju doba u kojem se roman odvija, pa tako, recimo, u sred romana dobijamo podroban istorijski izveštaj o Beču u vreme vladavine Marije Terezije (ali i njenom karakteru, takođe u potpunosti nebitnom za roman), ali, interesantno, o Bahovom životu i delu gotovo da nema ni reči.

No, ono što bi, uprkos ovom „mamcu“ za čitaoca, ipak mogla biti interesantna priča, zapečaćeno je piščevim stilom, koji, verovatno u nameri da podseća na sam kraj baroknog doba u kojem se radnja odvija, deluje usiljeno i izveštačeno. Mada sam na trenutak pomislila da je to pretežno do prevoda koji s vremena na vreme odlikuje neknjiževni jezik, kao i nespretne i često neispravne formulacije (npr. „po danjoj svetlosti“ ili „poveća pregršt“) i interesantan izbor vokabulara specifičnog za određene dijalekte (zort, majati se, itd), to ipak nije bio slučaj, jer glavne zamerke koje imam po pitanju stila ipak prevazilaze moći prevodioca.

„Bahovu sobaricu“ odlikuju, pre svega, preopširni i često suvišni opisi koji suštinski ne doprinose delu i nisu važni za fabulu. Detaljna deskripcija, specifična za starije romane, u kojoj se čitalac izgubi do te mere da pred očima ima jasnu sliku onoga što pisac opisuje, na žalost, nije Rufoova jača strana. Opis Beča, na primer, tako više izgleda kao da je potekao iz dečjeg pera, nego iz pera nagrađivanog pisca:

„Takođe, u junu 1753. godine. Beč je bio najlepši grad na svetu. Njegovim ulicama su skladno jezdile kočije, lepe i čiste, a vukli su ih podjednako lepo istimareni mladi konji, dok se i staro i mlado sretalo u prolazu i pozdravljalo, gospoda dižući trouglaste šešire ili s lepim perikama na glavama, dame poginjući ovlaš čela zaštićena veoma šarolikim šeširima, ne zna se koji od kog raskošniji. Kaldrmisani pločnici nisu dali da prašina upadne u oči, a s obe strane ulica i avenija uzdizale su se zgrade strogog izgleda, visoke i masivne kao neuništivi blokovi, dajući svakom kutku gospodski izgled. Bečlije kao da su živele na ulicama, toliko su šetale njima, i mnogi su nosili regendot, tanku košulju i leptir-mašnu, a žene veoma nabranu suknju, prsluk preko bluze i šešir sa skupljenim obodom privezanim uz bradu svilenom mašnom u svim bojama. Deca su pokazivala da su lepo vaspitana hodajući pored majki a bebe su ćutale u kolicima koja su gurale oble dadilje, rumenih obraza i dobro popunjenih stomaka.“

I kao da sve ovo nije bilo dovoljno, pa i previše, narator zaključuje, za svaki slučaj: „Beč je bio lep grad u kome su živeli takođe lepi ljudi“, a zatim nastavlja da opisuje ulice austrijske prestonice, ponavljajući uglavnom ista opšta mesta.

Ovakva nespretna ponavljanja pojavljuju se i u dijalozima, koji su uglavnom teatralni, usiljeni i neuverljivi, a zbog činjenice da sagovornici često doslovno ponavljaju jedne te iste rečenice, neretko i dosadni. Zapravo, teatralnost je jedna od glavnih odlika ovog romana: dramatičnost se javlja tamo gde je najmanje potrebna, čak i u situacijama kada neko treba da odluči da li će ostati na večeri, dok pripovedačev opis ranog snega dobija razmere kataklizme, a deskripcija, opet, podseća na dečje sastave:

"Nebo iznad Pariza bilo je najbelje na svetu kada je neočekivano nevreme sručilo na grad neslućenu mećavu […] uobičajena užurbanost u gradu je tog dana izostala pošto su uobičajeni prolaznici sredinom popodneva odložili svoje obaveze za neki drugi dan i nije bilo bučne gradske vreve.“

I sam lik Madlene Findlekind je, u skladu sa čitavim romanom, površan i neuverljiv. Za početak, nejasno je šta je to tačno čini fatalnom ženom u koju se zaljubljuje svako ko je sretne (osim lepote, koja je data kao takva, bez ikakvih detalja). Madlena je obična sluškinja, neobrazovana, ali i ne preterano inteligentna (što je podvučeno činjenicom da je gotovo svaka druga rečenica koju izgovara prosto „Ne razumem“). Osim toga, ona je sebična i neosetljiva na tuđe emocije i potrebe. Iako se često poziva na čast i čednost, bez razmišljanja se prepušta gotovo svakom muškarcu koji joj posveti pažnju i od svakog, bez izuzetka, izvlači korist. Zbog te naivnosti koja je odlikuje, čitalac može pomisliti da je sve to maska i oružje, međutim, stiče se utisak da Madlena prosto nije dovoljno inteligentna za takav način razmišljanja, tako da je sve ono što je postigla, zapravo postigla pukom srećom, a ne zahvaljujući svojim sposobnostima.

Tako se na primer, Bahov sin, Fridrih pojavljuje poput duha iz lampe, sasvim neočekivano i nemotivisano, kada god Madlena zapadne u nekakvu nevolju, i iz iste je izvlači u maniru deus ex machina.

Teško je, prema tome (a ako smem da dodam i prilično uvredljivo) pomisliti da bi osoba kao što je Madlena mogla biti prva žena novog doba.

Barokna umetnost jeste specifična po preteranosti, slavljenju detalja i ukrasa i često se graniči sa kičom i nakinđurenošću, ali stil koji Rufo forsira u ovom romanu ne ostavlja utisak baroknog (pre bi se mogao okarakterisati kao parodija baroka), već trivijalnog i iritantnog.

„Bahova sobarica“ deluje kao roman koji slavi emancipaciju žena, u vremenu koje je prema „nežnijem polu“ bilo nemilosrdno. Pitam se, ipak, šta bi na ovakvo predstavljanje „prkosne“ žene mislile Madlenine savremenice koje su zaista zaslužile ovu titulu (poput Madam de Stal, Meri Vulstonkraft, Katarine Velike, Džejn Ostin i mnogih, mnogih drugih) i koje su pokazale da svojim intelektom i karakterom mogu da pariraju nedodirljivim muškarcima.

Ocena: 1/5

Izdavač:Laguna

Danil Harms (Danil Ivanovič Juvačov, 1905-1942) bio je čovek od nebrojeno mnogo talenata. Pseudonim Harms, po kojem je poznat čitalačkoj publici, uzeo je još kao dečak, mada ih je za života imao još nekoliko. Osim talenta za pisanje, posedovao je i talenat za crtanje, ples, muziku, pa čak i za mađioničarske trikove. Od rane mladosti bio je ekscentričan, kako po svom stilu pisanja, trikovima koje je izvodio, tako i po svom izgledu, oblačenju (veoma je cenio Artura Konana Dojla i često se oblačio kao Šerlok Holms) i ponašanju. Poznata je anegdota da je u restoranima često imao sulude zahteve, kao na primer kada je konobaru tražio da mu za ručak donese „nešto plavo“. 1924. godine je upisao Elektrotehnički fakultet u Lenjingradu, sa kojeg je ubrzo izbačen zbog nedovoljne aktivnosti u socijalnim prilikama. Nakon toga se u potpunosti posvetio pisanju. Zbog svojih stavova nije bio omiljen među članovima vladajuće Partije i uhapšen je 1941. godine zbog „antisovjetskog delovanja“ i defetizma. Umro je u zatvoru u odeljenju za psihijatriju, od gladi, u svojoj 36. godini.

Pored kratkih priča, po kojima je najpoznatiji, Harms je pisao i poeziju, drame, ali i književnost za decu. Njegovo ime se danas vezuje za poznu rusku avangardu, a neretko se spominje i kao preteča teatra apsurda. Njegov stil pisanja obeležen je apsurdom, groteskom, parodijom, crnim humorom i poetikom ludila.

Zbirka kratkih priča „Sto slučajeva“ sastoji se od tri ciklusa. Prvi, nazvan prosto „Slučajevi“ jedini je ciklus koji je Harms sam pripremio za života. Ostala dva, „Drugi slučajevi“ i „Novi slučajevi“ čine izbor iz Harmsove proze, pružajući čitaocu koji nije imao prilike da se susretne sa poetikom ovog autora, neke od reprezentativnih priča koje čine odličan uvod u upoznavanje sa stvaralaštvom ovog zagonetnog pisca.

Harmsova proza naizgled deluje vrlo prosto, a neretko i potpuno besmisleno. U njegovoj poetici nema psihološki profilisanih likova, nema nikakve dubine. Harmsovi junaci (ili antijunaci) su obični ljudi i mogu biti bilo ko. On se ne bavi karakterizacijom, niti motivacijom, tako da im se može dogoditi bilo šta, bilo kada. Nelogični postupci junaka mogu zbuniti čitaoca, ali oni jesu srž piščeve poetike. Harms je čvrsto verovao da logika nije nešto što je neophodno umetnosti.

„Mene zanima samo besmislica, samo ono što nema nikakvog praktičnog smisla. Herojstvo, patos, neustrašivost, čojstvo, higijena, moral, patetika i hazard – mrski su mi i kao reči i kao osećanja. Ali potpuno razumem i uvažavam zanos i ushićenje, nadahnuće i očaj, strast i uzdržanost, raspusnost i čednost, tugu i nesreću, radost i smeh.“

Kao što je bio oštar prema tradiciji i svetu, bio je oštar i prema čitaocima. Znao je da neće biti dobro prihvaćen u javnosti i da njegova dela neće biti popularna među svetinom, a na to je imao da kaže samo da „stoka ne mora da se smeje“.

Raskid sa tradicijom, tipičan za avangardu, bio je Harmsov zaštitni znak u svakom pogledu. Osim u formi, u kojoj je radikalnost njegovog dela možda najvidljivija, jer njegove priče nemaju siže, a često nemaju ni početak ni kraj, kao da je ideja sama po sebi dovoljna (sa razlogom se, sa teorijske tačke gledišta, njegove priče nazivaju antipričama), to se vidi i u njegovoj naklonosti prema parodiji.

Parodija je Harmsovo srednje ime. Njegovi slučajevi su parodirane situacije iz svakodnevnog života, često bez ikakve pouke i značenja; i sama forma je parodirana, bez strukture, često sa beskonačnim ponavljanjima bez smisla i trunke poštovanja prema dotadašnjim književnim normativima. Kao na primer u priči (ili kratkoj drami?) „Matematičar i Andrej Semjonovič“:

Matematičar (izvadivši iz glave kuglu):

Izvadio sam iz glave kuglu.

Andrej Semjonovič:

Stavi je natrag.

Matematičar:

Ne, neću da je stavim!

Andrej Semjonovič:

Pa i ne moraš da je staviš.

Matematičar:

Baš i neću da je stavim.

Andrej Semjonovič:

E baš lepo.

Žrtve Harmsove parodije i likovi u njegovim pričama bili su i njegovi savremenici (Švarc, Zaboloski, Hernet, Lipavski, i drugi), ali njegovi prethodnici, naročito famozni velikani ruske književnosti. Tolstoj, Puškin, Gogolj, Turgenjev, Ljermontov i Dostojevski („bog da mu dušu prosti“) česti su likovi u njegovim kratkim pričama. Ni oni nisu pošteđeni, pa čak ni Gogolj, koga je Harms izuzetno cenio i čiji je uticaj bio presudan u njegovom pisanju (ove priče, meni lično omiljene, sjedinjene su u zbirku objavljenu na srpskom jeziku pod nazivom „Gde ste vi Puškine“).

O Puškinu

Teško da o Puškinu može govoriti neko ko o njemu ništa ne zna. Puškin je veliki pesnik. Napoleon je manje velik nego Puškin. I Bizmark je, u poređenju s Puškinom, ništa. I Aleksandar I i II i III – jednostavno su mehurići u poređenju s Puškinom. Pa i svi ljudi su, u poređenju s Puškinom, mehurići. Samo u poređenju s Gogoljem sam Puškin običan mehurić.

I zato je bolje da vam pišem o Gogolju umesto o Puškinu.

Mada je Gogolj toliko veliki da o njemu ništa ne treba ni pisati, pa ću zato ipak da vam pišem o Puškinu.

Ali pisati o Puškinu posle Gogolja nekako je uvredljivo. A o Gogolju ne treba pisati. Zato više ni o kome ništa neću da pišem.

Većina Harmsovih priča završava se dekulminacijom i ostavlja čitaoca bez ikakve pouke ili zadovoljenja. Priču će završiti prostim „I to bi otprilike bilo sve“ (iako je jasno da to svakako nije sve što se može reći), ili će mu dosaditi da gleda scenu koju će kasnije opisati, pa zbog toga neće čitaocu moći da ispriča priču do kraja. Zato čitanje Harmsa zahteva poseban tretman, bez očekivanja, bez navika koje smo kao čitaoci stekli.

Harms je, nažalost, predvideo svoju tragičnu sudbinu, a u režimu u kojem je živeo, za to mu nisu bile potrebne natprirodne moći. U priči „Smetnja“, on opisuje razgovor između Pronina i Irine Mazer, koji iznenada prekida dolazak čoveka u crnom kaputu i dubokim čizmama i oboje ih odvodi nekuda, bez objašnjenja kuda i zbog čega, ne dozvoljavajući Irini Mazer ni da se presvuče. Slično se završava i „Kapa“, gde milicioneri iznenada na ulici hvataju starca i odvode ga u nepoznatom pravcu.

Ovakve kafkijanske scene bile su uobičajene četrdesetih godina u Federaciji i upravo takvom scenom se završio i Harmsov slobodan život. Jednog dana, komšija ga je pozvao da načas izađe u dvorište, gde su ga u kućnim papučama pokupili ljudi u crnim kaputima i odveli u nepoznatom pravcu.

Harms je, kao i većina avangardnih ruskih umetnika, bio pod budnim okom Partije i platio je cenu za svoj umetnički izraz. Bio je neshvaćen i nepriznat od strane većine svojih savremenika, ali je kasnije njegovo delo vaskrslo, a njegovo ime dobilo status kultne ličnosti. Njegov uticaj na posleratne pisce, kako u Rusiji, tako i u svetu, veoma je značajan, a njegova umetnost je i dalje predmet rasprava i interpretacija. Zbirka „Sto slučajeva“ dvadeseti je izbor Harmsovih pripovedaka u Srbiji, a njeno objavljivanje dokazuje da interesovanje za njegovo delo nije utihnulo i da nijedan režim, ma koliko bio jak, ne može zauvek ugušiti slobodnu reč.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Džulijan Barns je britanski pisac, rođen 1946. godine. Nakon školovanja u oblasti savremenih jezika i rada na položaju leksikografa na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“, počeo je da se bavi književnom kritikom i uređivanjem književne rubrike u pojedinim časopisima. Svoj prvi roman napisao je 1980. godine, a do danas iza sebe ima 12 romana, 3 zbirke pripovedaka i pregršt dela van domena fikcije. Dobitnik je brojnih prestižnih nagrada, među kojima se ističu Bukerova nagrada za roman „Ovo liči na kraj“ (za koju je pre toga bio nominovan čak tri puta), kao i nagrada „Dejvid Koen“ za životno delo. Neka od najpoznatijih Barnsovih dela su „Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 ½ poglavlja“, „Sto od limunovog drveta“, „Nije to ništa strašno“, itd.

„Šum vremena“ je najnoviji Barnsov roman, objavljen 2016. godine, a glavni junak romana je Dmitrij Šostakovič, poznati ruski kompozitor.

Dmitrij Šostakovič (1906 – 1975) smatra se jednim od najznačajnijih ruskih kompozitora 20. veka. Kako je u načelu stvarao za vreme Staljinovog režima, imao je vrlo komplikovan odnos sa vladajućom partijom. Njegova dela su bila zabranjivana, ali i nagrađivana; istovremeno je bio „neprijatelj naroda“ i najpopularniji živi kompozitor u Rusiji. Kraj duge borbe sa Partijom usledio je nakon Staljinove smrti, 1960. godine, kada je Šostakovič najzad popustio, postao član, a ujedno i predsednik Saveza kompozitora Ruske Federacije – obe titule poneo je, kako se smatra, protiv svoje volje. Umro je 1975. godine, od raka pluća, u Moskvi, gde je uz najveće počasti i sahranjen.

Naslov za svoj novi roman Barns je preuzeo od Osipa Mandeljštama, ruskog pesnika proterivanog i hapšenog zbog čestih kritika upućenih na Staljinov diktatorski režim. I Barnsov „Šum vremena“ uperen je protiv diktature i to kroz oslikavanje unutrašnjih nemira Šostakoviča, čoveka koji je napravio naizgled nemoguć kompromis između slobodnog stvaranja i preživljavanja.

„Šum vremena“ sastoji se iz tri celine. Prva, „Na odmorištu“ zatiče Šostakoviča nakon prve zabrane, u iščekivanju posetioca iz Partije i njihove presude. Progonstvo u najboljem slučaju, ili, verovatnije, smrt – ne bi bio ni prvi ni poslednji. Druga celina, „U avionu“, opisuje period nakon rata, turneju u Americi i nove okršaje sa Partijom. Treća, „U automobilu“, vodi nas u vreme posle Staljinove smrti, gde srećemo Šostakoviča kao umornog, slomljenog čoveka, bez snage da se odupre političkom pritisku.

Sva ova poglavlja imaju upadljivu zajedničku notu: bave se ključnim razdobljima u kompozitorovom životu. Ovi traumatični periodi ponavljaju se poput refrena, na svakih 12 godina, uvek u prestupnoj godini. I svaka od tih godina budi Šostakoviču istu misao (kojom počinje svako poglavlje):

„Znao je samo to da je ovo najgore vreme.“

Kroz priču o tragičnom životu Šostakoviča, Barns zapravo pripoveda alegoriju o „ubijenom umetniku“, odnosno o nemalom broju slobodnih mislioca širom sveta koji su na ovaj ili na onaj način bili žrtve različitih diktatorskih režima. O ljudima koji su zbog svoje umetnosti bili proterivani, mučeni, zastrašivani ili ubijani. O umetnosti koja je trpela posledice cenzure, ili još gore, autocenzure. O svim njihovim nemirima i strahovima i uticaju koji je diktatura imala na njihovu reč, notu ili liniju.

„I da, muzika možda jeste besmrtna, ali kompozitori, avaj, nisu. Njih je lako ućutkati, još lakše ubiti.“

Šostakovič nije heroj i Barns ne pokušava da ga idealizuje. Otvorivši nam prolaz u najintimnije misli poznatog kompozitora, autor nam dočarava njegovu ljudsku stranu: samoljublje, kukavičluk, apatiju, samosažaljenje, „lažne“ suicidne tendencije, ali iznad svega, ljubav prema vlastitom stvaralaštvu. Ali upravo je ta običnost velikana ono što ovaj roman čini spektakularnim i drugačijim od uobičajene biografske fikcije.

Šostakovičevo klackanje između lične etike i volje za životom, ono je što ga čini umetnikom kakav je bio. Da li bi njegovo stvaralaštvo bilo maestralnije da je živeo pod drugačijim okolnostima, ili su mu baš te okolnosti pomogle da bude maestralan, ostaje pitanje bez odgovora.

Džulijan Barns je čitalačkoj publici već pokazao talenat za biografsku fikciju i to kroz roman „Floberov papagaj“, koji je višestruko nagrađivan. „Šum vremena“ je, iako nesumnjivo još jedno remek-delo autora, nešto potpuno drugačije. Barns je još jednom opravdao svoju titulu „pisca kameleona“, ovog puta prevazišavši sebe samog. Ne samo što je lik Šostakoviča prikazao tako da čitalac olako može zaboraviti da je u pitanju fikcija, i pomisliti da čita lične dnevničke zapise kompozitora, već je i stil pisanja toliko „ruski“, obojen specifičnim senzibilitetom i melanholijom, da je gotovo neverovatno da nije potekao iz ruskog pera.

„Šum vremena“ je istovremeno i veoma ličan i potpuno bezličan roman. To je priča o jednom velikom kompozitoru i o umetnosti uopšte. O tome šta umetnost predstavlja onome ko je stvara i koliku snagu nosi u dodiru sa onima koji imaju „uši koje umeju da čuju“. O tome kako je stvoreno veće od onoga ko stvara, i kako ono što vredi uvek nađe načina da istraje, bez obzira na cenzuru, pritiske i pretnje.

„Umetnost pripada svakom i ne pripada nikom. Umetnost pripada svakom vremenu i ne pripada nijednom. Umetnost pripada onima koji je stvaraju i onima koji je doživljavaju. Umetnost ne pripada Narodu i Partiji više nego što je pripadala aristokratiji i mecenama. Umetnost je šapat istorije koji nadjačava šum vremena.“

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopoetika

Katarina Mazeti je švedska književnica rođena 1944. godine. Pre nego što je počela da piše, radila je u prosveti, a zatim i kao voditelj i producent emisija na Švedskom radiju. Napisala je dvadesetak knjiga, kako za odrasle, tako i za decu, a svetsku slavu joj je doneo upravo roman „Frajer sa susednog groba“ (1999), koji je prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta.

„Frajer sa susednog groba“ nosi određenu autobiografsku notu. Baš kao i junakinja romana, Dezire, i autorka je zbog ljubavi iza sebe ostavila život u gradu i preselila se na farmu. Shvatila je da ljudi iz grada zapravo nemaju predstave kako je to živeti na selu i to joj je bio glavni motiv za pisanje ovog romana.

Roman je ispripovedan iz dve perspektive. Dezire je moderna gradska devojka, zaposlena u biblioteci, načitana, obrazovana i naklonjena minimalizmu. Beni je farmer, bez trunke slobodnog vremena, koji mašta o savršenoj ženi koja će mu kuvati domaća jela, štrikati čarape i izroditi gomilu dece.

Šanse da se Beni i Dezire sretnu gotovo su nepostojeće, ali putevi im se ukrštaju na groblju, gde Beni još uvek žali smrt svoje majke, a Dezire se bori sa, po njenom skromnom mišljenju, nedovoljnom količinom tuge zbog neočekivane smrti svog muža. Najpre će oboje biti uvređeni prisustvom onog drugog. Dezire će o Beniju misliti kao o Šumaru, iznervirana činjenicom da od susednog groba pravi nešto nalik na botaničku baštu. Beni će biti zbunjen „bledom“ pojavom ove neobične devojke praznog pogleda, koja posete groblju koristi kako bi škrabala po svojoj sveščici.

Potpuno neočekivano, međutim, njih dvoje će otići zajedno na piće, oboje pogurani usamljenošću koja ih pritiska. Kolizija ova dva nespojiva sveta rezultiraće najzad privlačnošću koju nije moguće obuzdati.

Ali ovo nije uobičajena ljubavna priča. Katarina Mazeti u svom romanu daje floskuli „suprotnosti se privlače“ sasvim novu dimenziju. Što se bolje budu upoznavali, i Beniju i Dezire će biti jasno da je njihova veza osuđena na propast. Beni ne može da se opusti u njenom „apotekarski“ belom stanu sa čijih zidova vrebaju police pretrpane knjigama („Ona izgleda kao neko ko bez prestanka čita i to dobrovoljno. Debele knjige, štampane sitnim slovima i bez slika“); Dezire ne može da poveruje da i dalje postoje kuće ispunjene goblenima, kičastim figuricama i šustiklama („Možda sam rasista, ali ne one uobičajene vrste“), a sam ulazak u Benijeve štale joj je nalik na noćnu moru.

Ljubav nema veze sa racionalnošću, to je jasno, ali da li fizička privlačnost može da bude dovoljna da „nemoguća“ veza uspe? Šta uopšte definiše ljubav? Strast ili zajednički hobiji? Autorka lukavo u priču ubacuje Dezirinog pokojnog muža sa kojim je imala naizgled savršen brak, u kojem ipak nije bila srećna. Oni su bili par poput onih iz kataloga: sličnog obrazovanja i interesovanja, puni razumevanja jedno za drugo, ali da li su se istinski voleli? Ista je situacija sa Benijem i Anitom – ženom kakvu celog života priželjkuje, ženom koja je sve ono što mu je potrebno i koju bez razmišljanja ostavlja zbog Dezire.

Dezire i Beni su izuzetno realistični likovi, što znači da su daleko od savršenih. Brza smena perspektiva u romanu će vam otežati da zauzmete stranu, u jednom trenutku ćete se složiti sa Dezire, dok ćete već u sledećem sažaljevati Benija. To je, uprkos namernom preterivanju na kojem autorka insistira, ono što ovaj roman čini tako životnim i bliskim čitaocu. „Frajer sa susednog groba“ jeste ljubavna priča, ali ne onakva kakvu često srećemo u romanima. Katarina Mazeti nas podseća da ljubav u suštini nije satkana od romantičnih šetnji po mesečini, već od svakodnevnih, često bezizlaznih situacija koje nimalo nisu bajkovite.

Da li onda treba verovati u bajke? Autorka odbija da odgovori na to pitanje i roman ostavlja potpuno otvorenim. Tu na scenu stupa drugi roman o Dezire i Beniju, naslovljen nimalo optimistično kao „Porodični kavez“, koji sam, zbog tempa prvog dela i iskrene vezanosti za junake, počela da čitam čim sam zatvorila korice prethodnog. I zaista, ova dva romana se mogu čitati kao jedan.

„Porodični kavez“ počinje upravo tamo gde „Frajer sa susednog groba“ staje i predstavlja novu fazu zajedničkog života ovih junaka. Dezire prihvata kompromis, prodaje svoj beli stan i seli se na Benijevu farmu, a roman se hvata ukoštac sa novim stereotipima, ovoga puta onim o rodnim ulogama.

I taman kada se Beni pomiri sa činjenicom da nikada neće imati „savršenu ženu“, Dezire to postaje, ili se bar svojski trudi da to postane. „Račić“ koji je osvojio Benija polako nestaje, dok sam Beni ne pristaje na kompromise i odbija da promeni i najmanju sitnicu, ne samo u pogledu njihove veze, već i stila života uopšte. Ali Beni i dalje nije negativac. Uhvaćen u mrežu „starih vremena“, on nije u stanju da se promeni i napreduje. Vremena se menjaju, mali farmeri nestaju, ali on tvrdoglavo drži do svojeg, čak i kada se porodica nađe na rubu egzistencije.

Tema kompromisa u zajedničkom životu dobija vodeću notu u „Porodičnom kavezu“. Svaka veza nas menja, ali gde je granica? Smemo li dozvoliti da zbog ljubavi izgubimo ono što suštinski čini našu ličnost? Da li je to zaista ljubav? Zbog čega žena mora biti ta koja će se predati u večitoj borbi polova? Zbog čega se takozvani „ženski“ kućni poslovi primećuju samo onda kada nisu obavljeni?

Ovaj humoristički roman iza šaljivog tona krije veoma važna pitanja sa kojima se svakodnevno susrećemo. Dokle je čovek spreman da ide zbog ljubavi i da li su samo fleksibilne osobe u stanju da vole?

„Frajer sa susednog groba“ bavi se razlikom između seoskog i gradskog života i provocira čitaoca da razmisli o prirodi emocija i tome koliki značaj one imaju u našem životu. „Porodični kavez“ preispituje situacije u kojima emocija nadvlada razum, ismeva standardizovane rodne uloge i sugeriše koliki uticaj ovaj standard ima čak i u razvijenim zemljama u 21. veku. Katarina Mazeti vrlo inteligentnim humorom udara pravo u centar, a čitaocima nudi jednu potpuno realističnu romansu kakvu, iako čestu u životu, retko srećemo između korica ljubavnih romana.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

Oktobar je jedan od onih meseci koji mogu da budu ili super ili nikakvi. U oktobru ili bude miholjsko leto ili bude ciča zima, ili upišeš godinu na fakultetu ili te čeka oktobar 2, ili odeš na Sajam ili sediš kod kuće i gledaš po netu tuđe hrpe knjiga.

Pošto je prošlo dosta vremena otkako mi oktobar nije obeležen stresnim ispitnim rokovima, kriterijumi su mi očigledno prilično opali, tako da je činjenica da još uvek nije bilo potrebe za dugačkim čarapama meni sasvim dovoljna da budem zadovoljna.

O Sajmu neću preterano da vas gnjavim, pošto sam o njemu detaljno pisala (KLIK), ali ma koliko da se proteklih dana isključivo ružno pisalo o ovoj manifestaciji, prevashodno zbog Sajma medija koji bolje da se održao pod nekom šatrom nego u susednoj hali, meni lično je ovogodišnja poseta Sajmu knjiga bila jedna od lepših i za to su zaslužni pojedini izdavači, koji, na kraju krajeva, i čine duh ove manifestacije.

Nego, da ostavimo mi lepo zvona i praporce tamo gde im je i mesto (u hali pored one nama važne) i da pređemo na pročitane knjige:

1. „Tuđinka“, Dajana Gabaldon

2. „Predivne ruševine“, Džes Volter

3. „Frajer sa susednog groba“, Katarina Mazeti

4. „Porodični kavez“, Katarina Mazeti

5. „Šum vremena“, Džulijan Barns

O prvoj knjizi iz serijala Outlander sam već pisala (KLIK) i pretpostavljam da ste već iz tog posta mogli da pretpostavite da će se ova knjiga naći među favoritima. I to jeste slučaj, ali nije usamljen. Moram da spomenem i Barnsov roman „Šum vremena“ koji me je potpuno oduševio, a uskoro ćete u zasebnom postu otkriti i zbog čega.

Zbog selidbe strašno kasnim sa recenzijama, a tome su doprineli i vanredni postovi u vezi sa sajamskim ulovom i Halloween specijalom, ali kako sam proteklog meseca više vremena provela u šetnjama sa Okijem po novom komšiluku nego u čitanju, trebalo bi da se uskoro vratimo na stari ritam. Barem dok se temperature malo ne spuste, pa se ponovo zalaufam.

Koje ste knjige vi čitali ovog meseca? Šta preporučujete? Podelite svoje favorite u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3