Stsh's Book Corner

Home All post

Lisa Halidej (1976) je američka književnica. Rođena je u Masačusetsu, a trenutno živi u Italiji. Počela je da piše sredinom devedesetih. Godine 2005. njena priča Stump Loui objavljena je u časopisu Paris Review. Prvi roman, Asimetrija, objavila je 2018. godine i za njega je dobila nagradu Whiting. Roman se našao na top listama Tajmsa, Njujorkera, Njujork Tajmsa, a Barak Obama ga je uvrstio na svoju listu najboljih knjiga objavljenih te godine.

,,Asimetrija“ je roman podeljen u tri dela i počinje upoznavanjem dvadesetpetogodišnje Alis koja radi u izdavačkoj industriji sa poznatim piscem Ezrom Blejzerom. Njihovo poznanstvo brzo prerasta u ljubavnu aferu, a s obzirom na to da je Blejzer veoma poznat pisac i da je stariji od nje više od 40 godina, njihova veza se odvija u tajnosti, iza zatvorenih vrata. Kada pak odu negde zajedno, Alis se krije iza lažnog imena kako ne bi postala žrtva skandala koji bi, uveravaće je Ezra, mnogo više štetio njoj nego njemu. Ezra Alis obasipa skupim poklonima, delima iz književnog kanona (svetski poznate autore poput Kamija, čija imena Alis, uprkos tome što radi u izdavaštvu, ne ume da izgovori) i toplim i hladnim tuševima. Ponekad je blag i pun saosećanja, ponekad nadmen i hladan. Zove je sa skrivenog broja, lažno predstavlja prijateljima, ali i daje očinske savete kada shvati koliko je naivna. Njihova veza na momente podseća na odnos učitelja i učenice, dede i unuke, umetnika i muze, pa iako godine nisu u skladu sa pričom, i na odnos Hamberta Hamberta i Lolite.

Priča o Alis i Ezri se završava naglo, bez konkretnog raspleta i Halidej otvara novu, smeštenu na londonskom aerodromu, gde mladi Iračanin Amar čeka mučno dugačku pasošku kontrolu. Vreme je nakon 11. septembra kada malo dodatnog opreza i sumnje nije naodmet pa službenici Amaru postavljaju pregršt pitanja i čini se da nikada nisu zadovoljni odgovorima. Boja njegove kože asocira na terorizam i ništa što on kaže (ili pokaže) ne može da poništi tu asocijaciju. Dok čeka da carinska kontrola odluči o njegovoj sudbini, Amar razmišlja o životu i, za razliku od prvog narativa romana u kom smo pratili Alis, ne krije svoje emocije i životne stavove. On je mlad, ambiciozan, obrazovan, ali jedan mali sticaj okolnosti na koji nikako ne može da utiče koči ga pri svakom koraku na putu ka uspešnom životu.

Iako na prvi pogled deluju potpuno nepovezano, prva dva dela ,,Asimetrije“ i te kako su u korelaciji, poput odraza u ogledalu. Sve je u ovom romanu pogrešno i potpuno nasumično. Halidej kroz dve novele opisuje fundamentalnu nasumičnost života, činjenicu kako ni na koji način ne možemo uticati na karte koje su nam na rođenju podeljene i kako je život, ma koliko se trudili da ga kontrolišemo, mahom sastavljen od niza slučajnosti. Alis sasvim slučajno sreće čoveka koji joj može promeniti život, Amar bi, možda, sa nekim drugim radnikom na aerodromu imao više sreće. Amar je sve što Alis nije i njihovi svetovi su zaista dve različite strane u ogledalu. Pojedinosti iz prvog narativa ponovo srećemo u drugom – Amar je, čini se, pročitao pisce za koje Alis nikada nije čula, proživeo strahote o kojima je ona usput čula u vestima, ali to nema nikakvu težinu – njihove životne perspektive razlikuju se i više nego njihove ličnosti.

Nesklad i nejednakost koje Halidej sugeriše naslovom ne odnose se samo na dve suprotstavljene priče. Ovaj roman se bavi nejednakostima modernog društva uopšte, bilo da je reč o odnosima moći, različitih perspektiva, mogućnosti i iskustva. Lisa Halidej prvu novelu piše iz sopstvenog iskustva – lik Ezre Blejzera inspirisan je Filipom Rotom sa kojim je autorka bila u kratkoj vezi u mladosti a kritika smatra da junakinja ove novele nije slučajno nazvana po Alisi iz Zemlje čuda. Treći deo romana, koji se ponovo vraća na Ezru Blejzera, navodi na mišljenje da Alis ipak nije na nivou deteta koje ne razume svet oko sebe i ne vidi ono što je očigledno. Kada Ezra u intervjuu čitaocima otkrije šta je Amarova priča u stvari, dinamika moći se nakratko zaljulja i pali se lampica koja sugeriše da ponekad čak i loše podeljene karte možemo okrenuti u svoju korist, ako malo blefiramo. Ne rodi se, međutim, svako s prirodnim kartaroškim talentom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Kako podnosite ove vrućine? Pored neke vode, nadam se. Ja ih provodim u gomili DIY projekata po stanu i besomučnom farbanju svega i svačega. Nađe se, doduše, među slojevima farbe koja se suši, i malo vremena za čitanje. Nešto manje za pisanje postova. Ali ugrabim neki trenutak i za to. Prethodni mesečni pregled sam preskočila pa u ovom pretrčavamo knjige pročitane tokom maja i juna. Sad kad gledam spisak imam utisak kao da je to bilo prilično davno. Ukupno ih ima trinaest, pa bolje da odmah počnemo. Hronološkim redosledom, ez olvejz.

1. Krojačica, Beril Bejnbridž - Nakon pročitane ,,Fabrike za flaširanje vina" iste autorke (prikaz OVDE) baš sam se obradovala kada sam saznala da Štrik planira da objavi i ,,Krojačicu", doduše, moje radovanje se baziralo na pogrešnoj pretpostavci da je u pitanju roman po kom je snimljen istoimeni film sa Kejt Vinslet. Da, po ovoj knjizi jeste snimljen film, ali ne taj na koji sam ja mislila. ,,Krojačica" je priča o dve sestre, smeštena krajem Drugog svetskog rata u Liverpulu. Jedna je krojačica, druga radi u fabrici, a iako su karakterom potpuno različite, spaja ih briga prema bratanici o kojoj se staraju ne kao dve tetke već kao dve majke. Bratanica ima sedamnaest godina i zaljubljuje se u nekoga ko baš i ne bi bio prvi izbor njenih starateljki. A onda kreće žurka kakvu samo Beril može da osmisli. Ipak, ,,Fabrika" mi je bila draža. Da li zbog majušnog razočaranja kad sam shvatila da neću čitati o krojačici koju je igrala Kejt ili zbog nečeg drugog, ne znam. No ako vam se dopala ,,Fabrika" znajte da je ,,Krojačica" pisana u sličnom maniru: tu su dve bliske žene potpuno različitih karaktera, sumanuti zaplet i još sumanutiji rasplet. Pa ko voli nek izvoli.

2. Momo, Mihael Ende - Neke knjige nikad ne bi trebalo da postanu nedostupne, a jedna od tih je i ,,Momo". I nemate pojma koliko sam srećna što posle deset godina imamo novo izdanje. Endea valjda svi znate, ako ništa makar po ,,Beskrajnoj priči", a ,,Momo" je još jedna njegova čarobna priča za decu koju bi svaka odrasla osoba trebalo da pročita. U središtu romana je devojčica Momo, čudno, tiho stvorenje koje se odlikuje sposobnošću da sasluša. Kada u neimenovani gradić u kom Momo stanuje dođu siva gospoda koja rade za Štedionicu vremena i ljudima ponude zbunjujuća rešenja o boljoj organizaciji života, samo će Momo moći da ih spase. Neverovatno je koliko je ova prila, pisana sedamdesetih, i danas aktuelna. Verovatno aktuelnija nego kad je napisana. Kao što rekoh, pisana je za decu, ali odrasli i te kako mogu iz nje da izvuku neke važne pouke.

3. Purpurni hibiskus, Čimamanda Ngozi Adiči - Pročitala sam dva romana ove autorke, ali ipak više volim njenu nefikciju. We Should All Be Feminists (prikaz OVDE) zauvek će mi biti jedna od omiljenih knjiga. ,,Purpurni hibiskus" je porodična priča smeštena u Nigeriji, o dvoje dece uspešnog poslovnog života koja, makar gledano sa strane, žive divnim, povlašćenim životom. No istina je sasvim drugačija. Otac im je religiozni fanatik, slika i prilika svega što ne valja u vezi sa patrijarhatom, a očajničko delo njihove majke odličan prikaz posledica koje on ostavlja na sve oko sebe. Adiči, kao i uvek, piše o vrlo važnim temama, laganim stilom koji se brzo čita. Njeni romani su odlično sredstvo za promenu perspektive i informisanje o kulturama o kojima ne znamo mnogo. Od mene preporuka za sve što ova žena napiše.

4. Ljubav je ta koju ne razumemo, Bart Mujart - Ovo je jedna od onih knjiga za koju je prilično teško odrediti uzrast. Mujart je belgijski pisac širom sveta poznat kao autor za decu i mlade, ali ovaj kratak roman je, čini mi se, pisan za malo zreliju publiku. Roman se sastoji iz tri priče iz života jedne porodice o kojima pripoveda neimenovana tinejdžerka. Njihov život nije lak, naprotiv, reč je o jednoj izuzetno disfunkicionalnoj porodici, na čelu sa majkom koja često menja partnere koji, najblaže rečeno, nisu očinska figura kakva je deci potrebna. Kada im baka nakon smrti ostavi testament, u njemu će se, pored materijalnih dobara naći i jedan čovek. Uprkos negativnim iskustvima sa muškarcima koja su deca doživela, njihova radost zbog zamišljenog mornara lepih zulufa i džepova punih para je srceparajuća. Kao i spremnost da stranca dočekaju kao člana porodice iako apsolutno nema dodirnih tačaka ka slikom savršenog zaštitnika kakvim su ga izmaštala. Knjigu sam pročitala dva puta. Prvi put je bila ok, a posle drugog čitanja mi se potpuno podvukla pod kožu. Divna, divna priča koja se čita za jedno popodne.

5. 24 sata u staroj Kini, Juđije Džuang - Moglo bi se reći da sam se baš navukla na ovaj serijal. Ipak, Kina mi se nije toliko dopala kao knjige o Rimu i Atini. Pisala sam detaljno OVDE pa da ne dužim. Svakako je dobra ako volite popularnu istoriju i želite da se informišete o drvenoj Kini, posebno ako gajite ista interesovanja kao autor.

6. Nerazdvojne, Simon de Bovoar - Knjigu sam dobila za rođendan od divne Katarine koju možda znate sa bloga Totally Random & CO i odmah uzela da je čitam. Ovo je neobjavljeni roman autorke, prilično autobiografski, o njenoj prijateljici čija ju je smrt celog života proganjala. Simon de Bovoar je stvarno fascinantna žena i volim da je čitam, mada ova knjiga, iskreno, nije ostavila bogzna kakav utisak na mene. Možda je zato nikad nije ni objavila, ali izdavači imaju tu nezgodnu naviku da posthumno objavljuju sve što nađu, nebitno da li je autor bio zadovoljan delom ili ne. Jednom utisku, ipak, nikako ne mogu da se otrgnem - Simon de Bovoar je pisala o svojoj genijalnoj prijateljici pre nego što je to bilo kul.

7. Franc Kvaka, pisac bez knjige, Katerina Kris - Još jedna knjiga koju sam dobila na poklon. Bila sam potpuno oduševljena jer sam, jelte, mislila da je o Kafki. Oduševljenje me je kratko držalo jer je naslov prilično misleading. Da, ovo jeste knjiga o piscu i to piscu koji ništa ne piše, ali s Kafkom zapravo nema nikakve veze. Zabavna je, brzo se čita, ali da sam mogla bez nje? Svakako jesam. Namenjena je deci i to je još jedna stvar koja me buni. Da, ilustracije i jezik su u skladu sa uzrastom, ali da li bi ovako nešto bilo zanimljivo klincima? Nisam baš sigurna.

8. Stvarno koliko i ja, Hane Eštavik - Ako volite napete psihološke romane i trilere koji to nisu, onda je Hane Eštevik pravi izbor za vas. ,,Stvarno koliko i ja" je kratak roman ispripovedan iz perspektive mlade, religiozne studentkinje psihologije koja živi sa majkom. Johane je u prvoj ozbiljnoj vezi, toliko ozbiljnoj da sa momkom planira put u Ameriku. Kada se spakuje i krene da izađe iz svoje devojačke sobe, shvata da su vrata zaključana i da ne može da izađe a onda kreće bujica toka misli o njenim odnosima prema majci, momku, religiji, svetu... Tokom čitanja sam imala nekoliko problema sa knjigom, mislim da mi nije legao ni stil, ali daleko od toga da nije zanimljiva. Ovo je jedna od onih knjiga u čijem čitanju ne uživate baš naročito, ali posle danima ne možete da je izbacite iz glave. Krcata je simbolima, psihološkim teorijama i aluzijama na teologiju i pop kulturu. Hane Eštavik je jedna od najvažnijih savremenih norveških književnica, a kad vas uvuče u izmaštani svet neopuzdanog pripovedača, vrlo brzo shvatite i zašto.

9. Homo deus, Juval Noa Harari - ,,Homo deus" je jedna od knjiga u sklopu velikog Hararijevog trojca koji čine i ,,Sapijens" i ,,21 lekcija za 21. vek". Oduševljena sam Hararijem još otkako sam pročitala ,,21 lekciju" (prikaz OVDE) i najiskrenije preporučujem i ,,Homo deus" iako se neke ideje ponavljaju. O knjizi sam naširoko pisala OVDE, ali nije zgoreg da vam još jednom brzinski iskreno preporučim Hararija. Obavezno štivo, stvarno.

10. i 11. Mortina; Mortina i dosadni rođak, Barbara Kantini - Odavno merkam ove knjižice a konačno sam ih poručila kada sam saznala da se ugasio Evro book. Barbaru Kantini obožavam (možda ne znate, ona je ilustrovala Ajvi Poket) i mnogo sam srećna što postoje ovakve knjige za najmlađe. Priče o Mortini su jednostavne (preeelepo ilustrovane) slikovnice o prihvatanju drugačijih od sebe i divan su poklon za decu. Uskoro će kod nas izaći još jedna knjiga ove autorke i jedva čekam da je se dokopam.

12. Zamena, Bet O' Liri - Ne čitam često čiklit, a možda bi trebalo. Knjigu sam uzela na Slavkinu preporuku (znate je sa bloga Nemam ime, imam komentar), a pošto ni ona ne čita često ovaj žanr, njena tvrdnja da je dobra i smešna mi je bila sasvim dovoljna. Još kad uzmemo u obzir da je jedna od glavnih junakinja u poznim godinama, a znate da sam na njih posebno slaba. Pisala sam o romanu OVDE, a ako tražite lagano, zabavno štivo za ove vrućine, ova knjiga je kao poručena.

13. Kraj raspusta i druge priče, Ana Miloš - Ne čitam često domaće autore i odavno sam prestala da se pravdam zbog toga. U poslednje vreme se, zahvaljujući izdanjima Booke, češće družim sa domaćim piscima i drago mi je zbog toga, ali naravno, ne oduševim se baš svakom knjigom, ma koliko bila hajpovana na instagramu. Zbirka priča Ane Miloš potpada pod tu kategoriju. Pročitala sam gomilu pozitivnih utisaka i oduševljenja na sve strane, ali mene baš i nije dotakla. Pre ngo što otpišete knjigu zbog toga što ja o njoj baš i nemam šta da kažem, prelistajte te pozitivne utiske po društvenim mrežama, zaista ih ima koliko hoćete.

To bi bilo to! Budući da smo pretrčali dva meseca, zadržavam pravo da proglasim dva favorita. Prvi je roman ,,Momo" (čitajte ,,Momo", čitajte ,,Momo"!) a drugi ,,Homo deus" (čitajte Hararija, čitajte Hararija!).

Šta ste vi čitali tokom ovih talasa tropskih vrućina? Preporučite mi neke knjige od kojih mozak ne preti da provri po vrućini.

Do sledećeg posta,

Vaša (umazana farbom do laktova) Stš <3

Bet O’Liri (1992) je engleska književnica. diplomirala engleski jezik i književnost na Oksfordu i radila kao urednica redakcije knjiga za decu u Pingvin random hausu. Napisala je tri romana, a prvenac ,,Zajedno u stanu” postao je bestseler odmah po objavljivanju i prodat je u više od pola miliona primeraka.

,,Zamena” je autorkin drugi roman i prati mladu i ambicioznu Linu čiji je život potpuno poremetila porodična tragedija. Nakon što Lina doživi panični napad na vrlo važnoj prezentaciji na poslu, nadležni u firmu shvataju da u poslednjih godinu dana nije uzela ni dana odmara i primoravaju je na ,,prinudni”, plaćeni odmor od dva meseca. Za Linu je tako nešto ravno katastrofi, ali nakon razgovora sa bakom koja samo što nije napunila osamdeset godina, a nedavno ju je ostavio suprug koji je otperjao za drugom, Lina dolazi na ideju da se zameni sa bakom. Ona će doći u malo jorkširsko selo u kom je odrasla i preuzeti sve bakine obaveze i projekte (koliko ih, uostalom, može biti?), a baka će zauzeti njeno mesto u Londonu gde će pokušati da pronađe novu ljubav, ili makar kratkotrajnu avanturu.

Iako za sebe misli da je majstor organizacije, Lina se neće najbolje snaći u svom starom komšiluku. Već prva bakina obaveza, šetanje komšijskog psa, brzo će se pokazati kao preveliki zalogaj, a redovna okupljanja komšiluka ispostaviće se kao mnogo komplikovanija od sastanaka na koje je Lina navikla – ne samo da će morati dobro da vodi računa koju stolicu bira, durštvo neće biti oduševljeno njenom idejom za proslavu Prvog maja. Kao uostalom, i bilo čim drugim što radi. Tu je i njena majka, sa kojom nema baš najbolje odnose još od smrti sestre, a i Linin dečko kao svake nedelje ima novi izgovor da je ne poseti. Sve u svemu, Lina će se vrlo brzo pokajati zbog ove sulude ideje, iako će, mic po mic, stvari polako dolaziti na svoje.

Linina baka Ajlin se, za razliku od svoje unuke, odlično snalazi u novoj ulozi. Brzo je ovladala aplikacijama za upoznavanje i već je našla potencijalnog partnera. Odlično se združila sa Lininim cimerima i našla novi projekat – pretvoriti zajedničke prostorije zgrade koje niko ne koristi u prijatan prostor i dati mu namenu kakvu zaslužuje. Ajlin će preći granicu asocijalnih Londonaca i celu zgradu podići na noge – čak i umišljeni mladi par umetnika i povučenu čudakinju koja sa ostalim stanarima maltene ne progovara ni reč.

,,Zamena” je ne baš originalni scenario kakve smo već imali prilike da viđamo, posebno na filmskom platnu. Roman je, međutim, fino osmišljen, likovi životni i realistični i zbog svega toga drži pažnju i čita se s uživanjem. U ovoj priči ima sasvim dovoljno svega što je potrebno za lagano, letnje štivo za opuštanje: malo komedije, malo romanse, malo tragedije. Ipak, O’Liri pokriva i neke važne teme sa kojima se većina čitalaca može poistovetiti: savremenu otuđenost, nedostatak zajednice, važnost mentalnog zdravlja i posvećivanju sebi, i jednu nesvakidašnju i dalje prilično tabu temu: ljubavni i seksualni život ljudi u godinama. Priča o Lini i Ajlin može vas podsetiti da se javite prvoj komšinici i pitate je kako je, da se nasmešite namrgođenom komšiji i pomislite da li je takav jer ga nešto muči. U poslednje vreme celim svetom kao da je zavladalo geslo ,,u se i u svoje kljuse”, ali baka Ajlin iz romana Beti O’Liri dokaz je da ponekad nije loše gurnuti nos u tuđa posla – tako, na kraju krajeva, opstaju odavno zaboravljene zajednice.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Juval Noa Harari (1976) je izraelski istoričar, profesor i pisac. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Jerusalimu (gde i danas predaje) a potom doktorirao na Univerzitetu u Oksfordu. Drži predavanja širom sveta na kojima predstavlja teme iz svojih knjiga i članaka, a redovno objavljuje i u časopisima kao što su Guardian, The Times i drugi. Napisao je na desetine članaka i šest knjiga, među kojima su najpoznatije ,,Sapijens”, ,,Homo Deus” i ,,21 lekcija za 21. vek” (recenzija OVDE).

,,Homo deus” nosi podnaslov ,,Kratka istorija sutrašnjice”, i baš kao što ,,Sapijens” daje pregled prošlosti a ,,21 lekcija za 21. vek” prikaz neizbežnih promena koje sa sobom nosi vek u kojem živimo, ova knjiga ukazuje na nove projekte i (ne obavezno prijatne) snove čovečanstva koji će uslediti nakon što su ljudi učinili nešto što se našim precima činilo nemoguće: zauzdali ratove, glad i zarazne bolesti. Na mesto ove velike trojke neminovno moraju doći novi problemi i Harari pokušava da ih objasni polazeći od pretpostavke da je sledeći nivo ljudskog delanja bliži onome što su ljudi dosad u ruke prepuštali bogovima, te odatle i naslov knjige: Homo deus.

Hararijeva istorija sutrašnjice zapravo počinje u prošlosti pa se prvo poglavlje naslovljeno ,,Homo sapijens osvaja svet” bavi prvim čovekovim iskorakom u igranje boga, a drugo ,,Homo sapijens daje smisao svetu” oblikovanjem sveta po njegovim merilima. Tek u trećem poglavlju ,,Homo sapijens gubi kontrolu” Harari se zapravo upušta u oslikavanje potencijalne budućnosti čije korene već možemo nazreti u brojnim projektima koji se već odvijaju u najrazvijenijim delovima sveta. Na više od 500 strana Harari razvija klupko čovekovih ambicija od pripitomljavanja prvih domaćih životinja do razvijanja algoritama koji nam svakodnevno olakšavaju život. U knjizi je izloženo pregršt naučnih, psiholoških i filozofskih teorija potkrepljenih brojnim zanimljivim primerima i pretpostavkama pa je nemoguće sve ih obuhvatiti, ali trudiću se da izdvojim nekoliko najinteresantnijih.

Era antropocena odlikuje se čovekovim uverenjem da je baš on najinteligentnija vrsta na planeti. Vekovima su se životinje posmatrale kao niža vrsta, bez duše, svesti, emocija i inteligencije, ali kako je nauka napredovala, te teorije polako su padale u vodu. Baš kao i teorija o čoveku kao svetom biću kog odlikuje jedinstvo duše, tog famoznog ,,ja” koje ga odvaja od ostalih živih bića. Naučnici danas veruju da takvo jedinstveno ,,ja” ne postoji i da je čovek zapravo skup algoritama i da se suštinski ne razlikuje od drugih životinja. Od njih nas ne razlikuje činjenica da imamo dušu već činjenica da umemo bolje da međusobno sarađujemo i izmišljamo priče u koje čvrsto verujemo.. Brojni eksperimenti sa životinjama dokazali su da životinje osećaju empatiju i ljubav, ali brojni skeptici i dalje odbacuju takve trdnje. Problem je u motivima koje ne možemo znati. Na primer, u jednom eksperimentu sa pacovima u kojem je jedan pacov bio zatvoren u kavezu a drugi se šetkao na slobodi, naučnici su primetili da će slobodni pacov dati sve od sebe da oslobodi zarobljenog druga koji uznemireno cijuče. Čak i kada se u kavezu pored nalazi čokolada – slobodni pacov oslobodiće drugog a onda sa njim podeliti čokoladu. Empatija? Možda. A možda i prosta činjenica da ga nervira cijukanje. Baš kao i kod ljudi.

,,U suštini, mi ljudi se ne razlikujemo toliko od pacova, pasa, delfina i šimpanzi. Ni mi, kao ni oni, nemamo dušu. Kao i mi, i oni imaju svest i složeni svet reakcija na čulne opažaje i osećanja. Svaka životinja, naravno, ima svoje naročite osobine i talente. Ljudska bića su takođe obdarena nekim posebnim sposobnostima. Ne bi trebalo bez potrebe da humanizujemo životinje, zamišljajući ih kao krznate verzije nas samih, što je ne samo naučno pogrešno nego nas i sprečava da razumemo i cenimo druge životinje zbog onoga što one zaista jesu.”

Kao očigledan primer za ovakvu grešku Harari navodi Pametnog Hansa, čuvenog konja koji se proslavio početkom 20. veka u Nemačkoj. Naime, Hans je pokazivao nezamislivo poznavanje nemačkog jezika i matematike: umeo je da računa. Kada bi mu neko postavio pitanje, na primer koliko je četiri puta tri, Hans bi dao tačan odgovor kuckanjem kopitom onoliko puta koliko treba. Naravno, ovaj događaj je oduševljavao mase i pobudio skepsu kod naučnika koji su bili uvereni da je u pitanju prevara. I sami su se dokopali Hansa i zadavali mu zadatke. Procenat tačnih odgovora bio je zapanjujuć. Posle brojnih istraživanja došlo se do zaključka da naravno da Hans ne razume nemački i ne ume da računa već da koristi publiku kako bi dao tačne odgovore – tako što pažljivo proučava govor tela i izraze lica ispitivača. Hans je znao šta se od njega očekuje i ,,počinjao je da kucka pomno motreći ljudsko biće. Kako se približavao tačnom broju, ljudsko biće je postajalo sve napregnutije, a kada bi kucnuo tačan broj, napetost je dostizala vrhunac. Hans je ovo umeo da prepozna iz držanja tela i izraza ljudskog lica. Tada bi prestao da kucka i gledao kako napetost smenjuju zaprepašćenje ili smeh. Hans je tada znao da je dao tačan odgovor.” Što čitavu situaciju ne čini manje fascinantnom, baš naprotiv, zar ne?

Dobar deo knjige u kom govori o odnosu prema životinjama Harari posvećuje monstruoznom ophođenju prema životinjama koje čovek gaji zarad ishrane, držeći ih u minijaturnim kavezima i uskraćujući im osnovna prava poput onog da se kreću, raduju ili provode vreme sa svojim potomcima. Ukoliko znamo da su životinje svesna bića koja osećaju strah i radost (i ne samo to, znamo i da nam takva praksa doslovno uništava planet) – kako je moguće da smo i dalje toliko bezosećajni i sebični? Problem je, smatra Harari, u egocentričnosti ljudskog bića i uverenja da smo na vrhu lestvice. No šta će se dogoditi u budućnosti koja baš i nije toliko daleka – kada konačno stvorimo algoritam koji će biti superiorniji od čoveka u svako smislu? Da či bi trebalo da očekujemo nekakav distopijski scenario u kojem će svetom zavladati roboti koji će držati ljude u kavezima i vršiti eksperimente nad njima kao što mi to činimo na pacovima? Takav scenario nije sasvim izvestan, ali lako je razumeti zbog čega ga se ljudi plaše.

Zapravo, govoreći o mogućim scenarijima sa superalgoritmima, Harari ne isključuje ovakvu mogućnost. Ne zato što će se algoritmi urotiti protiv ljudi već zato što se mogu otrgnuti kontroli na potpuno banalan način, na primer: Zamislite da neka korporacija napravi algoritam kojem će zadati sasvim bezazlen zadatak kao što je izračunavanje svih decimala broja pi. ,,Pre nego što iko shvati šta se dešava, veštačka inteligencija bi već mogla da zavlada planetom, ukloni ljudsku rasu, pođe u osvajački pohod do kraja galaksije i preobrazi ceo svemir u gigantski superkompjuter koji će milijardama godina računati sve nove i nove decimale broja pi. Na kraju krajeva, to je božanska misija kou mu je zadao njegov Tvorac.” Zvuči poznato? To, naime, nije jedina već viđena osobina koja se može pripisati algoritmima (ili govoriti u prilog teoriji da je ljudski um sazdan od istih). Jedna od prvih ljudskih osobina primećenih kod algoritama je nepotizam. U jednom ogledu u kojem je algoritam birao savršene kandidate za posao, ispostavilo se da blagu prednost daje osobama iz firme koja ga je stvorila. Za razliku od čoveka, ipak, algoritam neće poziciju dati kumu koji sa poslom koji treba da obavlja nema ama baš nikakve veze, kao što ljudi imaju običaj, ali ko zna, ovo je tek početak.

Harari predstavlja brojne pozitivne strane budućnosti u kojoj će algoritmi raditi najteže poslove koji ljudima zadaju toliko muka. Ne misli se tu na rad u fabrikama (mada je to više nego izvesno, procenjuje se da ogroman broj poslova vrlo uskoro neće zahtevati ljudsku radnu snagu, o čemu je bilo reči i u ,,21 lekciji” što je sudbina koju je mnogo ljudi već doživelo s izbijanjem industrijske revolucije) već na donošenje odluka. Algoritmi te već rade za nas – serviraju nam reklame, biraju sledeću pesmu na Jutjubu, preporuke za čitanje na osnovu kupovine knjiga, pa čak i virtuelne prijatelje na Fejsbuku i Instagramu i potencijalne kandidate za ljubavne sastanke. Ali šta ako odemo korak dalje?

Evo vrlo zanimljivog primera. Zamislite da Guglu prepustite sve podatke o sebi kao što mu danas mnogi dozvoljavaju da im broji korake i prati otkucaje srca, na primer. Tada bismo, ukoliko se dvoumimo između dva partnera, mogli da upitamo Gugl za savet. Harari potencijalne partnere naziva Džon i Pol a evo kako zamišlja (sasvim izvestan) Guglov odgovor:

,,Znam te od rođenja, čitam sve tvoje mejlove, beležim sve tvoje telefonske pozive, znam koji su ti omiljeni filmovi, poznata mi je tvoja DNK i čitava biometrijska istorija tvog srca. Imam tačne podatke o svakom tvom ljubavnom sastanku i, ako hoćeš, mogu da ti pokažem grafikone na kojima je zabeležen rad tvog srca, krvni pritisak i nivo šećera svake sekunde za vreme svakog tvog sastanka s Džonom ili Polom (...) Osim toga, naravno, obojicu ih poznajem isto tako dobro kao i tebe. Na osnovu ovih informacija (...) savetujem da se odlučiš za Džona. Verovatnoća je 87% da ćeš dugoročno uz njega naći više zadovoljstva. Poznajem te zapravo toliko dobro da znam da ti se ovaj odgovor ne dopada. Pol je zgodniji nego Džon, a pošto ti pridaješ suviše važnosti spoljašnjem izgledu, u potaji bi ti bilo draže da sam rekao Pol. Tvoji biohemijski algoritmi koji su se razvili pre više desetina hiljada godina u afričkoj savani, polažu na izgled 35% ukupne ocene potencijalnih partnera. Moji algoritmi, koji su zasnovani na najsavremenijim istraživanjima i statistikama, kažu da na dugoročni uspeh ljubavne veze izgled utiče samo 14% posto. Zato ti kažem, iako sam u obzir uzeo i to kako Pol izgleda, da će ti bolje biti sa Džonom.”

Algoritam bi, isto tako, mogao da vam pomogne i pri glasanju za predsedničkog kandidata, mada je pitanje da li bi političari to ikada dozvolili. Za razliku od ljudi, algoritmi ne padaju na jeftinu propagandu i imaju mnogo duže pamćenje. Neće ih zavesti jednokratna pomoć čiji iznos zapravo ne može ništa da vam promeni u životu a neće ni tako lako zaboraviti šta su slatkorečivi političari u novim odelima radili i govorili pre nekoliko godina.

Ljudi su, kao što smo već pomenuli, skloni da izmišljaju priče i onda ih se grčevito drže. Tako smo stvorili religije, sisteme vrednosti i brojne druge simbole (na primer vrednost novca) bez kojih savremena društva teško da bi mogla da funkcionišu. Ovakve ,,mreže značenja” pletu istoriju i ponekad mogu biti vrlo kratkog veka (pomislite samo na silne antičke bogove). Kao primer Harari navodi srednjovekovnog viteza koji ponosno izjavljuje kako će krenuti u krstaški rat kako bi branio svoju veru. S današnje tačke gledišta odlazak u krstački rat da bi se nakon njega otišlo u raj deluje kao potpuno ludilo, baš ao što srednjovekovnom vitezu zvuči potpuno nenormalno da neko iz Evrope odlazi u Siriju kako bi rešio tamošnje sukobe (šta nas briga što se međusobno ubijaju dokle god ne diraju nas). Nije, prema tome, teško zamisliti da bi našim potomcima za nekoliko stotina godina naša vera u demokratiju i ljudska prava biti jednako neshvatljiva.

Harari, pomalo kontroverzno, izjednačava političke i društvene pokrete s religijama i zapravo ne vidi neke bitne razlike između, na primer, hrišćanstva, socijalna i humanizma. Ovakvu ,,religiju” budućnosti, koja je već na pomolu, prema tome, naziva ,,dataizmom”. Njegova glavna odlika je slepo verovanje u informaciju. Nauka je, trenutno, na strani ove nove ,,religije” s čvrstim uverenjem o čoveku kao skupu neurona i algoritama. Ne postoji ,,jedinstveno ja” niti duša – što govori u prilog evoluciji, jer da postoji tako nekakav večni entitet, on ne bi mogao da evoluira. Naprotiv, naše ja je podeljeno na dva dela: doživljajno i pripovedačko ja i brojni su primeri kako se ta dva ja u nama sukobljavaju na dnevnom nivou. Na primer, pripovedačko ja odluči da krene u teretanu ili navije alarm vrlo rano ujutru. Doživljajno ja, međutim, poremeti ove planove naručivanjem pice ili ,,snuzom”. Jednog dana kada nam se algoritmi usele u svaku poru života, kom ,,ja” će se povinovati?

Sada, kada smo zauzdali bolesti, ratove i glad, šta je sledeće? Harari smatra – besmrtnost. Medicina odavno radi na tome da ,,nadgrađuje” a ne samo da popravlja. Dakle, izvesno je da će se u budućnosti ljudski vek produžiti. Uprkos uverenju da je to već učinjeno, nije zaista. Životni vek Homo sapijensa jeste oko 90 godina, nakon toga on neizbežno umire od starosti, dakle nismo čoveku produžili vek samo smo uspeli da sprečimo da umre ranije. Sledeći korak je nadgradnja – zamenom organa (što se već uveliko radi), obnavljanjem matičnih ćelija i tome slično. A ako u narednih sto godina prosečan životni vek čoveka skoči na, recimo, 150 godina, sa tom novinom dolaze i brojne druge. Život i svet prosto neće više biti ni nalik onom koji poznajemo danas – podela veka na učenje i rad više neće imati smisla, srećni brakovi ,,do kraja života” više neće trajati 50 već 100 godina (da li je tako nešto uopšte moguće?), i tako dalje, i tako dalje.

Ovaj tekst se već poprilično odužio a zapravo smo samo zagrebali u more ideja i teorija kojima se Harari bavi u ovoj knjizi. Neke su već izložene u ,,Sapijensu” i ,,21 lekciji za 21. vek”, ali neodvojive su od razmatranja budućnosti ljudske vrste. Kao i u prethodnim knjigama, Harari piše pitko, tako da je teško odložiti knjigu iako se ne bavi nimalo laganim temama. U tome verovatno leži tajna njegovog globalnog uspeha. ,,Homo deus” je zanimljivo i intrigantno štivo koje se tiče svakog od nas (dobro, makar onih koji imaju potomke i brinu o njihovoj dobrobiti) i zaista predstavlja obaveznu lektiru za 21. vek.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Jiđije Džuang je profesor na Institutu za arheologiju u Londonu. Doktorirao je na Kembridžu s tezom koja se fokusira na ključna pitanja života u Kini u ranom neolitu. Objavio je više od 30 stručnih članaka i nekoliko knjiga, među kojima su 30-Second Ancinent China (2015) i 24 sata u staroj Kini (2020).

,,24 sata u staroj Kini” je četvrta knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove i zemlje drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” i ,,24 sata u staroj Atini” koje je napisao Filip Metizak (recenzije OVDE i OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

Džuang za upoznavanje čitalaca sa Kinom bira eru Zapadne dinastije Han koju naziva jednim od najčudesnijih perioda kineske istorije. To je period velikih promena i naglog porasta broja stanovnika. Po evropskom računanju vremena, carevi Zapadne dinastije Han došli su na vlast 202. godine p.n.e. i vladali do 25. godine n.e. kada na njihovo mesto dolazi Istočna dinastija Han. Ova knjiga smeštena je u 17. godinu n.e, kada je Kinom vladao Vang Mang nakon čijeg pada će istoriju Kine obeležiti ratovi, glad i nemaština.

Zahvaljujući brojnim tekstovima i arheološkim nalazištima iz tog vremena, znamo mnogo o životu aristokratije, ali kao što obično biva, o životu običnih građana ne zna se mnogo. Jiđije Džuang je, na osnovu postojećih dokumenata, pokušao da dočara život nižeg sloja, pa nas kroz 24 poglavlja knjige upoznaje sa zanatlijama, doktorima, nastavnicima i igračicama. Svakome je posvećen jedan sat u danu, a kroz taj sat saznajemo o običajima, verovanjima i zakonima Carstva.

Za računanje vremena korišćen je sistem koji je dinastija Han usvojila i dodatno razradila od dinastije Džou, po kom se dan delio na dvanaest dvosatnih perioda koji se zvao ši. Svaki ši je bio označen odgovarajućim imenom zemaljskih grana. Knjiga počinje u ponoć, što je u to vreme zapravo bio sedmi sat noći, a kako je svaki ši za ovu priliku podeljen na dva dela, prvo poglavlje je naslovljeno kao prvi deo cija (oznakom za ponoć).

Prva osoba koju upoznajemo je doktor Guang kog je u spremanju za spavanje omelo snažno lupanje o vrata. Njegov pacijent je kolabirao, a kako doktori nemaju radno vreme, Guang uzima lekarsku kutiju i kreće ka bolesničkoj postelji. Pacijent nije slušao njegove ranije savete o ishrani u kojoj počiva zaštita pet organa i sada se mora reagovati brzo. U eri dinastije Han verovalo se u teoriju da su jin i jang tesno povezani s kliničkim simptomima i medicinskom dijagnozom. Zahvljajući sačuvanim tekstovima znamo da su Kinezi znali o postojanju krvnih sudova i već tada koristili akupunkturne tačke. Postoje brojni spisi o lekovima koji su u to vreme bili u širokoj upotrebi, ali i dokazi da se uz medicinu itekako mešalo sujeverje, zbog čega Guang, kada završi sa terapijom, brine da loša energija u kući može uticati na pacijentovo zdravlje i na povratku do kuće razmišlja šta bi se u njoj moglo izmeniti i prepraviti kako bi nesrećnom čoveku bilo bolje.

Religija, verovanje u zagrobni život i sujeverje bili su bitan deo života kineskog stanovništa tog vremena, pa je deo knjige posvećen i takvim temama. Koliko je život posle smrti bio važan tadašnjem stanovništvu vidimo u brojnim iskopinama grobnica i mauzoleja. A gde su bogate grobnice, tu su i pljaškaši. U drugoj priči upoznajemo iskusnog pljačaša grobnice koji, uprkos brojnim godinama iskustva, i dalje nerado radi svoj posao. Kada se ispostavi da je grob u koji su te noći upali već opljačkan, Đi jedva prikriva olakšanje što neće morati da oskrnavi pokojnika. Krađa vrednosti iz večnog doma mrtvih ipak, čini se, ne isključuje njihovo poštovanje. Kinezi su zaista poštovali mrtve, ponekad više nego žive, kako se čini. U poglavlju koje se osvrće na kućedomaćice koje melju brašno, Džuang piše kako se najfinije, nekoliko puta prosejano brašno koristi za kolače i hlepčiće koji se prinose kao ponuda precima. No jedna količina brašna je propala: mesto za skladištenje nije bilo dobro zatvoreno i brašno je povuklo vlagu i izmešalo se sa mrtvim insektima. To brašno se nipošto ne sme iskoristiti za ponudu precima, ali, kako kućedomaćica primećuje, sasvim je dobro za svakodnevnu prehranu živih. U drugom poglavlju upoznajemo Vei, carevu udovicu koja je poslata da čuva njegov mauzolej. ,,U eri dinastije Han brojne supruge i sluge slate su da nadziru carske mauzoleje. Iako je bilo malobrojnih i retkih slučajeva kad se neko dobrovoljno javio da bude čuvar mauzoleja, većina je taj položaj dobijala kao vid progonstva sa dvora.” I u ovom poglavlju vidimo način na koji se u Kini gledalo na život posle smrti. U carskim mauzolejima održavale su se tri vrste obrednih ceremonija: ,,Preminulom caru su se u Palati pokoja nudila četiri obroka, a ta četiri obroka ličila su na one kakve bi car pojeo dok je bio živ. Dalje, ponekad bi dvor poslao glavnog ministra da predsedava sezonskim svečanostima i prenese ponude u mauzoleju preminulog cara. I treće, svakog meseca su se careva odežda i kruna uzimale iz Palate pokoja i polagale na kola, pa su se u povorci provozile oko kruga mauzoleja.”

U poglavljima koja više pažnje posvećuju živima uglavnom pratimo živote nekoliko različitih zanatlija. Upoznajemo majstora bronze, tekstilnu radnicu, radnika solane, vajara grobnice i druge. Zahvaljujući navici Kineza za sve zapisuju i brojnim sačuvanim spisima, imamo dobar uvid u zanatske radove tog perioda. Takođe, zahvaljujući različitoj dokumentaciji, znamo mnogo toga i o administraciji, pa u Džuangovoj knjizi postoje poglavlja koja opisuju kako izgleda poseta inspekcije žitnici ili kako je izgledao pravosudni sistem tog doba.

Istorija Kine toliko je duga i bogata da je nemoguće pružiti njen kratki pregled, ali ,,24 sata u staroj Kini” može biti odličan početak za upoznavanje sa drevnim običajima ove fascinantne zemlje. Verovatno je da bi raznovrsniji izbor stanovnika učinio knjigu zanimljivijom, jer verujem da ne deli svako autorovu fascinaciju zanatima, ali kao i ostale knjige u serijalu, i ova je odličan način da se informišete o drevnoj Kini i ljudima koji su je svojim mukotrpnim radom podigli na sam vrh drevnih civilizacija.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Karin Tuil (1972) je francuska književnica. Objavila je 11 romana od kojih je poslednji Ljudska posla (2019), a pisala je i kratke priče i eseje objavljene u različitim časopisima. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada i odlikovana ordenom Reda umetnosti i književnosti u rangu oficira.

Roman ,,Ljudska posla” prati uglednu francusku porodicu koju potresa skandal – optužba za silovanje. Farelovi su ,,moćan par”. Žan je novinar a Kler esejistkinja poznata po feminističkom angažmanu. Njihov sin je naizgled zlatno dete, studira na prestižnom američkom fakultetu i pred njim je svetla budućnost. Budućnost koja je zauvek zamračena jednim nepromišljenim postupkom.

Karin Tuil je inspiraciju za roman pronašla u slučaju silovanja na Stanfordu o koji je 2016. godine pratio ceo svet. Optuženi je osuđen na šest meseci zatvora uz obrazloženje sudije da bi mu veća kazna zaisgurno ,,uništila život”. Optuženi u romanu Karin Tuil je takođe stipendista Stanforda a za silovanje ga je optužila ćerka partnera njegove majke što dodatno komplikuje priču u koju nas vodi autorka.

Nakon brojnih afera i pokreta koji su u prethodnih nekoliko godina uzdrmali svet, tema silovanja vrlo je aktuelna, ali roman ,,Ljudska posla” nije jedan od onih koji se prosto kače na ,,voz” aktuelnih tema, naprotiv. Osim što je izuzetno napisan, roman odlikuje neverovatna neutralnost. Autorka ni u jednom trenutku ne osuđuje niti navodi čitaoca na donošenje zaključka. Naime, ona predstavlja jedan vrlo komplikovan slučaj, najpre kroz šturi prikaz večeri kada se događaj odigrao, a onda kroz izjave optuženog i oštećene i potpuno različite percepcije istog događaja. Karin Tuil samo ređa činjenice i ostavlja nam prostor da donesemo sud – i tako nas praktično stavlja na mesto porote.

Jedan nepromišljeni trenutak uništiće dva mlada života i sa sobom u ponor povesti još mnogo ljudi. Čitajući roman saznajemo kako ovaj slučaj utiče na porodice umešanih, kako razara sklad, otkriva licemerje i gazi dotadašnje principe. Autorka daje dovoljno prostora svim junacima romana, a posebno je zanimljiva pozicija Aleksandrove majke, feministkinje koja doživljava medijski linč praćen uvredama i pretnjama na socijalnim mrežama. Njena pozicija je nezamisliva – naravno da želi najbolje za svog sina, ali za razliku od Aleksandrovog oca ona počinje da sumnja i sebe da krivi za mogućnost da je njen sin počinio zločin.

,,Snažno ga je zagrlila ponavljajući mu da mu veruje i da ne sme više ‘da pije‘ – da pije, a ne da siluje devojke, to su bile njene reči. Sada je prekorevala sebe zbog toga, bila je saučesnica. U kom je trenutku zabrazdila? Kada je srela svog muža i instinktivno shvatila da će se s njim brže popeti na društvenoj lestvici? Kada je rodila sina i odgajila ga kao kralja, zatvarajući ga u njegovu agresivnu muškost? Tokom čitave istrage živela je povučeno, bila je zatvorena u kući da ne bi morala da iznosi svoje mišljenje, ali, u osnovi, bila je uništena. Kao i mnoge žene, i ona je, ne usudivši se da se pobuni, doživela uznemiravanje, seksističke primedbe, primarni mačizam...”

Slučaj je komplikovan jer odskače od uobičajenog scenarija koje imamo u glavi kada pomislimo na silovanje: nije bilo napada iz prikrajka, u mračnoj ulici, od strane nepoznate osobe. Optuženi i oštećena se poznaju, zajedno su bili na žurki, zajedno su izašli na vazduh i konzumirali alkohol i opijate. Tada se dogodilo nešto što se u romanu često opisuje kao prirodno. S tim što je za jednu stranu to bilo upravo to: prirodan, beznačajan sled okolnosti, a za drugu apsolutni horor. Roman prema tome otvara brojne ozbiljne probleme poput odnosa moći i pitanja pristanka (navodeći između ostalog i slučaj Monike Levinski i njena kasnija svedočenja u vezi sa čuvenim skandalom) i dolazi, prirodno, do konačnog preispitivanja patrijarhata i njegovih nužnih posledica. Kako vaspitavamo dečake a kako devojčice? Roman jasno poručuje da patrijarhat ne bira žrtve na osnovu pola. Iskorak brojnih žena koje su odlučile da govore o nepravdi koju su trpele predstavlja važan korak u njegovom podrivanju, ali ga odbrana, razume se, zloupotrebljava. O mislima Aleksandrove majke već je bilo reči, a evo kako rezonuje njegov otac:

,,Treba reći i to da mu se sudi u trenutku velike napetosti: već neko vreme žene se izražavaju slobodno i pričaju o napadima čije su žrtve bile, i to je dobro, ali priznajmo da se nalazimo usred kolektivne histerije. Prisustvujemo pravom lovu na muškarca, a naročito na društvenim mrežama linčuju ljude, nema druge reči, pokreće se prava hajka. Po nekim komentarima svi muškarci su potencijalni silovatelji, svi su svinje... Aleksandar postaje žrtveni jarac u ovom potkazivačkom ludilu koje se obrušilo na naše društvo. A žao mi je što moram da kažem da me potkazivanje podseća na najgora vremena u Francuskoj. Kažem vam: to je licemerje, s osamnaest godina čovek je odrastao, zna šta radi. Kada punoletna devojka pođe s momkom svojih godina na skrovito mesto, i to usred noći, ona zna šta radi, ona nije žrtva, odgovorna je za svoje postupke...”

Aleksandar Farel je odrastao u bogatoj, uticajnoj porodici, celog života je bio povlašćen i dobijao sve što želi. Prirodno je, prema tome, da kroz život korača kao da mu svet nešto duguje. On toga zaista nije svestan i postavlja se pitanje da li ta činjenica umanjuje njegovu krivicu. On nije zao, niti je hladnokrvni predator. Kada razgovara sa majkom kaže joj da misli da nije kriv za delo za koje ga optužuju iako zna da sa Milom nije postupao kako bi trebalo. Njegova istina je prosto potpuno drugačija od njene.

Neutralan ton pripovedanja za koji se odlučila Karin Tuil samo podvlači tragediju u ovom romanu. Dve potpuno različite perspektive, različite realnosti predstavljaju idealni okidač za raspravu i razmišljanje o savremenom društvu, pojmu pravde i pravosuđu koje se odavno prelilo van granica institucija. Autorka ne osuđuje, ne opravdava i ne zauzima se ni za jednu stranu. Ona prosto izlaže činjenice i traži od čitalaca da ne srljaju, da pažljivo saslušaju obe strane i odvoje trenutak da preispitaju svoje stavove. I upravo to ovaj roman čini izvanrednim i posebno važnim u ovom trenutku.

Ocena: 5/5

Izdavač: Booka

Čim sine sunce, sinem i ja, kao i svaki drugi nežni cvetić. Načekali smo se vala ove godine, ali pretpostavljam da je i vreme u skladu sa sumanutom situacijom koju proživaljavamo i u kojoj samo nešto čekamo. Ne bih da ureknem, ali sredinom meseca sam se vratila u čitalačku normalu, tačnije počela sam da čitam češće, a ne samo tokom vikenda kao što je to bio slučaj prethodnih meseci. Sigurna sam da to ima veze sa suncem. Kao što rekoh, čim sine sunce, sinem i ja.

Tokom aprila sam pročitala šest knjiga, a evo i kojih:

1. Ne umirem, En Bojer – Pisala sam o ovoj knjizi na blogu (tekst možete pročitati OVDE), i zamolila bih vas da pročitate tekst jer smatram da je ovo zaista, zaista važna knjiga. En Bojer je knjiga o sopstvenom iskustvu borbe s rakom dojke donela Pulicera a vama će dati ne samo ispovest jedne pacijentkinje već i mnogo širu sliku i problematiku ovog zloslutnog oboljenja. Nije prijatno štivo, naravno, mada autorka mnogo lepo piše, ali ovo nije jedna od onih ,,Dobro jutro, lepotice” knjiga i cilj joj nije da prija već da edukuje, zabrine i upozori. Čitajte En Bojer i garantujem vam da više nikad nećete zaboraviti na godišnji pregled. Malo li je?

2. Zelene voćke, Violeta Greg – Kratka knjiga u kojoj je Violeta Greg secirala poljsko društvo s kraja XX veka kroz perspektivu devojčice Viole koja srećno odrasta u provinciji. Koliko je njen život drugačiji od života ljudi u Poljskoj tog doba naslućuje se između redova. Osamdesete godine prošlog veka u Poljskoj mogle bi se porediti sa devedesetim kod nas: opšta nemaština, nezadovoljstvo, diktatura, ideologija i cenzura... zvuči poznato, Ipak, nešto meni tu nije kliknulo i knjiga mi, iako kratka, nije držala pažnju. Ipak, ne držite me za reč, Instagram zajednica je prilično oduševljena Voćkama, tako da, ako vam tema zvuči interesantno, vrlo lako može da postane i vaša omiljena knjiga.

3. Od i ledeni divovi, Nil Gejmen – Nisam vam ja neki Gejmenov fan, iskrena da budem, ali mnogo mi se dopadaju ova luks izdanja novela sa Ridlovim ilustracijama. Oduševila sam se Uspavanom i vretenom i čim sam videla da će Od biti isto upakovan, odmah se smestio na listu. Od je mladi Viking koji zbog povređene noge i čudne navike da se smeje kada ne bi trebalo nije baš omiljen u selu. Kada iz njega ode, sasvim sam, srešće čudnovatu družinu koju čine Lisica, Medved i jednooki Orao. Ako znate išta o Gejmenu neće vas začuditi što to zapravo stari nordijski bogovi. Od je savršeni mitski junak koja pokazuje da snaga ne leži uvek u oku vidljivim osobinama i da je brzina vijuga često važnija od brzine kojom se krećete. Iako sadrži elemente prave epske priče, odlikuje je Gejmenov humor koji izvire kad ga najmanje očekujete. A Ridlove ilustracije... uzaludno ih je opisivati, prosto morate da ih vidite.

4. Sandale, Bekim Serjanović – Moj prvi susret s Serjanovićevem završio se pozitivnim utiskom i sigurna sam da neće biti poslednji. Sandale su zbirka priča koja je objavljena posthumno, a u kojoj autor piše delom autobiografske priče o doživljajima s različitih strana sveta. Iako sam apsolutno svesna da ovo nije najbolja Serjanovićeva knjiga, jer su, pre svega, neke od priča najranije koje je napisao, kvalitet se apsolutno vidi. Na trenutke me je podsetio na Bukovskog, ali zamislite Bukovskog s našim mentalitetom kako se potuca po Skandinaviji i Australiji. Nisu sve priče jednako zanimljive (nekoliko distopijskih priča koje su umetnute na kraju se baš i nisu uklopile, mada mi je priča ,,Zid” apsolutno genijalna), ali baš sam uživala čitajući. Eto, čak i posle jedne od, kako se priča, manje kvalitetnih knjiga, shvatam zbog čega ljudi toliko vole da ga čitaju. Ako imate ,,Sandale” a niste ranije čitali ništa od ovog pisca, kao što je sa mnom bio slučaj, slobodno uplovite u avanturu, nećete se pokajati, naprotiv, samo ćete se obradovati jer vas posle čekaju još bolje priče.

5. Hiljadu brodova, Natali Hejns – Čim sam videla ovaj roman u pripremi pomislila sam: Nova Kirka! I da, očigledno mnogo nas voli grčku mitologiju i privlači nas ideja ponovo ispričanih mitova iz ženske perspektive. Toliko sam se obradovala da sam ovu knjigu izabrala za darivanje, ali avaj, kao što to često bude slučaj sa hajpovanim knjigama, nisam oduševljena. Natali Hejns plete dobro poznatu priču o Trojanskom ratu s tim što o dešavanjima pripovedaju različite žene. Zamisao je sjajna, baš kao i kod Kirke, ali za razliku od Kirke, gde (ma šta mislili o knjizi) mit služi samo kao osnova na koju se nadograđuje priča, ovde je sve već nekako poznato. Na primer, u pismima koje Penelopa piše Odiseju čitamo doslovno prepričavanje Odiseje. Dakle, ako ste očekivali nešto maestralno, kao što nagoveštava činjenica da je knjiga nominovana za Žensku nagradu za književnost, bojim se da ćete se razočarati. S druge strane, ako biste želeli da se časkom podsetite najpoznatijih aktera grčke mitologije, samo izvolite, knjiga se zaista pročita začas.

6. Ljudska posla, Karin Tuil – Mesec sam završila uz tek objavljen roman Karin Tuil koji je strahovito aktuelan, naime govori o uglednoj francuskoj porodici koju strefi optužba za silovanje. Posebno mi se dopada ugao posmatranja na ceo slučaj – bez zauzimanja strane, bez osuđivanja, prosto neutralno opisivanje jednog mučnog događaja u kojem obe strane misle da su u pravu. Na vama je da donesete sud, ako možete. Pisaću opširnije na blogu o ovoj knjizi pa neću dužiti sada, ali već mogu da vam je preporučim jer...

...titulu favorita odnose upravo ,,Ljudska posla” s tim što ravnopravno dele ovu počast sa En Bojer. Ne bih mogla tek tako da se odlučim, obe su ostavile izuzetno snažan utisak na mene što se u poslednje vreme, kada mi je koncentracija ,,tamo daleko” zaista ne dešava često. Od srca vam preporučujem obe.

Šta ste vi čitali tokom aprila? Pišite mi preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta

Vaša (suncem obasjana) Stš <3