Maja Lunde (1975) je norveška književnica i scenaristkinja. Studirala je najpre književnost i psihologiju, ali se opredelila za medije i komunikacije i specijalizovala za film i istoriju filma. Radila je na nekoliko pozicija u oblasti kulture a onda se potpuno posvetila pisanju – najpre scenarija za televiziju i filmove a onda i knjiga za decu. Svetsku slavu je, međutim, stekla prvim romanom za odrasle ,,Istorija pčela” (2015) prvoj knjizi u ,,Klimatskom kvartetu”, tetralogiji koju je zamislila kao niz romana o gorućim ekološkim temama. Usledili su romani ,,Plavetnilo” (2017) i Przewalskis hest (2019) a Maja trenutno radi na završnici tetralogije koja će se, nezvanično, baviti biljkama. Recenziju romana ,,Istorija pčela” možete pročitati OVDE.

     U drugom narativu se selimo u Francusku. Godina je 2041. i Evropom hara strahovita suša koja tera ljude da migriraju na sever u potrazi za boljim uslovima za život. Na kapiji izbegličkog kampa srećemo Davida i njegovu ćerkicu Lu. Odvojili su se od ostatka porodice i nadaju se da će u kampu dobiti nekakve vesti o njima. Prolaze dani i nedelje, ali nikakvih novosti nema. I taman kada će izgubiti nadu da je ikakav život, posebno ne u krugu porodice, uopšte moguć, David i Lu tokom šetnje van kampa pronalaze barku pokrivenu ciradom. Barku koja je nekada pripadala Signe.

     ,,Neverovatno je koliko se brzo stvari dešavaju. Jednog dana probudi te budilnik, doručkuješ, odeš na posao, svađaš se, smeješ, voliš, pereš, brineš da li će ti se račun isprazniti pre kraja meseca… ne pomišljaš da sve oko tebe može nestati. Iako čuješ da se svet menja. Iako gledaš termometar. Ne pomišljaš na to sve do dana kada te ujutru umesto budilnika ne probude krici. Plamen je stigao do tvog grada, do tvoje kuće, do tvog kreveta, do tvojih voljenih. Soba ti gori, posteljina ti se zapalila, jastuk ti se dimi, i samo možeš da pobegneš.”
     
     Baš kao i ,,Istorija pčela” i ,,Plavetnilo” prikazuje jedan od najgorih mogućih scenarija koji se mogu odigrati u budućnosti ukoliko pod hitno ne promenimo način na koji se odnosimo prema prirodi. Zbog teme kojom se bavi, ovaj roman je možda i važniji od ,,Istorije pčela” jer se tiče apsolutno svakog pojedinca na zemlji. Seča lednika možda ne deluje kao univerzalni problem, na kraju krajeva, lednika koji se mogu iskorišćavati na ovaj način nema u svim delovima sveta, ali Maja Lunde se osvrće na još jedan problem koji je i te kako aktuelan i kod nas: mini hidroelektrane, odnosno ozloglašeno ,,zatvaranje reka u cevi”. I u ovom romanu autorka uspeva da edukuje čitaoca kroz priče svojih junaka i čini to usput, nenametljivo: Signe je ekološka aktivistkinja a David je radio na postrojenju za desalinizaciju morske vode. Prisećanjem na život pre velike suše, autorka kroz kratke epizode, nenametljivo upoznaje čitaoca sa pogubnim posledicama kroćenja reka i seče lednika, ali i sa posledicama manipulisanjem morskom vodom. Pogubnim posledicama za koje niko ne mari sve dok ima struje za škole i vrtiće, sve dok ima pijaće vode. Sve dok ne bude kasno: ,,Izumiru, žabe, tiho nestaju, a svet ne mari, trećina životinjskih vrsta na svetu ozbiljno je ugrožena, ali na nju niko ne misli, na žabu, dok pliva svetskim ritovima, uvek u dodiru s vodom, sluzava, neznatna, nedovoljno gadna da bude jeziva, nedovoljno bizarna da bude zanimljiva, samo čudna, sa svojim kreketanjem, svojim skokovima, svojim begom od ljudi.”

     Ipak, treba naglasiti da ,,Plavetnilo” nije samo priča o vodi. Da, roman jeste uznemirujuća opomena o Planeti koja će jednog dana prosto dići ruke od nas i pustiti nas da se sami snalazimo, ali u njegovom središtu su ljudi satkani od emocija, briga i nade. Kao i ,,Istorija pčela”, ,,Plavetnilo” je pre svega priča o ljudskim, porodičnim odnosima, o ljubavi, zajednici i sposobnosti da oprostimo – kako drugima tako i sebi. To je priča o važnosti individue u pojavama koje izgledaju kao da su mnogo veća od pojedinca. Šokantne vizije budućnosti u kojoj nema života Maja ponovo ublažava optimizmom i podseća da svaka akcija, ma koliko se činila nebitnom, ima svoju reakciju i da sve što radimo danas utiče na sutra, prema tome ne bi bilo loše da na trenutak razmislimo o sopstvenim postupcima.

     Romani Maje Lunde su izuzetno važni i trebalo bi da ih pročita svako. Ne samo oni koji se već interesuju za ekološke teme, možda zvuči čudno, ali ovi romani nisu namenjeni njima. Budućnost planete ne sme da ne spada u našu sferu interesovanja. Romani Maje Lunde su pri tome i lepi, dobro napisani. ,,Plavetnilo” čak i bolje od ,,Istorije pčela”. Dok se u prvom romanu jasno primećivalo da svaki narativ piše jedan pisac, u ,,Plavetnilu” su oni stilski jasno odvojeni. Signe odlikuju duge, gotovo foknerovske rečenice, misao koja je nezaustavljiva poput toka reke, dok je Davidov narativ ispresecan, pripovedanje skrhano umorom, gubitkom volje i snage. 

     Čitajte romane Maje Lunde. Možda je baš to način da klimatsku fikciju smestimo u žanr naučne fantastike od kog je, nažalost, svakog dana sve udaljenija.

     Ocena: 5/5
     Izdavač: Odiseja

     Kamila Šamsi (1973) je britanska književnica pakistanskog porekla. Rođena je u Karačiju, a studirala i magistrirala u Americi. Njen prvi roman In the City by the Sea osvojio je pakinstansku nagradu Prime Minister’s Award for Literature. Posle objavljivanja drugog romana našla se na listi 21 književni glas za 21. vek. Napisala je sedam romana, a poslednji ,,Kuća u plamenu” (2017) ušao je u širi izbor za nagradu Buker i doneo joj Žensku nagradu za književnost. Godine 2019. dodeljena joj je nagrada ,,Neli Zaks”, međutim odluka je opozvana zbog autorkine javne podrške palestinskom pokretu BDS. Kamila Šamsi živi u Londonu, predaje kreativno pisanje na Hamilton koledžu i povremeno piše kolumne za ,,Gardijan”.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Štrik

     Još nisam pošteno prežalila ni kraj leta a evo već je vreme da se oprostimo i od oktobra, što mi daje nadu da će i ova zima brzo proći i doneti neko malo mirnije proleće kada će pravljenje planova ponovo dobiti smisao. Čudno mi je, jer sad bih verovatno sedela okružena gomilom knjiga i mrtva umorna pisala doživljaje sa sajma a umesto toga klikćem po vestima u neverici zbog čitave situacije u kojoj se trenutno nalazimo i brojim dane do stizanja pošiljaka sa BookDepository-a. Svi su se potrudili da oktobar ipak ostane mesec knjige pa smo bili bombardovani akcijama i popustima, ali interesantno je da te online akcije uopšte ne deluju na mene za razliku od, kao što znamo, sajamske kupole ispunjene šarenim štandovima. Nisam iskoristila nijednu, ali jesam kupila nekoliko knjiga proteklog meseca, što po knjižarama, što po festivalima pa ću se prvo kratko osvrnuti na to.

     Na slici vidite jedan deo ,,ulova” koji je otpočeo posetom Laguninoj knjižari gde sam uzela roman ,,Do viđenja”, zanimljivu priču o najbogatijoj Beograđanki čija je misteriozna smrt uzdrmala prestonicu 30. godina prošlog veka i novi roman autora ,,Kradljivice knjiga”, ,,Klejov most” za koji se nadam da će biti jednako dobar (bolje bi mu bilo jer je ogroman). 

     Knjiga čije me je objavljivanje ovog oktobra najviše iznenadilo i obradovalo je Beketov roman ,,Marfi” jer se Beket kod nas objavljuje jednom u sto godina i ako ga volite onda znate da njegove knjige morate tražiti ili po antikvarnicama ili u originalu. Zato veliko bravo za Lom i hvala u ime svih nas koji obožavamo ovog čudaka. Koliko sam shvatila, postoje dva izdanja – zeleno i crveno – i nemojte se iznenaditi ako se uskoro pohvalim i crvenim jer postoje ljudi koji vole Beketa a postojim i ja.

     Posetila sam Mini sajam u Čumiću na kojem je učestvovalo nekoliko manjih izdavača gde sam se konačno dokopala romana ,,Kineski car” koji sam htela da uzmem još zimus na novogodišnjem sajmiću u KC Gradu, ali nije ga bilo na Lomovom štandu. U Čumiću sam uzela i ,,Gogoljev disko”, dobitnika nagrade EUPL koji sam snimila još pre nego što je preveden i baš me zanima da li je dobar kao što zvuči pošto kvalitet knjiga ovenčanih ovom nagradom neverovatno varira. 

     Sa festivala ,,Knjiga na Trgu” sam kući donela dugoočekivani nastavak ,,Istorije pčela” - ,,Plavetnilo” Maje Lunde i novi Štrikov roman ,,Šunkinin portret” i taman sam mislila da sam time zaokružila kupovinu za ovaj mesec (a dokaz za to je slika koju vidite gore) kad onda Geopoetika na društvenim mrežama objavi da je izašao novi Barnsov roman ,,Čovek u crvenom kaputu” i ja, šta ću, požurim da iskoristim sajamski popust. Gomilici se istog dana pridružio i Knausgor sa prvom u četiri knjige u nizu ,,U jesen” koju takođe ne vidite na slici, ali videćete je u budućnosti. Nisam čitala ,,Moju borbu” jer ne mogu da se upuštam u serijal od zilion strana, a ovo mi deluje kao malo lakši način da se upoznam sa njegovim delom. Sad još samo da sačekam još nekih desetak dana da počnu da pristižu knjige sa BD i mirna sam do Noći knjige, bar u teoriji.

     Suprotno oktobarskoj tradiciji kada odnos kupljenih i pročitanih knjiga u mom slučaju opravdava komentatore po društvenim mrežama koji odgovorno tvrde da ljudi koji kupuju po metar knjiga na sajmu ništa ne čitaju, ovog oktobra sam pročitala šest knjiga (možda jer zapravo nije bilo sajma) i to, pazite sad, čak i neke friško kupljenje! Pa da krenemo redom, kao i obično:

     1. Slatki rastanak, Dejvid Nikols – Sa Nikolsom sam se prvi put susrela sasvim slučajno pre nekoliko godina kada sam dobila preporuku za njegov roman ,,Jedan dan”. Ne čitam često takve knjige, ali ,,Jedan dan” je, ozbiljno vam kažem, jedna od najlepših knjiga koje sam ikada pročitala. I onda sam, naravno, uzimala svaku sledeću koja je objavljena i nijedna nije bila ni blizu. Nije ni ,,Slatki rastanak”, ali je slatka priča o prvoj ljubavi začinjena Šekspirom i odličan je način da prekratite dosadne i tmurne jesenje dane jer Nikols piše pitko (ali ne plitko) i opuštajuće. Ako vam treba ovako nešto, trenutno je na mojoj instagram stranici u toku darivanje koje traje do utorka pa okušajte sreću (klik OVDE).

     2. Skači, Barte!, Suzana Tamaro – Nisam čitala hiperpopularne romane Suzane Tamaro i njen iskorak u dečju književnost mi je prvi susret sa njenim delom. Roman ,,Skači, Barte!” je priča je o dečaku koji živi u bliskoj budućnosti, okružen najmodernijom tehnologijom, ali uvek sam jer su mu roditelji stalno odsutni poslom. Dani su mu ispunjeni raznoraznim aktivnostima pa nema vremena da shvati koliko je zapravo usamljen, ali kad mu ambiciozna majka baci jedinog prijatelja kog ima – plišanog medu – Bart će se drznuti da bez dozvole roditelja izađe iz kuće i pokuša da ga nađe. Umesto njega će u kontejneru pronaći brbljivu kokošku koja izgleda kao vanzemaljac (i totalni je car) i ona će ga povesti u magičnu avanturu koja započinje skokom u knjigu – predmet o kojem je Bart samo uzgred slušao, ali ga nikad nije video. Na tom putu će se Bart susresti sa trista čudesa – životinjama koje govore, zombijima i razočaranim zmajem koji je zbog nedostatka ljubavi postao zao, ali će pre svega naučiti koliko su pravo prijateljstvo i blizak kontakt važni za svako ljudsko biće. 

     3. Kuća u plamenu, Kamila Šamsi – Smeštanje dobro poznatih priča o savremeni kontekst je odavno postalo popularno, posebno kada su u pitanju mitovi. Kamila Šamsi se odlučila za Sofoklovu Antigonu i čitaoce podsetila na čuvenu priču o ljubavi između brata i sestre. Roman je dobio Žensku nagradu za književnost, a zapravo govori o verskom fundamentalizmu i porodicama koje ostaju iza ljudi koji se odluče da svoje ideale iskažu kroz ovako radikalne mere. Zanimljivo je, zapravo, jer iza redova o tragičnoj priči Isme, Anike i Perveza iznova čitate doslovce prikazan konflikt između Antigone i Kreonta i ujedno shvatate da se neke stvari, ma koliko društvo napredovalo, nikada neće promeniti, ali i da neka dela, ma kako davno napisana, nikada ne prestaju da budu aktuelna i važna. Što je jedan od osnovnih razloga što volim ovakve pripovedačke poduhvate.

     4. Plavetnilo, Maja Lunde - ,,Plavetnilo” je druga knjiga u Klimatskom kvartetu koja prati ,,Istoriju pčela” (pisala sam već o Pčelama, recenziju možete pročitati OVDE). Iako su priče potpuno zasebne i mogu se čitati bilo kojim redom, suština i forma romana su iste. ,,Plavetnilo” se sastoji iz dva narativa – jedan je smešten u savremeno doba a drugi u blisku budućnost – koji služe da opomenu čitaoce o stvarnosti u kojoj se nalaze a koje mnogi od nas nisu svesni. Ovoga puta akcenat je stavljen na vodu za piće koja će, ukoliko nastavimo sa sumanutim uništavanjem prirode, neizbežno postati luksuz. Uskoro vam pišem opširnije utiske o zasebnom postu.

     5. Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije, Karen Li Strit – Ovu knjigu sam kupila na prošlogodišnjem sajmu i, srećom, bila je prilično jeftina. Verovatno s razlogom. Naravno da me je privukla ideja o Pou kao glavnom junaku misterije i obećanje da će njegovi ljubitelji uživati u aluzijama na njegova najpoznatija dela koje su suptilno utkane u priču. Ja stvarno volim Poa i konačno sam roman uzela s police jer mi je trebalo nešto lagano i zabavno, ali avaj, jedva sam je završila, i to na preskok, jer je bila neviđeno dosadna i spora a ,,aluzije” na dela su zapravo doslovno prepisani fragmenti priča s tim što je, eto, sad odjednom Po centralna figura svake. Sama sam kriva. Znala sam da je trešić, i molim vas, ako me ikad vidite da se uhvatim za ovako nešto, mlatnite me po prstima. Biće to baš interesantan način da se upoznamo.

     6. Do viđenja, Živojin Petrović – Jednog dana se probudite i nemate pojma ko je Draga Mitrićević a onda otvorite instagram i ova knjiga je bukvalno jedino što vidite na profilu svakog bukstagramera. To me obično odvrati od knjige, ali onda me i mama zvrcne da me pita da li sam čula za roman i kaže da zvuči zanimljivo i da bi je i ona rado pročitala. I ja, šta ću, pokleknem. Ovog puta hajp je sasvim na mestu jer iako stil pisanja nije bogzna šta, priča je neverovatno zanimljiva. Naime, Draga je istorijska ličnost, i ne samo to, ona je doslovno beogradski Ebenezer Skrudž tridesetih godina prošlog veka. Roman je zapravo dokumentarni triler koji prati rešavanje njenog ubistva obogaćen fotografijama i kopijama raznih dokumenata izvučenih iz arhiva. Da je u pitanju fikcija, verovatno ne bi bio ništa posebno, ali nije – što ovu knjigu čini posebno zanimljivom. Pročitala sam je za dan u ,,dva sedenja”, a to mi se odavno nije dogodilo. Mislim da vam bolja preporuka ni ne treba, ali svakako ću još pisati o njoj na blogu.

     Ostalo je još samo da kažem da titulu favorita odnosi ,,Plavetnilo” jer su romani Maje Lunde zaista, zaista važni i svako bi trebalo da ih pročita ili da se makar inspiriše da se malo edukuje o temama kojima se bave. A onda se odjavljujem. Sajamski popusti kod određenih izdavača traju još nekoliko dana pa se nadam da će vam, ako ste želeli da pazarite još nešto a niste znali šta, ovaj post biti od koristi. Ako ste totalno bankrotirali i sad me mrzite jer, realno, na spisku ima baš super zanimljivih knjiga koje ste propustili u moru novih naslova... izvinjavam se. U svakom slučaju, javite mi u komentarima šta ste pazarili na ovom sajmu bez sajma i koja knjiga je na vas ovog meseca ostavila najveći utisak.

     Do sledećeg posta,

     Vaša (ako ništa, bar još imam mesta na policama) Stš <3

     Dženi Ofil (1968) je američka književnica. Njen prvi roman ,,Poslednje stvari” objavljen je 1999. godine i našao se u najjužem izboru L.A. Timesa za ,,Nagradu za prvu knjigu”. Napisala je tri romana za odrasle i četiri za decu a radila je in a uređenju antologija eseja. Predaje na odsecima za književnost na Univerzitetu Kvins, Bruklinskom koledžu i Univerzitetu Kolumbija.

     ,,Zavod za nagađanje” (2014) proglašen je najboljom knjigom godine od strane nekoliko magazina, kao što su New Yorker, Boston Globe, Vogue, itd. U njemu autorka u formi kratkih crtica čitaocima pruža prikaz jednog ne tako uspešnog braka i otvara prozor u najintimnije misli protagonistkinje koja shvata da se srećno do kraja života, čini se, živi samo u bajkama.

     Priča romana počinje u onom trenutku kada supružnici prestanu da žive srećno, iako im zajednički život ni izdaleka nije gotov, ili kako to naratorka kaže onda kada su već ispričali jedno drugom sve priče. Ovo je roman o kolotečini kojoj se ne može naći rešenje, za koju je svako ko izgovara sudbonosno da siguran da se njemu nikada ne može dogoditi. Naratorka je supruga, majka i umetnica, žena koja je imala nebrojeno mnogo planova is nova, žena koja je svesna da se mnogi od tih snova nikada neće ostvariti, ali ne ume da pronađe rešenje.

     Ponekad noću intervjuišem sebe.

     Šta želiš?

     Ne znam.

     Šta želiš?

     Ne znam.

     Šta misliš da je problem?

     Ama ostavi me na miru.

     Autorka u roman kao jednu od tačaka ključanja uvodi motiv stenica. U bračni kutak naratorke uselila su se sićušne napasti kojih se, ma šta radili, nikako ne mogu osloboditi. Čini se da je jedino rešenje spaliti čitav dom i krenuti iz početka. Odlična metafora za osećanje koje nagriza – ne vidite ga, ne čujete ga, nemoguće je otarasiti ga se, ma šta radili. Baš kao osećanje fundamentalnog nezadovoljstva. Naratorka je supruga i majka, sve ono što nije mogla ni da zamisli: ,,Plan mi je bio da se nikada ne udam. Želela sam da budem umetničko čudovište.” Umesto proslavljenog umetničkog čudovišta kome se dive čitaoci širom sveta, sada piše trivijalnu književnost za nekoga ko će, time što će na njeno delo nalepiti svoje ime i prezime, preuzeti slavu. Sve što ju je nekad radovalo sada joj smeta, čak i muževljeva poslovična dobrota koja se nekako ne uklapa sa ulogom preljubnika, pa ko je onda kriv? Rupa koja zjapi ne može biti zamenjena ,,ovozemaljskim”: ,,Mislila sam da će to što toliko volim njih dvoje sve dovesti u red”, ali ne pomaže. Ne pomažu ni knjige samopomoći, proslavljeni gurui. naprotiv, samo produbljuju sumnju i nezadovoljstvo:

     Pronašla sam kod uličnog prodavca knjigu pod nazivom ,,Življenje a ne preživljavanje”. Stajala sam i prelistavala je, trudeći se da joj ne popustim.

     Mislite da je teskoba koja vas tišti trajno stanje, ali ona je kod većine ljudi ipak samo prolazna.

     (A šta ako sam ja nešto posebno? Šta ako pripadam manjini?)

     Roman je satkan od niza labavo povezanih misli, krojen gotovo kao riznica lepih i ne tako lepih misli, ponekad izuzetno duhovitih, krcatih samoironijom a ponekad surovo iskrenih i otrežnjujućih. Na manje od 150 stranica Dženi Ofil pred čitaoce otvara najintimniju škrinju jedne žene koja krije sve one misli sa kojima se ponekad suočava svako od nas, ali koje ni u ludilo ne bismo izgovorili naglas. Roman se promoviše kao ,,prikaz jednog braka”, ali je zaista mnogo više od toga. ,,Zavod za nagađanje” je ogledna disekcija nezadovoljstva koje poput virusa preuzima deo po deo čovekovog bića. Zbog kratke forme i fragmenata od kojih se sastoji roman se može pročitati za dan, ali beline u tekstu kao da su tu s razlogom: nateraće vas da zastanete i dobro promislite o redovima koje razdvajaju.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Booka

     Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

     ,,24 sata u staroj Atini” je treća knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” koju je takođe napisao Filip Metizak (recenzija OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

     Metizak za šetnju kroz Atinu bira 416. godinu p.n.e, trenutak kada je Atina na vrhuncu moći. Stanovnišvo Atine broji oko 30 000 ljudi, a ,,procenat genija po kvadratnom metru veći je nego u ma kom drugom trenutku ljudske istorije”. Metizak nas kroz 24 poglavlja upoznaje sa 24 prosečna stanovnika ovog grada-države i baš kao u knjizi o Rimu, kroz njihovu svakodnevicu opisuje različite običaje, zakone i kontekst u kojem su se odigrali poznati istorijski događaji. Ipak, u ovoj knjizi autor malčice menja pristup i uvodi neka od najpoznatijih imena stare Grčke koje naši anonimni junaci sreću tokom svojih dnevnih obaveza. Tako pored života prodavačica, učitelja, doktora i robinja saznajemo i ponešto o Alkibijadu, Fidiji, Aristofanu, Sokratu i drugim slavnim ličnostima Atine. 

     Šetnja kroz Atinu počinje u mesecu elafebolionu, pred same pozorišne svetkovine Velikih Dionizija (početak aprila), sedmog sata noći po starogrčkom računanju vremena, odnosno ponoći po današnjem a prva stanica je Partenon u kojem srećemo stražara koji svoje radno vreme skraćuje sećanjem na prvi susret sa jednim od najslavnijih vajara tog perioda – Fidijom, čoveku koji je otkrio čuvenu razmeru poznatu kao Zlatni presek.

     Dva sata kasnije i dalje smo na Akropolju, ali ovog puta prisustvujemo nešto drugačijoj sceni. Doktor Fekos je primio hitan poziv i mora brzo da dela – jedna od arefora, ,,nosilja tajnih predmeta” ne oseća se dobro. ,,Zavisno od toga kako računamo, arefore su dve ili četiri mini-sveštenice, uzrasta od sedam do jedanaest godina. Jedna dvojka služi i njoj pripada Fekosova pacijentkinja, a jedna dvojka se tek uči i ona će smeniti svoje prethodnice po svršetku četvorogodišnjeg ciklusa.” Devojčice su birane iz najelitnijih atinskih porodica i selile su se u Akropolj kako bi mogle da prinose žrtve boginji Ateni. Njihova uloga je toliko sveta i tajna da niko zaista nije znao šta su devojčice nosile, stoga je bolest jedne od njih nešto što se ne sme dopustiti. Srećom, doktor će ubrzo shvatiti da nema razloga za brigu. Čini se da se arefora zapravo dokopala amfore sa obrednim vinom i, mada joj sutrašnji dan sigurno neće biti prijatan, tajni obredi zasigurno neće biti ugroženi.

     Pored zavirivanja u svete tajne koje su bogove sa Olimpa održavale na vrhuncu moći, čitaoci će zaviriti i u neke manje uzvišene običaje starih Atinjana. Saznaće kako je izgledala svadbena svetkovina i zajedno sa nevestom će prisluškivati razgovor Ksantipe, Sokratove žene, o bračnim problemima ovog legendarnog para, gde je Aristofan pronalazio inspiraciju za svoje komedije, ali i kako su i zbog čega Atinjani švercovali robu i kako su Spartanci slali uhode u neprijateljski grad. Naučiće ponešto o različitim položajima stanovnika Atine i statusu koji se dobijao rođenjem u čuvenom gradu. Zajedno sa umetnicima će oslikati jednu vazu i saznati zbog čega su atinske vaze crne i po čemu je glina iz ovih predela specifična i drugačija od drugih.

     Bilo da antičku istoriju poznajete samo ovlaš ili ste zaljubljenik u drevne civilizacije, iz ,,24 sata u staroj Atini” sigurno ćete saznati nešto novo ili se makar podsetiti nekih zanimljivih detalja. Knjiga je pisana laganim stilom, nenametljivo i nepretenciozno tako da lako drži pažnju i ne opterećuje podacima kojima smo opterećivani u školskim klupama a scene koje su odabrane za upoznavanje sa stanovnicima Atine zasigurno će ostati upamćene mnogo duže od godina u kojima su se odigravale čuvene bitke i samim tim pomoći da bolje razumemo kako su živeli sunarodnici nekih od najvećih umova čovečanstva.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Laguna

     Stigla nam je jesen, dunje moje i da li možete zaista da verujete da je već oktobar? Čitavo ovo leto kao da sam provela u nekakvom libu, radeći, radeći, radeći, pa iako imam neke opipljive rezultate (neki su vrlo lepi i važni) zbog kojih ne mogu da kažem da je ova godina bila sasvim loša, ipak imam utisak kao da nam je ukradena. Čak će i oktobar, makar nama knjigoljupcima, proći kao sasvim običan mesec u godini, bez sajamske gužve i uzbuđenja, bez upale mišića zbog tegljenja kilograma i kilograma knjiga. Naravno da sam svesna da će većina izdavača organizovati onlajn popuste, ali nazovite me staromodnom i nostalgičnom – meni to nije to. Uvek sam uspevala da odolim onlajn popustima dok sam na Sajmu doslovno kao puštena s lanca. S finansijske tačke gledišta to možda i nije tako loše i, nemojte me shvatiti pogrešno, smatram ispravnim da se Sajam odloži kad već ne može da se garantuje sigurnost, ali zadržavam pravo da budem malo tužna.

     No, život ide dalje i knjiga za čitanje hvala bogu uvek ima pa u tom, lažno optimističnom maniru prelazim na one koje sam pročitala u septembru. Evo o kojim naslovima je reč:

     1. The Unlikely Pilgrimage of Harold Fry, Rachel Joyce – S obzirom na to da je moja ljubav prema starijim protagonistima već poslovična, s više strana sam dobila preporuku za ovaj roman i sasvim slučajno sam nabasala sa njega na jednoj od instagram rasprodaja knjiga. To je priča o simpatičnom Haroldu koga iz pasivne svakodnevice razmrda pismo bivše koleginice koja mu javlja da boluje od raka. Odavno se nisu čuli i Harold je zatečen njenom potrebom da se oprosti na ovaj način. Najmanje što može da učini jeste da joj odgovori na pismo i to i čini – ali na putu do poštanskog sandučeta shvata da to nije dovoljno i naprečac odlučuje da će krenuti na put, peške, bez ikakve opreme i plana i da će se od Kvini oprostiti uživo. Ma koliko ideja bila suluda (posebno ako pitate njegovu suprugu) Harold čvrsto oseća da će joj to hodočašće produžiti život. Lepa, nepretenciozna i dirljiva priča, idealna ako vam je potrebno neko lagano, toplo štivo za opuštanje. A ako vam se svidi – tu je i nastavak.

     2. Lažljivi život odraslih, Elena Ferante – Svi znamo ko je Elena Ferante (tačnije niko ne zna ko je zapravo, ali svi znamo za nju). Kada je kod nas objavljena Genijalna prijateljica, kupila sam je ponesena masovnom histerijom koja je zavladala svetom i, iskreno, nisam se oduševila. Zbog toga nisam ni pokušala da pročitam nastavke tetralogije, ali sam pokušala da odgledam seriju kako bih joj pružila drugu šansu. Jedva sam nekako izdržala prvu epizodu i bilo mi je jasno da Elena nije za mene. Od tada je prošlo dosta vremena i objavljeno je još nekoliko Eleninih romana – nisam pročitala nijedan. Verovatno ne bih pročitala ni ovaj da ga nisam dobila na poklon. I još jednom sam potvrdila ono što sam zapravo već znala – Elena nije za mene. Neću pisati recenziju o knjizi jer ih na netu ima koliko hoćete. Ne znam šta bih vam rekla, na početku sam mislila da će mi se dopasti, zaintrigirala me je ta misterija kojom roman počinje, ali onda se priča malo razvodnjila i krenula u nekom pravcu koji baš i nisam očekivala i koji me nije preterano zainteresovao... Ukratko, jednostavno nije uspela da mi dopre do one žice koja vibrira kod miliona čitalaca širom sveta. Da li su knjige loše? Nisu. Da li zaista ume da stvori duboke, uverljive karaktere – ume. Da li je najbolja književnica 21. veka? Pa... ja bih rekla da ipak nije, mada ne sporim da je u pitanju vanvremenski fenomen. Jedini (i zaista snažan) utisak koji je uspela da ostavi na mene ovim romanom jeste još jedna potvrda da se nikad, ali nikad ne bih vratila u tinejdžersko doba i da mi mnogo više prija taj lažljivi svet odraslih.

     3. 24 sata u staroj Atini, Filip Metizak – Ovo je treća knjiga iz serijala ,,24 sata u...” i druga koju je napisao Metizak (prva je bila o Rimu). Bez obzira na sferu interesovanja, mislim da je najbolja do sada. Metizak ovde bira malčice drugačiji pristup i kroz ugao anonimnih stanovnika Atine predstavlja i nekoliko slavnih ličnosti stare Grčke. Princip je isti, kroz priče robova, trgovaca, sveštenika (itd) upoznajemo se sa svakodnevnim životom antičkog grada i saznajemo ponešto o važnim trenucima u istoriji, ali i običajima i navikama običnog stanovništa. I dalje odgovorno tvrdim da bi deca mnogo više volela časove istorije da su makar delom ovako koncipirani i iskreno preporučujem ovaj serijal svakome koga ova tema interesuje. Uskoro opširnije u zasebnom postu.

     4. Zavod za nagađanje, Dženi Ofil – Još jedan novitet iz Booke, roman koji je poneo višestruku titulu najboljeg ostvarenja godine. Vrlo je kratak i može se pročitati za dan a u prilog mu ide i to što je sastavljen od crtica od kojih će vas, verujte mi na reč, mnoge naterati da se zaustavite i zapišete ih. U pitanju je prikaz jednog modernog braka i malo tamnija, drugačija strana onog famoznog happily ever after, a ujedno i još jedno objašnjenje zašto se najromantičnije priče završavaju baš ispred oltara. Uskoro vam pišem opširnije utiske na blogu, a do tada se zadovoljite mojom iskrenom preporukom.

     To bi bila moja septembarska lista, a titulu favorita odnosi 24 sata u staroj Atini. Još jednom iskrena preporuka za ovaj serijal. Možda ste mislili da znate baš sve o starim Grcima, ali istorija stare Grče je toliko krcata zanimljivostima da prosto nema šanse da ne saznate nešto novo.

     Šta ste vi čitali tokom septembra? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

     Do sledećeg posta

     Vaša (bože, koliko ću para uštedeti ovog oktobra) Stš <3