Zuzana Brapcova (1959-2015) je češka književnica. Nakon završetka srednje škole, nije mogla da nastavi sa školovanjem jer ju je tadašnji režim ocenio kao nepodobnu. Njen prvi roman objavljen je kao samizdat u inostranstvu, i nagrađen priznanjem Jirži Orten. Napisala je prvi češki roman o lezbijskoj ljubavi. Za roman ,,Tavanice” dobila je najprestižniju češku nagradu Magnezija literata. Objavila je šest romana.
,,Tavanice” (2012) vode čitaoca u žensko odeljenje praške psihijatrijske bolnice u koje dospeva glavna junakinja romana zarad prisilnog lečenja od zavisnosti. Srećemo je u bolničkim kolima, polusvesnu, bez znanja kuda ide, žednu. Kada shvati gde je stigla već je kasno – nema izlaza. Lekove protiv bolova uz pomoć kojih se godinama uljuljkivala zamenjuju drugi lekovi koji bi trebalo da joj pomognu, ljudi koje je poznavala zamenjuju žene koje ne poznaju ni sebe same, plavo nebo zamenjuju tavanice.
Onog trenutka kada kroči u ,,Vrt uživanja” Ema tone u neki drugi, paralelni svet koji prkosi prostornim i vremenskim dimenzijama. Roman nema tradicionalnu fabulu i naracija skače iz jedne dimenzije u drugu, iz prvog u drugo, pa u treće lice. Sve je razbijeno, pomešano, smućkano i teško za praćenje do te mere da je čitalac uvučen u vrtlog pripovedanja i samo upija prelepe metafore, rečenice koje poprimaju oblik buncanja. Ako koncentracija popusti, roman deluje kao da nema nikakvog smisla što je savršeno prigodno jer u jednom trenutku shvatate da se nalazite u centru zbivanja – u Eminoj glavi.
,,’Koliko je prošlo otkako su iznad mene po februarskom nebu plovile dve bele sandale? Koliko sam dugo ovde?’, a časovnik, koji ima široka usta, jednjak i glasne žice, kao i svaki drugi, odgovoriće vam: ‘Sekund. Hiljadu godina. Nikada nisi bila nigde drugde, a možda će se sve ovo tek desiti’; proleće je; pažljivo posmatrate asfalt, tako je bol manja; i on je, naravno, neizmerno neobičan; sve unaokolo – omot od keksa, motor koji se pali, graktanje vrana, komad šljake, zarđali esker – vibrira jezivom energijom koja rastapa svaku pojedinačnu stvar u jednu istovetnu masu, u smesu boja, zvukova i pokreta, oslobođenih od vašeg opažaja.”
Čitav roman Zuzane Brapcove vibrira tom jezivom energijom koja rastapa. Zauzdana u bolničkom krevetu, s pogledom uprtim u tavanice gde umesto meseca sijaju neonska svetla, Ema je prinuđena da beži, ali sloboda je moguća samo na mentalnom nivou. Zbog toga iz turobne svakodnevice skače u sećanja, ali kako ni ona ne pružaju spas, s vremena na vreme sklizne u izmaštano i nadrealno. U tim trenucima autorkina naracija dobija tonalitet romantičnog i lirskog koji kontrastira danonoćnim vriscima, hladnim tuševima i agresiji s kojom se junakinja svakodnevno suočava. Vrhunac apsurda, čini se, očitava se u činjenici da je junakinja zatvorena zarad ozdravljenja koje nije ni na pomolu. Naprotiv, kako bi preživela, ona stvalja masku koja zadovoljava površne kriterijume službenika i garantuje joj još jedan, koliko-toliko miran dan u paklu.
,,Vi ste bili odlučni da reagujete na izazov. Da sarađujete. Da ne pravite probleme. Da prihvatite režim lečenja. Demaskirate razvoj zavisnosti... Da prihvatite... Vođena autorefleksija... Svakodnevno pre početka uglancati civilizacijski oklop.”
U tekstovima koji se osvrću na život i delo Zuzane Brapcove ovlaš se pominje činjenica da njeni romani sadrže notu autobiografskog. S obzirom na određene motive koji se ponavljaju u svim njenim delima (lečenje od zavisnosti, homoseksualnost), može se pretpostaviti da autorka piše iz iskustva. Možda se u tome i može potražiti objašnjenje za uverljivost ,,Tavanica”, za čvrst stisak proze koja, iako na trenutke nejasna – a nejasna je s razlogom jer nepomućen um ne može ni da pojmi tok misli neprilagođenih, kada se život zamrzne u jednom mesecu kao ,,u vekni hleba” ili kada se bolnica ,,sakrije u čaši mleka” – ostaje uz čitaoca i nagoni ga da dugo nakon odlaganja knjige na policu noćima praznim pogledom strelja sopstvene tavanice.
Ocena: 4.5/5
Izdavač: Štrik
Posts
0 comments:
Post a Comment