Stsh's Book Corner

Home All post

Rendi Ingermanson (1958) je američki autor. Doktorirao je teorijsku fiziku u Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji. Napisao je nekoliko nagrađivanih romana a širom sveta je poznat kao ,,Pahuljičar”, odnosno kao tvorac metode pahuljice koja piscima širom sveta pomaže u pisanju romana. Autor je portala Advanced Fiction Writing i besplatnog mesečnog časopisa Advanced Fiction Writing E-Zine. Tvorac je programa Snowflake Pro, softverske alatke koja piscima pomaže u primenjivanju metode koja ga je proslavila.

,,Kako napisati roman” je priručnik za (buduće pisce) koji imaju želju i ideju za pisanje romana, ali nisu sasvim sigurni kako da tu ideju pretoče u delo. Ingermanson za pisanje ovog priručnika polazi od svoje metode pahuljice, dajući konkretne savete i primere kako da od početne, nejasne idejne za roman dođete do gotovog rukopisa koji ćete predati izdavačima.

Metoda pahuljice je niz koraka koji piscima sistematski, korak po korak, pomaže da se roman ,,dizajnira”. Ingermanson smatra da ,,organsko” pisanje romana u jednom dahu nije za svakoga i da većina pisaca pisanju romana mora da pristupi kao strukturi, krećući se od ,,opšteg ka pojedinačnom”. Zbog toga kao primer svoje metode uzima motiv pahuljce, objašnjavajući kako je najlakše nacrtati tu složenu strukturu. Počinje od crtanja običnog trougla, a onda briše središnju trećinu svake svake prave linije i na svaki od tri manja trougla dodaje po dve ivice dok ne dobije šestokraku zvezdu i nastavlja brisanje i docrtavanje linija sve dok ne dobije složenu pahuljicu. Isto tako bi, tvrdi autor, trebalo pristupiti pisanju romana (ukoliko se odlučite za ovu metodu), s tim što bi ,,trougao” bio kratak siže koji bi se sastojao samo od glavne priče u jednoj rečenici, a onda bi se taj siže proširio na jedan pasus, zatim na celu stranu, zatim bi likovi dobili svoje ,,lične karte”, itd.

No, pre nego što se krene sa ,,širenjem” pahuljice, treba se usredsrediti na jedno važno pitanje: ko je vaša ciljna publika, odnosno: za koga pišete ovaj roman? Prva pomisao svakog entuzijastičnog pisca bila bi: čitav svet, ali to je, naravno, pogrešan pristup. Potrebno je zamisliti konkretnu ciljnu publiku pre nego što se uopšte i počne s pisanjem. Do sada nije napisan roman koji se dopao apsolutno svakom, ma koliku literarnu vrednost imao, i bilo bi apsurdno da smatrate da ćete baš vi biti prva osoba koja će uspeti tako nešto. Zbog toga Ingermanson insistira na marketinškom planu kao prvom koraku pisanja romana, a on se sastoji od tri (odnosno četiri) koraka:

1. Izaberite ciljnu publiku koju želite da oduševite;

2. Napišite najbolju priču koju možete, težeći upravo ka toj ciljnoj publici;

3. Kad objavite priču, plasirajte se SAMO vašoj ciljnoj publici

4. Vaša ciljna publika će je ispričati ostatku sveta.

Na piscu je samo da ispuni prva tri koraka a ako je priča uspešna, četvrti će se dogoditi sam od sebe. ,,Taj četvrti korak je san svih ljudi koji se bave marketingom. Zove se ‘od usta do usta’”.

Ono što Ingermansonovu knjigu razlikuje od drugih sličnih priručnika koji se bave ovom temom jeste njegova forma. Naime, ,,Kako napisati roman” je napisan u formi romana. Priča prati Zlatokosu, sredovečnu ženu koja je od malena želela da napiše knjigu. U tome ju je sprečio život. Najpre je bila isuviše mala, onda se posvetila ,,praktičnim” studijama, a onda se udala, dobila decu i posvetila se njihovom vaspitanju. Sada je krajnje vreme da ispuni svoj san, ma koliko on bio nepraktičan. Zato je rešila da poseti nekoliko kurseva kreativnog pisanja, međutim, nijedna metoda koje su ti kursevi preporučivali nije joj odgovarala. Baš kad je bila na ivici da odustane, videla je jedan program koji joj je privukao pažnju: Kako da napišete roman kad ne podnosite sastavljanje nacrta i ne podnosite organsko pisanje. I rešila je da mu da šansu. Predavač je bio ,,mali, energični medved koji se predstavio kao Medvedić”. Grupa nije bila velika, ali tu se našlo još nekoliko likova koji imaju isti san kao Zlatokosa, kao na primer Prase koji zapravo traži pisca koji bi napisao njegovu autobiografiju, ili gospođa Habard koja želi da napiše priču o praznom kredencu. Zlatokosa, ipak, dobija najviše prostora u priči (i, budimo realni, najviše pažnje predavača što bi, iz perspektive ostalih polaznika kursa moglo da deluje malo nefer) i do završetka ove knjige uspeva da napiše roman.

Priručnik je podeljen na poglavlja koja prate korake Ingermansonove metode. U svakom poglavlju predavač predstavlja određeni korak i sa Zlatokosom radi na njegovom sprovođenju u delo. Takođe, kroz priču o polaznicima kursa i sam predstavlja predložene korake u praksi. Tako u poglavlju posvećenom likovima saznajemo više o polaznicima kursa, a u poglavljima o ,,tri katastrofe” i sami svedočimo određenim katastrofama i preokretima u priči. Osim alegorije koju nam Ingermanson daje kao indirektan primer, korake pratimo i kroz Zlatokosin istorijski roman o savezništvu i ljubavi američkog pilota i francuske udovice koji je smešten u vreme Drugog svetskog rata, a koji se iz poglavlja u poglavlje razvija u sve složeniju priču.

Kao primer je, naravno, dat prilično trivijalan roman kakvih se u svetu godišnje objavi na hiljade (neki od njih, istina, odmah po objavljivanju postanu svetski bestseleri), ali problem sa pisanjem po receptu, ma kako on uspešan bio, jeste upravo to: pisanje po unapred datom receptu. Interesantno je, međutim, da autor kroz rasprave Zlatokose i Medvedića ukazuje na to da mnogi klasici svetske književnosti mogu da se svrstaju pod ovaj kalup (konkretan primer koji je lako pamtljiv je roman ,,Gordost i predrasuda” Džejn Ostin), ali je činjenica da pojedina moderna dela iz književnog kanona (o postmoderni da i ne govorimo) nikako ne bi mogla da se ,,upahulje”. Bilo bi zanimljivo čuti šta neka od najvećih imena svetske književnosti misle o ovakvom načinu pisanja.

Prema tome, ukoliko želite da vaše ime zauvek ostane upisano u kanonu, bojim se da pahuljica to ne može da garantuje. Genije, pretpostavljam, ipak stvara sam. To, naravno, ne znači da ova metoda ne može biti početni korak ka uspešnoj književnoj karijeri, a zasigurno može biti put ka imenu zauvek ubeleženom u katalozima biblioteka. Sve zavisi čemu kao pisac stremite i kakvu priču želite da ispričate. Ukoliko imate želju da pišete a niste sigurni kako, zašto da ne, probajte, malo pomoći sa strane sigurno ne može da škodi. Možda budete imali sreće, baš kao Zlatokosa. Ja bih, doduše (a ovo kažem bez trunke cinizma) mnogo više volela da pročitam priču o praznom kredencu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Uznemireni ljudi” (2019) je najnoviji Bakmanov roman. To je priča o neuspeloj pljački nesuđenog pljačkaša koji, nakon što kao svoj cilj odabere baš bezgotovinsku banku, u panici trči do najbrže kuće koju u tom trenutku razgleda nekoliko potencijalnih kupaca. I svi oni postaju taoci osobe koja se baš i ne snalazi najbolje u takvim situacijama.

,,Ovo je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada je možda pre svega toga priča o idiotima. Mada možda nije baš samo to, uprkos svemu.”

Na scenu stupaju dva policajca, otac i sin, koji treba da reše ovaj neobični slučaj. Naime, talačka kriza je okončana, nema povređenih, ali nema ni pljačkaša. Kao da je u zemlju propao. Ovakve stvari se ne događaju često u malom švedskom gradu u kojem je priča smeštena i sve oči su uprte u ovaj slučaj. Ne bi trebalo da bude teško rešiti ga – evidentno je da pljačkaš nije profesionalac. Nije, međutim, pljačkaš problem, već svedoci. Kao da baš i ne žele da sarađuju. Među taocima-svedocima imamo zanimljivu skupinu ljudi: stariji bračni par koji se baš nameračio na stan; još jedan bračni par koji (kako prethodni bračni par voli a kaže, liči na nešto što biste videli u Stokholmu) čine dve mlade žene koje nikako da se slože oko savršenog budućeg doma za njihovu bebu; jedna simpatična starica koja ima skrivene motive za razgledanje baš tog konkretnog stana i jedna hladna, cinična žena koja evidentno nikada ne bi živela u takvoj ,,rupi”. Tu je i neki nesrećnik zaglavljen u kostimu zeca i agentkinja koja zaista ne shvata da njene igre rečima uopšte nisu smešne i domišljate. I sve njih, naravno, povezuje mnogo dublja priča od slučajnog razgledanja stana i još slučajnije talačke situacije. Tu je jedan most, idealan da se s njega skoči u smrt, tu su terapeutske seanse, odnosi sa decom i supružnicima. I kao u svim Bakmanovim delima: odnosi sa drugim ljudima, naročito sa strancima. A tu je i istina. Ljudska težnja da je sazna po svaku cenu i njena nezgodna osobina da nam se sakrije pred nosem.

,,Istina? Istina nikada nije onako komplikovana kao što mi mislimo. Samo se nadamo da je tako jer se osećamo pametnijim ako uspemo da je predvidimo. Ovo je priča o jednom mostu i o idiotima, i talačkoj krizi i razgledanju stana. Ali ovo je i ljubavna priča. U stvari, više njih.”

Ovo je prvenstveno priča o ljudima. O ljudima i predstavama koje imamo o tim ljudima. O predstavama koje ti ljudi svesno ili nesvesno igraju pred publikom. Priča o izborima koje svakodnevno pravimo. O poslovima koje biramo. O bračnim partnerima sa kojima zasnivamo porodicu. O prijateljima koje prisvajamo kao produženu ruku te porodice. O uspesima i neuspesima. Priča o razlozima koje svako od nas ima a koji neretko mogu biti nejasni drugima, čak nejasni i nama.

Bakman za ovaj roman bira mustru detektivske misterije, s tim što misterija ne leži u tome ko je pljačkaš i gde se kog đavola denuo (mada u pitanju jeste jedna vrlo zamršena zagonetka) već u tome zbog čega se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju i šta ih zaista navodi da pljačkaju banke, lažu strance o tome gde im je suprug ili idu na seanse kod psihologa iako zapravo ne žele pomoć. Kao što naslov kaže, ovo je priča o grupi uznemirenih ljudi, ali ti ljudi su bili uznemireni i pre nego što je pomahnitali pljačkaš uleteo u stan i počeo da maše pištoljem koji možda čak i nije pravi. To je priča o svetu koji nas je dresirao da budemo ono što nismo kako bismo opravdali ogromna očekivanja tog istog sveta. Paradoks leži u tome što što mi sami činimo taj svet i niko ne zna ko je zapravo postavio takva očekivanja. Začarani krug modernog doba iz kojeg, čini se, nema izlaza.

,,Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internet, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe. Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja. Ali to nije ni važno, jer smo sada naučili da zahtevamo da svaki dan mora biti poseban. Svaki dan.”

Bakmanove knjige popularne su širom sveta zbog jednostavnih poruka koje nose. To su tople, emotivne priče o sasvim običnim ljudima koji su se našli u pomalo neobičnim situacijama. On zapravo piše o onome što svi u dubini duše negde ipak znamo. Ništa nas ne košta da budemo ljubazni, da pokušamo da zaboravimo na predrasude, da se naučimo razumevanju. On vešto barata stereotipima i floskulama koje vekovima pomažu ljudima da ne polude: posle kiše ipak dođe duga, postoji svetlost na kraju tunela, itd; i propagira optimizam i veru u ljude u trenutku kada su cinizam i pesimizam poslednji modni krik.

Bakman nije pisac koji će ući u književne kanone, njegove knjige neće biti u trci za prestižne nagrade i fakat je da će svaka naredna ličiti na prethodnu do te mere da postoji bojazan da ih par godina nakon čitanja nećete ni razlikovati. Ali postoje trenuci kada su ljudima potrebne ovakve priče, mali podsetnik na već pomenute floskule koje čuvaju ljudski razum vekovima, da je sutra novi dan i da nikada ne treba gubiti nadu. A jedan od takvih trenutaka je možda baš ovaj do juče nezamislivi scenario u kakvom se danas nalazi čitav svet.

,,Možda smo se danas žurno mimoišli u gužvi i nijedno od nas nije to primetilo, a tkanina vašeg kaputa se preplela s mojom samo na tren, a zatim smo se udaljili. Ja ne znam ko ste vi.

Ali kada večeras budete stigli kući, kada se ovaj dan bude završio i noć nas obavila, dozvolite sebi da duboko udahnete. Jer uspeli smo da savladamo i ovaj.

A sutra dolazi sledeći.”

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Maks Porter (1981) je engleski pisac. Studirao je na prestižnom londonskom Institutu „Kortold”, a radi kao urednik londonske izdavačke kuće Granta and Portobello Books. Do sada je objavio dva romana. Prvi, ,,Tuga je pernato stvorenje” (Grief Is the Thing with Feathers) objavljen je 2015. i odmah ga je proslavio. Do danas je doživeo četrdeset izdanja i osvojio nekoliko nagrada. Drugi roman, ,,Leni” (Lanny) objavljen je 2019. godine i našao se u širem izboru za nagradu Buker.

,,Tuga je pernato stvorenje” je kratka priča o bolu izazvanom gubitkom voljene osobe. U naslovu originala pojavljuje se reč Grief, dakle vrlo specifična tuga, u ovom slučaju prikazana kroz prizmu udovca i njegova dva sina. I vrane – tog pernatog stvorenja koje gazi i obuzima do kraja, koja provocira i na neki čudan način deluje poput obloga i pesme koja uljuljkuje i smiruje. Naslov je preuzet iz pesme Emili Dikinson Hope Is the Thing With Feathers, kao i moto samog romana u kojem su sve imenice iz stihova zamenjene rečju Crow (vrana). Čitaocima koji su upoznati sa delom Emili Dikinson trebalo bi i pre čitanja romana da bude jasno da će ovo biti priča koja se bavi odnosom sa smrću i priča koja stilski prevazilazi konvencije, pliva u postmoderni i zalazi u dekonstrukciju.

Porterov prvenac jeste postmodernistički. U njemu se prepliću proza, drama i poezija, misli vredne zbirki citata i neartikulisano buncanje, tipografski standardni tekst i razbacani redovi po papiru. Ukratko rečeno, u knjizi vlada haos, baš kao i u glavi onog koji je obuzet žaljenjem za nekim čiji gubitak deluje nepojmljivo. U tom smislu je postmoderna idealan način da se ovakvo stanje opiše – jer haos se ne može predstaviti uređenim, konvencionalnim, sistemskim rešenjima.

Protagonista romana i centralni junak ovog dela je čovek koji je prerano izgubio ženu i ostao samohrani otac dva dečaka (čiju perspektivu takođe čitamo u knjizi). On je ujedno i pisac koji radi na knjizi o engleskom pesniku Tedu Hjuzu, tačnije analizu njegovog dela Crow, pisanog nakon smrti njegove supruge Silvije Plat. Paralela je jasna a kolizija ideja i stvarnog života očitava se u ovaploćenju Vrane koja se pojavljuje u Porterovoj knjizi kao jedan od junaka. Simbolika vrane kroz vekove se povezuje sa negativnim. Zbog boje perja, kroz način na koji se hrani. Njena pojava se u narodu tumači kao loš znak, vesnik smrti, ali mitologija poznaje i neke mnogo optimističnije veze. Vrana je tako i simbol novog početka, promene i majčinske ljubavi. Njena uloga u prevazilaženju smrti supruge i majke junaka Porterovog dela očitava se u svim navedenim simbolima.

Vrana se pojavljuje na samom početku, kod dečaka vrlo suptilno (ali ipak uznemirujuće) kao crno pero na jastuku. Kod oca manje suptilno, zaglušujuće, opet kao apstraktna gomila perja koja ga načisto obuzima, dan nakon što mu je supruga umrla: I opened my eyes and it was still dark and everything was crackling, rustling. Feathers. There was a rich smell of decay, a sweet furry stink of just-beyond-edible food, and moss, and leather, and yeast. Feathers between my fingers, in my eyes, in my mouth, beneath me a feathery hammock lifting me up a foot above the tiled floor.

Ta gomila perja je tu da pomogne da se prebrodi kriza. Vrana kaže: I won’t leave until you don’t need me anymore. Ona je naporna, dosadna, nevaspitana, bezobzirna. Ali tu je da pomogne.

Put me down, I said.

Not until you say hello.

Put. Me. Down, I croaked, and my piss warmed the cradle of his wing.

You’re frightened. Just say hello.

Hello.

Say it properly.

Vrana postepeno prevladava knjigom i uvlači se u svaku poru junaka. Uvek je tu, nemoguće je otresti je se. Lebdi u svakoj misli junaka i iritira, iritira, iritira. Čitalac dobija i njenu stranu priče koja je često neartikulisana, prekinuta krikovima, besmislicama, neobuzdana, haotična, ali ipak prijemčiva, mudra i poznata. Ovi delovi mogu biti teški za čitanje i kao takvi čine suštinu Porterovog dela: činjenicu koliko je teško pisati o ovakvom bolu jer takav bol jeste neobuzdan, težak za podnošenje, kontadiktoran, i osećaj koji budi nema nikakve veze sa smislom.

Soft.

Slight.

Like light, like a child’s foot talcum-dusted and kissed, like stroke-reversing suede, like dust, like pins and needles, like a curse, like seeds, like everything grained, plaited, linked, or numbered, like everything nature-made and violent and quiet.

It is all completely missing. Nothing patient now.

Ali dan za danom prolazi i disanje odjednom ne predstavlja napor. Male stvari preuzimaju primat, ali male stvari najviše i bole. Stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, stvari koje ni ne znamo koliko nam znače dok ne nestanu. I ma koliko Porterova knjiga na trenutke bila teška, zavisno od senzibiliteta čitaoca, možda i nepodnošljivo, ona je izuzetno romantična, blaga i naprosto lepa. Ako vam izmami suze, to neće biti zbog šoka, potresnih scena (takozvane tear-jerker scene) već zbog malih, intimnih, čistih momenata, kao:

She won’t ever use (make-up, turmeric, hairbrush, thesaurus).

She will never finish (Patricia Highsmith novel, peanut butter, lip balm).

And I will never shop for green Virago Classics for her birthday.

I will stop finding her hairs.

I will stop hearing her breathing.

Ali dan za danom prolazi i disanje postaje nesvesna radnja. Vrana odlazi baš kada njeno prisustvo postaje stvar navike. To, naravno, ne znači da je gotovo za žaljenjem. Taj proces, izgleda, nema rok trajanja – samo se menja po strukturi – od pernatog stvorenja koje ispunjava svaku poru bića postaje lagano perce koje se njiše na vetru, uvek u vazduhu.

MAN I would be done grieving?

BIRD No, not at all. You were done being hopeless. Grieving is something you’re still doing, and something you don’t need a crow for.

MAN I agree. It changes all the time.

BIRD Grief?

MAN Yes

BIRD It is everything. It is the fabric of selfhood and beautifully chaotic.

I takva je upravo i Porterova knjiga. Prelepo haotična. Ne morate izgubiti nekoga da biste je razumeli, ali je verovatno potrebno da ste bar jednom iskusili kamenu tugu. Ne morate voleti i razumeti postmodernu da biste voleli i razumeli ovu knjigu i da biste shvatili kako jedino postmoderna uz svu svoju haotičnost jeste jedini način za iskazivanje emocija koje se ne mogu zarobiti u konvenciju i smisao. Čitajte Maksa Portera. Nema mnogo pisaca koji na ovako lep način mogu da opišu nešto toliko strašno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Faber and Faber

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, zbirka je pesama Double Persephone. Već za drugu zbirku koju je objavila, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Margaret Atvud je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koju je dobila dva puta: 2000. godine za roman „Slepi ubica” i 2019. godine za ,,Svedočanstva”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

Najnoviji roman Margaret Atvud, ,,Svedočanstva”, nastavak je njenog najpoznatijeg romana ,,Sluškinjina priča”. Ponovo se vraćamo u Galad, petnaest godina nakon što je Fredovica silom dovedena u ovu državu, ali ovog puta posmatramo događaje iz tri dodatne perspektive i na taj način stičemo širu sliku o režimu. Nema sumnje da je TV adaptacija romana dovela do pisanja drugog romana, ali ,,Svedočanstva” nisu (kao što se pojedinci boje) nastavak napisan na silu. Margaret Atvud je učestvovala u pisanju scenarija za sezone koje su se ,,odvojile” od originalnog materijala što se vidi i tokom čitanja nastavka. Pojedine scene iz serije su lukavo implementirane u ,,Svedočanstva” – jasno je da je u pitanju isti univerzum, ali priče su potpuno drugačije.

Prvi glas dobija tetka Lidija, jedna od verovatno najzanimljivijih ličnosti u Galadu. Tetke čine poseban, povlašćeni sloj, koji zajedno sa zapovednicima sprovode ,,svetu misiju” nametnutog režima. Iz prvog romana se sticao utisak da je njihovo osnovno zaduženje briga o sluškinjama i njihovo vaspitanje, ali Lidijin tajni dnevnik otkriva da su tetke mnogo važniji točkić u mašineriji Galada. Čitaoci su se možda zapitali kako su tetke birane – Lidijina ispovest nudi odgovore na ova pitanja kroz lično iskustvo koje, može se reći, nije bilo očekivano. Sa druge strane, njeno iskustvo pokazuje da je malo ko u Galad stigao svojom voljom, nevezano na poziciju koja mu je dodeljena, ali da se većina, neko pre neko kasnije, povinovala pravilima i uključila u mehanizam koji im je, samo nekoliko godina pre toga, izgledao kao nešto protiv čega bi se svom silom borili. Osnovni razlog za ovakvo ponašanje bio je osećanje bezizlaznosti, apatije, svesti da pojedinac ne može ništa da promeni. Ukratko, osećaj koji svugde u svetu stvara idealno tlo za diktaturu.

,,Jesam li mrzela strukturu koju smo stvarale? U neku ruku, da: bila je to izdaja svega čemu smo naučene u svom prethodnom životu i svega što smo postigle. Jesam li se ponosila onim što smo uspele da postignemo, uprkos ograničenjima? Takođe, u neku ruku da. Stvari nikad nisu jednostavne.”

Druga dva glasa pripadaju naizgled nepoznatim junakinjama koje, nakon pada Galada, svedoče o hororima kojima su prisustvovale. Kažem naizgled jer se tokom čitanja ispostavlja da su u pitanju likovi koji su nam već poznati iz prethodne priče (bilo to kroz roman ili seriju). Njihov identitet pažljivom čitaocu postaje očigledan i pre nego što ga autorka otkrije, ali to, rekla bih, nije rezultat autorkine nemogućnosti da napiše dobru i uverljivu priču. Kroz transkripte izjava svedoka 369 A i 369 B saznajemo kako je tekao život devojaka koje su se spremale za udaju i ljudi koji su se na ovaj ili onaj način spolja (odnosno iz Kanade) borili protiv galadskog režima. Saznajemo kako je teklo školovanje budućih supruga i kako su se bračne obaveze mogle izbeći, kako se iz roze haljinica prelazilo u zelenu odeću i po kojim kriterijumima su se sklapali brakovi: ,,Pošto sam dobila zelenu garderobu, upisali su me u novu školu – Pripremnu Predbračnu školu Rubini, za mlade žene iz dobrih porodica koje su se pripremale za udaju... I ovu školu su vodile Tetke – ali uprkos činjenici da su nosile iste sumorne uniforme – ove Tetke su bile nekako prefinjenije. Njihov zadatak bio je da nas nauče kako treba da predstavljamo gospodarice uglednog domaćinstva. Ovo ‘da predstavljamo’ namerno sam rekla dvosmisleno: trebalo je da glumimo gospodarice na pozornici našeg budućeg doma”.

Saznajemo i kako je Galad ,,prikupljao” nove stanovnike u periodu kada lov na ljude poput životinja više nije dolazio u obzir. Za to su bile zadužene Biserne devojke koje su slobodno šetale teritorijama van zatvorenih granica Galada i delile letke u kojima su obećavale rajski život u novoj zemlji. Ljudi nisu bili privođeni prisilno, ali su pažljivo targetirani. Mete su, kao što je bilo i očekivano, uglavnom bile devojke koje nisu imale savršene uslove za život i kojima je povlašćen status kakav su obećavali pamfleti delovao mnogo primamljivije od, recimo, kartonske kutije u nekakvom haustoru. Jedna od junakinja čiju perspektivu pratimo će, zbog određenih okolnosti u kojima se našla, poći sa Bisernim devojkama u Galad.

U tom trenutku stvari kreću nizbrdo. Ne po junakinje već po fabulu. Čitava operacija krijumčarenja jedne od junakinja deluje nemotivisano i sumanuto (i kao najgore moguće rešenje kad ih, ako malo bolje razmislite, boljih ima bezbroj). No, ako autorki oprostimo to što je na trenutak skliznula u holivudski manir, ,,Svedočanstva” ostaju zanimljiv uvid u retroaktivnu istoriju Galada i dokaz autorkine veštine da uklopi sopstvenu viziju sa željama i potrebama čitalaca i gledalaca. Osnovna polazna tačka od koje nije odstupala tokom pisanja ,,Sluškinjine priče” – da se oslanja samo da scenarije i događaje koji su se u nekom obliku zaista odigrali (zbog čega insistira da delo ne treba svrstavati u naučnu fantastiku) ostala je ista i ovaploćena je u jednoj jedinoj rečenici tetka Lidije: ,,Kako je tiranija dosadna u svom surovom sprovođenju. Uvek ista priča”.

,,Svedočanstva”, međutim, nisu ,,ista priča” kao ona koju smo već čitali ili gledali. Teško je napisati dve različite priče o istom događaju, ali talenat Margaret Atvud se pokazao kao dostojan takvog zadatka. Ponovno pisanje priče koja je opisana kroz seriju bilo bi najlakše rešenje, ali besmisleno. Potpuno odstupanje od događaja koji su se odvijali u Galadu van stranica prvog romana bilo bi još besmislenije. Margaret Atvud je uspela da nađe zlatnu sredinu i vešto žonglira predstavama koje fanovi imaju o univerzumu koji je stvorila. Nije razočarala njihova očekivanja (usvojivši vlastito ime Fredovice koje smo saznali tek kroz seriju, kao pojedine scene koje su doslovno prepisane, ali kroz vizuru drugih likova), ali im je jasno stavila do znanja da je mračni, spekulativni mikrokosmos koji je stvorila pre više od trideset godina ipak njena i samo njena tvorevina.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Kako ste, dragi ljudi? Ne mislim na zdravstveno stanje, nadam se da slušate savete stručnjaka i da se trudite da sačuvate sebe i sebi drage, koliko je to moguće. Nadam se da niste ovih dana sedeli po kafićima, jer makar kafe ima na rafovima, a video pozivi postoje već neko vreme pa što ih ne biste koristili. Mislim na psihičko stanje. Kako ova situacija deluje na vas? Kod mene se nije mnogo toga promenilo. Već neko vreme radim od kuće a posao se malo nagomilao. Slušam savete kako da iskoristite višak slobodnog vremena a ja imam utisak da imam manje vremena nego pre cele ove frke (verovatno zato što non stop prekidam posao da bih pročitala vesti i videla šta ima novo). Stan mi je nikad čistiji. Čim krene policijski čas i završi se tapšanje sa terase kao po inerciji hvatam metlu i krpu. Oki je dobar pas i poštuje policijski čas, ali ne znam šta ćemo da radimo ako ga produže (nema potrebe da mi preporučujete pelene i slične stvari, Oki je odrastao pas koji je naučen da ne piški u stanu i nema šanse da ga od toga odučim). Knjiga, hvala bogu, imam za pet vanrednih stanja (svima koji su se pitali zašto gomilam knjige – ko je sad lud, a?), ali nešto mi se baš i ne da da čitam, lakše mi je da se koncentrišem na filmove, serije i onlajn predstave.

Trebalo je za danas da napišem novu recenziju, ali nisam baš inspirisana. No, Katarina sa bloga Prerazmišljavanje je osmislila ovaj zanimljivi booktag i izazvala ljude oko sebe da povežu simptome virusa sa određenim knjigama. Odlična ideja i hvala joj na tome – em ćemo se podsetiti simptoma, em ćemo se malo zabaviti. Njen video možete pogledati OVDE. Pa, da krenemo:

1. Groznica: Knjiga koju iščekujete

Da sam ovaj upitnik popunjavala pre mesec dana, odgovor bi sigurno glasio ,,Svedočanstva”, ali pošto sam pročitala roman, onda moj odgovor glasi ,,Priručnik o slikarstvu i kaligrafiji” (Saramago). Laguna je najavila knjigu za početak ove godine, ali nešto se iskomplikovalo pa sad umesto datuma imamo samo obećanje da će izaći 2020. Nije to prvi put da se odlaže objavljivanje Saramagovih knjiga, ali ko čeka dočeka. Još nisam pročitala ni ,,Opsadu Lisabona”, ali baš sam se obradovala kada sam videla da to neće biti poslednji prevod Saramaga koji ćemo moći da čitamo. Nikad dosta Saramaga, jej!

2. Kašalj: Knjiga koju ste najduže čitali

Ima dosta knjiga koje sam vukla kao dosadnu prehladu, ali molim vas, nemojmo zaboraviti Golgotu zvanu peti deo serijala Outlander. Čitala sam je više od mesec dana (knjiga, doduše, ima skoro 1500 strana) i negde na polovini sam prestala da se trudim da se koncentrišem na napisano. Stvarno volim serijal, ali ova knjiga je jedna od najdosadnijih koje sam ikada pročitala. Slična je situacija i sa romanom ,,Medved i slavuj”. Eno je na stočiću, ostavljena tu negde na polovini, ne znam ni da li da je završavam. Znam da mnogo vas voli tu knjigu i moram da priznam da sam potpuno zbunjena, mene onaj prevod ubija u pojam i toliko me nervira da jedva da mogu da pratim radnju.

3. Otežano disanje: Knjiga koja vas je ostavila bez daha

Uf. U poslednje vreme me retko koja knjiga toliko oduševi. Ali pošto pitanja prepisujem sa Slavkinog bloga (ostaviću vam dole link ka njenim odgovorima), podsetila me je na feeeenomenalni roman Džonatana Safrana Fora ,,Izuzetno glasno i neverovatno blizu”. Dakle, feeeenomenalan. I ne samo taj, ako čitate na engleskom, potražite i Here I am a možete i ,,Sve je osvetljeno” (prevode je objavila Geopoetika). Obećavam vam da niste čitali ništa slično. For predivno piše, prava je šteta što je odustao od romana i što se bavi nekim drugim temama koje nisu baš za svakoga (ili makar ne za mene). Jasno vam je da ne mogu da zaobiđem Saramaga (svi tekstovi o njegovim knjigama su OVDE). Sećam se kad je Laguna objavila prvi njegov roman ,,Smrt i njeni hirovi”. Postojali su prevodi njegovih romana i pre toga, ali ja sam tek zahvaljujući Laguni čula za Saramaga. Tad sam radila u knjižari i maznula sam knjigu čim je stigla. Dopala mi se toliko da sam odmah nakon toga u biblioteci potražila još njegovih knjga i našla sam starije izdanje romana ,,Slepilo” koji me je potpuno raspametio. And the rest is history.

4. Bol u grudima: Knjiga koja vam je slomila srce

Možda ste do sada shvatili da nisam preterani emotivac. Ima, naravno, dana kada mi je sve tužno i strašno i kada me emocije toliko preplave pa plačem i uz Grey’s Anatomy (već je poslovična scena u kojoj dobijam napad anksioznosti dok gledam epizodu Grejsa u kojoj muž ženi seče nogu u nekoj totalno sumanutoj situaciji kakvu samo Šonda može da smisli i ridam jer – šta ako nikada ne budem imala nekoga ko bi mi odsekao nogu?? Ako ikada čujete mog muža koji me uverava da će mi odseći nogu, bez panike, to je divan i romantičan gest kojim želi da me smiri). Poenta je da ne plačem često uz knjige, ali bilo je i takvih slučajeva. Tu je već pomenuti For i još nekoliko knjiga kojih ne mogu da se setim, ali mi na um prvo pada ,,Dnevnik” Bukovskog. Mnogo sam volela Bukovskog kao tinejdžerka i kada sam, u kasne večernje, skoro rane jutarnje sate, davno, davno, završila sa čitanjem dnevnika, bila sam potpuno slomljena jer sam shvatila da su to poslednje reči koje je ikada napisao.

5. Dezorijentisanost: Knjiga koju niste razumeli

Hm. Više je knjiga čiju popularnost ne razumem, što opet može da se podvede pod ovaj slučaj. Ako nisam razumela zašto je masa odlepila za nekim naslovom, možda ne razumem ni šta je pisac hteo da kaže. Takvih je, nažalost, mnogo.

6. Modre usne: Knjiga koju ne preporučujete

Ok, nisam znala da su modre usne simptom korone (*trči do ogledala). Elem, spisak je poduži, ali hajde da se ograničimo na knjige o kojima sam pisala u rubrici ,,Ja čitam da vi ne biste morali” (trebalo je da patentiram rubriku, svi živi su mi maznuli foru): famozna Mari Kondo i njene baljezgarije o metodi koja zapravo i nije toliko loša kada je sprovodi neko ko nije lud i čuvena, čuvena ,,Bahova sobarica” i protraćeno vreme života koje mi niko neće vratiti. Dosta za početak.

To bi bilo to. Neću nikoga da uslovljavam tagovima, razumem ako vam se trenutno ništa ne radi. Ako želite da popunite upitnik, samo izvolite. Ako nemate gde, tu su komentari ispod ovog posta. Obećala sam vam neke linkove: za Slavkine odgovore kliknite OVDE, za Katarinine OVDE.

Čuvajte se. Perite ruke. Držite rastojanje. Pomozite starijim sugrađanima kojima je zabranjen izlazak (zamislite kako je tek njima). Budite obzirni, pažljivi i ljubazni. Lepa reč i osmeh, sudeći po onome što znamo, ne prenose virus.

Virtuelno vas grli

Vaša Stš <3

Donald P. Rajan (1957) je stručnjak za egipatsku i polinežansku arheologiju, i stare jezike i pisma. Poznat je po istraživanju u Egiptu, uključujući iskopavanja u Dolini kraljeva, gde je otkrio izgubljene grobnice i mumije. Autor je brojnih članaka i knjiga na temu arheologije i istorije.

,,24 sata u starom Egiptu” je druga objavljena knjiga u serijalu ,,24 sata u antičkom svetu”, u kojoj autor kroz 24 poglavlja (svako poglavlje predstavlja jedan sat) opisuje svakodnevni život stanovnika starog Egipta. Baš kao i u prvoj knjizi ,,24 sata u Rimu” (recenziju možete pročitati OVDE), glavni junaci su mahom fiktivne ličnosti iz nižih staleža o kojima nemamo prilike da čitamo u istorijskim udžebnicima. Tako u ovoj knjizi saznajemo kako su živeli egipatski seljaci, domaćice, babice, pljačkaši grobnica, ali i šta je tištilo vladare, carske supruge i sveštenike.

Stari Egipat je oduvek bio ogrnut velom misterije. Pored velelepnih piramida i hramova, razrušenih spomenika i zagonetnih hijeroglifa, Egipćani iza sebe nisu ostavili mnogo zapisa. Za razliku od drugih antičkih civilizacija o kojima smo saznavali iz zapisa, književnosti i ličnih dnevnika i pisama, Egipćani se nisu opterećivali pisanjem. Prosečan Egipćanin bio je nepismen – veština pisanja bila je luksuz manjine. Pa, ipak, kako su bili nacija sklona vizuelnom prikazivanju, stručnjacima su od koristi bile slike koje su prikazivale svakodevne običaje, kao i grobnice koje su, s obzirom na verovanja starih Egipćana, bile opremljene gotovo kao porodične kuće (neretko, čini se, i mnogo bogatije nego što je pokojnik posedovao za života). Slika po slika, ćup po ćup – egiptolozi su uspeli da sklope slagalicu mogućeg svakodnevnog života jedne od najvećih civilizacija antike.

Rajan čitaoca vodi kroz jedan dan u Tebi u 12. godini vladavine Amenhotepa II, oko 1414. godine p.n.e. Taj period je danas poznat kao Novo carstvo i smatra se naglim procvatom Egipta. Priča počinje u ponoć, što je po egipatskom računanju vremena bio sedmi sat noći. Stari Egipćani su svoj dan, meren od jednog do drugog zalaska sunca, delili na dvanaest sati obdanice i dvanaest sati noći. U sedmom satu noći nije bilo mnogo budnih, ali i tada su postojali ljudi sa prilično fleksibilnim radnim vremenom. Babice su bile jedne od njih, te putovanje kroz stari Egipat počinje upravo prikazom porođaja. U ovom poglavlju saznajemo koje molitve su se koristile tokom porođaja, kojim bogovima su bile upućene, kako su stari Egipćani utvrđivali trudnoću, kao i koliki im je bio životni vek. Ako bi preživeo rođenje, prosečni Egipćanin živeo bi 30 do 35 godina.

Iz onoga što nam je od starog Egipta ostalo, svako bi zaključio da su Egipćani više pažnje posvećivali onom drugom, zagrobnom životu. Najzanimljivije poglavlje je svakako ono o majstoru balzamovanja Hapuneseba u kojem je detaljno prikazan proces pripreme za onaj svet. Poznato je da su Egipćani zaista bili majstori ove veštine zahvaljujući kojoj danas po muzejima možemo videti odlično očuvane mumije. Zanimljivo je, međutim, da je, uprkos toliko raširenoj praksi balzamovanja, skrnavljenje tela smatrano za bogohulni čin. Zbog toga je za ovaj proces bilo potrebno nekoliko ljudi. Za početak, jedan koji će načiniti prvi rez, a onda biti isteran iz prostorije:

,,Rez je načinio jedan kolega, ali onda je isteran iz kuće balzamovanja, gde su ga u prolazu svi zasipali kletvama i kamenicama. Ništa lično, to je prosto sastavni deo rituala kojim se odbacuje smrt i svako ko nagrdi ljudsko telo – jer ono se, kao što svako dobro zna, ne bi smelo skrnaviti. Majstor balzamovanja koji je razrezao taj tvor uskoro će se vratiti, a nekom drugom prilikom sam Hapuneseb biće primoran da hitro napusti prostorije. To je čudan paradox Hapunesebovog posla, što je njegov rad i nužan i prezren.”

Ostala poglavlja pružaju prilično opšte informacije, ali i u njima se mogu naći neke prilično zanimljive činjenice. Na primer, proces pravljenja hleba koji, reklo bi se, nije bio usavršen do tančina. Naime, zbog geografskog položaja Egipta, pesak je bio svugde pa bi obavezno završio i u brašnu. ,,Hleb sa peskom” uzimao je svoj danak i mnogi Egipćani su zbog njega imali muke sa zubima što potvrđuju veoma istrošeni zubi većine pronađenih mumija.

Već je bilo reči o tome da većina stanovništva u Egiptu nije umela da piše. Teško je proceniti udeo pismenih, ali procene stručnjaka su da taj broj ne prelazi 3%. U škole za pisare su mahom išli muškarci, ali bilo je i pismenih žena, doduše, isključivo iz elitnih porodica. Položaj žena je, takođe zanimljiv. Nema mnogo podataka na tu temu, ali istraživači su uspeli da sklope izvesnu sliku. Čini se da žene nisu bile tretirane kao niža bića, naprotiv. Nisu imale ista prava kao i muškarci, muževe uglavnom nisu birale same, ali su imale prava na razvod. Razvod je u Egiptu bio ,,prost gotovo kao stupanje u brak, samo uz sporazum o rastavi i iseljavanju”. Žena bi nakon razvoda zadržala deo svoje imovine, a ponekad i deo suprugove. U pronađenoj zbirci saveta poznatoj kao ,,Ptahotepove pouke” među komentarima o odgovornosti i ophođenju među ljudima različitih položaja postoji i nekoliko komentara o ženama, na primer: ,,Ne kažnjavaj je, ali drži je podalje od moći. Nadziri je jer su njene oči hitre i oštre. Motri na nju i dugo će ti ostati u kući. Ako si prestrog, biće suza. Zauzvrat za izdržavanje ona pruža supružanske milosti, a od tebe traži da i njene želje budu ispunjene.” Žene su uglavnom bile domaćice, ali bilo je i onih koje su se same izdržavale: muzičarke, igračice, krčmarice, kuvarice, itd...

Sigurno bismo danas mnogo više znali o Egiptu da nije bilo pljačkaša grobova. Mnogo je grobnica opustošeno pre nego što su arheolozi stigli do njih, neke i milenijumima ranije. Pljačkaši grobova postojali su i u vreme kada su se grobnice gradile a neki od njih su obilazili gradilišta i već unapred planirali pohode. Jedna epizoda opisuje pohod na grobnicu pljačkaša početnika koji se prestrašen zbog sujeverja i straha od skrnavljenja svetinja. Mada su čuvene legende o kletvama produkt novije istorije, kazne za pljačkanje grobnica bile su drakonske. Pronađena su dokumenta sa nekoliko suđenja. Osuđeni bi neretko bili spaljivani ili nabijani na kolac. Pored takve kazne, prokletstva nisu bila neophodna.

Ako ste zaljubljenik u egipatsku istoriju i kulturu, nemojte očekivati bogzna kakva nova saznanja iz ove knjige. Egipat ostaje obavijen velom misterije i danas i o njemu se zaista ne zna onoliko koliko o drugim civilizacijama koje su revnosno popisivale svoje svakodnevne dogodoštvine. Mnogi podaci o Egiptu dolaze upravo spolja, na primer od Herodota, i oni se moraju uzeti s rezervom. Pa ipak, čitav serijal ,,24 sata u antičkom svetu” odličan je način da saznate nešto novo ili makar osvežite pamćenje i da, uz pomoć anegdota i istorijskih činjenica, prošetate ulicama gradova čiji su žitelji svojim naporom, marljivošću i radoznalošću pokrenuli civilizacijski točak koji nastavlja da se okreće i dan danas.

Izdavač: Laguna

Ocena: 3/5

Još 13 dana do proleća! A onda kreće čitanje na terasi i odbrojavanje do leta! Kažu ljudi da su tmurni dani idealni za čitanje, ali meni tmurni dani nisu idealni ni za šta osim da i ja budem natmurena. Uostalom, prilično sam slabovida i teško mi je da čitam po ovom večitom mraku. Tokom februara sam kvarila oči uz pet knjiga i bez daljeg odugovlačenja prelazimo na listu:

1. Poslednja prilika, Fredrik Bakman – uzela sam ,,Poslednju priliku” u poslednjem trenutku, da završim s njom pre nego što izađe novi Bakmanov roman. U pitanju je još jedna novelica koja se pročita u prevozu od knjižare do kuće. Pisala sam zaseban post o njoj na blogu, pa ako vas interesuje, evo ga OVDE.

2. Štefica Cvek u raljama života, Dubravka Ugrešić – Dugo sam želela da pročitam nešto Dubravkino, ali nikako. A onda mi je pažnju privukao opis ovog romana i rekoh sebi: sad ili nikad! Nisam se prevarila, roman je odličan i sad stvarno jedva čekam da se dokopam drugih Dubravkinih knjiga. I o Štefici sam već pisala, recenzija vas čeka OVDE.

3. The Fiery Cross, Diana Gabaldon - *zvuk fanfara* Uspela sam da dovršim peti deo Outlandera posle ravno mesec dana! Uspela sam čak i recenziju da napišem (klik OVDE). Stvarno volim Outlander više nego što mogu da vam opišem i to je jedino što me je držalo kroz skoro 1500 strana ničega. Dajana, neću ti ovo zaboraviti.

4. 24 sata u starom Egiptu, Donald P. Rajan – Ovo je druga knjiga iz (hajde da kažemo) serijala o svakodnevnom životu drevnih naroda. Prva je bila o Rimu i stvarno me je oduševila (pisala sam o njoj OVDE) pa sam rešila da uzmem svaku koju objave (najavljen je prevod one o Atini, a vidim da postoji i jedna o Kini pa se nadam da ćemo uskoro imati priliku da i nju čitamo na srpskom). Ovoj o Egiptu sam se posebno radovala jer ne znam mnogo o svakodnevnom životu Egipta. Ispostavilo se, međutim, da o tome ne znaju ni stručnjaci, tako da se knjiga svodi mahom na neke prilično opšte poznate informacije. Ali svakako je preporučujem ljubiteljima istorije. Sigurno ćete pročitati bar nešto što niste znali, a i malo ćete osvežiti prethodno znanje o Egiptu.

5. Grief Is the Thing With Feathers, Max Porter – Divno, predivno iznenađenje koje sam ulovila na prethodnoj razmeni knjiga. Prevedena je kod nas kao ,,Tuga je pernato stvorenje” u Deretinom izdanju. Ne znam kakav je prevod jer je knjiga dosta neobična, ali od srca vam preporučujem da je pročitate jer je a) prilično eksperimentalna i postmodernistička, b) prilično tužna i bavi se temom žaljenja za voljenom osobom koje više nema, c) mnogo, mnogo lepa. Uskoro ću vam opširnije pisati o njoj, ali za početak makar bacite pogled na komentare po netu da vidite o čemu se radi.

Maks Porter odnosi titulu favorite za ovaj mesec jer zaista nisam imala pojma šta da očekujem (iako sam po vašim komentarima na instagramu shvatila da je u pitanju nešto mnogo lepo), i stvarno me je prijatno iznenadila. Šta da vam kažem, postmoderna je moja hrana, moj duhovni proteinski šejk.

Šta ste vi čitali tokom februara? Jeste li čitali neku od knjiga sa spiska? Koja knjiga je na vas ostavila najjači utisak? Pišite mi u komentarima!

Vaša (preživela sam TFC, preživeću sve)

Stš <3