Žene i proza (Sopstvena soba)

Zašto muškarci piju vino, a žene vodu?

Zašto je jedan pol tako uspešan, a drugi tako siromašan?[1]

Foto: Pinterest

Koncept ženske časti je u viktorijanskom dobu bio sastavljen od složene skupine praksi i prikaza koji su određivali odgovarajuće i prihvatljive moduse ponašanja, kao i ženin govor i njenu celokupnu pojavu. Respektabilnost žena se sastojala iz njihove nesamostalnosti, osetljivosti i krhkosti. Samostalnost se smatrala neprirodnom i tumačila se kao znak drskosti i seksulane izopačenosti[2]. U zakonu žena nije ni postojala, naročito posle udaje. Ona nije imala nikakvu imovinu, pravo nad svojom decom ili pravo zahteva za razvod: bila je vlasništvo svog muža koji se prema njoj ponašao kao prema svojoj imovini. Nije imala mogućnost izbora ni u pogledu zanimanja: koncept „dobre supruge“ je bio široko rasprostranjen i prihvaćen, a brak je smatran za jedini poštovanja dostojan oblik ženske karijere[3]. Iskazivanje stavova, naročito u pisanoj formi, u ovo vreme nije bilo zamislivo. Najviši literarni domet, moguć za žene, bile su prepiske među prijateljicama koje su retko izlazile iz privatne sfere. Proučavanjem ovih, naizgled beznačajnih, pisama, lako se može utvrditi da su žene imale formirano mišljenje o savremenim događajima, ali da nisu imale prava da ga javno iskažu. Otud su opravdane sumnje da je veliki broj autora u 18. i 19. veku zapravo bio ženskog pola, potpisan pseudonimima, kako zbog straha od optužbi javnog mnjenja, tako i zbog mogućnosti da dela potpisana ženskim imenom nijedan izdavač neće prihvatiti.

Krajem 19. veka se stanje menja, žene dobijaju pravo na imovinu, na starateljstvo nad decom, čak i na svedočenje protiv sopstvenog muža. Ovakve okolnosti u ženama bude svest o sebi i stanju u kojem su bile vekovima i one odlučuju da glasno iskažu svoje stavove i da se bore za svoja prava. U ovom periodu nastaje termin nova žena koji označava „principijelnu ženu, srednje ili više klase, zaposlenu, ekonomski samostalnu i obrazovanu, koja je na putu da ostvari kulturno priznat autoritet u javnoj sferi... Osnovna odlika nove žene je bila težnja za ostvarenjem ličnog izraza i slobode. Sada je takvo nastojanje bilo moguće, zahvaljujući feminističkoj borbi, koja je, između ostalog, donela i reformu zakona i mogućnosti zaposlenja i obrazovanja“[4].

Virdžinija Vulf

Jedna takva, nova žena, bila je i Virdžinija Vulf, engleska spisateljica čiji stavovi danas čine temelj većine feminističkih ubeđenja. U svom delu Sopstvena soba, Virdžinija Vulf svojoj naratorki postavlja težak zadatak: rešiti pitanje mesta žene u književnosti. Ona u svom eseju razvija tezu o uslovima koje osoba mora imati da bi uspešno pisala, prikazujući ih simbolično kao sopstvenu sobu i godišnji prihod od 500 funti. Ova slika sadrži tri nivoa, po mišljenju Vulfove, jednako važna za uspešno pisanje. To su materijalni, psihički i estetski uslovi (odnosno talenat autora).

Loši materijalni uslovi žena do 20. veka dosta govore o malom broju ženskih autora. Pisanje nije skup „zanat“, ali podrazumeva slobodno vreme koje siromašno stanovništvo sebi nije moglo da priušti. Osim slobodnog vremena, postojao je i problem obrazovanja o kojem Vulfova govori kroz i danas aktuleni problem odabira između karijere i porodice. Kako žene nisu imale prava na sopstvenu imovinu, tako nisu mogle da ulažu u sopstveno obrazovanje, da podižu škole. Čak i da su imale to pravo, bračne obaveze im nisu dopuštale da se posvete bilo čemu drugom. Stoga ne čudi činjenica da su pisci 18. i 19. veka mahom bili muškarci plemićkog porekla: nisu morali da brinu o materijalnim sredstvima, da vode računa o kući i porodici, niti da se zamaraju celodnevnim fizičkim radom. Na taj način je materijalno stanje direktno povezano sa psihičkim. Dobrostojeći stanovnici su bili slobodni od svakodnevnih briga i tako su mogli podići svoj duh na viši nivo, onaj koji je bio potreban za stvaranje kvalitetnog umetničkog dela. To stanje duha se može povezati sa motivom sopstvene sobe. Prostorija za rad pruža mir koji je potreban za stvaranje književnog dela, a takve prostorije su uglavnom bile rezervisane za muškarce. Osim ovih, spoljnih uticaja, koji su bili prepreka spisateljkama, postojao je jedan, takođe veoma bitan, koji je dolazio iznutra, iz same srži ženske psihe, a rodio se sa svešću o vekovima dugom unižavanju ženskog pola. Želja da se iskaže nezadovoljstvo položajem ubijala je mogućnost izražavanja estetskog. Zaokupljenost jednom temom je sprečavala žene da otvore svoj duh za mnogo trajnija pitanja i time ga dovedu do onog šekspirovskog stanja o kome mnogi kritičari govore. Vulfova daje primere nekoliko talentovanih žena koje su svoj dar uzaludno potrošile na lament nad lošim položajem žena.

Ta kočnica u ženskoj psihi je imala pogubne posledice na književnost koju su pisale. Opterećenost sopstvenim jadom nije ostavljala prostora za rasplamsavanje uobrazilje, ili ju je sekla baš onda kada bismo pomislili da će doći do svog vrhunca. Takav je slučaj sa pojedinim romanima Šarlote Bronte koja, uprkos svom talentu, nije uspela da ostane neutralna i da priču potpuno prepusti svom naratoru. Njoj Vulfova suprotstavlja Džejn Ostin, koja je uspela da se oslobodi teškog bremena koji je u to vreme nosila većina književnica. Ona je svoju ličnost podredila svojoj mašti, uspela je da nađe stil koji joj je odgovarao i postala je bezlična, neuhvatljiva. Zbog toga Vulfova za nju kaže da je jedan od najdoslednijih satiričara u čitavoj literaturi[5], iako je imala vidno manje talenta od Šarlote Bronte.

Silueta Džejn Ostin

Još jedan veoma važan nedostatak u ženskoj književnosti jeste nedostatak ženske tradicije. Malo je ženskih imena u istoriji književnosti, a književni kanon čine mahom mrtvi, beli muškarci. Osim Sapfo i nekoliko renesansnih pesnikinja, žene pisci pre 18. veka su potpuno nepoznate publici. Kada u obzir uzmemo raspoloženje prema ženama koje je vladalo vekovima, ovakva statistika nije iznenađujuća. Jedini prethodnici na koje je žena pisac mogla da se ugleda u 19. veku bili su muškarci, koji su za žene pisce „s jedne strane simbolizovali autoritet, a sa druge strane, uprkos svom autoritetu, oni nisu uspeli da definišu načine na koje su one osećale sebe kao pisce“[6].

Vulfova u svom delu daje interesantan primer zarobljenosti velikog talenta u ženskom telu, stvarajući fiktivan lik Šekspirove sestre, koju naziva Džudit. Podjednako smela i talentovana kao Vilijam, imala je sve predispozicije da postane prvoklasna književnica, osim jedne: nije bila muškarac. Nakon što je odbila da se uda, otišla je od kuće u potrazi za boljim životom, a kako je bila sklona pozorištu, poželela je da glumi. Vođa trupe je zaurlao kroz smeh da ne postoji žena koja bi mogla da bude glumica. Na kraju se jedan gospodin, koga Vulfova naziva Nik Grin, smilovao na nju. Pošto je otkrila da je zatrudnela sa istim tim gospodinom, Džudit je izvršila samoubistvo. I bez velikog poznavanja psihologije potpuno nam je jasno da bi veoma darovitu devojku koja bi pokušala da koristi svoj pesnički dar ljudi toliko ometali i osujećivali, i da bi je sopstveni instinkti toliko mučili i rastrzali, da bi izvesno izgubila zdravlje i razum[7]. Tako Šekspirova sestra postaje univerzalni motiv koji se može primeniti na sve žene tog doba rođene sa pesničkim darom.

Trebalo je mnogo vremena da se žene oslobode, da bez straha od osude izraze svoje mišljenje, a još više vremena da svoju kreativnu snagu otrgnu od vapaja za boljim životom. Trebalo je mnogo hrabrosti da se roman potpiše ženskim imenom i mnogo promena da takav roman ne naiđe na porugu. U najgorem slučaju muškarci su pri pisanju nailazili na ravnodušnost, dok su žene uvek nailazile na neprijateljstvo. Tome u prilog svedoči broj žena koje su se krile iza muških imena, čak i u 19. veku – Karer Bel, Džorž Eliot, Žorž Sand i druge[8].

Afra Ben

U svom eseju Vulfova govori o Afri Ben, ženi koja je dokazala da se novac može zaraditi pisanjem. Nakon muževljeve smrti bila je primorana da se izdržava sopstvenom pameću. Sa njenim uplivom u književnost počinje sloboda duha, ili tačnije nagoveštaj da će jednog dana duh biti slobodan da piše ono što želi. Naime, nakon što je to Afra Ben uradila, svaka devojka je mogla da izjavi da želi da zarađuje pišući[9]. Zahvaljujući njoj, žene dobijaju pravo da govore ono što misle, a ono što misle da pišu, na taj način stvarajući jedna drugoj prethodnice i polako razvijajući žensku književnu tradiciju. Mišljenje Virdžinije Vulf jeste da „remek-dela nisu plodovi koji slučajno niknu u samoći; ona su proizvod mnogih godina zajedničkog razmišljanja, razmišljanja celih naroda, tako da iza pojedinačnog glasa stoji iskustvo mase[10]“. Do pre 200 godina je ta masa bila isključivo muškog roda, žene nisu mogle da se oslone na muške pisce, jer su u njihovim delima nailazile na muške teme, muške misli. Neko je morao probiti taj led, a probijale su ga žene svesne stega koje su ih držale ućutkanim. Jedan od glavnih problema Vulfova vidi u muškoj rečenici, koja nije odgovarala ženskom načinu pisanja. Takva, muška, rečenična struktura je „oštetila“ mnoge ženske romane (Vulfova navodi Džorž Eliot i sestre Bronte), sve dok Džejn Ostin nije uspela da stvori svoj sopstveni stil, žensku rečenicu kojom će ovladati i lako izraziti svoje misli. Ženska književnost je mogla doživeti svoj estetski razvitak tek pošto su žene počele da koriste pisanje kao umetnost, a ne kao metod samoizražavanja.

Ženska književnost postaje književnost onog trenutka kada prestane tako da se zove, kada njen sadržaj postane važniji od imena autora. Za ovakvo stanje ženske fikcije se moraju kriviti oba pola: muškarci zbog ismejavanja ženske kreativnosti, a žene zbog dopuštanja da budu ismevane. Za ovu pojavu Vulfova pronalazi odličnu metaforu: „Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda[11]“. Kada žene ne bi bile inferiorne, ne bi ni uveličavale. „Kako će on (muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko većeg nego što je u stvarnosti?[12]“

Radni sto Virdžinije Vulf

Interesantna je činjenica o razlici žena u istoriji i ženskih likova u književnosti. Likove koje nabraja Virdžinija Vulf, poput Klitemnestre, Antigone, ledi Magbet, Ane Karenjine, Eme Bovari, madam de Germant[13] i sl. imaju ogroman značaj, dok su žene u svakodnevnici potpuno beznačajne. Čini se kao da se uveličavajuće ogledalo upravlja na žene, jer „u književnim delima ona (žena) upravlja životima kraljeva i osvajača; u stvarnosti je robinja momka čiji roditelji joj nataknu prsten[14]“. Vulfova ne nudi razrešenje ovog problema, samo konstatuje. Zbog čega su muškarci pisali o superiornim ženama ostaje nejasno, ali to je polje psiholoških istraživanja koja bi nesumnjivo donela interesantne rezultate.

Vulfova govori o ženskom pristupu profesijama, oslanjajući se na svoj poziv – pisanje romana. Da bi istakla prepreku koju žene moraju prevazići, stvara novog, ženskog heruvima zaklanjača, koga naziva Vilom domaćeg ognjišta[15]. Kako Vulfova opisuje, ta Vila, koju je imao svaki dom, nadletala ju je svaki put kada bi pokušala da piše kritike poznatih, muških romana, govoreći joj: „Draga moja, vi ste mlada žena. Vi pišete o knjizi koju je napisao muškarac. Imajte razumevanja; budite nežni; laskajte; varajte; poslužite se svom veštinom i lukavstvom svoga pola. Nemojte nikome pokazati da imate sopstvenih misli. A, pre svega, budite čedni“[16]. Čednost i, pre svega, nemogućnost iskazivanja sopstvenih stavova, bili su, kao što je već pokazano, glavne prepreke svim ženama koje su želele da pišu književnost. Suprotsavljanje autoritetu je bilo nepojmljivo i iziskivalo je hrabrost i snažan duh – duh koji su imale žene pomenute u ovom radu, duh koji je imala i sama Virdžinija Vulf. Ona se, stoga, odlučuje na neposlušnost i na ubistvo sopstvene savesti. Ona „ubija“ Vilu domaćeg ognjišta, vrlo simbolično, bacajući joj mastionicu u lice, jer kako i sama kaže: „Da nisam ubila ja nju, ubila bi ona mene. Iščupala bi srce iz mog dela.[17]“

Opisujući prethodno poziv romanopisca kao najpristupačniji ženama, zbog utabanog puta koji su načinile naše prethodnice, čineći tako ovu profesiju najslobodnijom, Vulfova se pita koliko je teže pristupiti poslu kojim su se bavili samo i izričito muškarci. Takve profesije ženama ne nude osnovu na koju bi se žena mogla osloniti, a Vile u ognjištima žena koje kreću putem lekara, advokata ili službenika su mnogo jače i upornije.

... Sloboda je samo početak. Soba je vaša, ali je još uvek prazna. Nju treba namestiti, ukrasiti, podeliti sa nekim. Kako ćete je namestiti i ukrasiti? Sa kime ćete je podeliti i na kojoj osnovi? Ta pitanja su, mislim, krajnje ozbiljna. Prvi put u istoriji vi ste u stanju da ih postavite; prvi put, vi lično možete da odlučite kakav će biti odgovor na njih[18].

U današnjem vremenu ženska književna tradicija postoji i ne prestaje da se razvija. Žena pisaca je sve više, a teme o kojima pišu su raznorodne i ne zadržavaju se na takozvanim ženskim pitanjima. Imena nekih od njih su postala kultna u žanru u kom su pisale, kao što su, na primer, sestre Bronte, Džejn Ostin, Virdžinija Vulf, Perl Bak, Agata Kristi, Erika Jong, Dž. K. Rouling, Ursula le Gvin i druge. Od 1909. godine Nobelovu nagradu za književnost je dobilo četrnaest žena, od 2000. godine pet, što govori o procentualnom rastu nagrađenih žena, koji će nesumnjivo napredovati u budućnosti.

Ovakva predviđanja mogu delovati previše optimistično i nesigurno, ali je očigledno da su žene pisci danas u mnogo boljem položaju nego što su bile u vremenu o kom govori Virdžinija Vulf. To svakako oslikava i bolji položaj žene u društvu, do kog je došlo napornom borbom za izjednačavanje prava i emancipaciju žena.Virdžinija Vulf je esejima o ženama piscima i razmišljanjima o tom pitanju postavila temelje brojnih feminističkih teorijskih i aktivističkih stavova, koji su doveli do promena u korist žena.

Današnje spisateljke u mnogome imaju da zahvale ženama koje su se, poput Afre Ben, hrabro suprotstavile predrasudama vezanim za svoj pol i uspele da omekšaju dominatno mišljenje o ženama kao nesposobnim bićima, da bi, konačno, uspele da se (makar naizgled) izjednače sa suprotnom polom. Ovakva odvažnost dala je potporu ženi da se okuša u umetnosti, sportu, medicini, nauci, vazduhoplovstvu i sl. i, najvažnije od svega, da dokaže da može da bude uspešna u svojoj karijeri kao i bilo koji muškarac.

Literatura:

1. Dojčinović-Nešić Biljana, Ginokritika, Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd, 1993.

2. Đajić-Horvat Aleksandra, „Klasa, polnost i žensko telo u viktorijanskoj Engleskoj“, u: Genero, br. 4/5, Beograd, 2004.

3. Vulf Virdžinija, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 1998.

4. Vulf Virdžinija, Eseji, urednik: Slobodan Galogaža, Nolit, Beograd, 1956.

5. Watt Iian, The Rise of the Novel, University of California Press, 2001.

[1] Vulf Virdžinija, Sopstvena soba, Plavi jahač, Beograd, 1998, str. 31.

[2] Đajić-Horvat Aleksandra, „Klasa, polnost i žensko telo u viktorijanskoj Engleskoj“, u: Genero, br. 4/5, Beograd, 2004, str. 10.

[3] Ibid, str. 15.

[4] Ibid, str. 22.

[5] Vulf Virdžinija, Eseji, urednik: Slobodan Galogaža, Nolit, Beograd, 1956, str. 68.

[6] Dojčinović-Nešić Biljana, Ginokritika, Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd, 1993, str 71.

[7] Vulf Virdžinija, Sopstvena soba, str. 58.

[8] Internet enciklopedija Wikipedia nudi popis od preko 80 žena koje su koristile muške pseudonime, među kojima se nalazi i J.K. Rowling (Joanne Murray), autorka popularnog serijala o Hari Poteru. Činjenica da se jedna od najplaćenijih autorki 21. veka krije iza muškog imena, govori da se žene ni danas nisu oslobodile straha od autorstva i negativnog suda okoline. Podaci o listi preuzeti (01.12.2009): http://en.wikipedia.org/wiki/Category:Female_authors_who_wrote_under_male_or_gender-neutral_pseudonyms

[9] Vulf Virdžinija, Sopstvena soba, str. 74.

[10] Ibid, str. 75.

[11] Ibid, str. 42.

[12] Ibid.

[13] Ibid, str. 51.

[14] Ibid.

[15] Ibid, str. 132.

[16] Ibid, str. 133.

[17] Ibid, str 134.

[18] Ibid, str. 138.

7 comments:

IvanaMarch 16, 2016 at 3:57 PM
Jako zanimljiv tekst, mogu reći da mi je bacio i jednu novu svetlost na pojedine spisateljice. Baš sam uživala čitajući.
Stsh's Book CornerMarch 16, 2016 at 11:20 PM
Hvala! <3
Ako ti se dopao tekst, onda definitivno treba da pročitaš "Sopstvenu sobu", fenomenalna je knjiga. I baš mi je drago da čujem da je neko saznao nešto novo, to je i bila poenta. A meni je ova tema večno zanimljiva, pa mi nije bilo teško. :)
VedranaMarch 17, 2016 at 6:14 PM
Sve su ovo stvari koje znamo, a o kojima retko razmišljamo. Hvala ti što si me navela na razmišljanje na ovu temu, a posebno o toj razlici između prosečnih žena i izvanrednih ženskih književnih likova.
UnknownOctober 18, 2016 at 8:21 PM
Postoji još jedna žena koja je sva ova pitanja podigla na ozbiljniju razinu, jasno, u vremenu koje joj je to dijelimično dopuštalo. Odličan tekst!