Jeste
li se vratili sa mora? Ili tek idete? Ili bolje da ne pitam? Dobro, onda neću.
Odmah ću da pređem na pročitane knjige pošto se ovog meseca zapravo nakupilo nekog
štiva pa ne moram da trućam u uvodu kako bi post dobio na dužini. Recept zvani
vikend sunčanje na terasi + tri večeri nedeljno bez pristupa laptopu očigledno
pokazuju rezultate. Dakle, u julu sam pročitala sedam knjiga, i to:
1.
Jedina priča, Džulijan Barns – Volim Barnsa, ali njegove ljubavne priče mi nisu
među omiljenima. To možda nema toliko veze sa Barnsom koliko sa činjenicom da
generalno i nisam neki fan ljubavnih romana. ,,Jedina priča” govori o
nedozvoljenoj ljubavi, o vezi između devetnaestogodišnjeg momka i starije udate
žene i pokušava da odgovori na pitanje šta je ljubav zapravo. Skoro tipično za
Barnsa, roman je podeljen na tri dela, u kojima se pripovedanje pretapa iz
prvog, preko drugog u treće lice. Ljubitelji Barnsa svakako ne bi trebalo da je
preskoče, knjiga ima sjajnih momenata, ali po mom skromnom mišljenju nije jedna
od njegovih najboljih.
2.
Osmica, Ketrin Nevil – Sećate se onog perioda, pre nekih petnaestak godina,
kada su misterije inspirisane teorijama zavere a la Den Braun bile neverovatan
hit? Ketrin Nevil je tada bila hit u Srbiji i svi živi su mi preporučivali
njene knjige. Pročitala sam jednu njenu knjigu koja mi se nije dopala i, ma
koliko ljudi pričali da je ,,Osmica” mnogo bolja, putevi nam se nisu ukrstili.
Sve do sada, kad sam je pronašla na polici u stanu u kom trenutno boravim i
rešila da joj pružim šansu. Ketrin Nevil važi za preteču ,,braunovskih romana”
i sadrži sve (ali baš sve) što fanovi ovog žanra mogu i da zamisle. Teorije
zavere, mistične predmete, masone, političke smicalice, tajne agente, filmske
jurnjave, ljubavne zaplete, gomilu istorijskih likova... a opet uspeva da bude
neviđeno dosadna. Zašto sam se mučila sa knjigom od zilion strana kad sam već
na pedesetoj shvatila da ću umreti od dosade? Pa zato što sam luda, naravno.
3.
Furam feminizam, Lamija Begagić, Marina Veličković, Ana Pejović – Treba nam
mnogo ovakvih priručnika za devojčice (ili što kaže podnaslov – zašto da ne, i
za dečake) u kojima ćemo deci, njima poznatim jezikom, objasniti nepoznate
pojmove i odgovoriti na sumanuta pitanja koja ih muče. Priručnik je pisan u
vidu dnevnika trinaestogodišnje devojčice i kroz niz svakodnevnih unosa
pokazuje zašto nam je feminizam potreban. Zašto znamo za više naučnika nego
naučnica, zašto su žene zadužene za ,,emocionalne poslove”, zašto trpimo
neudobne brushaltere i tome slično. Priručnik nije savršen, naravno, i tokom
čitanja sam se dvoumila koju ocenu da mu dam, ali sam na kraju ipak prevagnula
ka višoj jer mislim da dosta toga što me je nerviralo zapravo ima veze sa tim
što odavno ne spadam u ciljnu grupu kojoj je knjiga namenjena. Ako vam treba
rođendanski poklon za tinejdžerku, pravac u knjižare po ,,Furam feminizam”.
4.
Slušaj kako mi lupa srce, Bjanka Picorno – Kad smo već od feminizma za
devojčice, ovo je verovatno najpoznatiji roman Bjanke Picorno u kom autorka još
jednom podvlači da devojčice mogu same da se izbore za sebe. Knjigu sam
pročitala neplanirano, kako bih se odmorila od ,,Slepog ubice” i baš mi je
prijala. Roman govori o tri devojčice čiji razred preuzima učiteljica iz noćnih
mora. Priča je smeštena u period kada je i sama autorka išla u školu,
neposredno posle rata i osim što je dirljiva i duhovita, dotiče se bitnih tema
kao što su socijalne razlike i odnosi između dece i odraslih, teme koje Bjanka
inače najviše voli. Kraj je mogao biti bolji, priznajem, ali možda je takav
namerno. Bjanka ne piše bajke za decu, pa činjenica da devojčice nisu u
potpunosti uspele da se izbore za kosmičku pravdu, iako deluje antiklimaktično,
može poslužiti kao surova, ali dobra životna lekcija.
5.
Slepi ubica, Margaret Atvud – Knjiga za koju je Atvudova dobila Bukera i za
koju sam nebrojeno puta čula da je jedan od boljih romana koje je ikada
napisala, mene je toliko izmrcvarila da sam morala da je sečem knjigom za decu.
Roman nije loš, daleko od toga (nijedan njen roman koji sam pročitala nije
loš), ali svakako mi nije među omiljenima. Njene knjige me uglavnom toliko
uvuku u priču da mi je teško da ih ispustim iz ruku, ali sa ovim (isti slučaj
sam imala is a ,,Godinom potopa”) nije bilo tako. Priča je veoma spora i
složena i treba da se čita polako i koncentrisano, u iščekivanju samog kraja
kada sve dolazi na svoje mesto (prosto ne znam kako da vam kažem o čemu se radi
a da nešto ne spojlujem), ali ja sam u nekom momentu pretpostavila kakav će
biti rasplet i donekle sam bila u pravu, tako da kraj nije imao taj wow efekat.
Svakako mislim da ću ga pročitati opet, mislim da je ovo jedan od onih romana
koji se tek po drugom čitanju doživljavaju na pravi način.
6.
Food Fights and Culture Wars: A Secret History of Taste, Tom Nealon – Obožavam
ovakve knjige, sve te ,,mikro istorije” koje svet čine onakvim kakvim je danas,
a o kojima ništa nismo učili u školi. Ipak, ova me je prilično razočarala.
Knjiga je podeljena u nekoliko tematskih poglavlja i bazira se na anegdotama i
ličnim dosetkama pisca, tako da na kraju i nemate baš utisak kao da ste nešto
naučili. Ima tu nekoliko zanimljivih pričica, na primer kako je nastala supa iz
kesice ili kako je limunada spasila Francuze od kuge, ali meni je ubedljivo
najzanimljivija bila ona o kanibalizmu (i naslov poglavlja je super: Everybody
Eats Somebody Sometimes) u kojoj saznajete o jedinom poznatom receptu o
pripremi ljudskog mesa i o fascinaciji kanibalizmom u mondenskim krugovima po
Evropi u 18. i 19. veku. Knjiga obiluje ilustracijama hrane i isečcima iz
raznoraznih kuvara kroz istoriju, ali ako vas ova tema stvarno zanima, sigurna
sam da ima mnogo boljih knjiga od ove.
7.
Što brže idem sve sam manja, Ćersti Anesdater Skomsvol – Ovu knjigu sam dugo
merkala a onda sam je konačno pokupila na poslednjoj trampi knjiga koju sam
posetila. ,,Što brže idem sve sam manja” je još jedan dokaz koliko su
Skandinavci otkačeni i koliko tu svoju otkačenost umeju da prenesu na papir.
Ovo je priča o Matei Martinsen, ženi koja tokom života nije imala mnogo
kontakta sa ljudima i koju sada, u poznim godinama, obuzima strah da će umreti
sama i da je tako mrtvu niko neće pronaći nedeljama. Zato odlučuje da je
krajnje vreme da pobedi svoje pređašnje strahove, otisne se u svet i preuzme
kormilo.
Titulu
favorita poneo je roman ,,Što brže idem sve sam manja”. Kratak je, prepun
apsurda i crnog humora, a glavna junakinja je taman po mojoj meri – ekscentrična
i na ivici zdravog razuma. Ako volite takve priče, obavezno je potražite.
Šta
ste vi čitali tokom jula? Koja knjiga vam se posebno dopala?
Do
sledećeg posta,
Vaša
Stš <3
Posts
Hahah bukvalno sam se i ja ovako osećala kada sam pročitala Osmicu do kraja i idalje mi nije jasno zašto sam samu sebe mučila. Ja sam je uzela zato što ju je nahvalila žena u knjizari da je to najbolji istorijski triler koji je ikad čitala, a nisam imala pojma da je pre bila popularna pre ja tad sam bila baš mala. Ove druge knjige nisam čitala, ali zvuče odlično moram potražiti Barnsa nisam još ništa njegovo čitala i ovu poslednju knjigu o ekscentričnoj junjakinji zvuči fantastično. :)
ReplyDeleteDoći će dan kada ću shvatiti da nije greh ostaviti dosadnu knjigu i da je život isuviše kratak i dragocen za kojekakve ,,Osmice". Iako uvek nađem neko sumanuto opravdanje za to mazohističko ponašanje, sad sam se nosila mišlju da je bolje da ubijem malo vremena nego da kupujem nove knjige, pošto mi se štek nepročitanih koje sam ponela sa sobom opasno smanjuje. To je ujedno bio i izgovor da kupim dve nove knjige, tako da ne znam šta bih rekla, stanje je beznadežno :D
DeletePa da, sećam se kad je ,,Da Vinčijev kod" objavljen kod nas, pa su onda stari ,,znalci" frktali na Brauna u stilu ,,Ako hoćete dobru knjigu, čitajte Osmicu". Ne znam šta bih rekla, stvarno :D
DeleteOvog Barnsa merkam već odavno. Nisam bila sigurna koja je zaista tema, ali ovakvu potoku je već imao u "Ovo liči na kraj". Što se tiče "Slepog ubice" i ja sam je cepkala i presecala sa više knjiga. Ipak mi je mišljenje o romanu, kad podvučemo crtu, bolje nego tvoje. 💛 Ovaj tvoj favorit bi mogao biti interesantan, mada ne gajim toliku ljubav prema matorcima na rubu života, kao ti, haha...
ReplyDeleteJa sam baš ekstrem po tom pitanju, to svi znamo :D
DeleteMožda čitav ovaj post treba uzeti sa rezervom, mislim, kad su utisci u pitanju. Nije mi ovo baš najbolji period i stvarno sam psihički iscrpljena, pa to dosta utiče na trenutni doživljaj svega, ne samo knjiga koje čitam.
,,Jedina priča" je odlično napisana, kao i sve druge Barnsove, apsolutno je preporučujem. Ovo je baš stvar ukusa - nekome ko voli ljubavne priče (mada ovo svakako nije tipična ljubavna priča) će se ovaj roman verovatno više dopasti nego ,,Šum vremena" ili ,,Floberov papagaj", na primer. :)
Imala si zanimljiv citalacki mesec i sarolik po zanrovima, koliko vidim. :) I ja sam ovog meseca citala Atvudovu. Prvi njen roman koji sam procitala ikada je Sluskinjina prica. Jako mi se dopao iako me je i dosta potresao, toliko da jos ne smem da zapocnem seriju. O:) Od ukupno 5 procitanih knjiga ovog meseca ovo je bio roman koji je ostavio najjaci utisak na mene. :) Hvala na podeljenim utiscima i do sledeceg citanja! :))
ReplyDeleteStvarno je bio žanrovski šarenolik, nisam ni obratila pažnju. :)
DeleteI ja sam se sa Atvudovom upoznala preko ,,Sluškinjine priče". Odlična je knjiga, tu nema šta da se priča. Meni je i serija dobra, naročito sad ove sezone koje nemaju veze sa knjigom. Nisu sve jednakog kvaliteta, prošla je bila dosadnjikava, ali ova koja trenutno ide je mnogo bolja i baš s nestrpljenjem očekujem sredu da pogledam poslednju epizodu. A za mesec dana nam izlazi i nastavak romana! :)
Nešto me hoće te autorke s čudnim imenima, evo upravo čitam knjigu autorke koja se preziva Černjauskajte. :)
ReplyDeleteOd Barnsa obavezno ,,Papagaja" i ,,Šum vremena", a Margaret Atvud redom, šta ti padne pod ruku. :)
Vala i mene Slepi ubica mrcvari. Ne mogu se naterati da uzmem da nastavim knjigu. Mislim da će morati da sačeka hladnije dane.
ReplyDeleteJoj, što volim kad vidim da nisam jedina :D
Delete