Maja
Anđelou (1928-2014) američka je pesnikinja, prozaistkinja, glumica i
scenaristkinja. Napisala je preko trideset književnih dela u kojima se mahom
bavi problemima ekonomske, rasne i seksualne potlačenosti. Nije imala formalno
visoko obrazovanje, ali zvali su je Dr Anđelou, a 1981. postala je i profesorka
Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini. Dobitnica je Nacionalne
medalje za umetnost, Linkolnove medalje, kao i najvišeg državnog odlikovanja
Predsedničke medalje slobode. U književnim krugovima je najpoznatija po
pesmama, ali i nizu autobiografskih romana od kojih je prvi ,,Znam zašto ptica
u kavezu peva” (1969). Roman je nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost,
dve godine je bio na listi bestselera Njujork tajmsa a po njemu je 1979. godine
snimljen i film.
,,Znam zašto ptica u kavezu peva” opisuje Majino detinjstvo i ranu mladost koje je,
zajedno sa starijim bratom Bejlijem, provela živeći sa bakom u gradiću Stemps u
Arkanzasu. Iako je detinjstvo mahom bezbrižno provodila u bakinoj Radnji
zahvaljujući kojoj su imali stalni prihod, Maja je odmalena osećala siromaštvo,
patnju i nepravdu koju su svakodnevno trpeli njeni sunarodnici – zbog boje
kože.
,,Stemps
u Arkanzasu bio je kao Čitlin Svič u Džordžiji; ‘Vešaj ih visoko’ u Alabami;
‘Nemoj da bi te mrak ovde zatekao, čamugo’ u Misisipiju; ili druga mesta
jednako živopisnih imena. Ljudi u Stempsu govorili su da su belci u našem gradu
takvi rasisti da crncima neće da prodaju ni sladoled od vanile, osim za
proslavu Četvrtog jula. Drugim danima mogli smo da dobijemo samo čokoladu.”
Razvod
roditelja i odluka da se deca pošalju kod bake, vozom bez pratnje, samo sa
kartončićima koji ,,one koje se to tiče” obaveštavaju o njihovim imenima, kod
Maje od samog početka života izazivaju osećaj nevoljenosti i nepripadanja.
Blizak odnos sa bratom, stricem i bakom od koje u mašti pravi heroinu koja čak
ni zubaru rasisti čija je politika da će ,,radije gurnuti ruku u pseća usta
nego u usta crnca” ne ostaje dužna, nakratko pružaju osećaj bezbednosti i
utočišta. Poverenje stečeno u starije i osećaj da su oni tu da štite decu,
biće, međutim, zauvek narušeno kada se vrati kod majke koju opisuje kao
,,uragan na vrhuncu moći” i ,,uspinjanje i poniranje boja duge” i kada, sa samo
osam godina, doživi jedno od najstrašnijih iskustava koje ljudsko telo može da
pretrpi.
,,Onda
je počeo bol. Cepanje i kidanje od kog pucaju čula. Čin silovanja osmogodišnjeg
deteta jeste susret biblijske kamile i iglenih ušiju. Pošto kamila neće
popustiti, moraju popustiti iglene uši. Dete popušta jer telo to može, a um
nasilnika to ne želi.”
Nisu,
međutim, Majina lična teška iskustva ovaj roman podigla na status kultnog
klasika američke književnosti. Događaji opisani u knjizi predstavljaju samo kap
u moru kočnica na koje su u tom periodu (uzgred, to je bilo vreme aktivnog
delovanja drugog Kju-kluks-klana) svakodnevno nailazili Afroamerikanci širom
Amerike. Pesma crne ptice u kavezu nepravde i nasilja izazvanih rasizmom
postala je simbol potlačene zajednice a Maja njegovo lice – celog života se
borila za jednakost i ljudska prava.
,,Bilo
je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je
brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun
svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi.
Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko
drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj
Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s
vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje
im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome
vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane
(1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo
jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno.”
Više
od pola veka pošto je napisan, roman ,,Znam zašto ptica u kavezu peva”,
nažalost, i dalje je aktuelan. Danas, dok desetine hiljada ljudi širom sveta
protestuje zbog brutalnosti policije i ubijanja nevinih civila zbog boje kože,
uzvikujući Black Lives Matter bez obzira na nacionalnu i rasnu pripadnost i
jezik kojim inače govore u svojim domovima, možda je aktuelniji nego ikad. Upravo
ta činjenica ostavlja najjači utisak nakon čitanja knjige. Činjenica da
proživljene i ispričane strahote u ovoj knjizi nisu stvar neke daleke prošlosti
obeležene špicastim, belim kapuljačama. Možda kapuljača više nema i sedišta u
autobusima ne razlikuju boje, ali manir je, manje-više, ostao isti.
Rasizam
nije nešto što se događa ,,negde tamo”. Kao i uvek, treba samo početi od svog
vrta i obratiti pažnju na rešetke koje, možda i nesvesno, i sami pravimo za
milione kaveza koji na ovaj ili onaj način sputavaju pesmu ptica. Tek onda ćemo
smeti da se nadamo da ćemo jednog dana Majine knjige čitati samo zbog lepote
lirskog stila kojim su napisane, kao dokument davno prošlih vremena i opomenu
da nikada ne smeju da se vrate.
Ocena:
4/5
Izdavač:
Štrik
Posts
Hvala! Sećam se tvoje recenzije, i ja sam knjigu uzela na prošlom Sajmu, ali taj redosled čitanja je jedna misteriozna pojava, ko će to dokučiti... :)
ReplyDeleteUh, knedla u grlu mi stoji dok ovo citam. Divno si sazela knjigu i drago mi je da ovakve knjige postoje! Pozdrav!!! :))
ReplyDeleteHvala! Stvarno je strašno, naročito u kontekstu svega što se događa u Americi, kombinacija deluje vrlo otrežnjujuće.
Delete