Stsh's Book Corner: istorijski roman

Showing posts with label istorijski roman. Show all posts

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu Tuđinka (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg (Voyager – klik OVDE), četvrtog (Drums of Autumn – klik OVDE) ili petog dela (The Fiery Cross – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

A Breath of Snow and Ashes je šesti deo serijala koji nakon izuzetno spore prethodne knjige konačno donosi malo (zapravo malo više) dinamike. Godina je 1772. i napetost zbog očekivane revolucije može se seći nožem. Posebno kada je u pitanju porodica Frejzer koja, zahvaljujući Kler, tačno zna šta će se dogoditi. Upoznatost sa događajima u budućnosti može biti mač sa dve oštrice i može vas, kao što smo to već videli u prethodnim knjigama iz serijala, dovesti u silne neprilike. Neprilika ni u ovom delu ne manjka.

Početak romana je prilično spor i opisuje svakodnevni život na imanju Frejzerovih. Kler je ponovo zauzeta pokušajima da unapredi medicinu (nakon uspeha sa penicilinom prelazi na eksperimentisanje sa anestezijom što apsolutno ne pomaže njenoj reputaciji veštice), a Brijana pokušava da upotrebi svoje inženjersko znanje i obezbedi imanju kanalizaciju i vodovod. I šibice, koje takođe prete da je gurnu u društvo mogućih veštica. No, situacija se zahuhtava i još jedan traumatičan događaj je na pomolu (ko je odgledao petu sezonu serije vrlo dobro zna o čemu je reč) zbog kog će porodica Frejzer na svoj spisak neprijatelja upisati još nekoliko imena. Neke već poznajemo, a neki su sasvim novi. Porodica Kristi, koja na imanje stiže na kraju pete knjige, u ovoj dobija vrlo važnu ulogu. Njen najmlađi član, Malva Kristi, napraviće zbrku neviđenih razmera.

A Breath of Snow and Ashes dinamikom podseća na neke od (za sada) najboljih knjiga iz serijala. Toliko se toga događa da je nemoguće izdvojiti najvažnije epizode. Otmice, napadi, silovanja, ubistva, lažne optužbe… samo su deo ove uzbudljive priče. Upoznajemo još jednog putnika kroz vreme. Uprkos želji i nadi Kler da će sa sapatnikom podeliti iskustva, njegove namere su nečasne i želja da se što pre vrati u svoje vreme još jednom će porodicu Frejzer dovesti u smrtnu opasnost. Za razliku od prethodne knjige, šesta obuhvata dosta duži period pa tako konačno stižemo do godine u kojoj je objavljen famozni članak iz novina koji je zapravo naterao Brijanu da prođe kroz kamenje. Neću otkrivati šta se dogodilo i kako je ta vest dospela do novina. Budući da serijal još nije završen, jasno vam je da su i Kler i Džejmi živi. Reći ću samo da savet da ne verujete svemu što pročitate u novinama datira mnogo pre našeg vremena.

Porodica Frejzer će pri kraju knjige postati bogatija za još jednog člana. To će, međutim, ubrzo postati gorko-slatka vest. SPOJLER! Devojčica će se roditi sa urođenom smetnjom koja u 20. veku zahteva rutinsku operaciju, ali u 18. znači sigurnu smrt. Pred Brijanom i Rodžerom je teška odluka. Ostati i osuditi ćerku na smrt ili rizikovati povratak u sopstveno vreme, koji, kao što znamo, takođe može biti smrtonosan.

A Breath of Snow and Ashes, baš kao i The Fiery Cross broji oko 1400 stranica. Kao i u prethodnim knjigama, Dajana Gabaldon piše opširno i uživa u deskripcijama. Za razliku od pete knjige, međutim, ova je izuzetno bogata dešavanjima i opravdava obim. Uprkos sitnim zamerkama i manama, knjiga od 1400 stranica (da li sam spomenula koliko stranica ima??) koja sve vreme, bez izuzetka, drži pažnju, zaslužuje sve pohvale. Divno je znati da je The Fiery Cross bio samo loš period u evidentno nepresušnom izvoru autorkine inspiracije jer ćete (a to je inače njena uža specijalnost) nakon duge borbe sa (ponavljam) 1400 stranica ove knjige poželeti da istog trenutka pređete na sledeću.

Nova sezona serije Outlander počinje 6. marta. Prethodna je već zagazila u ovu knjigu (što nije ni čudno s obzirom na nedostatak materijala u petoj) i neke stvari u malo izmenjene (mali hint: Stiven Bonet). Najavljeno je osam epizoda što mi se čini nedovoljnim za sve događaje iz knjige (sedma će navodno imati više, tako da možda sezona neće obuhvatiti celu knjigu), ali svakako jedva čekam da vidim šta su nam spremili.

Izdavač: Penguin UK (Arrow)
Ocena: 5/5

Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

,,24 sata u staroj Atini” je treća knjiga iz serijala koji čitaoce vodi kroz najveće gradove drevnih civilizacija. Prethode joj ,,24 sata u starom Rimu” koju je takođe napisao Filip Metizak (recenzija OVDE) i ,,24 sata u starom Egiptu” Donalda P. Rajana (recenzija OVDE).

Metizak za šetnju kroz Atinu bira 416. godinu p.n.e, trenutak kada je Atina na vrhuncu moći. Stanovnišvo Atine broji oko 30 000 ljudi, a ,,procenat genija po kvadratnom metru veći je nego u ma kom drugom trenutku ljudske istorije”. Metizak nas kroz 24 poglavlja upoznaje sa 24 prosečna stanovnika ovog grada-države i baš kao u knjizi o Rimu, kroz njihovu svakodnevicu opisuje različite običaje, zakone i kontekst u kojem su se odigrali poznati istorijski događaji. Ipak, u ovoj knjizi autor malčice menja pristup i uvodi neka od najpoznatijih imena stare Grčke koje naši anonimni junaci sreću tokom svojih dnevnih obaveza. Tako pored života prodavačica, učitelja, doktora i robinja saznajemo i ponešto o Alkibijadu, Fidiji, Aristofanu, Sokratu i drugim slavnim ličnostima Atine.

Šetnja kroz Atinu počinje u mesecu elafebolionu, pred same pozorišne svetkovine Velikih Dionizija (početak aprila), sedmog sata noći po starogrčkom računanju vremena, odnosno ponoći po današnjem a prva stanica je Partenon u kojem srećemo stražara koji svoje radno vreme skraćuje sećanjem na prvi susret sa jednim od najslavnijih vajara tog perioda – Fidijom, čoveku koji je otkrio čuvenu razmeru poznatu kao Zlatni presek.

Dva sata kasnije i dalje smo na Akropolju, ali ovog puta prisustvujemo nešto drugačijoj sceni. Doktor Fekos je primio hitan poziv i mora brzo da dela – jedna od arefora, ,,nosilja tajnih predmeta” ne oseća se dobro. ,,Zavisno od toga kako računamo, arefore su dve ili četiri mini-sveštenice, uzrasta od sedam do jedanaest godina. Jedna dvojka služi i njoj pripada Fekosova pacijentkinja, a jedna dvojka se tek uči i ona će smeniti svoje prethodnice po svršetku četvorogodišnjeg ciklusa.” Devojčice su birane iz najelitnijih atinskih porodica i selile su se u Akropolj kako bi mogle da prinose žrtve boginji Ateni. Njihova uloga je toliko sveta i tajna da niko zaista nije znao šta su devojčice nosile, stoga je bolest jedne od njih nešto što se ne sme dopustiti. Srećom, doktor će ubrzo shvatiti da nema razloga za brigu. Čini se da se arefora zapravo dokopala amfore sa obrednim vinom i, mada joj sutrašnji dan sigurno neće biti prijatan, tajni obredi zasigurno neće biti ugroženi.

Pored zavirivanja u svete tajne koje su bogove sa Olimpa održavale na vrhuncu moći, čitaoci će zaviriti i u neke manje uzvišene običaje starih Atinjana. Saznaće kako je izgledala svadbena svetkovina i zajedno sa nevestom će prisluškivati razgovor Ksantipe, Sokratove žene, o bračnim problemima ovog legendarnog para, gde je Aristofan pronalazio inspiraciju za svoje komedije, ali i kako su i zbog čega Atinjani švercovali robu i kako su Spartanci slali uhode u neprijateljski grad. Naučiće ponešto o različitim položajima stanovnika Atine i statusu koji se dobijao rođenjem u čuvenom gradu. Zajedno sa umetnicima će oslikati jednu vazu i saznati zbog čega su atinske vaze crne i po čemu je glina iz ovih predela specifična i drugačija od drugih.

Bilo da antičku istoriju poznajete samo ovlaš ili ste zaljubljenik u drevne civilizacije, iz ,,24 sata u staroj Atini” sigurno ćete saznati nešto novo ili se makar podsetiti nekih zanimljivih detalja. Knjiga je pisana laganim stilom, nenametljivo i nepretenciozno tako da lako drži pažnju i ne opterećuje podacima kojima smo opterećivani u školskim klupama a scene koje su odabrane za upoznavanje sa stanovnicima Atine zasigurno će ostati upamćene mnogo duže od godina u kojima su se odigravale čuvene bitke i samim tim pomoći da bolje razumemo kako su živeli sunarodnici nekih od najvećih umova čovečanstva.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Madlin Miler (1978) je američka književnica. Diplomirala je i magistrirala klasične nauke na univerzitetu Braun a nakon toga je radila kao predavač. Prvi roman, ,,Pesma o Ahilu” objavila je 2012. godine i za njega dobila nagradu Orindž. Nakon toga je objavila roman ,,Kirka” koji je odmah po objavljivanju postao bestseler a HBO je nedavno otkupio prava za adaptaciju knjige u mini seriju. Oba romana inspirisana su autorkinom ljubavlju prema grčkoj mitoligiji i Homerovim epovima.

,,Kirka” je roman inspirisan istoimenom junakinjom iz grčke mitologije. Kirka je široj javnosti poznata iz Homerove ,,Odiseje”, kao čarobnica koja je Odisejevu posadu pretvorila u prasiće. Iako o Kirki postoji nekoliko zapisa te se ona smatra najpoznatijom čarobniciom grčke mitologije, ona je gotovo u svakoj priči sporedan lik. Madlin Miler je tu činjenicu iskoristila kako bi od Kirke načinila protagonistkinju koja najzad dobija svoj glas.

Mnogo toga iz Kirkinog života ostaje nejasno, pa čak i njeno poreklo. Izvori se slažu da je Kirkin otac Helije, bog Sunca, ali kada je majka u pitanju dolazi do neslaganja. Najpopularnije mišljenje je, a njega koristi i Madlin Miler, da je Kirkina majka okeanida Perseida (ili Persa), ali postoje navodi da ju je rodila i Hekata (mada postoje izvesna preklapanja između ove dve junakinje). Izvori se slažu da je Kirka jedna od najmoćnijih čarobnica koje je grčka mitologija poznavala a njeno poznavanje magičnih biljaka i napitaka je poslovično. Zbog kršenja pravila i zameranja bogovima s Olimpa, Kirka je prognana na pusto ostrvo Eja (ili Ajaja) gde će provesti večnost sama, što je božanskim bićima željnim obožavanja i divljenja prestavljalo jednu od najstrašnijih kazni.

Po ugledu na mitologiju, Madlin Miler roman počinje teogonijom i tako upućuje čitaoca ne samo u rođenje glavne junakinje već i onih oko nje.

When I was born, the name for what I was did not exist.

Zvali su je nimfom, kao i sve ostale pripadnice nižih božanstava sličnim njoj, ali uskoro su shvatili da im ni po čemu nije slična. Nije bila lepa kao njene sestre i rođake, nije imala moći, niko nije uživao u njenom društvu a i glas joj je ličio na glas smrtnika i bogovima je bio neprijatan. Kirka se nikada nije osećala kao da pripada društvu u kojem je odrastala. Roditelji su bili razočarani njenom pojavom, a sestre su je ismevale. Zbog toga je navikla da bude samostalna i uglavnom sama. Kako smrtnici susrete sa njom nisu smatrali toliko neobičnim (delom i zbog boje glasa koji nije ličio na božanski), Kirka je razvila naklonost prema njima. Nije bila prvo božanstvo koje je iskazalo simpatije prema smrtnicima i dobro je znala kako je njen ujak Prometej prošao, ali to na nju nije imalo uticaja. Naprotiv, Kirka će se zaljubiti u siromašnog ribara Glauka zahvaljujući čemu će shvatiti da ima neobične moći. Znajući da se nikada neće moći udati za siromašnog smrtnika, Kirka će svoju ljubav transformisati u božanstvo i tada će krenuti sve njene nedaće. Naime, ,,novi” Glauk će biti odlično prihvaćen u visokom društvu i iskoristiće svoj položaj da sebi nađe dostojnu suprugu. Kirka to, ispostaviće se, nije već njena mnogo lepša sestra Scila. Ovakva nezahvalnost izazvaće u Kirki bes koji će, umesto na nezahvalnog Glauka, usmeriti na sestru i od nje će napraviti jedno od najpoznatijih čudovišta u grčkoj mitologiji.

Većina romana prati Kirkin samotni boravak na pustom ostrvu, njeno navikavanje na nov život, eksperimentisanje sa raznim činima i susrete sa različitim putnicima. Zanimljiv je njen razvoj iz neshvaćene nimfe u jednu od najpoznatijih čarobnica iz istorije. Kirka nije rođena sa božanskim moćima toliko snažnim da je dovoljno da pucne prstima i ostvari sve svoje želje. Naprotiv, do statusa koji je stekla stigla je dugim i napornim radom.

Let me say what sorcery is not: it is not divine power, which comes with a thought and a blink. It must be made and worked, planned and searched out, dug up, dried, chopped and ground, cooked, spoken over and sung. Even after all that, it can fail, as gods do not. If my herbs are not fresh enough, if my attention falters, if my will is weak, the draughts go stale and rancid in my hands. By rights, I should never have come to witchcraft. Gods hate all toil, it is their nature. The closest we come is weaving or smiting, but these things are skills, and there is no drudgery to them since all the parts that might be unpleasant are taken away with power. The wool is dyed not with stinking vats and stirring spoons, but with snap. There is no tedious mining, the ores leap willing from the mountain. No fingers are ever chafed, no muscles strained.

Autorka koristi gotovo sve izvore u kojima se Kirka pojavljuje u mitovima, s tim što su ovog puta ti događaji ispripovedani iz njene perspektive. Najvažnija epizoda u romanu je, međutim, ona najpoznatija o samoj Kirki – njen susret sa Odisejem. Autorka koristi priliku da poznatoj priči da sasvim drugi aspekt o kojem, u vremenu kada je mit nastao, nije bilo ni govora. Šta ako Kirka nije bezdušna, dokona čarobnica bez duše? Šta ako Odisej nije bezgrešni heroj već, baš ono što i jeste bio – čovek od krvi i mesa?

Iako je Kirka tačka koja povezuje sve mitove zahvaćene ovim romanom, ideja vodilja je malo šira i bazira se na davanju glasa vekovima nemim ženama. Tako, osim Kirkine perspektive imamo priliku da sagledamo i druge poznate situacije iz perspektive sporednih junakinja: Arijadne, Medeje, Penelope. Ova ideja nije nova i oslanja se na tradiciju ponovnog pripovedanja (,,Široko Sargaško more” u književnosti, Maleficent u kinematografiji, itd) s ciljem da se negativcima (mahom ženama) koji su u prošlosti karakterisani na osnovu stereotipa i jednodimenzionalnih arhetipa (ludila ili zla) da šansa za dublju psihološku analizu ili prosto drugu stranu priče. Ovakav vid ponovnog preispitivanja prošlosti kroz prizmu modernih stavova često kao ishod ima romantično viđenje junakinja i opravdavanje svakog mogućeg nedela, ali je važno kao vid razvejavanja maglovitog viđenja žene koje je od pamtiveka nametao patrijarhat.

Humbling women seems to me a chief pastime of poets. As if there can be no story unless we crawl and weep.

It is a common saying that women are delicate creatures, flowers, eggs, anything that may be crushed in a moment's carelessness. If I had ever believed it, I no longer did.

Madlin Miler svoj roman pripoveda u skladu sa tradicijom velikih epova. Jezik koji koristi je ritmičan, pomalo arhaičan i izuzetno melodičan. Dinamika pripovedanja, možda opet u skladu sa tradicijom, nije ravnomerno raspoređena u romanu pa tako određeni delovi nestrpljivom čitaocu mogu delovati razvučeno, a pojedini tokovi fabule, zarad cilja koji autorka želi da postigne, očekivani i predvidljivi, na momente čak i preterano prigodni. ,,Kirka” nije savršen roman, niti je remek-delo koje će baciti u zaborav tekstove kojima je inspirisan, ali je odličan način da se podsetimo da istoriju pišu pobednici i da je, po pravilu, pišu onako kako njima odgovara.

It was my first lesson. Beneath the smooth, familiar face of things is another that waits to tear the world in two.

Ocena: 4/5

Izdavač: Bloomsbury

Dajana Gabaldon je američka autorka, rođena 1952. godine. Po struci je diplomirani zoolog, magistar biologije mora i doktor ekologije, pa je, pre nego što se posvetila pisanju, godinama radila kao univerzitetski profesor. Interesantno je da je prvi roman u serijalu „Tuđinka“ (Outlander) počela da piše iz razonode, zarad vežbe. Kako sama kaže, nije ni sanjala da će joj pisanje doneti svetsku slavu. Iako je prvu knjigu objavila 1991. godine, istinsku slavu je doživela tek nakon ekranizacije priče o Kler Rendal, 2014. godine. Serija Outlander je izuzetno dobro prihvaćena i Gabaldonovoj je donela na hiljade novih čitalaca koji možda pre toga nikada nisu čuli za nju. Serijal je širom sveta doživeo nova izdanja i trenutno je popularniji nego što je ikada bio otkako je objavljen.

Ukoliko još uvek niste čitali ovaj serijal, budite upozoreni, spojleri u ovom postu su neizbežni, pa vam savetujem da prvo bacite pogled na recenzije prvog dela (Outlander – klik OVDE), drugog (Dragonfly In Amber – klik OVDE), trećeg dela (Voyager – klik OVDE) ili četvrtog dela (Drums of Autumn – klik OVDE) zavisno od toga koliko ste upoznati sa samom pričom, bilo kroz knjige ili TV seriju.

The Fiery Cross je peti deo serijala. Trenutno se nalazimo u Americi, godina je 1771. i revolucija je na pomolu. Kler i Džejmi su se smestili u ,,Frejzerov greben” koji polako postaje pravo naselje sa mnogim prijateljima koji podržavaju Džejmija i vide ga kao vođu. Teku pripreme za dva venčanja, Brijanino i Rodžerovo i Jokastino i Dankanovo, Kler daje sve od sebe da unapredi medicinu 18. veka i život je poprilično miran (posebno ukoliko ga uporedite sa prethodnim knjigama). Ipak nije sve tako savršeno. Džejmi je, kao po običaju, između dve vatre: ovog puta zbog pobunjenika među kojima ima prijatelje i obavezi prema britanskoj kruni koja mu je dala zemlju; Rodžera muči mogućnost da dete nije njegovo iako to nikome ne želi da prizna, a Brijana ne može da se oslobodi traume koju je doživela. Na sve to, tu je famozni isečak iz novina koji ukazuje na veliki požar i veliko pitanje: otići ili ostati.

Tempo pete knjige u serijalu je drastično usporen u odnosu na prethodne u kojima sam često pomišljala kako bi bilo lepo pročitati da neko vreme Džejmi i Kler prosto nisu radili ništa. Pažljivo s željama, dragi moji, jer Dajana Gabaldon je izgleda odlučila da tu želju usliši i da napiše roman od gotovo 1500 strana u kojem jedva da se išta događa. Sve epizode su sumanuto duge. Na primer, kada Džejmi dobije zadatak da skupi dodatne ljude koji će mu biti na raspolaganju u slučaju potrebe da se pobuna gasi, on i Kler kreću na put i dolaze do kuće u kojem otkrivaju stravičnu scenu: nepokretnog čoveka koga je žena ostavila da joj bukvalno istruli pred očima. Kler će, naravno, pokušati da spase pacijenta (iako, ako je verovati supruzi, nije baš bio mio i drag čovek) i taj njen pokušaj će se razvući na mnogo više stranica nego što je to potrebno. Kao i svaki drugi pokušaj da spase bilo koga, kao i svaki drugi događaj u knjizi, uostalom. Na sve to, Brijana piše dnevnik u koji zapisuje svoje snove koje autorka velikodušno deli sa čitaocima (ukoliko niste jedni od retkih kojima je Brijana omiljeni lik u serijalu, male su šanse da će vas ovi zapisi zanimati). A Rodžer, mučeni Rodžer, ponovo razmišlja o povratku u svoje vreme i zaista niko, ali baš niko ne može da ga krivi zbog toga. Sećate se da je tokom cele prethodne knjige bio u zarobljeništvu? E pa, sada će mu se dogoditi nešto još gore. Čovek je hodajući maler i svaki put kada izađe iz kuće očekuje ga neka nezamisliva katastrofa. Imam utisak da je njegov lik Dajani poslužio kao vreća za udaranje na kojoj će ispoljiti sve svoje životne frustracije. Kler i Džejmi ostaju savršeni književni par, i vidi se koliko autorka iskreno voli svoje glavne junake. Karakterizacija je na mestu, kao i razvoj junaka shodno okolnostima i godinama. Džejmi ostaje savršen (jer je Džejmi), ali Kler je dosta smirenija, tolerantnija, mudrija i zrelija (mada pojedine crte karaktera kojima godine ništa ne mogu ostaju dominantne) – baš kakva bi i trebalo da bude u tim godinama, nakon svega što je što je videla i doživela.

Dajana Gabaldon bira da sam kraj knjige učini zanimljivim tako da poželite da se odmah bacite na sledeću (za koju Goodreads kaže da je mnogo bolja). U poslednjih 200 strana ima više akcije nego u prvih 1200. Ukoliko odlučite da se upustite u avanturu čitanja ovog dela serijala, shvatite to kao nagradu za pretrpljeni stres. Ako vam misli odlutaju tokom čitanja ili odlučite da krišom preskočite par strana, bez brige, niko vas neće kriviti. Nijedna od prethodnih knjiga nije bila ovako spora i dosadna. Znate kako TV serije ponekad imaju takozvane filler epizode u kojima se ne događa ništa važno za radnju? The Fiery Cross je filler epizoda serijala Outlander.

Peta sezona TV serije koja prati knjige je nedavno počela da se emituje i mislim da ovoga puta ne moramo da brinemo da neće biti dovoljno prostora da se pokriju svi važni događaji, naprotiv. Još jedan mali spojler sledi, prva epizoda je prekočila nekoliko stotina strana i usredsredila se na Brijanino i Rodžerovo venčanje. Mislim da bi serija ovog puta mogla da premaši knjigu i da pomogne u osvežavanju pamćenja svima koji su se borili da ostanu budni tokom čitanja besomučnih opisa stvari i situacija koje ne zanimaju nikoga osim Dajanu Gabaldon. Jedno je sigurno, već nakon pogledanih prvih nekoliko minuta setićete se zbog čega ste uopšte i zavoleli Outlander i s nestrpljenjem ćete iščekivati svaku narednu epizodu.

Izdavač: Penguin UK (Arrow)

Ocena: 2/5

,,24 sata u starom Rimu” je istorijski osvrt na jedan sasvim običan dan na rimskim ulicama. Metizak je za svoju knjigu izabrao leto 137. godine, vreme Hadrijanove vladavine, kada je Rim bio na vrhuncu moći. Autor je želeo da prikaže manje poznatu stranu Rima. Kroz 24 poglavlja Metizak slika Rim kroz živote ljudi koji nikada nisu dospeli u istorijske udžbenike a zapravo su bili duša grada, oni koji su ga činili onakvim kakav je bio. Niko od njih preterano ne mari dokle dosežu granice carstva i kako napreduju osvajanja. Oni samo gledaju kako da preguraju dan, zarade za hleb, osvoje ljubav voljene osobe, itd – baš kao i bilo ko od nas.

Polazeći od šestog časa noći, po rimskom računanju vremena (odnosno od ponoći po današnjem), Metizak započinje priču o jednom danu rimske prestonice, predstavljući nam grad iz perspektive 24 različita lika. Svakim satom upoznajemo po jednog: bludnicu, roba, pekara, astrologa, pravnika i druge predstavnike najrasprostranjenijih zanimanja tog doba, ali glavni junak ove knjige je, kako i sam autor kaže, upravo grad Rim.

,,Ljudi čine grad: građevine i spomenici kojima će se diviti potonji naraštaji turista sekundarni su, važni samo kao fizički eho ljudi koji su ih sagradili i živeli među njima. Iz tog razloga u ovoj knjizi nema mnogo spomenika. Zgrade na koje nailazimo nisu niz sterilnih ruina, već jedan deo živog, višeslojnog i izazovnog okruženja.

Isto tako dvadeset četvoro ljudi koje danas upoznajemo nisu samo stanovnici Rima – oni, i stotine hiljada njima sličnih, jesu Rim. Ova knjiga nije pokušaj da se rekonstruišu sati u danu dvadeset četvoro rimskih pojedinaca – ona nastoji da rekonstruiše deo života samog grada odraženog u dvadeset četiri od hiljada i hiljada njegovih lica.”

Iako svaki od Metizakovih junaka ima ime, ponekad izmišljeno, ponekad pozajmljeno iz istorijskih zapisa, svi oni predstavljaju paradigmu jednog zanimanja i načina života. Tako Metizakova knjiga stoji na granici istorijske fikcije i nefikcije – likovi su možda izmaštani, ali prikaz njihovog života izuzetno je veran. Kako bi knjiga dobila na edukativnom karakteru, Metizak često umeće citate iz knjiga najpoznatijih rimskih pisaca i hroničara, kao što su Apulej, Katul, Seneka, Kvintilijan, Petronije i drugi, i na taj način približava čitaocima rimske običaje i svakodnevnu kulturu. U opisu prostorija po kojima se njegovi likovi kreću, oslanja se na arheološku građu i često svoje navode potkrepljuje fotografijama i nacrtima kako bi publici olakšao vizuelizaciju tadašnjeg izgleda grada.

Čitajući ovu knjigu nećete saznati mnogo o onome što ste o starom Rimu učili u školi, uostalom, Metizaku to nije bila ni namera. Zato nema mnogo govora o aktuelnim ratovima, važnim zvaničnim dokumentima, granicama carstva, itd. Umesto toga, dobijate uvid u privatnu istoriju Rima i svakodnevici njegovih građana koji se takvim stvarima nisu preterano opterećivali.

Prvi lik kog upoznajemo je noćni stražar Petronije Brevis. Noćna straža Rima (Vigelis) imala je dvojaku ulogu: noću su bili zaduženi za održavanje reda i mira na ulicama, ali glavno zanimanje bilo im je sprečavanje požara. Njihov zadatak je, naravno, gašenje požara, za šta su koristili vatrogasno vozilo koje je pomoću poluge izbacivalo vodu i tako gasilo vatru, ali i pokušaj da se potencijalni požar spreči. Straža je imala gotovo neograničena ovlašćenja. Ukoliko bi procenili da ste nemarni i da svojom nemarnošću možete izazvati požar, imali bi pravo da vam provale u kuću, naplate vam kaznu ili vas čak i fizički kazne. Kao razlog za ovako drastične mere, Metizak navodi čuveni veliki požar u Rimu tokom 64. godine. Vatrogascima je trebalo čak šest dana da ugase vatru, a do tada je više od četvrtine grada bilo potpuno uništeno. Ipak, požari se ne događaju svakog dana, pa straža mora da rešava razmirice trgovaca, prevoznika robe i ostalih svadljivih Rimljama, kakvih je, čini se, bilo mnogo. Na kraju poglavlja Brevis i njegova straža upravo kreću da reše zastoj na putu izazvan svađom prevoznika robe i time počinje naredni sat, i novo poglavlje čiji je glavni junak upravo jedan od tih prevoznika.

Čitava knjiga, zahvaljući ovako suptilnim prelazima s poglavlja na poglavlje, dobija oblik celine i samim tim se znatno razlikuje od standardnih istorijskih priručnika. Ovakvim preklapanjem Metizak postiže sliku Rima kao jednog tela koje čini sijaset manjih celina. Svaka od tih celina ima svoju zasebnu funkciju, ali ponekad se oslanjaju jedna na drugu i zajedničkim radom čine telo onim što jeste. Baš kao što stanovnici Rima čine sam Rim.

Na primer, pralja Taida koja rukovodi najvećom vešernicom u gradu, ne samo da je prikaz ovog zanimanja, već, interesantno, i osoba od koje zavisi veliki deo rimskog stanovništva. Rimljani nisu sami prali svoj veš, već su prljavu odeću odnosili u gradske vešernice. Ako šetate Rimom nema šanse da ćete promašiti ovakav objekat – neprijatan miris koji se širi iz vešernica toliko je jak da robovi koji ostavljaju veš trčećim korakom izlaze iz njih. Rimljani nisu voleli smrad, zbog toga su kožarske radionice proterali iz grada, ali pranje veša je svakodnevan posao, tako da ove male smrdljive prostorije postoje gotovo na svakom ćošku. Da li ste znali kako je tekao proces pranja veša u Rimu? Verovatno ne. Naime, Taidina vešernica (fullonica) je sasvim uobičajena i predstavlja paradigmu vešernica tog doba:

,,To je velika, prostrana zgrada, projektovana tako da uhvati svaki dašak vetra i prenese ga u unutrašnje prostorije. Kao i sve valjarke sukna, i Taida svim snagama nastoji da svojim radnicima dopremi svež vazduh iz prostog razloga što bi u suprotnom verovatno pomrli.”

Taj teški miris izaziva mešavina sumpora i mokraće. Mokraća je bila osnovno sredstvo pranja, naročito kada su u pitanju bele toge i košulje. Svemu tome treba dodati i miris raznih namirnica koje se dodaju pri pranju kako bi se zadržala boja tkanine. Rimljani su odeću bojili prirodnim putem pa bi se boja ispirala sa svakim pranjem. Jedan od zadataka pralja bio je da se to ne dogodi, pa bi se u ogromne bazene u kojima bi se odeća potapala dodavali sastojci koji bi održavali boju svežom. Tako je za svaku boju postojao drugi bazen. Za narandžastu boju, na primer, smeši za pranje dodavale su se i ljuske komorača i crnog luka. Kao što možete da zamislite, miris koji se širio iz takvog bazena nenaviknutim prolaznicima verovatno bi izazvao mučninu.

Pored ovakvih, manje poznatih, ali svakodnevnih opisa, Metizak se dotiče i pojedinih rimskih misterija i približava ih čitaocima. Takva su poglavlja koja opisuju rimsku vestalku koja odlazi po vodu, astrologa koji izrađuje natalnu kartu ili sveštenicu koja priprema žrtvu. Ma koliko ovakve radnje zammišljali kao svete i misteriozne, treba se setiti da su i njih obavljali obični smrtnici, ljudi od krvi i mesa. Tako vestalke radije biraju sveti čin odlaska po vodu sa izvora nego čuvanje večne vatre. Taj posao je dosadan, pa ako vestalka zaspi i dozvoli da se vatra ugasi, čeka je ozbiljna kazna. S druge strane, ako se voda iz ćupa prospe, problem se može rešiti jednostavnim vraćanjem do izvora. Rimljani su verovali u astrologiju i često su za svoje nedoumice tražili pomoć u zvezdama, ne samo obični stanovnici, već i carevi. Astrolozi su bili na glasu i lepo su živeli, ali šta kada neko uticajan ne želi da čuje ništa osim onoga što je sam zamislio u svojoj glavi? Pa, zavisi od toga koliko je uticajan, razume se, ali astrologu je od procenta tačnosti izrečenih sudbina mnogo važnija sopstvena glava, pa će ponekad prosto zaobići istinu i udovoljiti klijentu.

Posebno je zanimljivo poglavlje o sveštenici boginje Izide, koja u dvanaestom satu tog letnjeg dana sprema svečanu večeru. Saznaćete kako se poštuje Izida, gde su joj bili najpoznatiji hramovi i šta sve sveštenice ne smeju da jedu i zbog čega. Saznaćete, takođe, da čak ni one nisu gadljive na novac i da će poneka od njih prinošenje žrtve iskoristiti da dodatno zaradi:

,,Prvobitno bi sveštenica glavu životinje bacila u Tibar. Nakon što je više puta gledao kako ona to čini, međutim, azijski kasapin iz iste ulice dao je dobru ponudu za glave žrtvenih životinja. Nakon što se posavetovala s hramom, sveštenica je otkrila da je taj isplativiji oblik uklanjanja glave religiozno takođe ispravan, pa očekuje da se sutra ujutro malo cenka oko ostatka svoje žrtve.”

,,24 sata u starom Rimu” predstavljaju zaista uzbudljivu posetu ovom drevnom gradu i čini istoriju mnogo zanimljivom od one kakvu pamtimo iz školskih dana. Šetajući po uskim ulicama Rima zajedno sa njegovim stanovnicima naučićete odakle je Taida nabavljala urin, kako je izgledao jedan tipičan školski čas, kako su funkcionisali rimski satovi, kako se pravio rimski hleb (u knjizi vas čeka čak i recept za hleb pronađen u ruševinama Pompeje) i mnogo toga drugog. Možda vam ova knjiga neće pomoći da položite neki ispit (ili kontrolni) iz istorije, ali svakako će vam pomoći da se bliže i intimnije upoznate sa srcem jedne od najvećih civilizacija sveta.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Kristofer Mur (1957) je američki pisac. Napisao je 16 romana i dve zbirke kratkih priča. Pre nego što je počeo da piše, bavio se svakojakim poslovima: popravljao je krovove, radio u marketima, konobarisao i bio DJ. Mur kaže da mu je šarenoliko životno iskustvo kasnije često služilo kao inspiracija za pisanje knjiga.

„Jagnje” (2002) je šesti autorov roman, verovatno i najpoznatiji. U pitanju je izmišljeno jevanđelje o „izgubljenim godinama” Hristovog života, ispripovedano od strane Isusovog druga iz detinjstva, apostola Levija, od milošte poznatom kao Šljaga: „Moje pravo ime, Levije, potiče od Mojsijevog brata, začetnika čitavog plemena svešteničkog; nadimak Šljaga potiče od naše žargonske reči za udarac po glavi, a majka je najmanje jednom dnevno govorila da je zaslužujem, od mog najranijeg doba”.

Na samom početku novog milenijuma anđeo Razijel dobija naređenje „odozgo” da probudi Levija i sa njim se vrati za Zemlju, među „nečiste”. Neobičan nalog stiže direktno od Isusa – vreme je za novo jevađelje. Za autora je izabran Šljaga, Isusov drugar iz detinjstva, što, odmah će se pobuniti anđeo, mora da je neka greška jer „postoji razlog što se Šljaga ne pominje u ostalim jevanđeljima”. Zašto baš on, zašto baš sada? Zato što je, kako će Razijelu saopštiti arhanđeo koji mu je doneo svitak sa uputstvima, „po vremenu nečistih neka vrsta godišnjice Sinovljevog rođenja, pa on smatra da je vreme da se ispriča čitava priča” a Šljaga je, ma koliko to delovalo neverovatno, idealna osoba za to jer je pratio Isusov put maltene otkako je prohodao.

Ubrzo su se spremili i smestili u hotel na Zemlji gde će Šljaga biti zatvoren sve dok ne završi pisanje knjige. Razijel je tu da nadgleda progres i vodi računa da ovaj ne napravi neku glupost, a u međuvremenu i da malo upozna blagodeti američke televizije. Čim se zadatak završi, pitaće Svevišnjeg za dozvolu da postane Spajdermen.

Šljagino jevanđelje počinje kao i svako drugo, samo mnogo, mnogo ranije, u trenutku kada Isus ima samo šest godina i nije sasvim svestan svoje moći i značaja uloge koja mu je poverena.

„Prvi put kad sam video tog čoveka koji će spasti svet, sedeo je blizu bunara u centru Nazareta, a iz usta mu je virio gušter.”

Isusovo detinjstvo je, sudeći po opisima koji slede, bilo nalik na detinjstvo bilo kog deteta u tadašnjem Nazaretu, s tom malom razlikom što je ovaj dečak bio Mesija. Kao takav, on je predodređen da čini dobro (i s vremena na vreme izvede neko čudo), neokaljane duše, nesposoban da laže i greši – što ga iz ugla savremenog čitaoca čini i pomalo komičnim likom. Stoga je Šljagi, suštoj suprotnosti navedenom, od malih nogu pripala uloga Isusovog zaštitnika. On je uvek tu da svog najboljeg druga štiti od okrutnog sveta i sopstvene naivnosti, da mu pomogne da shvati svoju ulogu, ali i da ga obavesti o svim mogućim gresima, posebno o bludu kom će se prepustiti, razume se, radi višeg cilja.

Šljagino jevanđelje, osim što pripoveda o danima Isusovog života koji čitaocima pre toga nisu bili poznati, detaljno objašnjava kontekst pripovedanih događaja. Način na koji to čini, istina, nije baš sasvim jevanđeljski i upravo se na tome zasniva komika Murovog romana. Iz sopstvenih priznanja autora jevanđelja čitalac će vrlo brzo razumeti reakciju anđela kad mu je saopšteno kome je poveren ovako važan zadatak. Šljaga je sve samo ne neko ko bi trebalo da širi Božju reč.

„S pripovedanjem dobro stojim. Štaviše, tvorac sam jedne univerzalne priče za koju znam da je preživela sve do dan danas jer sam je čuo na TVu. Počinje sa: ‘Dva Jevrejina ulaze u bar…’ A ta dva Jevrejina? Ja i Još. Ne šalim se. U svakom slučaju, molitva mi nije jača strana, ali pre nego što pomislite da sam bio malo nekulturan prema Bogu, treba još nešto da znate o mom narodu. Naša veza sa Bogom drugačija je od veze drugih ljudi s njihovim bogovima. Naravno da je bilo straha, žrtve i tako toga, ali u suštini, nismo mi došli k njemu, nego je on došao k nama. On je rekao nama da smo izabrani, on je rekao nama da će nam pomoći da se razmnožimo svud po svetu, on je rekao nama da će nam dati zemlju gde mleko i med teče. Nismo mi otišli k njemu. Nismo tražili. A pošto je on došao k nama, mišljenja smo da možemo da ga smatramo odgovornim za ono što radi i što nam se dešava. Jer zapisano je da ‘o pogodbi odlučuje onaj ko može da okrene leđa i ode’. A ako nešto naučiš čitajući Bibliju, naučiš to da je moj narod mnogo puta okrenuo leđa i otišao. Dok si trepnuo, a mi već u Vavilonu, obožavamo lažne bogove, pravimo lažne oltare ili spavamo s neprikladnim ženama. (Mada je ovo poslednje više problem muškaraca nego Jevreja.) I Bogu manje-više nije smetalo da nas baca u ropstvo ili da nas naprosto masakrira kad god to uradimo. Takav je naš odnos s Bogom. Mi smo rod rođeni.”

Ma koliko Šljagin pristup bio nekonvencionalan, on ima jednu prednost koju ostali apostoli nemaju: bio je tu dok je Isus odrastao, sve vreme uz njega i jedini zna sve ono što u ostalim jevanđeljima nije zapisano. On to i sam shvata i šokiran je nedostatkom informacija kada se prvi put susretne sa Biblijom, naročito nedostatkom informacija o sebi: „Nisam ovde da kritikujem, ali molim vas, pa on mene uopšte ne pominje! Ni jedan jedini put. Ja znam da se moji protesti kose s poniznošću koju je propovedao Jošua, ali molim vas, ja sam mu bio najbolji drug. A da ne pominjem to što ovaj Matej (ako se stvarno tako zvao) vrlo posvećeno opisuje Jošuin rodoslov sve do cara Davida, ali Jošua se rodi, tri mudraca se pojave u staji u Vitlejemu, i onda se o Jošui ne čuje ništa do njegove triesete godine. Tridesete!” (Šljaga, međutim, ne zna da je baš ovaj problem vekovima bio tema prepirki brojnih proučavalaca Biblije.)

Najveći deo romana opisuje Šljaginu i Jošuinu potragu za tri mudraca koji su se, nakon što su prisustvovali Isusovom rođenju, rastali i krenuli svako svojim putem. Dvojica prijatelja naći će svakog od njih i usput naučiti mnogo toga o raznim religijama. Ova učenja će se kasnije stopiti u religiju koju danas znamo kao hrišćanstvo. Isus i Šljaga će tako, tokom svojih putovanja, posetiti Kabul (gde će naučiti mnogo toga o otrovima i protivotrovima, ali istovremeno živeti i sa konkubinama), Kinu (gde će učiti meditaciju i filozofiju budizma, ali i sresti poslednjeg život Jetija) i Indiju (gde će se, razume se, upoznati sa hinduističkim učenjima). Ova putovanja nisu bila prosvetljenje samo za budućeg spasioca već i za Šljagu koji je, iako je konstantno zabušavao na časovima, došao do nekih spektakularnih otkrića. Na primer, da je Zemlja lopta (vrlo lepljiva, što je razlog zbog kog ne padamo s nje). Šljaga je, takođe, tvorac sarkazma i Jošina nesposobnost da prepozna ili iskoristi ovaj vid izražvanja prilično ga nervira. Jevanđelje, naravno, obuhvata i dobro poznate likove i epizode iz Isusovog života: tu su njegovi roditelji i Marija Magdalena (u romanu poznata kao Magi), ali i nekoliko Isusovih čuda poput dizanja Lazara iz mrtvih ili pretvaranja vode u vino (pretpostavljate, opisanih prilično drugačije od događaja iz kanonskih jevanđelja); i završava najpoznatijom scenom iz Isusovog života: njegovim krajem.

Roman „Jagnje” je napisan u jeku interesovanja javnosti za gnostička jevanđelja, kao što su ona po Judi ili Mariji Magdaleni i u tom smislu se može čitati kao kritika na crkvenu dogmu i cenzuru svetih tekstova. Iako je pisan kao komedija i izuzetno pitak za čitanje, roman nimalo nije naivan. Ispod svih tih komičnih i apsurdnih epizoda krije se ozbiljno preispitivanje kanona i prepirka sa hrišćanskim učenjem. Jasno je da ovakva knjiga nije za svačiji ukus i kritike javnosti (posebno vernika) bile su očekivane. Pa ipak, iako se romanu često pripisuje epitet bogohulnog, on to nije zaista. Mur je Isusa opisao kao istinskog spasioca, suštinski onakvog kakav je i prikazan u jevanđeljima, čiste duše i blage naravi, ali je pokušao da zamisli kako bi se u ovoj ulozi snašlo dete ili tinejdžer koji tek treba da otkriva svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Kako bi se božji sin, koji je ipak samo čovek, mogao nositi sa tim pritiskom. Kako je došao do svojih apostola, kako je širio svoja učenja i postao toliko popularan za tako kratko vreme. Praktično je iskoristio fikciju i komediju kako bi naglasio pitanja koja su vekovima postavljana.

Potreba za odbranom od ljudi koji bi mogli biti uvređeni njegovim romanom, očitava se u pogovoru autora gde je objasnio koliko je istorijske građe utkano u njegovu priču. Tu autor lukavo objašnjava kako, iako je godinama istraživao, nije odoleo da u roman ubaci i vekovima ukorenjenja mišljenja o pojedinim likovima i događajima za koje u istoriji nema osnova (najpoznatije je svakako ono da je Marija Magdalena bila bludnica, podatak kog u jevanđeljima prosto nema) i još jednom podvlači da mu namera nije da prekraja istoriju već jednostavno da pripoveda priče. Ova priča, kaže autor, nije napisana s namerom da se ruga ili prkosi nečijoj veri, a ako jedan humoristički roman i može da poljulja nečiju veru, zaključuje Mur, „onda mu je možda potrebno da se malo više moli.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Dibidus