Stsh's Book Corner: štrik

Showing posts with label štrik. Show all posts

Lisa Halidej (1976) je američka književnica. Rođena je u Masačusetsu, a trenutno živi u Italiji. Počela je da piše sredinom devedesetih. Godine 2005. njena priča Stump Loui objavljena je u časopisu Paris Review. Prvi roman, Asimetrija, objavila je 2018. godine i za njega je dobila nagradu Whiting. Roman se našao na top listama Tajmsa, Njujorkera, Njujork Tajmsa, a Barak Obama ga je uvrstio na svoju listu najboljih knjiga objavljenih te godine.

,,Asimetrija“ je roman podeljen u tri dela i počinje upoznavanjem dvadesetpetogodišnje Alis koja radi u izdavačkoj industriji sa poznatim piscem Ezrom Blejzerom. Njihovo poznanstvo brzo prerasta u ljubavnu aferu, a s obzirom na to da je Blejzer veoma poznat pisac i da je stariji od nje više od 40 godina, njihova veza se odvija u tajnosti, iza zatvorenih vrata. Kada pak odu negde zajedno, Alis se krije iza lažnog imena kako ne bi postala žrtva skandala koji bi, uveravaće je Ezra, mnogo više štetio njoj nego njemu. Ezra Alis obasipa skupim poklonima, delima iz književnog kanona (svetski poznate autore poput Kamija, čija imena Alis, uprkos tome što radi u izdavaštvu, ne ume da izgovori) i toplim i hladnim tuševima. Ponekad je blag i pun saosećanja, ponekad nadmen i hladan. Zove je sa skrivenog broja, lažno predstavlja prijateljima, ali i daje očinske savete kada shvati koliko je naivna. Njihova veza na momente podseća na odnos učitelja i učenice, dede i unuke, umetnika i muze, pa iako godine nisu u skladu sa pričom, i na odnos Hamberta Hamberta i Lolite.

Priča o Alis i Ezri se završava naglo, bez konkretnog raspleta i Halidej otvara novu, smeštenu na londonskom aerodromu, gde mladi Iračanin Amar čeka mučno dugačku pasošku kontrolu. Vreme je nakon 11. septembra kada malo dodatnog opreza i sumnje nije naodmet pa službenici Amaru postavljaju pregršt pitanja i čini se da nikada nisu zadovoljni odgovorima. Boja njegove kože asocira na terorizam i ništa što on kaže (ili pokaže) ne može da poništi tu asocijaciju. Dok čeka da carinska kontrola odluči o njegovoj sudbini, Amar razmišlja o životu i, za razliku od prvog narativa romana u kom smo pratili Alis, ne krije svoje emocije i životne stavove. On je mlad, ambiciozan, obrazovan, ali jedan mali sticaj okolnosti na koji nikako ne može da utiče koči ga pri svakom koraku na putu ka uspešnom životu.

Iako na prvi pogled deluju potpuno nepovezano, prva dva dela ,,Asimetrije“ i te kako su u korelaciji, poput odraza u ogledalu. Sve je u ovom romanu pogrešno i potpuno nasumično. Halidej kroz dve novele opisuje fundamentalnu nasumičnost života, činjenicu kako ni na koji način ne možemo uticati na karte koje su nam na rođenju podeljene i kako je život, ma koliko se trudili da ga kontrolišemo, mahom sastavljen od niza slučajnosti. Alis sasvim slučajno sreće čoveka koji joj može promeniti život, Amar bi, možda, sa nekim drugim radnikom na aerodromu imao više sreće. Amar je sve što Alis nije i njihovi svetovi su zaista dve različite strane u ogledalu. Pojedinosti iz prvog narativa ponovo srećemo u drugom – Amar je, čini se, pročitao pisce za koje Alis nikada nije čula, proživeo strahote o kojima je ona usput čula u vestima, ali to nema nikakvu težinu – njihove životne perspektive razlikuju se i više nego njihove ličnosti.

Nesklad i nejednakost koje Halidej sugeriše naslovom ne odnose se samo na dve suprotstavljene priče. Ovaj roman se bavi nejednakostima modernog društva uopšte, bilo da je reč o odnosima moći, različitih perspektiva, mogućnosti i iskustva. Lisa Halidej prvu novelu piše iz sopstvenog iskustva – lik Ezre Blejzera inspirisan je Filipom Rotom sa kojim je autorka bila u kratkoj vezi u mladosti a kritika smatra da junakinja ove novele nije slučajno nazvana po Alisi iz Zemlje čuda. Treći deo romana, koji se ponovo vraća na Ezru Blejzera, navodi na mišljenje da Alis ipak nije na nivou deteta koje ne razume svet oko sebe i ne vidi ono što je očigledno. Kada Ezra u intervjuu čitaocima otkrije šta je Amarova priča u stvari, dinamika moći se nakratko zaljulja i pali se lampica koja sugeriše da ponekad čak i loše podeljene karte možemo okrenuti u svoju korist, ako malo blefiramo. Ne rodi se, međutim, svako s prirodnim kartaroškim talentom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Svetlana Slapšak (1948) je završila Klasične studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Radila je u Institutu za književnost i umetnost, Muzeju u Svetozarevu, na filozofskim fakultetima u Ljubljani i Zagrebu. Predavala je na novoosnovanom postdiplomskom fakultetu za humanistiku (IHS), gde je bila dekanka. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Jedna je od osnivača Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani. Predavala je na mnogim univerzitetima u Evropi, Turskoj i SAD. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, među kojima sui nagrade Američkog i Slovenačkog PEN-a. Sa 1000 žena za mir, predložena je za Nobelovu nagradu za mir 2005. Dobitnica je povelje EU za vođenje studija roda. Sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise. Za mariborski „Večer” piše kolumnu već dvadeset tri godine.

,,Moj mačkoljubivi život” je kombinacija autobiografije i priča o mačkama, s tim što autorka tvrdi da je zapravo reč o biografijama mačaka kroz koje se provlače i fragmenti njenog života. Priča počinje s početkom 20. veka, 1900. godine, dakle mnogo pre rođenja autorke, godine u kojoj se rodila njena baba Dušanka koja ju je naučila feminizmu i mačkoljublju. Baba je uglavnom bila ozbiljna, perfekcionista i organizator. Stalno je govorila kako se nekada mnogo bolje živelo i držala je do ugleda čak i kada se ,,kuburilo” s novcem, na primer, nikada nije žalila da i poslednji dinar da za cveće. Iako je ceo život provela u strogo patrijarhalnom okruženju i završila samo osnovnu školu, Dušanka je bila emancipovana propagirala je nešto što Svetlana Slapšak naziva ,,spontanim feminizmom”, odnosno negovala je uverenja koja apsolutno nisu bila uobičajena za to doba. Igrala je ulogu koja se od žene u to vreme očekivala, ali je ujedno i vešto prkosila patrijarhatu. Čvrsto je verovala da žena mora biti samostalna i obrazovana, da mora raspolagati informacijama i da joj brak ne sme biti jedini životni cilj. A volela je i mačke.

,,Moja baba izvesno je malo cenila muškarce. Po njenom mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo u nabavku. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja is l. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od određene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja.”

Dušanka je preminula 1970. godine a na sahrani se, po njenoj izričitoj želji, nije nosila crnina. Sve je teklo po planu, autorka je ostala sama u stanu u koji je pre toga delila sa babom i ubrzo je dobila prvu mačku.

U daljim poglavljima koja nose nazive po mačkama koje su obeležile određeni period autorkinog života, nižu se sećanja na turbulentna vremena u kojima je Svetlana Slapšak na razne načine borila za slobodu, kako ličnu tako i onu idealizovanu opštu slobodu govora i mišljenja. Počev od studentskih dana i čuvenih događaja 1968. do sve veće represije intelektualaca koji nisu mislili kako je trebalo. Buran društveni život i politički aktivizam doprineli su do policijskoj praćenja i fizičkih okršaja. U toj ,,opštoj ludnici” utočište mira i razuma predstavljala je samo mačka Ksantipa, a godinu dana kasnije i Geza, par koji je morala da ostavi zbog putovanja u Atinu. Nije joj mnogo bilo potrebno da shvati da će mačke biti neodvojivi saputnici u njenom životu. ,,Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.”

Plan je, doduše, samo delimično realizovan jer je po dolasku u Grčku autorka prešla iz jednog haosa u drugi, a život u Atini je tih godina bio daleko od pastorale. I uopšte uzev, čitav život je Svetlana Slapšak tražila svoje mesto, težeći za idealima, od Beograda, preko Grčke, do Slovenije. Jedina konstanta u životu bili su nemiri i prkos, i naravno, mačke.

Koliko je autorki bitna sloboda kao takva, vidi se i u odnosu prema mačkama koje je spasavala sa ulice, volela, negovala i lečila. U načinu na koji se sa njima opraštala, ophodila i kroz njihovu neobičnu ćud razvijala odnos prema svetu. Mačke nemaju gazde, tako se makar smatra, ne možete ih posedovati i ako vam dopuste da pomislite da je baš to slučaj, onda treba da budete počastvovani jer su vas izabrale.

Bilo da ovu knjigu čitate kao autobiografiju ili kratke biografije, ,,Moj mačkoljubivi život” je mnogo više od lične priče. U ovoj knjizi pored lične istorije (koja se zaista čita kao roman) prikazana je i porodična, ali i istorija jednog podneblja, svedočanstvo vremena. To je priča o položaju žena i kulturne elite, razbijanje nostalgičnih mitova o pređašnjem vremenu u kojem je sve, baš sve bilo mnogo bolje. To je kritika totalitarnih režima i ukazivanje na opasnosti nacionalizma koje mnogi širom sveta i dalje nisu svesni. A to što je pisana uz pomoć mačjih šapica je, razume se, samo bonus.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Zuzana Brapcova (1959-2015) je češka književnica. Nakon završetka srednje škole, nije mogla da nastavi sa školovanjem jer ju je tadašnji režim ocenio kao nepodobnu. Njen prvi roman objavljen je kao samizdat u inostranstvu, i nagrađen priznanjem Jirži Orten. Napisala je prvi češki roman o lezbijskoj ljubavi. Za roman ,,Tavanice” dobila je najprestižniju češku nagradu Magnezija literata. Objavila je šest romana.

,,Tavanice” (2012) vode čitaoca u žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice u koje dospeva glavna junakinja romana zarad prisilnog lečenja od zavisnosti. Srećemo je u bolničkim kolima, polusvesnu, bez znanja kuda ide, žednu. Kada shvati gde je stigla već je kasno – nema izlaza. Lekove protiv bolova uz pomoć kojih se godinama uljuljkivala zamenjuju drugi lekovi koji bi trebalo da joj pomognu, ljudi koje je poznavala zamenjuju žene koje ne poznaju ni sebe same, plavo nebo zamenjuju tavanice.

Onog trenutka kada kroči u ,,Vrt uživanja” Ema tone u neki drugi, paralelni svet koji prkosi prostornim i vremenskim dimenzijama. Roman nema tradicionalnu fabulu i naracija skače iz jedne dimenzije u drugu, iz prvog u drugo, pa u treće lice. Sve je razbijeno, pomešano, smućkano i teško za praćenje do te mere da je čitalac uvučen u vrtlog pripovedanja i samo upija prelepe metafore, rečenice koje poprimaju oblik buncanja. Ako koncentracija popusti, roman deluje kao da nema nikakvog smisla što je savršeno prigodno jer u jednom trenutku shvatate da se nalazite u centru zbivanja – u Eminoj glavi.

,,’Koliko je prošlo otkako su iznad mene po februarskom nebu plovile dve bele sandale? Koliko sam dugo ovde?’, a časovnik, koji ima široka usta, jednjak i glasne žice, kao i svaki drugi, odgovoriće vam: ‘Sekund. Hiljadu godina. Nikada nisi bila nigde drugde, a možda će se sve ovo tek desiti’; proleće je; pažljivo posmatrate asfalt, tako je bol manja; i on je, naravno, neizmerno neobičan; sve unaokolo – omot od keksa, motor koji se pali, graktanje vrana, komad šljake, zarđali esker – vibrira jezivom energijom koja rastapa svaku pojedinačnu stvar u jednu istovetnu masu, u smesu boja, zvukova i pokreta, oslobođenih od vašeg opažaja.”

Čitav roman Zuzane Brapcove vibrira tom jezivom energijom koja rastapa. Zauzdana u bolničkom krevetu, s pogledom uprtim u tavanice gde umesto meseca sijaju neonska svetla, Ema je prinuđena da beži, ali sloboda je moguća samo na mentalnom nivou. Zbog toga iz turobne svakodnevice skače u sećanja, ali kako ni ona ne pružaju spas, s vremena na vreme sklizne u izmaštano i nadrealno. U tim trenucima autorkina naracija dobija tonalitet romantičnog i lirskog koji kontrastira danonoćnim vriscima, hladnim tuševima i agresiji s kojom se junakinja svakodnevno suočava. Vrhunac apsurda, čini se, očitava se u činjenici da je junakinja zatvorena zarad ozdravljenja koje nije ni na pomolu. Naprotiv, kako bi preživela, ona stvalja masku koja zadovoljava površne kriterijume službenika i garantuje joj još jedan, koliko-toliko miran dan u paklu.

,,Vi ste bili odlučni da reagujete na izazov. Da sarađujete. Da ne pravite probleme. Da prihvatite režim lečenja. Demaskirate razvoj zavisnosti... Da prihvatite... Vođena autorefleksija... Svakodnevno pre početka uglancati civilizacijski oklop.”

U tekstovima koji se osvrću na život i delo Zuzane Brapcove ovlaš se pominje činjenica da njeni romani sadrže notu autobiografskog. S obzirom na određene motive koji se ponavljaju u svim njenim delima (lečenje od zavisnosti, homoseksualnost), može se pretpostaviti da autorka piše iz iskustva. Možda se u tome i može potražiti objašnjenje za uverljivost ,,Tavanica”, za čvrst stisak proze koja, iako na trenutke nejasna – a nejasna je s razlogom jer nepomućen um ne može ni da pojmi tok misli neprilagođenih, kada se život zamrzne u jednom mesecu kao ,,u vekni hleba” ili kada se bolnica ,,sakrije u čaši mleka” – ostaje uz čitaoca i nagoni ga da dugo nakon odlaganja knjige na policu noćima praznim pogledom strelja sopstvene tavanice.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Štrik

Kamila Šamsi (1973) je britanska književnica pakistanskog porekla. Rođena je u Karačiju, a studirala i magistrirala u Americi. Njen prvi roman In the City by the Sea osvojio je pakinstansku nagradu Prime Minister’s Award for Literature. Posle objavljivanja drugog romana našla se na listi 21 književni glas za 21. vek. Napisala je sedam romana, a poslednji ,,Kuća u plamenu” (2017) ušao je u širi izbor za nagradu Buker i doneo joj Žensku nagradu za književnost. Godine 2019. dodeljena joj je nagrada ,,Neli Zaks”, međutim odluka je opozvana zbog autorkine javne podrške palestinskom pokretu BDS. Kamila Šamsi živi u Londonu, predaje kreativno pisanje na Hamilton koledžu i povremeno piše kolumne za ,,Gardijan”.

,,Kuća u plamenu” je savremena obrada Sofoklove ,,Antigone”, jedne od najpoznatijih antičkih tragedija o sukobu pojedinca i sistema u kojoj se Antigona, Edipova ćerka, suprotstavlja zakonu (oličenom u liku Kreonta) koji zabranjuje sahranjivanje neprijatelja države. Pred Antigonom je nezamisliva dilena: da li da se povinuje zakonu i ostavi telo svog brata da truli ili da posluša svoje srce i sahrani brata i tako sebe osudi na smrtnu kaznu. Kamila Šamsi u potpunosti preuzima matricu Sofoklove tragedije i premešta je u 21. vek a Antigoninu dilemu nasleđuje Anika čiji je brat blizanac Parvez ubijen nakon što se priključio ozgloglašenom ISIS-u.

Roman otvara poglavlje iz perspektive starije sestre blizanaca, Isme i nelagoda koju oseća na aerodromu, dok joj službenici pretresaju kofere i sumnjičavo slušaju njenu priču o putovanju u Ameriku zbog doktorskih studija iz sociologije. Strah koji oseća dublji je od uobičajenog, izazvanog prostom diskriminacijom sa kojom se susreću žene koje nose hidžab. Njen otac je džihadista, a sada se i njen mlađi brat Parvez odmetnuo na mračnu stranu, omađijan obećanjima da će dobiti priliku da radi posao koji voli. Isma ne želi još jedan žig te vrste u svom životu, naročito ne sada kada ima priliku da preokrene život, te bez Anikinog znanja prijavljuje bara policiji. U Americi upoznaje Emona prema kojem odmah počinje da gaji osećanja, ali Emon se zaljubljuje u njenu sestru koja, fundamentalno privržena bratu, pokušava da iskoristi činjenicu da je Emonov otac ministar policije i da na taj način pomogne bratu da se vrati u London.

Stvari, naravno, kreću naopako. Parvez gine i tu otpočinje prvi čin antičke tragedije. Anika je rešena da njen brat bude sahranjen kako dolikuje, ali javnost ga više ne vidi kao ljudsko biće već samo kao teroristu i država nema sluha za njene vapaje.

Čitaoci koji su upoznati sa Antigonom lako će uočiti veze između ,,Kuće u plamenu” i drame kojom je roman inspirisan. Autorka svojim likovima čak (kao što je to često slučaj u savremenim verzijama klasika) daje imena slična Sofoklovim junacima i gotovo da uopšte ne odstupa od zapleta originala. Kraj, samim tim, ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali to ne kvari utisak koji delo ostavlja, naprotiv – kao da ga pojačava. Od samog početka nad redovima koji su pred nama lebdi saznanje da je sudbina likova o kojima čitamo zapisana u kamenu i da se, iako je od nastanka originalnog teksta prošlo više od 2000 godina, neke stvari prosto nisu promenile. Fanatizam i fundamentalizam i dalje su tu, pitanje morala ostaje jedno od vodećih filozofskih pitanja, a jaz između ,,prirodnog” i ,,čovekovog” zakona i dalje zjapi, uprkos civilizacijskom napretku. Bilo da redove ,,Antigone” znate napamet ili ste, nekim čudom, uspeli da se izvučete na časovima srpskog i nikada je niste pročitali - ,,Kuća u plamenu” Kamile Šamsi čita se kao dvoglas. Ovaj roman je izuzetno savremen bez obzira na to što se bazira na tekstu starom milenijumima i upravo je to ono što ga čini toliko snažnim. Ne samo što podvlači činjenicu da su neka dela s razlogom večna, ,,Kuća u plamenu” podseća da jednako večni mogu biti i sukobi.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Karmen Marija Mačado (1986) američka je književnica, esejistkinja i književna kritičarka. Zbirka priča ,,Njeno telo i druge žurke” (2017) uvrštena je na listu kritičara Njujork tajmsa među 15 izvanrednih knjiga koje oblikuju način na koji čitamo i pišemo fantastiku u 21. veku. Zbirka je dobila nagradu ,,Širli Džekson” i našla se u užem izboru za National Book Award for Fiction. Prva priča u zbirci, ,,Muževljev šav” nominovana je za nagradu ,,Nebula”. Godine 2019. Mačado je objavila memoare ,,In the Dream House”. Živi u Filadelfiji sa svojom suprugom.

,,Njeno telo i druge žurke” je zbirka koja se sastoji od osam kratkih priča različitog kvaliteta koje veže homogena smeša realizma i fantastike i ženski pripovedni glas. Žanrovski ih je teško odrediti (srećom pa moderna književnost nije sputana žanrovskim odrednicama): u njima ima elemenata realizma, fantastike, apsurda, erotske priče, komedije i horora. Autorkin pristup pisanju fantastičnih priča je zaista originalan: često će ispričati potpuno realističnu priču u kojoj će postojati samo jedan jedini fantastični element, tako dobro ukrojen u realnost koja nam je poznata da istovremeno služi kao element šoka i simbol koji naglašava sve ono što nije u redu s društvom u kojem živimo.

U prvoj priči u zbirci ,,Muževljev šav” taj element sačuvan je za sam kraj i u njoj je možda i najefektniji (ali kako je u pitanju ozbiljan spojler, ostaviću vama da vidite o čemu je reč). Naratorka pripoveda jednu, naizgled ni po čemu posebnu ljubavnu priču između muškarca i žene: upoznali su se, zavoleli su se, venčali su se. Ipak, naratorka ima jednu tajnu, odnosno traku oko vrata koju njen muž ne sme da dodirne. Tako zabranjena, naravno, traka postaje opsesija i snažan simbol identiteta u vezi u kojoj neimenovana naratorka nema mnogo kontrole. Čitava priča je ispripovedana bez trunke emocija iako je naglasak na životno važnim događajima, od prvog seksualnog odnosa, preko venčanja do porođaja. Umesto da je za te događaje asociraju srećne, nežne uspomene, naratorka ih vezuje za groteskne folklorne priče, na primer o devojčici koja je prihvatila izazov da po mraku ide na groblje ili ženi koja je, želeći da uštedi na kupovini venčanice, umrla od trovanja tečnošću za balsamovanje leševa. Čak je i rođenje deteta, događaj koji se odauvek nazivao najvažnijim i najsrećnijim događajem u životu žene, bolno iskustvo u senci razgovora muža i lekara:

– Koliko košta taj dodatni šav? – pita. – Radite to, zar ne?

– Molim te – obraćam mu se, ali reči zvuče nerazumljivo, kao neko mrmljanje, zapravo kao blagi jauk. Nijedan od njih dvojice me nije ni pogledao.
Doktor se kikoće.

– Niste prvi...

Kada se probudi iz anestezije, doktor joj je najzad obraća: Ušili smo vas, bez brige. Lepo je i tesno, svi će biti zadovoljni. Po tom, dodatnom šavu, priča i nosi ime – muževljev šav na njenom telu, za svačije zadovoljstvo.

Njeno telo je, kako se može naslutiti iz naslova zbirke, lajtmotiv čitave zbirke. Ta tela su predmet požude i podsmeha, doživela su fizički bol, transformacije i zlostavljanje, ona su ubijena i dematerijalizovana. Svetovi u koje su smeštena su izmaštani, ali samo donekle. U priči Inventar hara smrtonosni virus koji se prenosi dodirom: Kad bi se ljudi samo držali podalje jedni od drugih... dok naratorka nabraja ljude sa kojima je imala seksualne odnose (ovu priču u celosti možete pročitati na Štrikovom sajtu – klik OVDE). U priči Majke dve žene uspevaju da naprave bebu, ili možda ne? U priči Prave žene imaju telo žene doslovno postaju deo modne industrije, a u Nepodnošljiva na žurkama naratorka nakon doživljene seksualne traume dobija sposobnost da ,,čita misli” pornoglumcima.

Priče Karmen Marije Mačado zaista menjaju način na koji čitamo fantastiku. Njene priče su uznemirujuće, žuljaju kao kamenčić u cipeli. Elementi fantastičnog koji ubacuje u inače realistične priče samo naglašavaju grotesknu realnost koju smatramo normalnom. Njene priče vrcaju telesnim, seksualnim, neugodnim i neprijatnim, svaka je kao žurka posle koje znate da vas očekuje mamurluk. Neke su potpuno apsurdne, neke prilično strašne. No, najstrašnije od svega je ono na šta zbirka upućuje – da njeno telo i dan danas nije zaista njeno.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Beril Bejnbridž (1932-2010) je engleska književnica. Napisala je osamnaest romana (od kojih su neki ekranizovani), pet pozorišnih i TV drama, nekoliko zbirki priča i putopisa, a bavila se i novinarstvom i glumom. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, a njeni romani su se čak pet puta našli u užem izboru za nagradu Buker. Časopis Tajms uvrstio ju je u 50 najznačajnijih pisaca druge polovine 20 veka. Neki od najpoznatijih romana Beril Bejnbridž su Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, The Dress Maker, An Awfully Big Adventure, Every Man for Himself, itd.

Roman ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” (1974) dobitnik je nagrade Gardijan, našao se u užem izboru za nagradu Buker i prvi je roman ove književnice koji je preveden na srpski jezik.

Dve centralne figure ovog romana su Brenda i Frida, cimerke koje rade u fabrici vina Paganoti, mestu koje vrvi od Italijana koji su, prateći san o boljem životu, krenuli put Engleske. Karakteri glavnih junakinja gotovo da su dijametralno suprotni, pa samim tim i njihov odnos nije uvek idealan. Frida je krupna, otresita, izuzetno glasna i ekstroverntna, dok je Brenda sitna, tiha i povučena. Frida je zaljubljena u Vitorija, rođaka vlasnika fabrike sa kojim uporno pokušava da ostvari vezu, dok je Brenda pobegla od muža pijanice koji ju je zlostavljao, i uljuljkana u ulogu žrtve, teško izgovara tu čarobnu reč ne zbog čega trpi razne vidove uznemiravanja, čak i seksualnog na poslu. No, zajednički život u malom iznajmljenom stanu naučio ih je da prećutno prelaze preko tako očiglednih razlika. Sve rade zajedno, čak i spavaju u istom krevetu: ,,Brenda je dugačkim valjkastim jastukom podelila krevet po sredini, i pored njega poređala knjige kako bi se osigurala da se tokom noći ne zadese u previše bliskoj pozi. Frida se žalila da joj je od knjiga neudobno – ali ona nikad nije bila udata. Uveče, kad su se spremale za spavanje, Frida bi poskidala svu odeću i legla u krevet kao velika, razdražljiva beba, veličanstvenih oblina i sva u jamicama. Brenda bi preko donjeg veša obukla pidžamu, pa kaput od tvida – eto po tome su se razlikovale”.

Frida i Brenda, razume se, različito reaguju i na izlet koji organizuje fabrika, događaj oko kojeg autorka plete ovaj neobični roman. Brenda nije oduševljena idejom, dok Frida smatra da im je baš tako nešto potrebno – Brenda će konačno moći malo da se druži s ljudima, a Frida će najzad dobiti šansu da ostane nasamo sa čovekom prema kojem gaji simpatije. Organizacija izleta, nažalost, polazi po zlu, što i nije neko iznenađenje nakon što se upoznate sa osobljem fabrike. Vreme nije idealno, ali makar ne pada kiša, a od naručenog kombija koji je trebalo da stigne u određeno vreme nema ni traga. Snalažljivi Italijani ipak nalaze rešenje i radnici fabrike će se, doduše malo zbijeni, ipak uputiti na planirani tim bilding. Mesto na kojem će se iskrcati neće biti ono koje Frida planirala i to će je prilično razbesneti, kao i činjenica da obližnji dvorac koji su, kad su već tu, mogli da vide, nije otvoren za posetioce.

Svaka stranica ovog romana gradi izvesnu tenziju koja nagoveštava da će se planirani izlet pretvoriti u fijasko, ali čitalac ne može ni da nasluti na koji način će se ova naizged komična priča strmoglaviti u tragediju. Vođena Čehovljevim pravilom da puška koja u prvom činu visi na zidu do kraja drame mora opaliti, Beril Bejnbridž namerno počinje svoj duhoviti roman scenom sahrane i, kao što sad već možete da pretpostavite, isto tako ga i završava.

Autorka je jednom prilikom izjavila kako ne piše fikciju: ,,Nema potrebe za tim. Ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života?” I baš kao u stvarnom životu, u kojem ništa nije sasvim crno ili belo, i ovaj roman korača realističnim nijansama sive. U njemu nema isključivo pozitivnih i negativnih junaka. Niko od aktera ove priče nije zao, ali daleko od toga da su sveci. To su ljudi zaglavljeni u blatu siromaštva i oportunizma, operisani od empatije, razumevanja i zdrave komunikacije (naglašene i često komičnom jezičkom barijerom). U nizu apsurdnih scena koje izazivaju ciničan osmeh, Beril koristi priliku da ogoli loše uslove radničke klase, posebno kada su u pitanju migranti i žene i ukaže na nepotizam, korupciju i polnu nejednakost koja se, u vremenu kada je roman pisan, shvatala zdravo za gotovo. Svaka šala zbog koje se zakikoćete brzo će se pretvoriti u pitanje, ako samo malo razmislite, poput one citirane scene kada se Frida i Brenda spremaju za spavanje – sama pomisao na dve žene koje se grče u malom krevetu podeljenom zidom od knjiga jeste komična, ali kratka opaska da jedna od njih nikada nije bila udata veoma je zastrašujuća jer kakav je to bračni partner s kojim je Brenda delila postelju ako joj oštre ivice korica knjiga ne predstavljaju neki veći problem?

Pred kraj književne karijere Beril Bejnbridž je napisala roman An Awfully Big Adventure (po kom je nekoliko godina kasnije snimljen istoimeni film) i taj naslov bi lako mogao da opiše njenu poetiku i način na koji posmatra život. Svrha izleta za radnike fabrike biće ispunjena – njihov međusobni odnos će se zauvek promeniti, mada ne onako kako je to isprva bilo planirano. I zaista, u tome nema ničeg fiktivnog – život, na kraju krajeva, jeste jedna strahovito velika avantura koja počiva na apsurdu, fina, homogena smeša komedije i tragedije čiji savršen recept ne postoji i koja se muti odokativno... pa kako ispadne.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Maja Anđelou (1928-2014) američka je pesnikinja, prozaistkinja, glumica i scenaristkinja. Napisala je preko trideset književnih dela u kojima se mahom bavi problemima ekonomske, rasne i seksualne potlačenosti. Nije imala formalno visoko obrazovanje, ali zvali su je Dr Anđelou, a 1981. postala je i profesorka Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini. Dobitnica je Nacionalne medalje za umetnost, Linkolnove medalje, kao i najvišeg državnog odlikovanja Predsedničke medalje slobode. U književnim krugovima je najpoznatija po pesmama, ali i nizu autobiografskih romana od kojih je prvi ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” (1969). Roman je nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost, dve godine je bio na listi bestselera Njujork tajmsa a po njemu je 1979. godine snimljen i film.

,,Znam zašto ptica u kavezu peva” opisuje Majino detinjstvo i ranu mladost koje je, zajedno sa starijim bratom Bejlijem, provela živeći sa bakom u gradiću Stemps u Arkanzasu. Iako je detinjstvo mahom bezbrižno provodila u bakinoj Radnji zahvaljujući kojoj su imali stalni prihod, Maja je odmalena osećala siromaštvo, patnju i nepravdu koju su svakodnevno trpeli njeni sunarodnici – zbog boje kože.

,,Stemps u Arkanzasu bio je kao Čitlin Svič u Džordžiji; ‘Vešaj ih visoko’ u Alabami; ‘Nemoj da bi te mrak ovde zatekao, čamugo’ u Misisipiju; ili druga mesta jednako živopisnih imena. Ljudi u Stempsu govorili su da su belci u našem gradu takvi rasisti da crncima neće da prodaju ni sladoled od vanile, osim za proslavu Četvrtog jula. Drugim danima mogli smo da dobijemo samo čokoladu.”

Razvod roditelja i odluka da se deca pošalju kod bake, vozom bez pratnje, samo sa kartončićima koji ,,one koje se to tiče” obaveštavaju o njihovim imenima, kod Maje od samog početka života izazivaju osećaj nevoljenosti i nepripadanja. Blizak odnos sa bratom, stricem i bakom od koje u mašti pravi heroinu koja čak ni zubaru rasisti čija je politika da će ,,radije gurnuti ruku u pseća usta nego u usta crnca” ne ostaje dužna, nakratko pružaju osećaj bezbednosti i utočišta. Poverenje stečeno u starije i osećaj da su oni tu da štite decu, biće, međutim, zauvek narušeno kada se vrati kod majke koju opisuje kao ,,uragan na vrhuncu moći” i ,,uspinjanje i poniranje boja duge” i kada, sa samo osam godina, doživi jedno od najstrašnijih iskustava koje ljudsko telo može da pretrpi.

,,Onda je počeo bol. Cepanje i kidanje od kog pucaju čula. Čin silovanja osmogodišnjeg deteta jeste susret biblijske kamile i iglenih ušiju. Pošto kamila neće popustiti, moraju popustiti iglene uši. Dete popušta jer telo to može, a um nasilnika to ne želi.”

Nisu, međutim, Majina lična teška iskustva ovaj roman podigla na status kultnog klasika američke književnosti. Događaji opisani u knjizi predstavljaju samo kap u moru kočnica na koje su u tom periodu (uzgred, to je bilo vreme aktivnog delovanja drugog Kju-kluks-klana) svakodnevno nailazili Afroamerikanci širom Amerike. Pesma crne ptice u kavezu nepravde i nasilja izazvanih rasizmom postala je simbol potlačene zajednice a Maja njegovo lice – celog života se borila za jednakost i ljudska prava.

,,Bilo je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi. Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane (1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno.”

Više od pola veka pošto je napisan, roman ,,Znam zašto ptica u kavezu peva”, nažalost, i dalje je aktuelan. Danas, dok desetine hiljada ljudi širom sveta protestuje zbog brutalnosti policije i ubijanja nevinih civila zbog boje kože, uzvikujući Black Lives Matter bez obzira na nacionalnu i rasnu pripadnost i jezik kojim inače govore u svojim domovima, možda je aktuelniji nego ikad. Upravo ta činjenica ostavlja najjači utisak nakon čitanja knjige. Činjenica da proživljene i ispričane strahote u ovoj knjizi nisu stvar neke daleke prošlosti obeležene špicastim, belim kapuljačama. Možda kapuljača više nema i sedišta u autobusima ne razlikuju boje, ali manir je, manje-više, ostao isti.

Rasizam nije nešto što se događa ,,negde tamo”. Kao i uvek, treba samo početi od svog vrta i obratiti pažnju na rešetke koje, možda i nesvesno, i sami pravimo za milione kaveza koji na ovaj ili onaj način sputavaju pesmu ptica. Tek onda ćemo smeti da se nadamo da ćemo jednog dana Majine knjige čitati samo zbog lepote lirskog stila kojim su napisane, kao dokument davno prošlih vremena i opomenu da nikada ne smeju da se vrate.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Rosa Montero (1951) španska je književnica i novinarka. Rođena je u Madridu, studirala je filozofiju, književnost i psihologiju, a diplomirala novinarstvo. Napisala je tridesetak dela koja su prevedena na više od dvadeset jezika. Dobitnica je brojnih nagrada za književni i novinarski rad. Na srpski jezik su do sada prevedeni romani ,,Ljudožderova kći”, ,,Priča o providnom kralju” i ,,Uputstva za spasavanje sveta”.

,,Upustva za spasavanje sveta” (2008) je, kaže autorka, verovatno njen najpozitivniji roman, mada čitajući prve stranice možda nećete steći takav utisak. Roman prati četiri paralelne priče četiri junaka koji, naizgled, nemaju ama baš ništa zajedničko, osim što žive u istom gradu i prilično su nesrećni.

Taksista Matijas je udovac koji pokušava da nastavi svoj život sa dva psa koja je, zajedno sa pokojnom ženom, udomio sa ulice, iako bez nje ne vidi poentu življenja. Danijel je doktor, razočaran u život i besan na svoju suprugu – dane provodi u nekakvom magnovenju, uz kompjuterske igrice i večito popovanje svoje žene. Serebro je starica koja poslednje dane provodi u neuglednoj kafani u kojoj se, uz koju čašicu više, priseća dana kada je bila strastvena naučnica. Fatma je lepotica koja je pobegla iz rodne Afrike u potrazi za boljim životom, ali je u Španiji uspela da se snađe samo kao prostitutka. Četiri sasvim različita junaka iz, kulturološki gledano, sasvim različitih miljea, sudbina će spojiti u jednu priču i naterati ih da jedno drugom pruže, ili makar pokušaju da pruže, ruku spasa.

,,Ljudska bića čine energetsko jedinstvo; na neki način smo svi mi, ljudska bića, međusobno povezani, od vinske mušice do rimskog pape, i u zavisnosti od toga šta činimo, doprinosimo uređenju materije i stvaranju harmonije, ili pak njenom uništenju i aktiviranju razornih procesa nestabilnosti i furija haosa. Dela koja uređuju materiju su upravo ona koja od pamtiveka nazivamo dobrima, dok su ona koja je razgrađuju dela koja obično smatramo rđavim.”

U odnosu ovih likova biće i uređivanja i razgrađivanja materije, kao što, uostalom često i bude u životima pojedinaca. Danijel će, kroz svoju lekarsku praksu upoznati dvoje od četvoro – jednom junaku će olakšati život, drugom će ga uništiti. Matijas će se istovremeno hraniti mržnjom prema jednom od junaka, nadom da može učiniti nešto za drugog i mudrim, mada često nejasnim rečima trećeg. Serbera će zahvaljujući potrazi za smislom života protagonista povremeno isploviti iz mora alkohola kako bi udahnula malo lucidnosti i podsetila se dana kada je bila poštovana. Fatma će u sebi pronaći snagu da pokuša da počne iznova onda kada bi bilo ko na njenom mestu odavno odustao.

Za to vreme, u pozadini romana, Madridom hara serijski ubica koji koristi grotesktan potpis: svojim žrtvama na licu ,,ostavlja” još groteskniji osmeh, zbog čega je u javnosti poznat kao ,,ubica sreće”. Njegove žrtve su ljudi koji su usamljeni i kojima smrt, može se reći, dolazi kao blagoslov, baš kao i junaci koje Rosa Montero bira za protagoniste.

Prilično mračna priča sa zavodljivo optimističnim naslovom ispripovedana je lagano, novinarski distancirano i objektivno, uz humor koji je prisutan kada mu se najmanje nadate. I upravo iz stila autorke čitalac shvata da jasna uputstva za spasavanje sveta ne postoje, da se ona uporno poigrava njegovim potencijalnim nadama: ,,Sve što naučimo u našim kratkim životima jeste samo obična, beznačajna mrvica iščupana iz beskraja onoga što nikada nećemo saznati”. Pa ipak, iz njenih redova isijava optimizam. Svakom pročitanom stranicom Rosa podvlači da ipak vredi živeti u ovom svetu haosa, nasilja i nepravde, da je, za njegovo spasenje, potrebno da svako od nas učini vrlo malo kako bi sredio haos, sprečio nasilje, ispravio nepravdu. Da je potrebno samo malo pogledati oko sebe i pružiti ruku onom koji stoji pored nas.

,,Zamisli kilogram supe sa slovima. Ona testenina u obliku sitnih slova, znaš već. Zamisli sada da ih ubaciš u lonac. Sve bi se pomešale. To je tačka ravnoteže entropije. To jest, tačka maksimalnog haosa. Ali zamisli da neko pravi reči od tih slova, ili da razdvaja sva slova M na jednu stranu, a sva slova S na drugu. Ako ti priđeš loncu i vidiš da su slova podeljena i uređena, značeš sa sigurnošću da je to neko uradio. Jer, to je ono što život radi. Uređuje suštinske reči univerzuma. Život je red, dakle. To je veoma lepa misao.”

,,Uputstva za spasavanje sveta” je roman pun lepih misli. Ako ste očekivali da ćete pronaći taksativno poređane savete kako da složite reči od slova iz supe, promašili ste policu u knjižari. Ali ako se dovoljno usredsredite i pažljivo pročitate ono što Rosa piše, shvatićete da se među njenim slovima zaista kriju svojevrsna uputstva i uverićete se da ste i sami odavno znali od čega se sastoje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik