Stsh's Book Corner

Home All post

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Sloboda narodu” je 30. roman u serijalu o Disksvetu i prvi roman u serijalu o Tifani Bolan.

Gospođica Prodornija Čarla je naišla na neobičan podatak tokom jedne od svojih seansi istraživanja univerzuma. Izgleda da je došlo do nekakvog preklapanja svetova. To je vrlo zabrinjavajuće, gotovo nemoguće. Kao i činjenica da tamo izgleda postoji i neka veštica. To je posebno nemoguće. Jer tamo vlada kreda a kreda je jedva čvršća od gline, a to nikako nije pogodno tlo za uzgajanje veštica. Ali njeni laktovi nikad ne greše i zato mora da vidi o čemu se tu radi.

Tamo je Kreda – dolina opasana planinama, ispunjena meketom ovaca. U njoj živi Tifani Bolan, sasvim obična devojčica običnog lica: ,,Nekakvom posmatraču – koji je možda gleda u tacni crne vode, na primer – glava bi možda izgledala malčice prevelika u odnosu na ostatak nje, ali možda će Tifani odrasti, pa će se to uskladiti. Gospođica Čarla prosto ne može da veruje svom unutrašnjem oku. Veštica u tim godinama? To nije moguće jer nije imala nikoga ko bi je obučio. Uostalom, na kredi prosto ne rastu veštice. A ipak, upravo je prisustvovala njenom susretu sa Nak Makfiglom – strahom i treperom vilinskih rasa! Mora pripaziti na to dete.

Običnim smrtnicima koji nisu upoznati sa slojevitim življem Disksveta, ime Nak Makfigl ne znači mnogo. A i kada ih vidite onako sićušne, plave kože i riđe kose, verovatno ne biste pomislili da ih se treba plašiti. Ali Nak Makfiglovi nisu slatki, mali kućni patuljci, naprotiv. Oni su pikstiji, a sami sebe nazivaju Slobodnim narodom. To su pobunjenici. Protiv svih i protiv svega. A iz nekog razloga su se priklonili maloj devojčici sa krede.

Putovanje Tifani Bolan se može vrlo kratko sumirati: odrasla je u delu zemlje koje nije blagonaklono gledalo na veštice (takav stav je možda odgovorniji za nedostatak veštica u tom delu sveta od mekanog tla). Jednog dana je prisustvovala sceni u kojoj su starici, za koju su mislili da je veštica, spalili kuću. To joj se nije dopalo. Ili, rečima gospođice Čarle: ,,Čuje da je starica umrla jer su ovi kreteni mislili da je veštica, pa ona sama odluči da postane veštica da oni to ne bi opet pokušali. Čudovište nahrupi iz njene reke, a ona ga tresne tiganjem! Jesi li čula nekad onu izreku ‘zemlja nađe sebi vešticu’? To se ovde desilo, kladila bih se u to.”

Pojavljivanje čudovišta iz reke je samo uvod u dugu Tifaninu priču. Kada joj nestane brat i odluči da ga vrati (iako ga ne voli preterano, ali ipak joj je brat a i ovakve, avanturističke priče moraju imati nekakav motiv) i kada se pojavi mali, nervozni stvorovi koje će, onako neiskusna, pobrkati s kućnim patuljcima i dati im mleka, Tifani će krenuti na opasno putovanje kako bi pokušala da izbalansira haos koji je nastao u svetu. Nak Makfiglovima je potreban neko (po mogućstvu ,,veštičara”) za borbu protiv nekoga koga zovu Kraljiče, a njoj je potreban neko da joj pomogne da pronađe brata. Kosmos se ponekad prosto sam pobrine da se pojedine snage udruže u rešavanju njegovih zagonetki.

Naravno, Tifani pojma nema šta je na tom putu čeka, što nije ni čudno jer je brbljanje malih plavih ponekad zaista teško razumeti. Zato je tu gospođica Čarla da joj makar malo pomogne da razume sos u kom se našla. Za skromnu cenu od nekoliko kokošjih jaja, Tifani će naučiti lekciju koju dugo neće zaboraviti i dobiti krastaču koja govori da je prati na opasnom putovanju.

,,Znaš li šta će sad da se pojavi? Svi oni stvorovi zaključani u starim pričama. Svi razlozi zašto se ne skreće s puta, zašto se ne otvaraju zabranjena vrata ili ne izgovara neka određena reč i ne prosipa so. Sve one priče od kojih deca dobijaju noćne more. Sva čudovišta koja se kriju ispod najvećeg kreveta na svetu. Tamo negde, sve priče su stvarne is vi snovi se ostvaruju. I ostvariće se ovde ako ih neko ne spreči.”

A ko je bolji kandidat za to od devetogodišnje devojčice s tiganjem u pratnji Slobodnog naroda?

,,Sloboda narodu” je roman za mlade čitaoce, ali to ne znači da je neozbiljan. Pračet je verovao da je najbolji način za podučavanje dece da ,,nešto stavite tik van njihovog domašaja i pustite ih da se pomuče kako bi ga dohvatili”. Tifani Bolan je inteligentna i sposobna junakinja, ali Pračet ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je ona ipak samo dete. Standardno komične scene na koje smo navikli u romanima o Disksvetu osenčene su mračnim, realnim slikama. Putovanje Tifani Bolan je put emancipacije i učenja, ali i put mirenja s gubitkom dragih osoba. Naravno, izuzetno je važno što je autor ovakav zadatak poverio baš devojčici i nije slučajno što su sve ,,vodeće pozicije” u ovoj knjizi date ženama: tu su mudre veštice koje brinu o očuvanju balansa, za razliku od čarobnjaka koji u obično zauzeti planiranjem gozbe (ne mogu da odolim a da malo ne spojlujem, u knjizi se pojavljuju i Baka Vedervaks i Nana Og, na kratko doduše, ali ipak!), tu je zla kraljica koja vlada drugom stranom, pa čak i plavi, drski slobodnjaci žive u uređenju koje odlikuje matrijarhat i kojim vlada kelda kojoj služe. I naravno, herojska figura kojoj je dodeljen zadatak da stvari postavi na svoje mesto – u telu neustrašive devojčice i njena misteriozna baka koja je, ispostaviće se, mnogo više od žene koja je odlično razumela ovce.

,,Sloboda narodu” je, prema tome, važna knjiga za devojčice koje rastu u svetu koji ih i dalje, na ovaj ili onaj način, ubeđuje da nešto ne mogu. Tifani Bolan je dokaz da mogu sve, uprkos tome što su male, što niko ne veruje da su sposobne, čak i uprkos tome što dolaze sa krede. Potrebno je samo da budu hrabre, uporne i dobronamerne a kosmos će već postarati za detalje.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna

Grejem Simsion je australijski pisac i scenarista. Prvi roman, The Rosie Project, napisao je 2012. godine. Roman je postao svetski bestseler, preveden na više od 30 jezika, prodat u nekoliko miliona primeraka širom sveta i nagrađen brojnim priznanjima. Dve godine kasnije, Simsion piše nastavak priče The Rosie Effect, a nakon dva samostalna romana i završnicu trilogije The Rosie Result. Pored romana, Simsion piše i kratke priče, scenarije i stručne knjige. Živi i radi u Melburnu.

The Rosie Project (Ljubavi, pronađi me) priča je o Donu Tilmanu, profesoru genetike koji, uprkos uspešnoj karijeri, nema mnogo sreće u ljubavi. Naime, ni socijalizacija mu baš ne ide od ruke. U životu je imao svega nekoliko prijatelja a taj, ionako uzak krug, sveo se na kolegu Džina i njegovu suprugu Klodiju. Ipak, Don zalazi u godine kada je krajnje vreme da upozna nekoga s kim će provesti život i zato rešava da ozbiljno pristupi tom zadatku. Na scenu stupa Projekat Supruga.

Već na prvim stranicama shvatamo da Don nije sasvim običan lik iz romana. Njegov život je personifikacija eksel tabele: izuzetno je organizovan, svaki dan mu je isplaniran do tančina, i svako remećenje unapred zacrtanog plana blago ga izbacuje iz koloseka. Zbog toga ne treba da čudi što će predavanje o Aspergerovom sindromu, koje će održati umesto Džina, napraviti neverovatnu pometnju u rasporedu. Naime, to vreme je zakazano za čišćenje kupatila a u Donovoj glavi ovakva situacija predstavlja gotovo nepremostiv problem.

Grejem Simsion ne bira predmet predavanja slučajno. Već nakon uvodnog obraćanja tokom predavanja jasno je da se Don Tilman savršeno uklapa u profil osobe koja ima Aspergerov sindrom, ali kao i većina odraslih osoba sa ovim sindromom, toga uopšte nije svestan. Aspergerov sindrom jedan je od retkih poremećaja iz autističkog spektra koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj interakciji i komunikaciji i ograničenim interesovanjima i aktivnostima. Pored sklonosti ka rutini i preokupacije tačno određenom temom, odlikuje ga i nedostatak empatije. Don Tilman ima sve navedene osobine, ali u tome ne vidi neki veći problem. Naprotiv, on najčešće smatra da problem leži u drugom. Čak i kada se bude spremao za predavanje o Aspergeru, zauzeće izuzetno odbrambeni stav prema sindromu: ,,Naravno, knjige i naučni radovi opisali su simptome Aspergerovog sindroma i ja sam došao do provizornog zaključka da su većina simptoma jednostavno varijacije ljudskih moždanih funkcija koje su neprimereno zavedene kao medicinski poremećaji jer nisu odgovarale društvenim normama – prihvatljivim društvenim normama – koje prikazuju najčešće ljudske konfiguracije, a ne čitav moguć spektar”. Ako pitate profesora Tilmana, ovaj sindrom bi se mogao okarakterisati i kao moguća genetska prednost – odlikuju ga veština organizacije, koncentracije, visok stepen racionalnosti i nedostatak emocija (koje, po njegovom mišljenju, iako samo prouzrokuju probleme).

Sve navedene osobine, koje poseduje i sam Don, poslužiće mu u pronalasku savršene supruge. Ovog puta neće se uzdati u pomoć prijatelja čiji se pristup temelji na tradicionalnom odlasku na sastanke (Don ga je odbacio jer smatra da ,,verovatnoća uspeha ne opravdava uloženi trud i negativna iskustva"). Na pamet mu pada mnogo bolje, efikasnije rešenje u pronalasku savršenog kandidata za partnerku: upitnik.

,,Upitnik! Vrlo očigledno rešenje. Napravljen za tačno određenu svrhu, naučno validan instrument, koji je trenutno najbolji način da se odstrane sve one žene na koje ne vredi traćiti vreme, žene koje su neorganizovane, sklone diskriminaciji sladoleda, koje se žale na vizuelno uznemiravanje, gledaju u kristalnu kuglu, čitaju horoskop, opterećuju se modom, žene koje su religiozni fanatici, veganke, fanatične ljubiteljke sporta, kreacionistkinje, pušačice, naučno nepismene, homeopate, i da na kraju ostane potencijalno savršena partnerka, ili, što je realnije, kraća lista poželjnih kandidatkinja.”

Život, naravno, ma koliko Don odbijao to da prihvati, ne može da se smesti u tabelu i potpuno isplanira. I tako će u život profesora Tilmana (nakon brojnih nepodesnih kandidatkinja) ušetati Rouzi, žena koja, u teoriji, pada na svakom zadatom kriterijumu. Donovu pažnju neće isprva privući kao kandidatkinja za Projekat supruga (Rouzi je zavisna od nikotina, ne jede meso i potpuno je nepredvidiva) već kao razlog za novi, takođe uzbudljiv projekat. Naime, Rouzi traži svog biološkog oca, a ko je bolji pomoćnik u takvoj potrazi od genetičara koji ima pristup opremi za analizu DNK? Projekat Supruga, dakle, ide na kraću pauzu. Na scenu stupa Projekat Otac.

Simsionov roman prvenac je šarmantna priča o spremnosti na promene i širenju vidika. Njegov glavni junak hoda po tankoj ivici iritantnosti, ali nemoguće je ne zavoleti ga i ne navijati za par koji, u teoriji (makar ako pitamo Donov upitnik) nema nikakve šanse za sreću. Don Tilman nije u potpunosti nesvestan sebe, naprotiv, on zna da mu intimnost predstavlja problem i svestan je činjenice da je ona izuzetno važna većini ljudi. Možda ih zbog toga smatra inferiornim u odnosu na sebe, ali zna da on sam predstavlja manjinu. Don neprekidno radi na svom usavršavanju i život shvata mnogo ozbiljnije nego što je to ponekad potrebno. Zbog toga će, na primer, kako bi se infiltrirao u grupu mogućih kandidata za Projekat Otac, provesti nerazumno mnogo vremena u izučavanju pravljenja koktela i još jednom pokazati kako može da bude sve što poželi. Za učenje spontanog ponašanja i prevazilaženja unapred zacrtanih stavova i rutina ipak će mu biti potrebna mala pomoć a ispostaviće se da za takvu, životnu školu, nema boljeg pomoćnika od Rouzi.

The Rosie Project je jedna od onih knjiga koja čitaoce informiše o nedovoljno poznatim temama tako da nisu ni svesni da tokom čitanja romana nešto uče. To je topla, duhovita priča o ljudima koji, iako su malo drugačiji, zaslužuju svoje mesto na ovom svetu. Potrebno je samo da im neko pruži ruku i pomogne da naprave nekoliko prvih, nesigurnih koraka, a ako isprva izgleda da ne žele da je prihvate, ponekad je neophodno samo stisnuti malo jače.

Ocena: 4/5

Izdavač: Vulkan

Zapitate li se nekad kad će nam se život vratiti u normalu? Mislim stvarno u normalu, ne na ovo ,,novo normalno” stanje. Mislim na život bez iscrtanog gradskog prevoza, bez pleksiglasa na kasama, bez maskica, rukavica, gelova za ruke i asepsola. Mislim na noćni izlazak sa društvom ili na kafu bez bojazni da će neko da vam kine u lice, na letovanje bez testiranja i karantina. I ja se zapitam s vremena na vreme i uopšte ne mogu da zamislim tako nešto. Izgleda da sam se malo uljuljkala u ovo vanredno stanje i samoizolaciju i suprotno svim očekivanjima, sad kad je dozvoljeno švrćkanje uopšte nemam želju da se švrćkam.

Nemam baš želju ni da fotkam, otkud bajata fotka od Uskrsa

Kada je vanredno stanje stupilo na snagu, svugde se pričalo kako je to idealna šansa da se opustimo i usporimo. Ne lezi vraže, već nakon nekoliko dana pojavila se nova, opšteprihvaćena mantra kako se samo lenjivci opuštaju u vreme kada možete naučiti tri nova jezika, smršati dvadeset kilograma i časkom se upoznati s osnovnim postulatima nuklearne fizike. Odjednom su nam postale dostupne besplatne knjige i onlajn pozorišne predstave. Ako ovo vreme niste iskoristili da se kulturno uzdignete onda vam, po svemu sudeći, nema spasa. Na mene je sve to, naravno, delovalo totalno kontraproduktivno. Možda zato što nisam imala dodatnog slobodnog vremena (jer i inače radim od kuće), naprotiv, dani su mi se pretvorili u čekanje u redovima za prodavnicu i momente blagog paničenja da ću nešto zaboraviti da stavim na spisak (ili da ću zaboraviti spisak) i dok se okreneš eto policijskog časa a čim odzvoni taj čas – meni se odjednom ništa ne radi.

Tih prvih dana u martu gotovo da ništa nisam ni čitala (osim vesti, vesti, vesti, brojki brojki, brojki) pa zato nisam ni pisala post o favoritima. Ipak sam sebi naredila da blog ne sme da trpi i da kontinuitet postova mora da se održi, ma koliko me mrzelo da pišem. U aprilu sam se već malo vratila na stari tempo (što bi rekli Kami i Ceca – živ čovek se navikne na sve) pa sad dobijate izveštaj za prethodna dva meseca. Idemo hronološki, kao i uvek:

1. Svedočanstva, Margaret Atvud – Mnogo ljudi se baš, baš radovalo ovoj knjizi pa tako i ja. Otrčala sam u knjižaru čim je osvanula u prodaji i iste večeri počela da je čitam. Prvu polovinu sam preletela a onda sam odjednom izgubila interesovanje. Knjiga, naravno, nije ispunila moja očekivanja, samo je potvrdila da treba biti oprezan pri radovanju nastavcima voljenih romana. Ipak, nisam se razočarala (za razliku od mnogo ljudi koje pratim) iako mislim da je mogla biti mnogo, mnogo bolje napisana. Pisala sam o knjizi u zasebnom postu pa neću dužiti, ako vas zanimaju kompletni utisci, tekst možete pročitati OVDE.

2. Medved i slavuj, Ketrin Arden – Ah, toliko se pričalo o ovoj trilogiji kao o najdivnijim knjigama na svetu i naravno da sam poklekla i kupila je. Prvo mi je trebalo malo vremena da se naviknem na font, ali to je proteklo mnogo lakše nego što sam mislila. Nisam, međutim, mogla da se naviknem na prevod. Toliko mi je smetao stil da gotovo nisam ni mogla da se koncentrišem na radnju. Toliko da sam je ostavila nedovršenu i sumnjam da ću je ikad završiti. Obično završim knjigu, ma koliko me gnjavila, ali ovu nisam. Možda zbog cele situacije a možda i zbog toga što sam se konačno opametila i prihvatila činjenicu da na policama imam gomilu dobrih knjiga koje came čekajući i da je nefer prema njima da trošim vreme na ono što mi ne prija.

3. Uznemireni ljudi, Fredrik Bakman – Bakmanove knjige uzimam po inerciji iako mi se nijedna posle ,,Uvea” zapravo nije dopala. Ali eto, upornost se ponekad isplati. ,,Uznemireni ljudi” su se popeli na drugo mesto top liste Bakmanovih knjiga. Ako vas zanima zbog čega, pisala sam o romanu OVDE.

4. Kako napisati roman, Rendi Ingermanson – Uopšte nemam nameru da pišem roman, knjigu sam uzela da čitam iz totalno drugih razloga. Iako generalno ne verujem self-help literaturi, mislim da ponekad nije loše potražiti savet uspešnijih ljudi od sebe. Ova knjiga nije jedna od onih ,,dobro jutro lepotice” knjiga i zapravo može da bude od pomoći ljudima koji su zapeli pri pisanju romana. Već sam rekla, ali nije zgoreg da ponovim: ako želite da napišete genijalno remek-delo koje će ući u kanone, verovatno nema tog priručnika koji vam može pomoći. Ako, s druge strane, želite na dospete na vrh police najprodavanijih naslova, onda možda i može – bog zna da svetski bestseler nije sinonim za originalnost. OVDE možete pročitati na čemu se zasniva Ingermansonova metoda pahuljice i kako vam ona može pomoći da sistematizujete zbrkane misli u koherentno književno delo.

5. Kirka, Madlin Miler – Nema ni nedelju dana kako je knjiga stigla u domaće knjižare a već je krenuo raskol među knjigoljupcima. S jedne strane ljudi koji kampuju pred knjižarama da ugrabe primerak, s druge oni koji ne mogu da veruju kako su takozvani ljubitelji knjige podložni marketingu (i sad za inat neće da je pročitaju). Ja sam ovaj roman jurila još na sajmu i nisam uspela da ga nađem pa sam ga nedugo zatim poručila i eto, tek sada je stigao na red. Kao i svaka druga hajpovana knjiga na instagramu, neće mi ostati u sećanju kao najbolja knjiga na planeti ili ona koja mi promenila život, ali stvarno ne razumem tu potrebu da se mrzi baš sve što je iole popularno. Nemojte mrzeti Kirku samo zato što je mnogo ljudi voli, uopšte nije loša, naprotiv. Plus, mnogo ljudi tvrdi da je prvi roman autorke još bolji što je još jedna lepa vest. Detaljnije utiske možete pročitati OVDE.

6. Prvi, drugi, treći čovek, Mirjana Đurđević – U potrazi za štivom nad kojim ću moći da se koncetrišem, setim se Mirjane Đurđević čije mi knjige uvek prijaju. ,,Prvi, drugi, treći čovek” je jedan u nizu romana u serijalu o doktorki Harijeti, a kako sam rešila da knjige čitam redom, nisam imala izbora. Ispostavilo se, međutim, da je knjiga ipak malo komplikovanija nego što sam se nadala i moram da priznam da jedva da sam uspela da pohvatam konce. Eto, toliko mi je sve bilo teško proteklih mesec i po dana. Uživala sam u humoru i sumanutim situacijama u romanu (kao i već poznatoj činjenici da je Mirjana Đurđević blago vidovita), ali ne onoliko koliko me inače razgale njene knjige. Za to ovog puta zaista krivim vanredno stanje.

7. Kometa dolazi, Tuve Janson – Sledeća slamka u vraćanju na stari tempo čitanja bilo je, naravno, hvatanje za dečje knjige. ,,Kometa dolazi” je roman o čuvenim Muminima koji su proslavili Tuve Janson. Pročitala sam je u dahu i to je verovatno jedina priča o mogućem smaku sveta koja je u ovakvoj situaciji mogla da me zasmeje i raspilavi. Čitajte dečje knjige!

8. Ljubavi, pronađi me, Grejem Simson – ,,Ljubavi, pronađi me” (ili The Rosie Project, u originalu) jedna je od onih knjiga za kojima uporno tragam – pametan čiklit i još jedna od onih knjiga koje Vulkan nagrdi slobodnim prevodom naslova i glupavim koricama (hajde još jednom da se podsetimo situacije zvane Elenor Olifant i flamingosi). Na knjigu sam nabasala sasvim slučajno: prvo sam je primetila na instagramu kao preporuku ljudima kojima se dopadaju knjige kao što su Elenor ili Bernadeta a onda sam je pronašla na razmeni knjiga. Uopšte me ne čudi što se tamo našla (kao što me ne čudi ni što se Elenor godinama vuče po sajamskim akcijama). Sa ovakvim naslovom i koricama jednostavno privlači pogrešnu publiku i odbija onu kojoj je originalno namenjena. Uskoro vam pišem detaljne utiske o romanu, a ako slučajno nabasate na njega na nekoj od akcija, nemojte ga zaobići.

9. Sloboda narodu!, Teri Pračet – Poslednja faza projekta ,,čitaj samo ono što ti prija” logično je vodila ka Pračetu. ,,Sloboda narodu” je prvi roman o Tifani Bolan, mladoj veštici iz udaljenih delova Disksveta koje se generalno smatra neplodnim tlom za veštice. To je ujedno još jedan Pračetov iskorak u YA literaturu (kao npr. onaj sa ,,Neverovatnim Morisom”) i još jedna šansa da se susretnete sa starim dobrim vešticama Disksveta, makar na kratko. Iako nije jedan od najboljih romana koje je Pračet ikada napisao, samo zbog Bake Vedervaks i Nane Og ga svakako vredi pročitati. Uskoro vam pišem detaljnije utiske.

To je to! U martu jedva dve i po knjige, ali april već deluje poznato. A sad totalni šok: dvomesečni favorit je knjiga čije sam predstavljanje na instagramu morala da počnem disclaimer-om kako ne biste pomislili da sam totalno skrenula (sudeći po komentarima to je bio pametan potez jer ste strašno puni predrasuda i čim vidite ,,Ljubav” u naslovu odmah dignete nosić – kao i ja, uostalom). Da, mislim na The Rosie Project, knjigu koja je idealna za opuštanje a da pri tome ne osećate potpunu grižu savesti jer čitate gluposti. Retka zverka u književnom vrtu – čiklit koji makar malo odstupa od šablona. Iako je generalno poznata kao knjiga koja liči na Elenor Olifant, ne liči zaista i Elenor je mnogo bolja, ali ako želite malo da danete dušom i pritom se upoznate sa Aspergerovim sindromom, od srca vam preporučujem ovaj roman (lepa vest je da postoje i nastavci, a manje lepa da Goodreads kaže da ništa ne valjaju).

Šta ste vi čitali tokom vanrednog stanja? Pišite mi preporuke u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša (zauvek samoizolovana) Stš <3

Madlin Miler (1978) je američka književnica. Diplomirala je i magistrirala klasične nauke na univerzitetu Braun a nakon toga je radila kao predavač. Prvi roman, ,,Pesma o Ahilu” objavila je 2012. godine i za njega dobila nagradu Orindž. Nakon toga je objavila roman ,,Kirka” koji je odmah po objavljivanju postao bestseler a HBO je nedavno otkupio prava za adaptaciju knjige u mini seriju. Oba romana inspirisana su autorkinom ljubavlju prema grčkoj mitoligiji i Homerovim epovima.

,,Kirka” je roman inspirisan istoimenom junakinjom iz grčke mitologije. Kirka je široj javnosti poznata iz Homerove ,,Odiseje”, kao čarobnica koja je Odisejevu posadu pretvorila u prasiće. Iako o Kirki postoji nekoliko zapisa te se ona smatra najpoznatijom čarobniciom grčke mitologije, ona je gotovo u svakoj priči sporedan lik. Madlin Miler je tu činjenicu iskoristila kako bi od Kirke načinila protagonistkinju koja najzad dobija svoj glas.

Mnogo toga iz Kirkinog života ostaje nejasno, pa čak i njeno poreklo. Izvori se slažu da je Kirkin otac Helije, bog Sunca, ali kada je majka u pitanju dolazi do neslaganja. Najpopularnije mišljenje je, a njega koristi i Madlin Miler, da je Kirkina majka okeanida Perseida (ili Persa), ali postoje navodi da ju je rodila i Hekata (mada postoje izvesna preklapanja između ove dve junakinje). Izvori se slažu da je Kirka jedna od najmoćnijih čarobnica koje je grčka mitologija poznavala a njeno poznavanje magičnih biljaka i napitaka je poslovično. Zbog kršenja pravila i zameranja bogovima s Olimpa, Kirka je prognana na pusto ostrvo Eja (ili Ajaja) gde će provesti večnost sama, što je božanskim bićima željnim obožavanja i divljenja prestavljalo jednu od najstrašnijih kazni.

Po ugledu na mitologiju, Madlin Miler roman počinje teogonijom i tako upućuje čitaoca ne samo u rođenje glavne junakinje već i onih oko nje.

When I was born, the name for what I was did not exist.

Zvali su je nimfom, kao i sve ostale pripadnice nižih božanstava sličnim njoj, ali uskoro su shvatili da im ni po čemu nije slična. Nije bila lepa kao njene sestre i rođake, nije imala moći, niko nije uživao u njenom društvu a i glas joj je ličio na glas smrtnika i bogovima je bio neprijatan. Kirka se nikada nije osećala kao da pripada društvu u kojem je odrastala. Roditelji su bili razočarani njenom pojavom, a sestre su je ismevale. Zbog toga je navikla da bude samostalna i uglavnom sama. Kako smrtnici susrete sa njom nisu smatrali toliko neobičnim (delom i zbog boje glasa koji nije ličio na božanski), Kirka je razvila naklonost prema njima. Nije bila prvo božanstvo koje je iskazalo simpatije prema smrtnicima i dobro je znala kako je njen ujak Prometej prošao, ali to na nju nije imalo uticaja. Naprotiv, Kirka će se zaljubiti u siromašnog ribara Glauka zahvaljujući čemu će shvatiti da ima neobične moći. Znajući da se nikada neće moći udati za siromašnog smrtnika, Kirka će svoju ljubav transformisati u božanstvo i tada će krenuti sve njene nedaće. Naime, ,,novi” Glauk će biti odlično prihvaćen u visokom društvu i iskoristiće svoj položaj da sebi nađe dostojnu suprugu. Kirka to, ispostaviće se, nije već njena mnogo lepša sestra Scila. Ovakva nezahvalnost izazvaće u Kirki bes koji će, umesto na nezahvalnog Glauka, usmeriti na sestru i od nje će napraviti jedno od najpoznatijih čudovišta u grčkoj mitologiji.

Većina romana prati Kirkin samotni boravak na pustom ostrvu, njeno navikavanje na nov život, eksperimentisanje sa raznim činima i susrete sa različitim putnicima. Zanimljiv je njen razvoj iz neshvaćene nimfe u jednu od najpoznatijih čarobnica iz istorije. Kirka nije rođena sa božanskim moćima toliko snažnim da je dovoljno da pucne prstima i ostvari sve svoje želje. Naprotiv, do statusa koji je stekla stigla je dugim i napornim radom.

Let me say what sorcery is not: it is not divine power, which comes with a thought and a blink. It must be made and worked, planned and searched out, dug up, dried, chopped and ground, cooked, spoken over and sung. Even after all that, it can fail, as gods do not. If my herbs are not fresh enough, if my attention falters, if my will is weak, the draughts go stale and rancid in my hands. By rights, I should never have come to witchcraft. Gods hate all toil, it is their nature. The closest we come is weaving or smiting, but these things are skills, and there is no drudgery to them since all the parts that might be unpleasant are taken away with power. The wool is dyed not with stinking vats and stirring spoons, but with snap. There is no tedious mining, the ores leap willing from the mountain. No fingers are ever chafed, no muscles strained.

Autorka koristi gotovo sve izvore u kojima se Kirka pojavljuje u mitovima, s tim što su ovog puta ti događaji ispripovedani iz njene perspektive. Najvažnija epizoda u romanu je, međutim, ona najpoznatija o samoj Kirki – njen susret sa Odisejem. Autorka koristi priliku da poznatoj priči da sasvim drugi aspekt o kojem, u vremenu kada je mit nastao, nije bilo ni govora. Šta ako Kirka nije bezdušna, dokona čarobnica bez duše? Šta ako Odisej nije bezgrešni heroj već, baš ono što i jeste bio – čovek od krvi i mesa?

Iako je Kirka tačka koja povezuje sve mitove zahvaćene ovim romanom, ideja vodilja je malo šira i bazira se na davanju glasa vekovima nemim ženama. Tako, osim Kirkine perspektive imamo priliku da sagledamo i druge poznate situacije iz perspektive sporednih junakinja: Arijadne, Medeje, Penelope. Ova ideja nije nova i oslanja se na tradiciju ponovnog pripovedanja (,,Široko Sargaško more” u književnosti, Maleficent u kinematografiji, itd) s ciljem da se negativcima (mahom ženama) koji su u prošlosti karakterisani na osnovu stereotipa i jednodimenzionalnih arhetipa (ludila ili zla) da šansa za dublju psihološku analizu ili prosto drugu stranu priče. Ovakav vid ponovnog preispitivanja prošlosti kroz prizmu modernih stavova često kao ishod ima romantično viđenje junakinja i opravdavanje svakog mogućeg nedela, ali je važno kao vid razvejavanja maglovitog viđenja žene koje je od pamtiveka nametao patrijarhat.

Humbling women seems to me a chief pastime of poets. As if there can be no story unless we crawl and weep.

It is a common saying that women are delicate creatures, flowers, eggs, anything that may be crushed in a moment's carelessness. If I had ever believed it, I no longer did.

Madlin Miler svoj roman pripoveda u skladu sa tradicijom velikih epova. Jezik koji koristi je ritmičan, pomalo arhaičan i izuzetno melodičan. Dinamika pripovedanja, možda opet u skladu sa tradicijom, nije ravnomerno raspoređena u romanu pa tako određeni delovi nestrpljivom čitaocu mogu delovati razvučeno, a pojedini tokovi fabule, zarad cilja koji autorka želi da postigne, očekivani i predvidljivi, na momente čak i preterano prigodni. ,,Kirka” nije savršen roman, niti je remek-delo koje će baciti u zaborav tekstove kojima je inspirisan, ali je odličan način da se podsetimo da istoriju pišu pobednici i da je, po pravilu, pišu onako kako njima odgovara.

It was my first lesson. Beneath the smooth, familiar face of things is another that waits to tear the world in two.

Ocena: 4/5

Izdavač: Bloomsbury

Rendi Ingermanson (1958) je američki autor. Doktorirao je teorijsku fiziku u Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji. Napisao je nekoliko nagrađivanih romana a širom sveta je poznat kao ,,Pahuljičar”, odnosno kao tvorac metode pahuljice koja piscima širom sveta pomaže u pisanju romana. Autor je portala Advanced Fiction Writing i besplatnog mesečnog časopisa Advanced Fiction Writing E-Zine. Tvorac je programa Snowflake Pro, softverske alatke koja piscima pomaže u primenjivanju metode koja ga je proslavila.

,,Kako napisati roman” je priručnik za (buduće pisce) koji imaju želju i ideju za pisanje romana, ali nisu sasvim sigurni kako da tu ideju pretoče u delo. Ingermanson za pisanje ovog priručnika polazi od svoje metode pahuljice, dajući konkretne savete i primere kako da od početne, nejasne idejne za roman dođete do gotovog rukopisa koji ćete predati izdavačima.

Metoda pahuljice je niz koraka koji piscima sistematski, korak po korak, pomaže da se roman ,,dizajnira”. Ingermanson smatra da ,,organsko” pisanje romana u jednom dahu nije za svakoga i da većina pisaca pisanju romana mora da pristupi kao strukturi, krećući se od ,,opšteg ka pojedinačnom”. Zbog toga kao primer svoje metode uzima motiv pahuljce, objašnjavajući kako je najlakše nacrtati tu složenu strukturu. Počinje od crtanja običnog trougla, a onda briše središnju trećinu svake svake prave linije i na svaki od tri manja trougla dodaje po dve ivice dok ne dobije šestokraku zvezdu i nastavlja brisanje i docrtavanje linija sve dok ne dobije složenu pahuljicu. Isto tako bi, tvrdi autor, trebalo pristupiti pisanju romana (ukoliko se odlučite za ovu metodu), s tim što bi ,,trougao” bio kratak siže koji bi se sastojao samo od glavne priče u jednoj rečenici, a onda bi se taj siže proširio na jedan pasus, zatim na celu stranu, zatim bi likovi dobili svoje ,,lične karte”, itd.

No, pre nego što se krene sa ,,širenjem” pahuljice, treba se usredsrediti na jedno važno pitanje: ko je vaša ciljna publika, odnosno: za koga pišete ovaj roman? Prva pomisao svakog entuzijastičnog pisca bila bi: čitav svet, ali to je, naravno, pogrešan pristup. Potrebno je zamisliti konkretnu ciljnu publiku pre nego što se uopšte i počne s pisanjem. Do sada nije napisan roman koji se dopao apsolutno svakom, ma koliku literarnu vrednost imao, i bilo bi apsurdno da smatrate da ćete baš vi biti prva osoba koja će uspeti tako nešto. Zbog toga Ingermanson insistira na marketinškom planu kao prvom koraku pisanja romana, a on se sastoji od tri (odnosno četiri) koraka:

1. Izaberite ciljnu publiku koju želite da oduševite;

2. Napišite najbolju priču koju možete, težeći upravo ka toj ciljnoj publici;

3. Kad objavite priču, plasirajte se SAMO vašoj ciljnoj publici

4. Vaša ciljna publika će je ispričati ostatku sveta.

Na piscu je samo da ispuni prva tri koraka a ako je priča uspešna, četvrti će se dogoditi sam od sebe. ,,Taj četvrti korak je san svih ljudi koji se bave marketingom. Zove se ‘od usta do usta’”.

Ono što Ingermansonovu knjigu razlikuje od drugih sličnih priručnika koji se bave ovom temom jeste njegova forma. Naime, ,,Kako napisati roman” je napisan u formi romana. Priča prati Zlatokosu, sredovečnu ženu koja je od malena želela da napiše knjigu. U tome ju je sprečio život. Najpre je bila isuviše mala, onda se posvetila ,,praktičnim” studijama, a onda se udala, dobila decu i posvetila se njihovom vaspitanju. Sada je krajnje vreme da ispuni svoj san, ma koliko on bio nepraktičan. Zato je rešila da poseti nekoliko kurseva kreativnog pisanja, međutim, nijedna metoda koje su ti kursevi preporučivali nije joj odgovarala. Baš kad je bila na ivici da odustane, videla je jedan program koji joj je privukao pažnju: Kako da napišete roman kad ne podnosite sastavljanje nacrta i ne podnosite organsko pisanje. I rešila je da mu da šansu. Predavač je bio ,,mali, energični medved koji se predstavio kao Medvedić”. Grupa nije bila velika, ali tu se našlo još nekoliko likova koji imaju isti san kao Zlatokosa, kao na primer Prase koji zapravo traži pisca koji bi napisao njegovu autobiografiju, ili gospođa Habard koja želi da napiše priču o praznom kredencu. Zlatokosa, ipak, dobija najviše prostora u priči (i, budimo realni, najviše pažnje predavača što bi, iz perspektive ostalih polaznika kursa moglo da deluje malo nefer) i do završetka ove knjige uspeva da napiše roman.

Priručnik je podeljen na poglavlja koja prate korake Ingermansonove metode. U svakom poglavlju predavač predstavlja određeni korak i sa Zlatokosom radi na njegovom sprovođenju u delo. Takođe, kroz priču o polaznicima kursa i sam predstavlja predložene korake u praksi. Tako u poglavlju posvećenom likovima saznajemo više o polaznicima kursa, a u poglavljima o ,,tri katastrofe” i sami svedočimo određenim katastrofama i preokretima u priči. Osim alegorije koju nam Ingermanson daje kao indirektan primer, korake pratimo i kroz Zlatokosin istorijski roman o savezništvu i ljubavi američkog pilota i francuske udovice koji je smešten u vreme Drugog svetskog rata, a koji se iz poglavlja u poglavlje razvija u sve složeniju priču.

Kao primer je, naravno, dat prilično trivijalan roman kakvih se u svetu godišnje objavi na hiljade (neki od njih, istina, odmah po objavljivanju postanu svetski bestseleri), ali problem sa pisanjem po receptu, ma kako on uspešan bio, jeste upravo to: pisanje po unapred datom receptu. Interesantno je, međutim, da autor kroz rasprave Zlatokose i Medvedića ukazuje na to da mnogi klasici svetske književnosti mogu da se svrstaju pod ovaj kalup (konkretan primer koji je lako pamtljiv je roman ,,Gordost i predrasuda” Džejn Ostin), ali je činjenica da pojedina moderna dela iz književnog kanona (o postmoderni da i ne govorimo) nikako ne bi mogla da se ,,upahulje”. Bilo bi zanimljivo čuti šta neka od najvećih imena svetske književnosti misle o ovakvom načinu pisanja.

Prema tome, ukoliko želite da vaše ime zauvek ostane upisano u kanonu, bojim se da pahuljica to ne može da garantuje. Genije, pretpostavljam, ipak stvara sam. To, naravno, ne znači da ova metoda ne može biti početni korak ka uspešnoj književnoj karijeri, a zasigurno može biti put ka imenu zauvek ubeleženom u katalozima biblioteka. Sve zavisi čemu kao pisac stremite i kakvu priču želite da ispričate. Ukoliko imate želju da pišete a niste sigurni kako, zašto da ne, probajte, malo pomoći sa strane sigurno ne može da škodi. Možda budete imali sreće, baš kao Zlatokosa. Ja bih, doduše (a ovo kažem bez trunke cinizma) mnogo više volela da pročitam priču o praznom kredencu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Uznemireni ljudi” (2019) je najnoviji Bakmanov roman. To je priča o neuspeloj pljački nesuđenog pljačkaša koji, nakon što kao svoj cilj odabere baš bezgotovinsku banku, u panici trči do najbrže kuće koju u tom trenutku razgleda nekoliko potencijalnih kupaca. I svi oni postaju taoci osobe koja se baš i ne snalazi najbolje u takvim situacijama.

,,Ovo je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada je možda pre svega toga priča o idiotima. Mada možda nije baš samo to, uprkos svemu.”

Na scenu stupaju dva policajca, otac i sin, koji treba da reše ovaj neobični slučaj. Naime, talačka kriza je okončana, nema povređenih, ali nema ni pljačkaša. Kao da je u zemlju propao. Ovakve stvari se ne događaju često u malom švedskom gradu u kojem je priča smeštena i sve oči su uprte u ovaj slučaj. Ne bi trebalo da bude teško rešiti ga – evidentno je da pljačkaš nije profesionalac. Nije, međutim, pljačkaš problem, već svedoci. Kao da baš i ne žele da sarađuju. Među taocima-svedocima imamo zanimljivu skupinu ljudi: stariji bračni par koji se baš nameračio na stan; još jedan bračni par koji (kako prethodni bračni par voli a kaže, liči na nešto što biste videli u Stokholmu) čine dve mlade žene koje nikako da se slože oko savršenog budućeg doma za njihovu bebu; jedna simpatična starica koja ima skrivene motive za razgledanje baš tog konkretnog stana i jedna hladna, cinična žena koja evidentno nikada ne bi živela u takvoj ,,rupi”. Tu je i neki nesrećnik zaglavljen u kostimu zeca i agentkinja koja zaista ne shvata da njene igre rečima uopšte nisu smešne i domišljate. I sve njih, naravno, povezuje mnogo dublja priča od slučajnog razgledanja stana i još slučajnije talačke situacije. Tu je jedan most, idealan da se s njega skoči u smrt, tu su terapeutske seanse, odnosi sa decom i supružnicima. I kao u svim Bakmanovim delima: odnosi sa drugim ljudima, naročito sa strancima. A tu je i istina. Ljudska težnja da je sazna po svaku cenu i njena nezgodna osobina da nam se sakrije pred nosem.

,,Istina? Istina nikada nije onako komplikovana kao što mi mislimo. Samo se nadamo da je tako jer se osećamo pametnijim ako uspemo da je predvidimo. Ovo je priča o jednom mostu i o idiotima, i talačkoj krizi i razgledanju stana. Ali ovo je i ljubavna priča. U stvari, više njih.”

Ovo je prvenstveno priča o ljudima. O ljudima i predstavama koje imamo o tim ljudima. O predstavama koje ti ljudi svesno ili nesvesno igraju pred publikom. Priča o izborima koje svakodnevno pravimo. O poslovima koje biramo. O bračnim partnerima sa kojima zasnivamo porodicu. O prijateljima koje prisvajamo kao produženu ruku te porodice. O uspesima i neuspesima. Priča o razlozima koje svako od nas ima a koji neretko mogu biti nejasni drugima, čak nejasni i nama.

Bakman za ovaj roman bira mustru detektivske misterije, s tim što misterija ne leži u tome ko je pljačkaš i gde se kog đavola denuo (mada u pitanju jeste jedna vrlo zamršena zagonetka) već u tome zbog čega se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju i šta ih zaista navodi da pljačkaju banke, lažu strance o tome gde im je suprug ili idu na seanse kod psihologa iako zapravo ne žele pomoć. Kao što naslov kaže, ovo je priča o grupi uznemirenih ljudi, ali ti ljudi su bili uznemireni i pre nego što je pomahnitali pljačkaš uleteo u stan i počeo da maše pištoljem koji možda čak i nije pravi. To je priča o svetu koji nas je dresirao da budemo ono što nismo kako bismo opravdali ogromna očekivanja tog istog sveta. Paradoks leži u tome što što mi sami činimo taj svet i niko ne zna ko je zapravo postavio takva očekivanja. Začarani krug modernog doba iz kojeg, čini se, nema izlaza.

,,Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internet, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe. Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja. Ali to nije ni važno, jer smo sada naučili da zahtevamo da svaki dan mora biti poseban. Svaki dan.”

Bakmanove knjige popularne su širom sveta zbog jednostavnih poruka koje nose. To su tople, emotivne priče o sasvim običnim ljudima koji su se našli u pomalo neobičnim situacijama. On zapravo piše o onome što svi u dubini duše negde ipak znamo. Ništa nas ne košta da budemo ljubazni, da pokušamo da zaboravimo na predrasude, da se naučimo razumevanju. On vešto barata stereotipima i floskulama koje vekovima pomažu ljudima da ne polude: posle kiše ipak dođe duga, postoji svetlost na kraju tunela, itd; i propagira optimizam i veru u ljude u trenutku kada su cinizam i pesimizam poslednji modni krik.

Bakman nije pisac koji će ući u književne kanone, njegove knjige neće biti u trci za prestižne nagrade i fakat je da će svaka naredna ličiti na prethodnu do te mere da postoji bojazan da ih par godina nakon čitanja nećete ni razlikovati. Ali postoje trenuci kada su ljudima potrebne ovakve priče, mali podsetnik na već pomenute floskule koje čuvaju ljudski razum vekovima, da je sutra novi dan i da nikada ne treba gubiti nadu. A jedan od takvih trenutaka je možda baš ovaj do juče nezamislivi scenario u kakvom se danas nalazi čitav svet.

,,Možda smo se danas žurno mimoišli u gužvi i nijedno od nas nije to primetilo, a tkanina vašeg kaputa se preplela s mojom samo na tren, a zatim smo se udaljili. Ja ne znam ko ste vi.

Ali kada večeras budete stigli kući, kada se ovaj dan bude završio i noć nas obavila, dozvolite sebi da duboko udahnete. Jer uspeli smo da savladamo i ovaj.

A sutra dolazi sledeći.”

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Maks Porter (1981) je engleski pisac. Studirao je na prestižnom londonskom Institutu „Kortold”, a radi kao urednik londonske izdavačke kuće Granta and Portobello Books. Do sada je objavio dva romana. Prvi, ,,Tuga je pernato stvorenje” (Grief Is the Thing with Feathers) objavljen je 2015. i odmah ga je proslavio. Do danas je doživeo četrdeset izdanja i osvojio nekoliko nagrada. Drugi roman, ,,Leni” (Lanny) objavljen je 2019. godine i našao se u širem izboru za nagradu Buker.

,,Tuga je pernato stvorenje” je kratka priča o bolu izazvanom gubitkom voljene osobe. U naslovu originala pojavljuje se reč Grief, dakle vrlo specifična tuga, u ovom slučaju prikazana kroz prizmu udovca i njegova dva sina. I vrane – tog pernatog stvorenja koje gazi i obuzima do kraja, koja provocira i na neki čudan način deluje poput obloga i pesme koja uljuljkuje i smiruje. Naslov je preuzet iz pesme Emili Dikinson Hope Is the Thing With Feathers, kao i moto samog romana u kojem su sve imenice iz stihova zamenjene rečju Crow (vrana). Čitaocima koji su upoznati sa delom Emili Dikinson trebalo bi i pre čitanja romana da bude jasno da će ovo biti priča koja se bavi odnosom sa smrću i priča koja stilski prevazilazi konvencije, pliva u postmoderni i zalazi u dekonstrukciju.

Porterov prvenac jeste postmodernistički. U njemu se prepliću proza, drama i poezija, misli vredne zbirki citata i neartikulisano buncanje, tipografski standardni tekst i razbacani redovi po papiru. Ukratko rečeno, u knjizi vlada haos, baš kao i u glavi onog koji je obuzet žaljenjem za nekim čiji gubitak deluje nepojmljivo. U tom smislu je postmoderna idealan način da se ovakvo stanje opiše – jer haos se ne može predstaviti uređenim, konvencionalnim, sistemskim rešenjima.

Protagonista romana i centralni junak ovog dela je čovek koji je prerano izgubio ženu i ostao samohrani otac dva dečaka (čiju perspektivu takođe čitamo u knjizi). On je ujedno i pisac koji radi na knjizi o engleskom pesniku Tedu Hjuzu, tačnije analizu njegovog dela Crow, pisanog nakon smrti njegove supruge Silvije Plat. Paralela je jasna a kolizija ideja i stvarnog života očitava se u ovaploćenju Vrane koja se pojavljuje u Porterovoj knjizi kao jedan od junaka. Simbolika vrane kroz vekove se povezuje sa negativnim. Zbog boje perja, kroz način na koji se hrani. Njena pojava se u narodu tumači kao loš znak, vesnik smrti, ali mitologija poznaje i neke mnogo optimističnije veze. Vrana je tako i simbol novog početka, promene i majčinske ljubavi. Njena uloga u prevazilaženju smrti supruge i majke junaka Porterovog dela očitava se u svim navedenim simbolima.

Vrana se pojavljuje na samom početku, kod dečaka vrlo suptilno (ali ipak uznemirujuće) kao crno pero na jastuku. Kod oca manje suptilno, zaglušujuće, opet kao apstraktna gomila perja koja ga načisto obuzima, dan nakon što mu je supruga umrla: I opened my eyes and it was still dark and everything was crackling, rustling. Feathers. There was a rich smell of decay, a sweet furry stink of just-beyond-edible food, and moss, and leather, and yeast. Feathers between my fingers, in my eyes, in my mouth, beneath me a feathery hammock lifting me up a foot above the tiled floor.

Ta gomila perja je tu da pomogne da se prebrodi kriza. Vrana kaže: I won’t leave until you don’t need me anymore. Ona je naporna, dosadna, nevaspitana, bezobzirna. Ali tu je da pomogne.

Put me down, I said.

Not until you say hello.

Put. Me. Down, I croaked, and my piss warmed the cradle of his wing.

You’re frightened. Just say hello.

Hello.

Say it properly.

Vrana postepeno prevladava knjigom i uvlači se u svaku poru junaka. Uvek je tu, nemoguće je otresti je se. Lebdi u svakoj misli junaka i iritira, iritira, iritira. Čitalac dobija i njenu stranu priče koja je često neartikulisana, prekinuta krikovima, besmislicama, neobuzdana, haotična, ali ipak prijemčiva, mudra i poznata. Ovi delovi mogu biti teški za čitanje i kao takvi čine suštinu Porterovog dela: činjenicu koliko je teško pisati o ovakvom bolu jer takav bol jeste neobuzdan, težak za podnošenje, kontadiktoran, i osećaj koji budi nema nikakve veze sa smislom.

Soft.

Slight.

Like light, like a child’s foot talcum-dusted and kissed, like stroke-reversing suede, like dust, like pins and needles, like a curse, like seeds, like everything grained, plaited, linked, or numbered, like everything nature-made and violent and quiet.

It is all completely missing. Nothing patient now.

Ali dan za danom prolazi i disanje odjednom ne predstavlja napor. Male stvari preuzimaju primat, ali male stvari najviše i bole. Stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, stvari koje ni ne znamo koliko nam znače dok ne nestanu. I ma koliko Porterova knjiga na trenutke bila teška, zavisno od senzibiliteta čitaoca, možda i nepodnošljivo, ona je izuzetno romantična, blaga i naprosto lepa. Ako vam izmami suze, to neće biti zbog šoka, potresnih scena (takozvane tear-jerker scene) već zbog malih, intimnih, čistih momenata, kao:

She won’t ever use (make-up, turmeric, hairbrush, thesaurus).

She will never finish (Patricia Highsmith novel, peanut butter, lip balm).

And I will never shop for green Virago Classics for her birthday.

I will stop finding her hairs.

I will stop hearing her breathing.

Ali dan za danom prolazi i disanje postaje nesvesna radnja. Vrana odlazi baš kada njeno prisustvo postaje stvar navike. To, naravno, ne znači da je gotovo za žaljenjem. Taj proces, izgleda, nema rok trajanja – samo se menja po strukturi – od pernatog stvorenja koje ispunjava svaku poru bića postaje lagano perce koje se njiše na vetru, uvek u vazduhu.

MAN I would be done grieving?

BIRD No, not at all. You were done being hopeless. Grieving is something you’re still doing, and something you don’t need a crow for.

MAN I agree. It changes all the time.

BIRD Grief?

MAN Yes

BIRD It is everything. It is the fabric of selfhood and beautifully chaotic.

I takva je upravo i Porterova knjiga. Prelepo haotična. Ne morate izgubiti nekoga da biste je razumeli, ali je verovatno potrebno da ste bar jednom iskusili kamenu tugu. Ne morate voleti i razumeti postmodernu da biste voleli i razumeli ovu knjigu i da biste shvatili kako jedino postmoderna uz svu svoju haotičnost jeste jedini način za iskazivanje emocija koje se ne mogu zarobiti u konvenciju i smisao. Čitajte Maksa Portera. Nema mnogo pisaca koji na ovako lep način mogu da opišu nešto toliko strašno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Faber and Faber