Stsh's Book Corner

Home All post

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu Tuđinka (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg (Voyager – klik OVDE), četvrtog (Drums of Autumn – klik OVDE) ili petog dela (The Fiery Cross – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

A Breath of Snow and Ashes je šesti deo serijala koji nakon izuzetno spore prethodne knjige konačno donosi malo (zapravo malo više) dinamike. Godina je 1772. i napetost zbog očekivane revolucije može se seći nožem. Posebno kada je u pitanju porodica Frejzer koja, zahvaljujući Kler, tačno zna šta će se dogoditi. Upoznatost sa događajima u budućnosti može biti mač sa dve oštrice i može vas, kao što smo to već videli u prethodnim knjigama iz serijala, dovesti u silne neprilike. Neprilika ni u ovom delu ne manjka.

Početak romana je prilično spor i opisuje svakodnevni život na imanju Frejzerovih. Kler je ponovo zauzeta pokušajima da unapredi medicinu (nakon uspeha sa penicilinom prelazi na eksperimentisanje sa anestezijom što apsolutno ne pomaže njenoj reputaciji veštice), a Brijana pokušava da upotrebi svoje inženjersko znanje i obezbedi imanju kanalizaciju i vodovod. I šibice, koje takođe prete da je gurnu u društvo mogućih veštica. No, situacija se zahuhtava i još jedan traumatičan događaj je na pomolu (ko je odgledao petu sezonu serije vrlo dobro zna o čemu je reč) zbog kog će porodica Frejzer na svoj spisak neprijatelja upisati još nekoliko imena. Neke već poznajemo, a neki su sasvim novi. Porodica Kristi, koja na imanje stiže na kraju pete knjige, u ovoj dobija vrlo važnu ulogu. Njen najmlađi član, Malva Kristi, napraviće zbrku neviđenih razmera.

A Breath of Snow and Ashes dinamikom podseća na neke od (za sada) najboljih knjiga iz serijala. Toliko se toga događa da je nemoguće izdvojiti najvažnije epizode. Otmice, napadi, silovanja, ubistva, lažne optužbe… samo su deo ove uzbudljive priče. Upoznajemo još jednog putnika kroz vreme. Uprkos želji i nadi Kler da će sa sapatnikom podeliti iskustva, njegove namere su nečasne i želja da se što pre vrati u svoje vreme još jednom će porodicu Frejzer dovesti u smrtnu opasnost. Za razliku od prethodne knjige, šesta obuhvata dosta duži period pa tako konačno stižemo do godine u kojoj je objavljen famozni članak iz novina koji je zapravo naterao Brijanu da prođe kroz kamenje. Neću otkrivati šta se dogodilo i kako je ta vest dospela do novina. Budući da serijal još nije završen, jasno vam je da su i Kler i Džejmi živi. Reći ću samo da savet da ne verujete svemu što pročitate u novinama datira mnogo pre našeg vremena.

Porodica Frejzer će pri kraju knjige postati bogatija za još jednog člana. To će, međutim, ubrzo postati gorko-slatka vest. SPOJLER! Devojčica će se roditi sa urođenom smetnjom koja u 20. veku zahteva rutinsku operaciju, ali u 18. znači sigurnu smrt. Pred Brijanom i Rodžerom je teška odluka. Ostati i osuditi ćerku na smrt ili rizikovati povratak u sopstveno vreme, koji, kao što znamo, takođe može biti smrtonosan.

A Breath of Snow and Ashes, baš kao i The Fiery Cross broji oko 1400 stranica. Kao i u prethodnim knjigama, Dajana Gabaldon piše opširno i uživa u deskripcijama. Za razliku od pete knjige, međutim, ova je izuzetno bogata dešavanjima i opravdava obim. Uprkos sitnim zamerkama i manama, knjiga od 1400 stranica (da li sam spomenula koliko stranica ima??) koja sve vreme, bez izuzetka, drži pažnju, zaslužuje sve pohvale. Divno je znati da je The Fiery Cross bio samo loš period u evidentno nepresušnom izvoru autorkine inspiracije jer ćete (a to je inače njena uža specijalnost) nakon duge borbe sa (ponavljam) 1400 stranica ove knjige poželeti da istog trenutka pređete na sledeću.

Nova sezona serije Outlander počinje 6. marta. Prethodna je već zagazila u ovu knjigu (što nije ni čudno s obzirom na nedostatak materijala u petoj) i neke stvari u malo izmenjene (mali hint: Stiven Bonet). Najavljeno je osam epizoda što mi se čini nedovoljnim za sve događaje iz knjige (sedma će navodno imati više, tako da možda sezona neće obuhvatiti celu knjigu), ali svakako jedva čekam da vidim šta su nam spremili.

Izdavač: Penguin UK (Arrow)
Ocena: 5/5

Džozef Šeridan Lefanju (1814-1873) bio je irski pisac, poznat po gotskim trilerima i pričama sa elementima horora. Njegova prva priča o duhovima pojavila se u magazinu Dublin University 1838. godine. Njegov opus broji desetak romana i pripovetke sakupljene u četiri zbirke, a najpoznatiji je po romanu Uncle Silas (1864) i zbirci In a Glass Darkly (1872) u kojoj je objavljena i novela Karmila koja danas važi za piščevo najvažnije delo i jedno od prvih dela vampirske fikcije.

Karmila je jedna od priča „o poremećenim umovima“ koje su objavljene kao zaostavština doktora Heselijusa, verovatno prvog okultnog detektiva u književnosti. Lefanju priču o Karmili koncipira u formi pronađenog rukopisa, jednoj od omiljenih metoda tadašnjih pisaca horora (kojoj je često pribegavao i Po) koja je doprinosila verodostojnosti ali i ograđivanju od napisanog. Priču pripoveda mlada Lora, devojka iz visokog staleža, kao svedok neobjašnjivih događaja koji su se odigrali u zamku u Štajerskoj u kojem živi sa ocem. Lora je klasična protagonistkinja gotskih novela. Odvojena od sveta, naivna i dobroćudna i kao takva savršena žrtva zlih sila koje opsedaju njen duh i telo. Lora je usamljena i obuzeta melanholijom koja odlikuje mesto u kojem živi pa neočekivani dolazak lepe Karmile dočekuje kao dar od boga. Ne samo što žarko želi društvo, Lora oseća kao da Karmilu poznaje od ranije, iz sna koji je deceniju pre toga doživela kao dete. Na početku sve deluje idilično i devojke postaju bliske prijateljice, ali Karmilino ponašanje se ubrzo menja a meštani u okolini zamka padaju kao muve od misteriozne bolesti.

Sama fabula „Karmile“ je, posmatrano iz savremenog ugla, prilično jednostavna i predvidiva. Njena važnost za istoriju književnosti, međutim, mora se posmatrati u kontekstu vremena u kom je nastala. Ne samo da je objavljena 26 godina pre „Drakule“, najpoznatijeg dela vampirske fikcije tog doba, „Karmila“ je imala ogroman uticaj na razvoj tog žanra, toliki da tu činjenicu čak ni sam Stoker nije skrivao (naprotiv, Karmilin grob se kao omaž delu pojavljuje u prvom poglavlju prve verzije „Drakule“). Odgovor na pitanje zbog čega je ova novela ostala u senci svojih naslednika može se potražiti u prostoj činjenici da je Karmila vampirica koja napada isključivo žene.
Uzevši u obzir vreme u kojem je nastala, pravo je čudo da je „Karmila“ uopšte objavljena u izvornom obliku. Erotski momenti danas nisu ništa neobično za vampirsku fikciju, niti su bili u to vreme, ali viktorijansko doba je bilo vrlo strogo po pitanju prikazivanja seksualnosti žene, o istopolnim sklonostima da i ne govorimo. Na ovo pitanje je Lefanju, navodno, imao spreman odgovor: budući da je Karmila vampirica, odnosno natprirodno biće, ona je zapravo bespolna. Tome je u prilog svakako išla i činjenica da i drugi vampiri iz književnih dela, takođe nepošteđeni erotizacije (na primer Drakula), nisu birali žrtve po polu. Sa druge strane, veza Karmile i Lore toliko je suptilno opisana da se može čitati (posebno u vreme kada je objavljena) kao snažna prijateljska veza dve žene, kakvih je u ono vreme bilo napretek. To, međutim, ne menja činjenicu da se ova novela može posmatrati kao pionir ne samo vampirske, već i lezbejske književnosti, sa snažnim akcentom na žensku seksualnost, temu koja je, najblaže rečeno, u viktorijanskoj književnosti bila tabu. Kao i svaki eksperiment u povoju, „Karmila“ nije savršena, ali svakako zaslužuje mesto u kanonu.

Na 200. godišnjicu rođenja Džozefa Šeridana Lefanjua objavljeno je specijalno izdanje novele koje je ilustrovala Izabela Macanti, italijanska ilustratorka. Za ove ilustracije se odlučio i srpski izdavač i one zaista ovoj naivnoj priči daju novu, moderniju notu kakvu i zaslužuje. Ovo izdanje na početku svakog poglavlja sadrži i citate iz poznatih književnih dela kojih u originalu nema. Činjenica da se među tim citatima nalaze i oni iz knjiga koje su objavljene nakon „Karmile“ (među njima je i „Drakula“), može delovati malo zbunjujuće i nisam baš sigurna da je bilo neophodno ubacivati ih, ali to je minorna zamerka na celokupno izdanje.

Nakon popularizacije vampirske fikcije nemoguće je doživeti ovu priču na pravi način. Ali pre čitanja „Karmile“ neophodno je imati na umu da je njen lik uticao na neke od najpoznatijih likova ovog žanra, da je stvorena vekovima pre Edvarda Kalena, Lestata, i decenijama pre Drakule, što je čini obaveznim štivom ne samo ljubitelja vampirske fikcije već i viktorijanskih gotskih novela koje su u vreme „Karmilinog“ objavljivanja doživljavale procvat. Čak i da niste u mogućnosti da uskočite u kožu Lefanjuovih savremenika koji su „Karmilu“ čitali bez predznanja i iskustva današnjih čitalaca, navedene odlike ove novele (kao i druge, nepomenute koje se mahom tiču slojevitog odnosa Lore i Karmile) čine je još fascinantnijom nego u vreme kada je objavljena i smeštaju je rame uz rame sa „Frankenštajnom“ i drugim pionirima horor žanra.

Ocena: 4.5/5
Izdavač: Urban Reads

Otesa Mošfeg (1981) američka je spisateljica hrvatsko-iranskog porekla. Objavljivala je priče u časopisima The Paris Review, The New Yorker i Granta, a dobitnica je i nagrada „Puškart“, „O. Henri“ i „Plimpton diskaveri“, kao i stipendije Nacionalne zadužbine za umetnost. Za svoju prvu knjigu, novelu McGlue (2014), dobila je nagradu „Fens“ za savremenu prozu i književno priznanje „Biliver“. Autorka je i zbirke kratkih priča Homesick for Another World (2017). Njen prvi roman, Eileen (2015), ušao je u uži izbor za nagradu Nacionalnog udruženja kritičara i nagradu „Men Buker“, a osvojio je i priznanje „PEN/Hemingvej“ za debitantski roman. Njen drugi roman, Moja godina odmora i opuštanja (2018), našao se na listi bestselera lista The New York Times. Treći roman Death in Her Hands objavila je 2020.

Glavna junakinja romana „Moja godina odmora i opuštanja“ je lepa, situirana devojka sa poslom u umetničkoj galeriji i stanu u Menhetnu. Na prvi pogled, reklo bi se da bi joj mnogi pozavideli. Ona, međutim, nije srećna, naprotiv. Mrzi svoj posao, ne može da preboli bivšeg i ne podnosi svoju najbolju (i jedinu) drugaricu. Njen život nema smisla i sasvim zdravorazumski odlučuje da nešto promeni. Način za koji se opredeljuje je, međutim, sve samo ne u skladu sa zdravim razumom. Rešava da uđe u hibernaciju u trajanju od godinu dana i da nakon toga krene iz početka, sasvim preporođena.

Ne mogu da navedem određeni događaj koji je izazvao moju odluku da uđem u hibernaciju. U početku sam samo htela nešto za smirenje, nešto što će mi prigušiti misli i stavove, pošto je u neprestanoj rafalnoj paljbi bilo teško ne omrznuti sve i svakog. Mislila sam da će život biti podnošljiviji ako moj mozak bude malo manje osuđivao svet što me okružuje.

Budući da joj je jasno da hibernacija nije nešto što se postiže prostom snagom volje, naratorka pribegava opijatima koji će joj pomoći da se umiri.

Kad mi zatreba još tableta, odlazila sam u drogeriju „Rajt ejd“ tri ulice niže. To je uvek bio bolan poduhvat. Sve mi je smetalo dok sam hodala Prvom avenijom. Bila sam kao novorođenče – smetao mi je vazduh, smetala mi je svetlost, svaka pojedinost spoljašnjeg sveta izgledala mi je napadno i neprijateljski. Alkoholu sam pribegavala samo tim danima kad moram da se zaputim do apoteke […] Nisam htela da se ubijem. Štaviše, to je bila suprotnost samoubistvu. Moja hibernacija je bila pokušaj samoodržanja. Mislila sam da će mi to spasti život.

Na putu samoodržanja naratorka odlučuje da se obrati psihijatru. Ne zato što će time pomoći samoj sebi već prosto da bi lakše došla do neophodnih lekova. Nabasaće na doktorku Tatl, najgoreg psihijatra u istoriji psihijatrije, ženu koja ne samo da deli (proverene i neproverene) lekove šakom i kapom već uopšte ne sluša svoje pacijente (do te mere da naratorka nekoliko puta mora da ponovi da su joj roditelji mrtvi, a onda i izmišlja razne apsurdne pojedinosti u svom životu, čisto zabave radi), zapravo jedino što je zaista interesuje je da li naratorka radi za policiju ili slične službe – i sve to za 300 dolara po seansi. Plan uspeva i junakinja uskoro ima zalihe raznoraznih tableta na kojoj joj bi joj pozavideo svaki tabletom, što ona u suštini i jeste.

Sve je u ovom romanu preterano – od inicijalne ideje za roman, preko ponašanja junaka do izmišljenih lekova. Težeći ka miru i opuštenom stanju svesti, naratorka nailazi na sve suprotno, počev od situacija u kojima „mesečari“ pod dejstvom sumanutih koktela lekova do bizarne sahrane majke njene najbolje drugarice zbog koje mora da prekine hibernaciju. Ali kada pređemo preko očiglednog preterivanja kojim autorka želi da šokira, jasno je da joj je namera kritička. Čitajući redove u kojima se pojavljuje doktorka Tatl, svakome je jasno da je u pitanju hiperbola, ali njen lik uopšte ne deluje neverovatno i savršeno se uklapa u stav da psihijatri mahom delaju kao produžena ruka farmaceutske industrije. Ovo jeste roman o depresiji (mada ne samo o depresiji), ali ne onakav na koje smo navikli. Priča Otese Mošfeg je ogoljena, groteskna slika najmračnijih stanja svesti, onih o kojima niko ne govori, koja nisu romantizovana. A uz to je i veoma zabavna. Glavna junakinja ne izaziva sažaljenje niti naklonost, ali ipak ćete navijati za nju. Njena situacija nije ni najmanje smešna, ali ipak ćete se smejati dok budete čitali ovaj roman. Kraj je pomalo predvidiv (posebno jedna stvar u vezi sa njenom drugaricom), ali funkcioniše jer od ovakvog romana zapravo nećete očekivati kraj kakav je očekivan. Da li ćete nešto naučiti iz ove priče? Verovatno ne. Pa zašto onda da ga čitate? Možda zbog činjenice da je ko zna koliko miliona čitalaca širom sveta potrčalo da zgrabi ovaj roman što jasno pokazuje da nam je, izgleda, svima malo muka od optimizma i bezuslovne ljubavi prema životu koja nam se sa svih strana nameće i da mnogo nas ne bi imalo ništa protiv da se malo odmori i opusti. A možda i zbog onoga što ovaj roman nudi između redova – promišljanju o savremenom društvu i eskapizmu kojem svakodnevno pribegavamo, bili svesni toga ili ne.

Ocena: 4/5
Izdavač: Booka

Džon Irving (1942) je američki pisac. Prvi roman je napisao sa 26 godina, ali uprkos dobrim kritikama, nije stekao naklonost publike. Slična sudbina je zadesila i dva naredna romana, da bi se konačno probio četvrtim i verovatno najpoznatijim romanom „Svet po Garpu” (1978) koji je ubrzo postao svetski bestseler i kulturološki fenomen (recenziju možete pročitati OVDE). Irving je od tada napisao još deset romana, među kojima su najpoznatiji „Molitva za Ovena Minija“ (1989) i „Tuđa pravila“ (1985). Živi i radi u Torontu.

„Molitva za Ovena Minija“ je obimna priča o odrastanju neobičnog dečaka niskog rasta i visokog glasa na čije prisustvo niko ne ostaje ravnodušan. Narator romana je Džon Vilrajt, Ovenov najbolji prijatelj, a priča počinje grotesknom nesrećom u kojoj će Oven Mini na lokalnoj bejzbol utakmici nespretnim udarcem loptice usmrtiti Džonovu majku. Priča od tog trenutka postaje još grotesknija: ne samo da se Džonov i Ovenov put neće razići nakon ovog događaja, on će ih dodatno učvrstiti i Oven će postati (i ostati) najvažnija figura u Džonovom životu.

Moj usud je uspomena na dečaka sa slomljenim glasom – i to ne zbog tog glasa, niti zbog toga što je bio najmanja osoba koju sam ikada upoznao, pa čak ni zbog toga što je bio instrument smrti moje majke, već zato što zbog njega verujem u Boga.

Čitaoci upoznati sa delom Džona Irvinga neće se iznenaditi ovakvim zapletom. Kao i u „Svetu po Garpu“, i u ovom romanu postoji sveopšte prisustvo snažnog ženskog karaktera koje oblikuje junake. Majka Džona Vilrajta rodila je vanbračno i nikada nije odala identitet Džonovog oca. Njena iznenadna smrt snažno će uticati na Džona, ali još snažnije na Ovena Minija koji je oduvek gajio izvesnu opčinjenost njome (možda zbog bledunjave uloge sopstvene majke), ali je nakon smrti doživljava kao neku vrstu totema. I ne samo to. Oven postaje ubeđen da je produžena božja ruka i da sve što radi predstavlja božanski plan. To uverenje dodatno će učvrstiti san koji nikome neće ispričati (ali čitalac u nekom trenutku ipak saznaje o čemu se radi) i vizija tačnog datuma sopstvene smrti. Ceo Ovenov život biće usmeren ka izvršenju božje zamisli i ispravljanju nepravde koju je, kao oruđe, naneo svom najboljem prijatelju i ženi koju je odmalena obožavao.

„Molitva za Ovena Minija“ jedan je od onih „velikih američkih romana“, ali ne samo po obimu. Vodeći se načinom naracije engleskih romanopisaca devetnaestog veka (često se poredi sa Dikensom, možda zato što „Božićna priča“ ima značajnog udela u romanu, mada ne treba zanemariti ni očigledan uticaj i važnost Tomasa Hardija), Irving ispreda bildungsroman jednog od najinteresantnijih junaka američke književnosti druge polovine dvadesetog veka. Kao i drugim njegovim romanima, društvena kritika ne izostaje. Kroz roman se provlače brojne političke, socijalne i filozofske teme. Vijetnamski rat i njegova apsurdnost samo su jedna o njih. Ovenova slepa vera u determinizam predstavljena je neutralno koliko je to moguće – iako beskrajno simpatičan, Oven Mini je junak koji se svakako može tumačiti dvostruko. Njegova dobrota i fanatizam prepliću se do te mere da ih je ponekad teško razlučiti. Ne morate biti ateista da biste shvatili da sa njim nešto nije u redu, kao što ne morate biti hrišćanin da bi vas njegov tragičan kraj pogodio. I kao što i sam Oven kaže u jednom pismu upućenom Džonu: Nikad ne mešaj veru ili verovanje bilo kog tipa s nečim izdaleka intelektualnim.

Džon Irving se upisao u istoriju američke književnosti kao jedan od majstora pripovedanja. Njegova sposobnost da tragične priče ispripoveda duhovitim tonom zaista je maestralna. Iako je „Molitva za Ovena Minija“ prilično tragična priča, ona nije patetična (iako se povremeno osete tragovi patetike, ali opravdano jer pripovedač nikako nije objektivan), naprotiv, topla je i prijatna, a na momente i rableovski groteskna (s tim što je Mini očigledna suprotnost čuvenom divu) i potpuno apsurdna, te kao takva poziva na razmišljanje i preispitivanje junaka iz romana. Da li je priča o Ovenu Miniju zaista iziskivala toliko stranica prosudiće svaki čitalac za sebe. Često se u utiscima o ovom romanu kaže da je „svaka reč na mestu“, mada ja mislim da je bez nekih ipak moglo. Kao što je i sam Irving odgovorio na pitanje koje mu je nedavno postavljeno u jednom intervjuu: Šta bi čitalac Džon Irving rekao piscu Džonu Irvingu? – „Je l’ može to malo kraće?“ Ipak, ne dajte da vas obim priče odvrati od upoznavanja Ovena Minija. Iskustvo je u najmanju ruku nesvakidašnje.

Izdavač: Laguna
Ocena: 4/5

Sara B. Pomeroj (1938) je univerzitetska profesorka antičke istorije i klasičnih nauka i članica Američkog filozofskog društva. Pionirka je u istraživanju istorije žena, autorka jedne od prvih i najuticajnijih studija o ženskoj istoriji ikada napisanih na engleskom jeziku: Goddesses, Whores, Wives and Slaves: Women in Classical Antiquity. U istraživanju je posebno usredsređena na istoriju žena u antici.

,,Spartanke“ (2002) su prva objavljena istorijska studija u potpunosti posvećena životu žena o Sparti. Autorka u predgovoru priznaje da joj je pisanje ove knjige bilo najteže od svih prethodnih jer je Sparta, po mnogočemu, i dalje istorijska zagonetka (,,Iako moram priznati da se o ženama iz Sparte malo zna, zapravo ne znamo mnogo ni o spartanskim muškarcima“). Nedostatak izvora otežava realistično konstruisanje života u Sparti zbog čega ova knjiga nije obimna iako obuhvata period od hiljadu godina.

I zaista, zbog malobrojnih pisanih izvora i arheoloških nalazišta, Sparta danas više deluje kao mit nego kao istinski starogrčki grad. Kako navodi Tukidid, Sparta je bila toliko nepretenciozno izgrađena da je teško poverovati koliku moć je imala u vreme svog postojanja. Većina sačuvanih zapisa o Sparti ne potiče iz same Sparte, naprotiv, istoričari se danas oslanjaju o tuđim impresijama o Spartancima koje nisu uvek realistične. No, kada se sve poznato uzme u obzir, prva asocijacija na Spartu danas svakako je vojnička disciplina, ali odmah iza toga stoji i položaj žena koji je bio jedinstven u okvirima antičke Grčke. Uostalom, titula jedne od najpoznatijih žena iz grčke istorije pripala je upravo Spartanki – Heleni Trojanskoj.

Antički izvori o životu žena o Sparti nisu tematski jednako raspoređeni. Mnogo više znamo o njihovom obrazovanju, ulozi majke i religiji nego o drugim aspektima. O tome svedoči i dužina poglavlja u knjizi Sare B. Pomeroj. Najveći deo ove studije posvećen je primarnoj ulozi Spartanki – supruge i majke. Na prvi pogled, to ne deluje mnogo drugačije od položaja žena u Atini, ali Spartanci su zaista veličali žene zbog mogućnosti da „rađaju heroje“ o čemu svedoči i činjenica da su nadgrobne spomenike u Sparti mogli imati samo muškarci koji su poginuli u ratu i žene koje su umrle na porođaju. Uloga žene u tom smislu nije posmatrana samo kao reproduktivna, majke su bile izuzetno cenjene i važnije od očeva. Devojčice su od ranog detinjstva bile odgajane tako da postanu majke kakve su potrebne Sparti. Sparta je bila jedina država s obrazovnim programom i za devojčice i za dečake. Dečaci su od malih nogu vaspitavani da postanu vojnici, a spartansko vaspitanje i danas je poznato kao izuzetno strogo. Devojčice su, sa druge strane, imale mnogo više slobode. Za razliku od devojčica u Atini, nisu se udavale do 18 godine što im je ostavljalo mnogo vremena za obrazovanje. Učile su da pišu, čitaju, sviraju i igraju. S obzirom na to da se vaspitanje dečaka mahom svodilo na vojnu obuku, postoji uverenje da su spartanske devojčice bile na mnogo višem duhovnom nivou od dečaka. Za razliku od Atine u kojoj su žene bila inferiorna bića i nije im bilo dozvoljeno da učestvuju u javnom životu, Spartankama nije bilo zabranjeno da iznose svoje mišljenje. Imale su pravo na imovinu, učestvovale su u sportskim dešavanjima i, posebno zanimljivo, bile su jedine žene u grčkom svetu čije su reči smatrane vrednim zapisivanja. Štaviše, jednu od najpoznatijih spartanskih krilatica: Sa štitom ili na njemu, navodno je izgovorila žena.

Nedostatak izvora, međutim, primorava autorku da pisanje o Spartankama mahom svede na poređenja sa njihovim savremenicama iz Atine i sa životom muškaraca. Takođe, pojedini navodi u knjizi se ponavljaju, zbog čega se čini da je pisanje knjige na temu o kojoj jednostavno nema dovoljno materijala pomalo nategnuto. Fascinacija misterioznim Spartankama bledi nakon čitanja ove knjige. Čitaoci koji ovoj temi pristupaju sa idealističke tačke možda će biti razočarani. Uprkos jedinstvenosti vaspitanja i, pre svega, karaktera, Spartanke ipak jesu proizvod vojničke države i uprkos mogućnostima koje njihove savremenice u ostalim polisima nisu imale, ostaju u senci muškaraca. Zanimljivo je insistiranje na tome da su kao majke bile toliko hladne i da su imale pravo da ubiju sinove koji bi se pokazali kao kukavice (to pravo su imale majke, ne očevi, iz čega se zapravo može zaključiti da su one bile krive zbog takvog ponašanja). Nisu oplakivale sinove poginule u ratu, naprotiv, na to su bile ponosne. Kukavičluk je smatran naslednom osobinom pa su nedostojni Spartanci ljagu prenosili na svoje sestre kojima nije bilo dozvoljeno da se udaju. Štaviše, većina izreka Spartanski koje je zapisao Plutarh (a za koje autorka s razlogom smatra da ih možda uopšte nisu izgovarale žene već su služile kao propaganda) svode se na hladnokrvna obraćanja majki sinovima koji su se vratili iz rata. Iz tih zapisa može se zaključiti da su bile najsrećnije ukoliko bi sinove izgubile u ratu i da su olako ubijale one za koje se smatralo da su na neki način osramotili Spartu.

Ukoliko odlučite da čitate ,,Spartanke“ trebalo bi da imate na umu da je u pitanju istraživački rad, a ne štivo iz domena popularne istorije. Nećete u ovoj knjizi pronaći zanimljive i šaljive anegdote već isključivo informacije koje autorka smatra merodavnim. Iako kratka, ova knjiga nije od onih koje se čitaju u dahu. Stil pisanja je dosta jednoličan, maltene lakonski, što se može posmatrati kao zanimljiv omaž Sparti. Ako vas zanima istorija, a pre svega istorija žena, ,,Spartanke“ su obavezno štivo. Ova jedinstvena studija je izuzetno važan iskorak u proučavanju istorije koje se uglavnom svodi na muški ugao viđenja sveta, ali i bez obzira na to, pruža interesantan uvid u jedan od najfascinantnijih grčkih polisa. Ako ste se ikada pitali zašto je Sparta bila toliko specifična i različita od drugih delova antičke grčke, odgovor možete potražiti u navodnim rečima jedne Spartanke: ,,Zato što samo mi rađamo muškarce“.

Ocena: 4/5
Izdavač: Štrik

Pravo jesenje vreme tek što je počelo a meni već nedostaje leto. Ponekad se pitam da li ljudi koji obožavaju jesen imaju prozore. Celog septembra sam bila prilično zauzeta i nisam imala mnogo vremena za čitanje. Sa druge strane, ispunila sam Goodreads izazov koji sam sebi postavila početkom godine (50 pročitanih knjiga) pa je možda krajnje vreme da prestanem da kukam kako ne čitam dovoljno. U septembru sam pročitala četiri knjige, ali s obzirom na to da sam pozavršavala gomilu uradi-sam projekata i da počinje šugavo, hladno vreme, ostaje mi da se nadam da će narednih nekoliko meseci te brojke skočiti. Evo koji naslovi su u pitanju:

1. Beležnice, Žoze Saramago – Malo je reći da sam se oduševila kada sam videla ,,Beležnice“ u pripremi kod Lagune jer sam bila uverena da su završili sa Saramagom. I toliko mi je drago što nisu jer je ova knjiga potpuno drugačija od svega što su do sada objavili. U pitanju su Saramagove zabeleške sa bloga koji je vodio pred kraj života. Pisala sam o knjizi OVDE i zaista je svima preporučujem, ljubitelji Saramaga će ga bolje upoznati a oni koji se sa njim tek sreću sigurno će poželeti da pročeprkaju po njegovom opusu. Uvek je tužno kad znaš da je neka knjiga pisca kog voliš poslednja, tako da su mi osećanja nakon čitanja malo bila zbrkana. To je valjda i razlog zašto sebično štekam još dve njegove knjige koje imam već neko vreme. Nekako mi je teško da se pomirim sa tim da će jedna zaista biti poslednja.

2. Život pre čoveka, Margaret Atvud – Još jedno lepo iznenađenje koje nam je Laguna priredila. ,,Život pre čoveka“ je jedan od starijih romana Margaret Atvud, napisan krajem sedamdesetih. Svakako nije njen najbolji roman, ali vrlo dobro pokazuje u kakvu književnicu će izrasti. U pitanju je prilično mračna priča o propalom braku, divno napisana. Pisaću opširnije o njoj na blogu, a do tada vam preporučujem da, ako slučajno niste čitali Margaret, obavezno to promenite.

3. Zagoreli šećer, Avni Doši – Nisam baš nešto mnogo očekivala od ove knjige i nasumično sam je uzela sa police, ali to ne znači da me nije razočarala. Prvu polovinu sam pročitala u dahu i stekla sam utisak da će roman biti dobar do kraja, ali onda se nešto dogodilo, kao da je sve stalo i jedva sam se naterala da je dovršim. Sudeći po komentarima na Instagramu kada sam podelila sa vama da se malo mučim sa knjigom, nisam ni morala da je dovršavam jer je generalni utisak sličan. Ideja dobra, realizacija i ne baš… U pitanju je priča o vrlo komplikovanom odnosu majke i ćerke, o ženi koja je primorana da se brine o dementnoj majci koja nije bila roditelj za primer. Kao što rekoh, u teoriji nešto što bi mi moglo biti interesantno: odnos majke i ćerke, položaj žena u Indiji, malo magijskog realizma i egzotične kulture, ali na kraju totalno nezanimljiva priča koja nije uspela da me uvuče.

4. The Lost Girl, D.H. Lawrence – Kao što sam vam priznala na Instagramu, ovu knjigu sam planirala da pročitam još pre dve godine jer sam od prijateljice dobila ceger koji na sebi ima ono čuveno, narandžasto Pingvinovo izdanje ove knjige (što ga uopšte opisujem, vidite ga na slici). Pošto, iskreno, za ovaj Lorensov roman do tada nisam ni čula, bilo mi je glupo da ga nosim jer pazite sad: šta ako me neko spopadne na ulici i pita me nešto o knjizi a ja bukvalno pojma nemam? Šta ako se neki stavovi iz knjige totalno sukobljavaju sa mojim ili je roman prosto loš? Nezgodno, priznaćete. I tako je ceger čamio u ormaru a roman na Kindlu sve dok ovaj koji trenutno nosim nije počeo da se raspada (a nervira me otkako sam ga kupila, strašno je nepraktičan i sto godina moram da kopam po njemu da nađem bilo šta). I tako je Lorens konačno došao na red. A knjiga? Pa nisam baš oduševljena, mogu vam reći, da sam ja bila Lorensova urednica skratila bih je onoliko, posebno one beskrajne dijaloge u kojima ima toliko ponavljanja da pomislite da je imao neku normu u pogledu broju reči… Ali nije ni loša, posebno ako se u obzir uzme kontekst vremena u kom je pisana. Ukratko, knjiga je ok i nosim ceger iako bih, da sam sama birala, sigurno izabrala neki drugi naslov. Nosim se mišlju da nije baš mnogo ljudi pročitalo ovu knjigu a i do sada me niko nije spopao na ulici da me pita bilo šta o njoj.

Kad vidite Saramaga na listi verovatno ne moram ni da proglašavam favorita, ali hajde da ne odstupamo od forme zarad mogućnosti da je neko sasvim slučajno nabasao na ovaj blog. Beskrajno sam uživala u ,,Beležnicama“ i nadam se da će moja preporuka nekome biti dovoljna da ih pokupi sa police. Šta ste vi čitali tokom septembra? Koja knjiga je na vas ostavila najbolji utisak?

Do sledećeg posta,
Vaša (razmišljam da se zavučem u neku pećinu i ne izlazim do proleća) Stš <3

Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Nakon više od trideset objavljenih dela, brojnih nagrada i priznanja među kojima se ističe i ona najvažnija – Nobelova nagrada za književnost, većini pisaca ne ostaje mnogo toga novog što mogu ponuditi čitaocima. To nije slučaj i sa Saramagom. Kako kaže u predgovoru izdanja ,,Bležnica“, sve je počelo 1993. godine, kada je od rođaka dobio svesku koja je trebalo da bude namenjena zapisima sa jednog putovanja. Sveska je zauvek ostala prazna, ali inspirisala je nastanak ,,Dnevnika iz Lansarotea“. Više od deceniju kasnije, Saramago je ponovo stavljen pred svršen čin, ovoga puta glavnu ulogu imala je njegova supruga Pilar. Uz pomoć saradnika iz Fondacije Saramago, podarila je suprugu parče internet neba i rekla mu prosto: ,,Imaš posla, piši blog“. Zbog toga su postovi sa bloga, sakupljeni u dva toma pod nazivom ,,Beležnice“ njoj i posvećeni.

,,Beležnice“ obuhvataju tekstove pisane na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine. U njima je Saramago sa čitaocima delio sve ono što se od njega tražilo: ,,šta god, komentare, razmišljanja, obična zapažanja o ovome ili onome, drugim rečima o onome što mi padne na pamet“. Zbog toga su ,,Beležnice“ prava ,,mešana salata“ tekstova o aktuelnim političkim, kulturnim i socijalnim zbivanjima, zanimljivim anegdotama iz piščevog života i promišljanja o potencijalnim književnim delima. Vezuje ih Saramagov britak um, kritički duh i ljubav prema čoveku – sve ono, uostalom, što karakteriše njegov književni opus, samo ovog puta sa standardnom interpunkcijom i bez alegorija po kojima je slavan.

Na mesto likova koji su ga proslavili dolaze neki od najuticajnijih imena svetske političke scene. Saramago otvoreno piše o Bušu, Klintonu, Berluskoniju, ali i o nadi (ne baš dugog veka) koju polaže u Obamu. Dotiče se, naravno, i lokalnih problema, možda manje poznatih čitaocima van piščeve rodne zemlje, a ne zaobilazi ni crkvu. Iskreno lamentira nad sudbinom Palestine, čudi se činjenici da žene u 21. veku i dalje traže osnovna ljudska prava, ukazuje na opštu moralnu krizu i kritikuje licemerje. U pauzama kritičkih tekstova, sa čitaocima deli zanimljive anegdote iz života, među kojima su možda najzanimljivije one koje su u vezi sa već napisanim knjigama, ali i duhovite opaske poput one kako razvodi utiču na (ras)formiranje kućnih biblioteka:

,,Sinulo mi je da bi bilo zanimljivo proučiti pojavu koju sam tada krstio „uticaj razvoda na umnožavanje kućnih biblioteka“. Priznajem da je ta moja ideja bila pomalo škakljiva, i zato sam je ostavio po strani, ako ni zbog čega drugog, onda da ne budem optužen da sopstvene materijalne interese pretpostavljam skladu bračnog života. Ne znam, niti mogu da zamislim, koliko je razvoda dovelo do stvaranja novih kućnih biblioteka a da pritom to nije bilo nauštrb onih već postojećih. Ona dva ili tri slučaja za koje sam saznao iz prve ruke, nisu bili dovoljni da najave proleće, ili, da budem jasniji, time se nisu povećali prihodi izdavača, a samim tim ni moja autorska prava.
Ono što zaista nisam očekivao bilo je da će ekonomska kriza, koja nas drži u neprestanom stanju pripravnosti, doprineti smanjenju broja razvoda, a samim tim sprečiti i onaj priželjkivani aritmetički niz povećanja broja kućnih biblioteka, što, svi ćemo se u tome složiti, predstavlja svojevrstan atak na kulturu. A šta tek reći, na primer, o složenom, a često i nerešivom problemu pronalaženja kupca za neki stan u današnje vreme? Ako su mnogi zahtevi za razvod braka obustavljeni, i ostali zakočeni u sudskoj proceduri, razlog tome jedino može da bude taj i nijedan drugi. Ili, što je još gore, šta činiti da bi se stalo na put izvesnim skandaloznim postupcima koji već zadiru u javni život, kao što je slučaj sa ovom, nažalost, veoma čestom i nemoralnom pojavom, da ljudi nastave da žive pod istim krovom, možda ne u istoj postelji, ali svakako koriste istu biblioteku? Nema više poštovanja, nema više pristojnosti, eto dokle smo stigli. I nemoj neko da kaže da je za sve kriv Volstrit: u televizijskim komedijama koje oni finansiraju ne može se videti ni jedna jedina knjiga."

Saramago će u svom blogu čitaocima otkriti kako se osećao kada je napunio 86 godina, kada je zaglavio u bolnici, kada su mu zatražena prava za snimanje filma po ,,Slepilu“ ili kada je dobio Nobelovu nagradu. Ta priča je posebno zanimljiva. Saramago kaže da je baš ,,Slepilo“ ostavilo toliko dobar utisak na akademije daje maltene već bilo svima poznato da će nagrada te 1998. godine pripasti njemu. Slučaj je, međutim, hteo, da je u to vreme objavljen roman ,,Sva imena“ a savesni žiri Švedske akademije nije želeo da prepusti slučaju činjenicu da bi baš ta knjiga mogla biti loša i negativno uticati na odluku. Stoga je jedan od članova žirija koji je pomalo govorio portugalski dobio zadatak da roman pročita u originalu i učinio je to ,,uz pomoć rečnika, usred meseca avgusta, kada bi svako radije jedrio kroz roj ostrva od kojih vrvi Švedsko more“. O utiscima o pročitanom govori činjenica da je Saramago zaista dobio nagradu te godine, a evo kako to Saramago komentariše: ,,Položio sam ispit, na kraju krajeva, ta knjižica nije ni po čemu zaostajala za Slepilom. Uf!“

Postovi na blogu nastajali su u periodu samog kraja Saramagovog stvaralaštva, tačnije u periodu kada je pisao poslednja dva romana, ,,Kain“ i ,,Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ (koji nije stigao da dovrši). Upravo na blogu, 30. decembra 2008. godine Saramago fanovima daje preuranjeni novogodišnji poklon i otkriva da razmišlja o novoj knjizi. Kada čitamo te zapise naknadno, jasno je da reč o ,,Kainu“ a nekoliko postova pre ovog, u kojima se bavi pitanjem Palestine otkriva i povod za pisanje romana. U devetoj deceniji života Saramago ne kaska za modernim trendovima i čitaoci dobijaju zanimljiv teaser:

,,Razmišljam o novoj knjizi. Kada u nekom razgovoru to pomenem, postave mi neizbežno pitanje (kao što mi ga je moj nećak postavio juče): a koji će biti naslov? Najlakši odgovor za mene bio bi da kažem da ga još nisam smislio, da moram da stignem do kraja da bih se opredelio za neku od ideja koje su mi dolazio dok sam pisao. Pod pretpostavkom da će tako zaista i biti. Nesumnjivo, bio bi to najlakši odgovor, ali lažan. Ako ćemo pravo, i pre nego što sam napisao prvu rečenicu, znao sam, još pre tri godine (kada mi se ta priča javila), kako će se knjiga zvati. Sada će neko da pita: čemu tolika tajnovitost? Zato što bi reč naslova (reč je samo o jednoj reči) već sama po sebi bila dovoljna da ispriča celu priču. Često imam običaj da kažem da onaj ko nema strpljenja da čita moje knjige samo preleti pogledom barem preko naslova poglavlja i sve će mu biti jasno. Ne znam da li će poglavlja knjige na kojoj sada radim imati naslove. Možda i neće. Biće dovoljan samo naslov knjige.“

Bilo da piše o političarima, prijateljima ili svakodnevnim svetskim dešavanjima, Saramago svakom napisanom rečju iznova dokazuje ono po čemu ga kao pisca pamte mnoge generacije. Ljubav prema malom čoveku, netrpeljivost prema nepravdi, užasnutost nad ratovima i zlom, odvratnost prema licemerju (posebno kada je reč o religiji). Čitajući neke od poslednjih redova koje je napisao, čitalac još dublje doživljava njegov humanizam i iskrenu nemogućnost da shvati zaista neshvatljive pojave u savremenom svetu: osmomartovski marš žena (,,Upravo sam na televiziji video vesti o demonstracijama žena u celom svetu i ponovo se zapitao kakva je ovo prokleta planeta na kojoj polovina stanovništva još uvek mora da izlazi na ulice da zahteva ono što bi svima već trebalo da bude jasno…“), šerijatski zakon (,,Ima još bolnih vesti. U Iranu su kamenovana dva muškarca zbog preljube, u Pakistanu je pet živih žena sahranjeno zato što su želele da se udaju kod matičara za muškarce koje su same izabrale… Ovde ću da stanem. Ne mogu više da izdržim.“); kao i strast i bunt koje u njemu bude ovakve vesti i saznanja. Nakon pročitanih ,,Beležnica“ otklanja se svaka sumnja (ako je ikada i postojala) da je Saramago do samog kraja ostao nepopravljivi kritičar sveopšteg ludila, genijalni pisac oštrog pera i ogromnog srca.

,,Beležnice“ su, dakle, knjiga za svakoga: divan način da se zaokruži Saramagov opus, retka mogućnost ljubiteljima nekog pisca da ga upoznaju mnogo ličnije (kada čitate neke od beleški, zaista imate utisak kao da s njim ćaskate uz kafu). Sa druge strane, zbog široke lepeze tema kojima se u ovim tekstovima bavi, mogu biti i odličan uvod u njegovo stvaralaštvo, perce koje će zagolicati pažnju onih koji se sa Saramagom susreću prvi put, i tek im predstoji uzbudljivo putovanje kroz njegova dela. Kako god okrenete, knjiga za svakoga.

Ocena: 5/5
Izdavač: Laguna