Stsh's Book Corner: margaret atvud

Showing posts with label margaret atvud. Show all posts

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, zbirka je pesama Double Persephone. Već za drugu zbirku koju je objavila, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Margaret Atvud je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koju je dobila dva puta: 2000. godine za roman „Slepi ubica” i 2019. godine za ,,Svedočanstva”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

Najnoviji roman Margaret Atvud, ,,Svedočanstva”, nastavak je njenog najpoznatijeg romana ,,Sluškinjina priča”. Ponovo se vraćamo u Galad, petnaest godina nakon što je Fredovica silom dovedena u ovu državu, ali ovog puta posmatramo događaje iz tri dodatne perspektive i na taj način stičemo širu sliku o režimu. Nema sumnje da je TV adaptacija romana dovela do pisanja drugog romana, ali ,,Svedočanstva” nisu (kao što se pojedinci boje) nastavak napisan na silu. Margaret Atvud je učestvovala u pisanju scenarija za sezone koje su se ,,odvojile” od originalnog materijala što se vidi i tokom čitanja nastavka. Pojedine scene iz serije su lukavo implementirane u ,,Svedočanstva” – jasno je da je u pitanju isti univerzum, ali priče su potpuno drugačije.

Prvi glas dobija tetka Lidija, jedna od verovatno najzanimljivijih ličnosti u Galadu. Tetke čine poseban, povlašćeni sloj, koji zajedno sa zapovednicima sprovode ,,svetu misiju” nametnutog režima. Iz prvog romana se sticao utisak da je njihovo osnovno zaduženje briga o sluškinjama i njihovo vaspitanje, ali Lidijin tajni dnevnik otkriva da su tetke mnogo važniji točkić u mašineriji Galada. Čitaoci su se možda zapitali kako su tetke birane – Lidijina ispovest nudi odgovore na ova pitanja kroz lično iskustvo koje, može se reći, nije bilo očekivano. Sa druge strane, njeno iskustvo pokazuje da je malo ko u Galad stigao svojom voljom, nevezano na poziciju koja mu je dodeljena, ali da se većina, neko pre neko kasnije, povinovala pravilima i uključila u mehanizam koji im je, samo nekoliko godina pre toga, izgledao kao nešto protiv čega bi se svom silom borili. Osnovni razlog za ovakvo ponašanje bio je osećanje bezizlaznosti, apatije, svesti da pojedinac ne može ništa da promeni. Ukratko, osećaj koji svugde u svetu stvara idealno tlo za diktaturu.

,,Jesam li mrzela strukturu koju smo stvarale? U neku ruku, da: bila je to izdaja svega čemu smo naučene u svom prethodnom životu i svega što smo postigle. Jesam li se ponosila onim što smo uspele da postignemo, uprkos ograničenjima? Takođe, u neku ruku da. Stvari nikad nisu jednostavne.”

Druga dva glasa pripadaju naizgled nepoznatim junakinjama koje, nakon pada Galada, svedoče o hororima kojima su prisustvovale. Kažem naizgled jer se tokom čitanja ispostavlja da su u pitanju likovi koji su nam već poznati iz prethodne priče (bilo to kroz roman ili seriju). Njihov identitet pažljivom čitaocu postaje očigledan i pre nego što ga autorka otkrije, ali to, rekla bih, nije rezultat autorkine nemogućnosti da napiše dobru i uverljivu priču. Kroz transkripte izjava svedoka 369 A i 369 B saznajemo kako je tekao život devojaka koje su se spremale za udaju i ljudi koji su se na ovaj ili onaj način spolja (odnosno iz Kanade) borili protiv galadskog režima. Saznajemo kako je teklo školovanje budućih supruga i kako su se bračne obaveze mogle izbeći, kako se iz roze haljinica prelazilo u zelenu odeću i po kojim kriterijumima su se sklapali brakovi: ,,Pošto sam dobila zelenu garderobu, upisali su me u novu školu – Pripremnu Predbračnu školu Rubini, za mlade žene iz dobrih porodica koje su se pripremale za udaju... I ovu školu su vodile Tetke – ali uprkos činjenici da su nosile iste sumorne uniforme – ove Tetke su bile nekako prefinjenije. Njihov zadatak bio je da nas nauče kako treba da predstavljamo gospodarice uglednog domaćinstva. Ovo ‘da predstavljamo’ namerno sam rekla dvosmisleno: trebalo je da glumimo gospodarice na pozornici našeg budućeg doma”.

Saznajemo i kako je Galad ,,prikupljao” nove stanovnike u periodu kada lov na ljude poput životinja više nije dolazio u obzir. Za to su bile zadužene Biserne devojke koje su slobodno šetale teritorijama van zatvorenih granica Galada i delile letke u kojima su obećavale rajski život u novoj zemlji. Ljudi nisu bili privođeni prisilno, ali su pažljivo targetirani. Mete su, kao što je bilo i očekivano, uglavnom bile devojke koje nisu imale savršene uslove za život i kojima je povlašćen status kakav su obećavali pamfleti delovao mnogo primamljivije od, recimo, kartonske kutije u nekakvom haustoru. Jedna od junakinja čiju perspektivu pratimo će, zbog određenih okolnosti u kojima se našla, poći sa Bisernim devojkama u Galad.

U tom trenutku stvari kreću nizbrdo. Ne po junakinje već po fabulu. Čitava operacija krijumčarenja jedne od junakinja deluje nemotivisano i sumanuto (i kao najgore moguće rešenje kad ih, ako malo bolje razmislite, boljih ima bezbroj). No, ako autorki oprostimo to što je na trenutak skliznula u holivudski manir, ,,Svedočanstva” ostaju zanimljiv uvid u retroaktivnu istoriju Galada i dokaz autorkine veštine da uklopi sopstvenu viziju sa željama i potrebama čitalaca i gledalaca. Osnovna polazna tačka od koje nije odstupala tokom pisanja ,,Sluškinjine priče” – da se oslanja samo da scenarije i događaje koji su se u nekom obliku zaista odigrali (zbog čega insistira da delo ne treba svrstavati u naučnu fantastiku) ostala je ista i ovaploćena je u jednoj jedinoj rečenici tetka Lidije: ,,Kako je tiranija dosadna u svom surovom sprovođenju. Uvek ista priča”.

,,Svedočanstva”, međutim, nisu ,,ista priča” kao ona koju smo već čitali ili gledali. Teško je napisati dve različite priče o istom događaju, ali talenat Margaret Atvud se pokazao kao dostojan takvog zadatka. Ponovno pisanje priče koja je opisana kroz seriju bilo bi najlakše rešenje, ali besmisleno. Potpuno odstupanje od događaja koji su se odvijali u Galadu van stranica prvog romana bilo bi još besmislenije. Margaret Atvud je uspela da nađe zlatnu sredinu i vešto žonglira predstavama koje fanovi imaju o univerzumu koji je stvorila. Nije razočarala njihova očekivanja (usvojivši vlastito ime Fredovice koje smo saznali tek kroz seriju, kao pojedine scene koje su doslovno prepisane, ali kroz vizuru drugih likova), ali im je jasno stavila do znanja da je mračni, spekulativni mikrokosmos koji je stvorila pre više od trideset godina ipak njena i samo njena tvorevina.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom klikom OVDE.

Njen najnoviji roman „Đavolji nakot”, deo je projekta Hogart Šekspir i predstavlja savremenu verziju „Bure”, jedne od poslednjih drama koje je Šekspir napisao. U tekstu koji je Margaret Atvud napisala povodom učestvovanja u ovom projektu, naglasila je da je „Bura” bila njen prvi, automatski izbor. Ono što joj je kod ove drame delovalo posebno privlačno, kaže, jeste veliki broj otvorenih pitanja u tekstu, kao i izuzetno kompleksni likovi koji pružaju mogućnost za nove interpretacije. Kada je trebalo da počne da piše, uhvatila ju je panika. Kako osavremeniti „Buru” i od nje napraviti realnu priču? Više ne postoje neotkrivena ostrva, a tehnologija je toliko uznapredovala da je teško pomisliti da bi neka važna ličnost mogla godinama ostati nasukana na pustom ostrvu. Posle nekoliko čitanja originala, gledanja modernih ekranizacija i čitanja drame od pozadi, Atvudova je dobila ideju: radnja će biti smeštena u zatvoru.

„Đavolji nakot” je priča o Feliksu Filipsu, nekada važnom i priznatom pozorišnom reditelju koji je na vrhuncu svoje slave doživeo strašnu izdaju svojih kolega i završio sam, zaboravljen, na ivici očaja. Dvanaest godina nakon sloma karijere, Feliksu se pruža bedna prilika da bude vođa pozorišne trupe u zatvoru. Prilika koju će on iskoristiti da se osveti onima koji su ga izdali, ali i da konačno na scenu postavi Šekspirovu „Buru”, predstavu koja je trebalo da predstavlja vrhunac njegove karijere.

Za razliku od većine njenih kolega koji su učestvovali u ovom projektu, Margaret nije odlučila da doslovno prenese priču originala u savremeno doba. Ona je, umesto toga, „Buru” raslojila i čitaocima pružila priču u priči u priči. Da, dobro ste pročitali. Prvi sloj čini priča o Feliksu koji doživljava nešto slično Prosperovoj sudbini, drugi sloj je original umetnut u roman, odnosno tumačenje „Bure” od strane zatvorenika, i njihovo izvođenje predstave (koja je ujedno i Feliksova osveta) i na kraju, veoma zanimljivo, svojevrstan nastavak originalne priče, dat kroz eseje zatvorenika o sudbini likova koje su tumačili nakon radnje odigrane u originalu.

Odabir režisera za junaka koji bi trebalo da predstavlja Prospera je veoma inteligentan. Nešto slabiji pisci bi možda upali u klopku pisanja o mađioničaru, ali ne i Atvudova. Ona lukavo primećuje da je upravo Prospero taj koji je izrežirao čitavu dramu koja se odvija u „Buri”:

„Je li ostrvo čudesno?, pita se Feliks. Ostrvo je mnogoštošta, ali i između ostalog i nešto što on nije spomenuo: ostrvo je pozorište. Prospero je režiser. On na pozornicu postavlja komad, u kojem se krije drugi komad. Ako njegova čarolija uspe i komad dobro prođe, dobiće ono za čim mu srce žudi. Ali ako ne uspe…”

Feliksova situacija je identična, a vodi ga ista sila koja vodi i Prospera: osveta. Prosperova ćerka, Miranda, implementirana je u roman u dva nivoa. Feliksova ćerka, takođe nazvana Miranda, nije među živima, ali je sveprisutna (njena smrt može aludirati na dubok san iz originala, a njen duh se lako može povezati sa Arijelom), ali Mirandin lik u predstavi tumači mlada glumica koja i sama igra ulogu u onoj većoj, Feliksovoj životnoj predstavi. Zatvor je, takođe simbolički posmatrano, idealno mesto za smeštanje modernu verzije „Bure”, jer ostrvo je, kako Atvudova primećuje u romanu, jedna velika tamnica, ne samo za Prospera, već i za likove poput Kalibana i Arijela, koji žude za slobodom.

Jednom od glavnih odlika pozorišta, još od vremena Aristotela, smatrala se katarza koju gledaoci tokom gledanja predstave proživljavaju. Ta ista katarza je upravo ono čemu streme i Feliks i Prospero, dok dirigentskim palicama upravljaju događajima oko sebe. Pozorište ima i vaspitan momenat i zbog toga je preporučen zatvorenicima, ali Margaret Atvud ide korak dalje, pa Feliks svojim zatvorenicima ne samo da brani vulgarnosti i psovke, već ih ohrabruje da koriste uvrede i psovke koje je u delu koristio sam Šekspir. Ovo se pokazuje kao izuzetno zabavna zamisao, ne samo za likove u romanu, već i za čitaoca. Naslov koji Atvudova bira za svoj roman, „Đavolji nakot”, upravo je jedna od tih psovki.

Iako nema sumanje da bi Margaret Atvud mogla da obradi bilo koju od Šekspirovih drama, „Bura” se nekako čini kao idealan izbor, s obzirom na to da je kao autorka verovatno najpoznatija upravo po svojim distopijskim romanima (a „Bura” zapravo jeste distopija). Ipak, Atvudova je odlučila da fantastiku ostavi po strani, ali tako da magija ipak bude prisutna u romanu i to ona po kojoj je Šekspir slavan – magija pozorišta. Sa druge strane, njeno tumačenje drame, dato kroz rasprave zatvorenika o delu, kao i u esejima o onome što se moglo dogoditi Šekspirovim junacima nakon što se zavesa spusti, nateraće svakog ljubitelja „Bure” da ponovo pročita dramu i iznova promisli o onome što je u njoj napisano.

„Đavolji nakot” verovatno nije najbolji roman koji je Margaret Atvud ikada napisala, ali je zasigurno najbolji (barem za sada) u ediciji modernih verzija Šekspirovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

„Godina potopa” je drugi roman u serijalu o LudAdamu. Prethodi mu „Antilopa i kosac” (recenziju možete pročitati OVDE), pa iako se roman može čitati samostalno, poznavanje prethodnog romana svakako pomaže čitaocu da bolje razume kontekst, odnosno stanje u kom se svet nalazi u „Godini potopa”, kao i šta je do tog stanja dovelo. Treći roman u serijalu nosi isto ime kao i trilogija - „LudAdam” i pripoveda događaje nakon onih koji su opisani u prva dva romana (čija se radnja odvija manje-više paralelno).

Roman počinje u godini 25, godini potopa, ali čitaocu nije pojašnjeno niti o kojoj je eri tačno reč, niti o kakvom potopu se zapravo radi. U pitanju je očigledna aluzija na biblijski potop, koja se odnosi na kataklizmu koja je pogubna za veći deo ljudskog stanovništva (ali zanimljivo, ne i za životinje). Ogroman deo čovečanstva zbrisan je sa lica zemlje zahvaljujući izbijanju epidemije koju autorka takođe odbija da definiše (ali čitalac tokom čitanja romana shvata da je bolest zapravo „bezvodni” potop). Pojedinosti su nebitne, bitno je samo da je postapokaliptični svet koji autorka predstavlja u potpunosti drugačiji od sveta koji poznajemo danas. Atvudovoj ovo nije prvi put da čitaoca „baca” u svoj fiktivni svet bez informacija o onome što mu je prethodilo, primer za to je i „Sluškinjina priča” u kojoj takođe nema objašnjenja masovne neplodnosti žena. Ovakav pristup pokazuje se kao neobično uspešan – čitalac ne traži pojašnjenje, jer duboko u sebi zna da je takav scenario, ma koliko se činio dalekim, ipak moguć.

Roman je ispripovedan iz perspektive dve preživele junakinje – Tobi i Ren. Obe junakinje provode postapokaliptične dane potpuno same, zabarikadirane na „sigurnim mestima” i vode čitaoca natrag kroz vreme, svaka sa svoje tačke gledišta, pojašanjavajući na taj način kako su dospele u situaciju u kojoj se trenutno nalaze. Ono što im je zajednično jeste to što su ih iz kandži prethodnih života obe spasili Baštovani, vrsta fundamentalističke verske sekte, koji su im ponudili mogućnost spokojnog iščekivanja neminovne katastrofe.

Svet pre potopa podeljen je klasno. Najbogatiji žive u korporacijskom „balonu”, gde uživaju sve prednosti moderne tehnologije, u koje spadaju i veoma razvijen bioinženjering (detaljno opisan u „Antilopi i koscu”); dok svi ostali žive po takozvanim plebejama, vrsti geta, u kojima vladaju kriminal, bolesti, nasilje i svakodnevna borba za egzistenciju. Katastrofa koja nadolazi, pak, ne pati od klasne diskriminacije – niko nije pošteđen i jednako brzo umiru i vernici i nevernici, i prosjaci i milioneri. Iz brojnih gerilskih pokreta izdvajaju se upravo Božji Baštovani, najpre posmatrani kao skupina hipi-čudaka koja propagira mir u svetu, vraćanje prirodi i veganizam, a zatim kao jedna od terorističkih grupacija koja na sve načine pokušava da uništi svet korporacija. Atvudova ne idealizuje Baštovane – neka od njihovih verovanja su apsurdna i prikazana komično, ali jasno izražava svoj stav da su ipak bolji od alternative – pukog materijalizma nemilosrdnih korporacija.

Margaret Atvud čvrsto je protiv toga da se bilo koji od njenih romana nazove naučnom fantastikom. Ona preferira izraz „spekulativna proza” jer, kako kaže, ishodi koje predstavlja u svojoj fikciji daleko su od nerealnih, a toga je čitalac itekako svestan dok se sa njima upoznaje. Baš kao i „Antilopa i kosac”, „Godina potopa” bi trebalo da se shvati kao upozorenje, pre nego kao proročanstvo, jer ma koliko duboko zaglibili, čovečanstvo i dalje može da skrene sa staze kojom je krenulo. Zbog toga nijedna distopija Atvudove ne uključuje prirodne katastrofe – put kojim ljudski rod ide nedvosmisleno će se, pre ili kasnije, završiti samouništenjem. A ako mislite da životinjske vrste koje se šetaju Zemljom u „Godini potopa” ipak spadaju u sferu naučne fantastike, očigledno je da niste dovoljno upućeni u dešavanja u savremenoj nauci.

„Godina potopa” je, kao i ostali distopijski romani Margaret Atvud, prilično mračna priča, ali mračnom je ne čini autorkina mašta (koja se ipak, još jednom pokazuje kao bezgranična), već izvesnost opisanog. Kao i u svim romanima do sada, socijalna pitanja imaju važnu ulogu, a likovi su dovoljno bezlični kako čitaocima ne bi smetali u percepciji šire slike. Pa iako je „Antilopa i kosac” verovatno uspeliji roman u svakom pogledu, „Godina potopa” je njegov jednako uznemirujuć saputnik i kao takav je svakako vredan čitanja.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

„Alijas Grejs” je autorkin deveti roman, objavljen 1996. godine. Za ovaj roman Atvudova je dobila nagradu Giler i bila u užem izboru za Bukerovu nagradu. Roman je inspirisan istinitom pričom o ubistvu Tomasa Kinera i njegove kućepaziteljske Nensi Montgomeri koje se odigralo 1843. godine u Kanadi, a za koje su osuđeni Kinerovi zaposleni Džejms Mekdermot i Grejs Marks. Mekdermot je osuđen na smrt vešanjem, dok je šesnaestogodišnja Marksova, zahvaljujući svom advokatu, pošteđena smrtne kazne i umesto toga osuđena na doživotnu. Zbog svog neobičnog ponašanja, zbog davanja više različitih i protivrečnih izjava u vezi sa zločinom i očiglednog nervnog sloma koji je preživela, veći deo svoje kazne provela je po institucijama za mentalno obolele. „Alijas Grejs” je priča o njoj.

Sa pričom o Grejs Marks Atvudova se prvi put susrela u delu Suzane Mudi „Život na čistinama” (1853), i to ju je inspirisalo da 1974. godine napiše scenario za dokumentarac The Servant Girl. Ipak, nakon detaljnijeg upoznavanja sa likom i delom Suzane Mudi, Atvudova je promenila mišljenje o Grejs. Naime, ispostavilo se da je Mudijeva bila poprilično maštovita i da nije bila sasvim pouzdan izvor. Uprkos tome, njeni zapisi su gotovo jedina detaljnija dokumentacija o ovoj mladoj ženi, tako da njena ličnost i dalje ostaje zagonetka, što je Atvudovoj pružilo idealnu priliku da se poigra i sama osmisli detalje koji ostaju nedorečeni. Kao što i sama kaže u pogovoru svoj romana: „Priča „Alijas Grejs” je izmišljena, iako je zasnovana na stvarnosti”.

U tom smislu, roman „Alijas Grejs” bi mogao da se definiše kao neka vrsta romaneskne (auto)biografije. Ipak, iako je većim delom ispripovedan u prvom licu, glasom same Grejs Marks, roman se ne zaustavlja na prostoj apologetiki zločinke. Pripovedanjem o životu Marksove, Atvudova pokušava da prikaže čitaocima kako je izgledalo biti siromašna žena osuđena za ubistvo u 19. veku, vremenu kada je žena smatrana za de facto niže biće, a ženska histerija legitimna medicinska dijagnoza koja je pripisivana svakoj ženi koja bi pokazala bilo kakvo odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja.

„Razmišljam o svemu što su o meni pisali – da sam bezdušni ženski demon, da sam nedužna žrtva ucene primorana na greh protiv svoje volje, da sam maloumna i da bi smrtna kazna nada mnom bila ravna ubistvu, da volim životinje, da sam veoma zgodna i da imam veoma blistavu put, da imam plave oči, da imam zelene oči, da imam smeđecrvenkastu a takođe i smeđu kosu, da sam visoka kao i prosečne visine, da sam dobro i pristojno obučena, da sam zbog toga opljačkala ubijenu ženu, da sam u poslu vredna i marljiva, da sam tmurna i svadljiva, da delujem prilično otmeno u odnosu na svoje skromno poreklo, da sam dobra i lakoverna devojka i da niko o meni nije rekao ništa loše, da sam dovitljiva i lukava, da sam slabe pameti i gotovo idiot. I pitam se, kako mogu biti sve to odjednom?”

Više od decenije i po nakon suđenja Grejs Marks, u Kanadu stiže mladi, ambiciozni Sajmon Džordan, doktor koji je svoje interesovanje usmerio na lečenje i proučavanje ljudske psihe. Njegov san, da otvori privatnu duševnu bolnicu, osujećen je iznenadnim ekonomskim krahom njegovog oca. Sada, kada otvaranje bolnice premašuje njegove finansijske mogućnosti, moraće sam da stekne ugled koji bi mu omogućio napredovanje i to tako što će medicini ponuditi neko novo otkriće, a u tu svrhu mu može pomoći zagonetan slučaj Grejs Marks. Doktor Džordan ima sreće, jer pojedini ljudi ne veruju u njenu krivicu i godinama pišu peticije za njeno oslobođenje. Oni će mu obezbediti potrebno vreme sa zločinkom, a to vreme će Džordan iskoristiti kako bi čuo njenu priču iz prve ruke, od samog početka, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje u njenom pripovedanju i ponašanju, nadajući se da će uspeti da joj pomogne da povrati sećanje na nemio događaj.

Grejs počinje svoju priču od detinjstva, napuštanja rodne Irske, porodičnih problema i pokušaja da nađe posao u Kanadi; pripoveda o svom životu u ulozi sluškinje, prijateljstvu sa Meri Vitni, devojkom čije ime će preuzeti pri pokušaju bega, da bi na kraju stigla i do dana kada su njeni poslodavci ubijeni. Uprkos Džordanovoj posvećenosti, a možda i zbog preopterećenosti sopstvenim problemima, njegove metode neće dovesti do željenog cilja. Ono što će konačno dopreti do potisnutog sećanja ozloglašene zločinke nisu Džordanova taktičnost i strpljenje, več mistična seansa koja uključuje hipnozu, metod koji su ozbiljni naučnici tog doba smatrali cirkusom i šarlatanstvom.

Ispovest Grejs Marks mnogo je više od analize jednog zagonetnog uma. U svom romanu, Margaret Atvud koristi jednu od najozloglašenijih kanadskih zločinki u 19. veku, kako bi je smestila u mnogo širi kontekst: u priču o položaju žena tog vremena, kada su razlike između polova bile nepremostive, u toj meri da su za žene važili posebni zakoni (što potvrđuje i činjenica da je Grejs imala blaži tretman od svog saučesnika, prosto iz razloga jer je žena, a kao takva vrlo verovatno nije bila u stanju da racionalno rasuđuje o svojim postupcima), a medicina ih je, ruku pod ruku sa religijom, posmatrala kao potpuno drugu vrstu, čiji je um igralište raznih nečastivih sila i nervnih rastrojstava koja samo čekaju povoljan trenutak da isplivaju na površinu. Sve ovo zaokruženo je maestralnom veštinom pisanja autorke, koja je u potpunosti uspela da svoj stil prilagodi vremenu u kojem se fabula odigrava. Ispovedni ton Marksove (koja ostaje nepouzdani pripovedač, kao baš kao i onda kada je sedela na optuženičkoj klupi), i uverenja koja u svojoj priči iskazuje, potkrepljeni istorijskim činjenicama, pa i sam rasplet, začinjen elementima gotskog romana, pred čitaoce stavlja jednu savršenu imitaciju viktorijanskog romana, pokazujući još jednom da za Margaret Atvud ne postoje žanrovska ograničenja.

Margaret Atvud se trudila da njena priča bude verna onoj koju istorija (doduše površno) poznaje, pa u tom smislu pitanje da li je Grejs Marks žrtva ili hladnokrvni ubica, ostaje otvoreno za dalje spekulacije, baš kao i pre dva veka.

„Zločin je zvučna reč. Ima nekakav miris – težak I mošusan, poput uvelog cveća u vazi. Ponekad je noću izgovaram šapatom: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od taft kada klizi po podu. Zločinac je prosta i sirova reč. Liči na čekić, na tresak metala. Ako već nemam drugog izbora, radije ću biti zločinka nego zločinac.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna