Stsh's Book Corner

Home All post

Džil Sims je britanska književnica i blogerka. Slavu je stekla svojim prvim romanom Why Mummy Drinks koji se našao na listi bestselera Sunday Times-a. Za njim su usledili nastavci Why Mummy Swears i Why Mummy Doesn't Give a ****, a najavljen je i četvrti deo Why Mummy's Sloshed. Džil je 2016. godine pokrenula blog Peter and Jane koji je brzo stekao veliki broj pratilaca. U njemu autorka na komičan način obrađuje svakodnevne probleme savremenih roditelja. Knjige koje piše bave se sličnom tematikom. Džim živi u Škotskoj, sa mužem, dvoje dece i psom.

Why Mummy Swears je druga knjiga o Elen, večno iscrpljenoj četrdesetdvogodišnjoj mami dva mala anđ... ok, dvoje dece od koje je jedno gotovo kablom privezano za ajped a drugo ima san da postane instagram influenserka. Elen smo upoznali u romanu Why Mummy Drinks (recenziju možete pročitati OVDE) koji nam je odgovorio na pitanje iz naslova i pružio komičan uvid u svakodnevicu udate, zaposlene žene s dvoje dece sa kojom mnogo žena može da se poistoveti. Sad kad su deca još malo porasla, a novac, zarađen zahvaljujući aplikaciji koju je glavna junakinja osmislila u prethodnom romanu, polako na izmaku, Elen odlučuje da napravi nov, izazovan korak u životu – da se zaposli u modernoj startap firmi. Naravno, njen muž Sajmon ima štošta protiv, a ni sama Elen nije sigurna kako će se snaći u mladalačkoj firmi u kojoj se svi oblače po nekoj novoj, hipsterskoj modi i hodaju unaokolo sa kafama za poneti (barem sudeći po Pinterestu). Ipak, uprkos ne baš najsrećnijem razgovoru za posao, Elen je primljena. U prvi mah ne uspeva kolegama da saopšti da je majka dvoje dece a onda naprasno odlučuje da će tu informaciju ostaviti za sebe jer joj se način na koji se okolina ophodi prema jedinoj koleginici koja (bar zvanično) ima decu najblaže rečeno nimalo ne dopada.

Kod kuće je sve po starom – Sajmon je i dalje večito važan i zauzet (i potpuno beskoristan) i stalno na poslovnim putovanjima, Božić je najvažniji dan u godini a određena vrsta božićnog pudinga najvažnija stvar na svetu, porodica je i dalje nesnosna, deca još nesnosnija pa nije ni čudo što su povremena čaša vina i sočna psovka poslednje Elenino utočište. Deca su, pride, u onom uzrastu kad nisu baš ni deca ni tinejdžeri i Elen je primorana da posmatra kako se iz nekadašnjih nevinih bića sve brže pretvaraju u male monstrume: Jane has obviously point-blank refused to take part in any such babyish activity as being read to in the evening, and so we compromised with her promising to read something herself instead, which I felt was a perfectly reasonable offer, until after two chapters she announced that Anne of Green Gables was stupid and boring and wht was Anne always wittering on about imagination and I shouted that Jane had no soul and was clearly a changeling as no child of mine would speak thus of Anne Shirley. Now I pretend not to know that she is watching YouTube make-up tutorials instead of wandering the enchanted lanes of Avonlea with Gilbert Blythe (who I still totally would, incidentally).

I dok pokušava da žonglira novim poslom, brizi o deci i kućnim poslovima (za koje će unajmiti pomoć, ali to je tek posebna priča) i pokušaju da s vremena na vreme izađe sa prijateljima na piće, njen brak trpi posledice i ovoga puta deluje kao da mu nema spasa.

In the end, I suppose that's what a marriage comes down to: finding the one special person you want to annoy and be annoyed by for the rest of your life.

Iako je dnevnik glavne junakinje pisan s namerom da zasmeje i opusti, Džil Sims, kao i u prvom romanu, skreće pažnju na neka od gorućih tema kada je svakodnevni život žena u pitanju. Čitajući Elenine sve češće svađe s mužem, kojeg s pravom povremeno čašćava nadimkom bastard, nemoguće je ne pomisliti da njihov brak možda nije vredan spasavanja. Ali ono što Elen proživljava nije retkost, naprotiv, kugla zemaljska se ipak i dalje vrti po principima patrijarhata, pa je činjenica da njen muž uporno sebe smatra glavom kuće a brigu o domu i deci ekskluzivno njenim poslom – sasvim normalna pojava u 21. veku. Kao što je, evidentno, i šikaniranje koleginica na poslu jer ponekad moraju da izađu ranije i pokupe dete u školi, iako pritom posao ne trpi. Elen je i sama svesna ove diskriminacije pa radije izmišlja obaveze poput odlaska kod zubara ili ginekologa zbog čega joj, naravno, niko ne zamera, nego što staje na stranu koleginice.

Elen (to smo naučili u prethodnom romanu) nije savršena, naprotiv, ona je sasvim obična žena satkana od sitnih kaprica i mana, što romane Džil Sims čini prijemčivim svakoj ženi, a ne samo majkama koje pokušavaju da uklope karijeru i školske priredbe u dnevni raspored. Njen stil možda neće prijati svakom, kao i njeno otvoreno kukanje na muža, decu i porodicu. Ponekad preteruje, kao na primer kada odlepi jer je muž odlučio da je iznenadi tako što je sredio ormariće u kuhinji i pobacao začine kojima je istekao rok trajanja, ali često je u pravu (svaka žena koja je neko vreme provela pored prehlađenog muškarca prosto mora da stane na njenu stranu). Za nečiji ukus možda previše (i prilično kreativno) psuje, ali ako mislite da žena u njenoj situaciji sebi ne bi trebalo da dozvoli nekoliko capslock unosa u dnevnik i da na komičan način prikaže sve teškoće sa kojima se svakodnevno susreće samo zato što je, sticajem okolnosti, žena – to onda samo znači da je patrijarhat zaista odneo šalu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Harper Collins

Beril Bejnbridž (1932-2010) je engleska književnica. Napisala je osamnaest romana (od kojih su neki ekranizovani), pet pozorišnih i TV drama, nekoliko zbirki priča i putopisa, a bavila se i novinarstvom i glumom. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, a njeni romani su se čak pet puta našli u užem izboru za nagradu Buker. Časopis Tajms uvrstio ju je u 50 najznačajnijih pisaca druge polovine 20 veka. Neki od najpoznatijih romana Beril Bejnbridž su Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, The Dress Maker, An Awfully Big Adventure, Every Man for Himself, itd.

Roman ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” (1974) dobitnik je nagrade Gardijan, našao se u užem izboru za nagradu Buker i prvi je roman ove književnice koji je preveden na srpski jezik.

Dve centralne figure ovog romana su Brenda i Frida, cimerke koje rade u fabrici vina Paganoti, mestu koje vrvi od Italijana koji su, prateći san o boljem životu, krenuli put Engleske. Karakteri glavnih junakinja gotovo da su dijametralno suprotni, pa samim tim i njihov odnos nije uvek idealan. Frida je krupna, otresita, izuzetno glasna i ekstroverntna, dok je Brenda sitna, tiha i povučena. Frida je zaljubljena u Vitorija, rođaka vlasnika fabrike sa kojim uporno pokušava da ostvari vezu, dok je Brenda pobegla od muža pijanice koji ju je zlostavljao, i uljuljkana u ulogu žrtve, teško izgovara tu čarobnu reč ne zbog čega trpi razne vidove uznemiravanja, čak i seksualnog na poslu. No, zajednički život u malom iznajmljenom stanu naučio ih je da prećutno prelaze preko tako očiglednih razlika. Sve rade zajedno, čak i spavaju u istom krevetu: ,,Brenda je dugačkim valjkastim jastukom podelila krevet po sredini, i pored njega poređala knjige kako bi se osigurala da se tokom noći ne zadese u previše bliskoj pozi. Frida se žalila da joj je od knjiga neudobno – ali ona nikad nije bila udata. Uveče, kad su se spremale za spavanje, Frida bi poskidala svu odeću i legla u krevet kao velika, razdražljiva beba, veličanstvenih oblina i sva u jamicama. Brenda bi preko donjeg veša obukla pidžamu, pa kaput od tvida – eto po tome su se razlikovale”.

Frida i Brenda, razume se, različito reaguju i na izlet koji organizuje fabrika, događaj oko kojeg autorka plete ovaj neobični roman. Brenda nije oduševljena idejom, dok Frida smatra da im je baš tako nešto potrebno – Brenda će konačno moći malo da se druži s ljudima, a Frida će najzad dobiti šansu da ostane nasamo sa čovekom prema kojem gaji simpatije. Organizacija izleta, nažalost, polazi po zlu, što i nije neko iznenađenje nakon što se upoznate sa osobljem fabrike. Vreme nije idealno, ali makar ne pada kiša, a od naručenog kombija koji je trebalo da stigne u određeno vreme nema ni traga. Snalažljivi Italijani ipak nalaze rešenje i radnici fabrike će se, doduše malo zbijeni, ipak uputiti na planirani tim bilding. Mesto na kojem će se iskrcati neće biti ono koje Frida planirala i to će je prilično razbesneti, kao i činjenica da obližnji dvorac koji su, kad su već tu, mogli da vide, nije otvoren za posetioce.

Svaka stranica ovog romana gradi izvesnu tenziju koja nagoveštava da će se planirani izlet pretvoriti u fijasko, ali čitalac ne može ni da nasluti na koji način će se ova naizged komična priča strmoglaviti u tragediju. Vođena Čehovljevim pravilom da puška koja u prvom činu visi na zidu do kraja drame mora opaliti, Beril Bejnbridž namerno počinje svoj duhoviti roman scenom sahrane i, kao što sad već možete da pretpostavite, isto tako ga i završava.

Autorka je jednom prilikom izjavila kako ne piše fikciju: ,,Nema potrebe za tim. Ima li išta čudnovatije, zanimljivije, podmuklije i strašnije od stvarnog života?” I baš kao u stvarnom životu, u kojem ništa nije sasvim crno ili belo, i ovaj roman korača realističnim nijansama sive. U njemu nema isključivo pozitivnih i negativnih junaka. Niko od aktera ove priče nije zao, ali daleko od toga da su sveci. To su ljudi zaglavljeni u blatu siromaštva i oportunizma, operisani od empatije, razumevanja i zdrave komunikacije (naglašene i često komičnom jezičkom barijerom). U nizu apsurdnih scena koje izazivaju ciničan osmeh, Beril koristi priliku da ogoli loše uslove radničke klase, posebno kada su u pitanju migranti i žene i ukaže na nepotizam, korupciju i polnu nejednakost koja se, u vremenu kada je roman pisan, shvatala zdravo za gotovo. Svaka šala zbog koje se zakikoćete brzo će se pretvoriti u pitanje, ako samo malo razmislite, poput one citirane scene kada se Frida i Brenda spremaju za spavanje – sama pomisao na dve žene koje se grče u malom krevetu podeljenom zidom od knjiga jeste komična, ali kratka opaska da jedna od njih nikada nije bila udata veoma je zastrašujuća jer kakav je to bračni partner s kojim je Brenda delila postelju ako joj oštre ivice korica knjiga ne predstavljaju neki veći problem?

Pred kraj književne karijere Beril Bejnbridž je napisala roman An Awfully Big Adventure (po kom je nekoliko godina kasnije snimljen istoimeni film) i taj naslov bi lako mogao da opiše njenu poetiku i način na koji posmatra život. Svrha izleta za radnike fabrike biće ispunjena – njihov međusobni odnos će se zauvek promeniti, mada ne onako kako je to isprva bilo planirano. I zaista, u tome nema ničeg fiktivnog – život, na kraju krajeva, jeste jedna strahovito velika avantura koja počiva na apsurdu, fina, homogena smeša komedije i tragedije čiji savršen recept ne postoji i koja se muti odokativno... pa kako ispadne.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Prethodni post o favoritima pisala sam pre puna dva meseca i tad sam vas pitala da li se ponekad zapitate kada će nam se život vratiti u normalu – zaista vratiti u normalu. Mada je to tada delovalo neverovatno, mislim da je dosta nas ipak bilo optimistično i stvari su se, mic po mic, polako vraćale na staro, ali evo nas sada ponovo na istom mestu, sa istim brojkama, sa novim merama koje se menjaju iz dana u dan i ponovo vas pitam isto. I ponovo se čini da će ovog leta sunčanje biti rezervisano samo za terasu (sećate se kako sam onomad kad sam se preselila mislila kako ću ove godine konačno moći na more? Ha-ha!). Ova godina je zaista rešila da se upiše u istoriju kao jedna od gorih, a tek smo na polovini.

Opet sam odlučila da preskočim jedan post o favoritima pošto se čini da sam uhvatila neki čudan tempo – jedan mesec čitalačke katastrofice, a onda sledeći malo popravi prosek – otprilike kao kriva koju ovih dana svi opsesivno pratimo. No, prethodnih meseci sam bila supervredna (a u mom slučaju to i te kako uključuje knjige, iako ne uvek one o kojima ovde ćaskamo), tako da, kao što sam već napomenula, zvanične podatke koje ovde iznosim uvek treba da uzmete s rezervom. I ovo poznato zvuči, zar ne? Verujem da ste ovde došli zbog doze eskapizma, a ne cinizma, zato odmah prelazim na spisak pročitanih knjiga, hronološki, kao i uvek:

1. Siri, Who Am I?, Sam Tschida – Za ovaj roman sam čula mnogo pre nego što je objavljen i imala sam priliku da čitam Advanced Readers Copy. Ideja o devojci koja se budi u bolnici sa amnezijom i pokušava da shvati ko je pomoću telefona, učinila mi se vrlo zanimljivom. Bila sam ubeđena da će to biti jedna od onih laganih knjiga koja između redova kritički sagledava odnos modernog čoveka i tehnologije, zavisnost od pametnih uređaja i socijalnih mreža i neverovatnu količinu podataka koje svakodnevno puštamo u etar. Ipak, ovaj roman nije ništa od toga. U pitanju je sasvim prosečak čiklit, jedan od onih kakvi se objavljuju na dnevnom nivou i istom brzinom ispare iz sećanja. Šuška se da su otkupljena prava za film, što me uopšte ne čudi jer sam tokom čitanja bila ubeđena da je u tu svrhu i pisan. Dakle, ogroman potencijal pretočen u knjigu za plažu koju nakon čitanja bez trunke griže savesti možete donirati hotelskoj biblioteci.

2. Znam zašto ptica u kavezu peva, Maja Anđelou – Podatak da tek odnedavno možemo čitati Maju Anđelou na srpskom zvuči skoro neverovatno. ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” prva je knjiga u nizu Majine autobiografske proze i danas, u jeku protesta koji se, uprkos savetima o izbegavanju velikih okupljanja, održavaju širom sveta, ponovo je više nego aktuelna. Pokret Black Lives Matter između ostalog skreće pažnju i na black literature pa ako želite da proširite vidike (a trebalo bi, naravno), slobodno počnite od ovog romana. Recenziju možete pročitati OVDE.

3. London, Edvard Raderfurd – Konačno sam odvojila vreme da pročitam sva tri toma Raderfurdovog vremenskog putovanja kroz London. Za ovu knjigu vam zaista treba vremena i strpljenja, naime, Raderfurd nas vodi putem prvih utabanih staza na mestu na kojem se danas nalazi glavni grad Engleske, počev od perioda kada grad još nije imao ime i kada je na njegovo tlo prvi put kročio Julije Cezar. Roman je pisan kao skup novela koja prati nekoliko porodičnih stabala i u njihove lične priče upliće velike istorijske događaje. Zanimljiv koncept koji otkriva kako je istorija uticala na malog, običnog čoveka, mada moram da priznam da su mi faktografski delovi knjige ipak bili mnogo zanimljiviji od fiktivnih. Raderfurd je, inače, poznat po ovakvim knjigama. Ako volite ovakvo štivo, a London vam ne deluje preterano zanimljivo, znajte da je pisao i o Njujorku i Parizu, Rusiji i Engleskoj (i mnogim drugim oblastima koje tek čekaju da budu predstavljene srpskoj publici).

4. Bračni zaplet, Džefri Judžinidis – Nakon čitanja ,,Midlseksa” (recenzija OVDE) odluka je pala da se dokopam svih Judžinidisovih knjiga koje su prevedene, čak i da pružim još jednu šansu romanu The Virgin Suicides koji sam čitala davno i nisam baš bila preterano oduševljena. ,,Bračni zaplet” je poslednji od tri romana koje je Judžinidis do sada napisao i baš kao i ,,Midlseks” pruža slojevitu priču u kojoj se, osim sazrevanju glavnog junaka, okreće i ka političkom i kulturnom kontekstu jedne epohe. Možda nije jednako upečatljiv kao roman koji mu prethodi, ali ,,Bračni zaplet” još jednom pokazuje Judžinidisovu originalnost – kako po pitanju temu tako i po pitanju njihove obrade. Recenziju možete pročitati OVDE.

5. Deca zla, Miodrag Majić – Retko pozajmljujem knjige, ali i to se ponekad dogodi. ,,Decu zla” sam uzela na čitanje iako mi trileri nisu među omiljenim žanrovima baš zato što sam od ljudi koji generalno ne čitaju trilere čula da je vrlo dinamičan i zanimljiv. Miodraga Majića sam nebrojeno puta slušala po raznim emisijama i dopada mi se, pa sam rešila da mu pružim šansu. Stvarno nemam neko ogromno iskustvo sa trilerima, ali čitala sam ih toliko da sam odavno shvatila da se mahom pišu po šablonu i ovaj, nažalost (ili na sreću, stvarno ne znam), nije ništa drugačiji. Najzanimljiviji momenat u romanu bila je terminologija koju Majić koristi – odmah je jasno da mu je pravo struka i da sudnicu nije video samo na TV ekranu. Sve ostalo, ipak, kao da dolazi baš odatle. Počev od tipično holivudskog protagoniste – ćudljivog šmekera koji previše pije i lako se upušta u odnose sa ženama (a koji, osim što sa sobom uvek nosi velike količine deviza i deli ih kako stigne, s vremena na vreme može da se pohvali i šestim čulom... ima tu još nekih scena na koje se oči same prevrću) i rizikuje sve kako bi rešio naizgled politički motivisano ubistvo. Dovoljno je, međutim da pročitate prolog i pogledate korice i da odmah znate da krvoproliće u romanu nema ama baš nikakve veze sa politikom, bar ne na način na koji se isprva sumnja. Gospodina Majića i dalje izuzetno cenim i čestitam na hrabrosti da se upusti u književne vode. Nije lako napisati roman, a ovaj je, za prvenac, sasvim ok. Možda ljubitelji trilera s nestrpljenjem očekuju njegovu novu knjigu, ja ću se ipak ograničiti na slušanje emisija u kojima gostuje.

6. Spasavanje Misi Karmajkl, Bet Mori – Stš vidi da protagonista spada u grupu 60+ godina, Stš uzme knjigu. Šta da vam kažem. Otkako je Uve osvojio svet, takvih knjiga, na sreću ili nesreću, bar ima u izobilju. Misi Karmajkl je jedna od njih – usamljena bakica (za koju autorka ponekad zaboravi da je na pragu osamdesete) koja zahvaljujući strancima doživljava preporod. Simpatična knjiga pisana po bakmanovskom receptu koja očigledno cilja na njegove fanove. No, iako priča uopšte nije originalna, knjiga ima svetle momente, tu prvenstveno mislim na kritičko sagledavanje položaja žena u društvu. Ako vam treba lagano štivo za predstojeće vrele dane (ma gde ih provodili), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je kao stvorena za to. Više o knjizi pročitajte OVDE.

7. Kunići na sve strane, Alisa Pantermiler – Ovo je prva knjiga u superpopularnom nemačkom serijalu za klince ,,Dnevnik jedne skoro pa tinejdžerke”. Autorka je, kako kaže, primetila da većina ovakvih serijala prati život dečaka i želela je da napiše jedan specijalno za devojčice. Očigledno je bila u pravu da ih nema dovoljno jer, nekoliko godina kasnije, serijal broji čak 15 knjiga i ne silazi sa top lista. ,,Kunići na sve strane” je blesava pričica o devojčici Loti koja zapravo samo želi da ima pravog kućnog ljubimca (u šta se ne računa porodična kornjača za koju ponekad nije sigurna ni da li je živa). Roditelji joj to, naravno, ne dozvoljavaju, pa se Lota snalazi kako zna i ume kako bi zaradila novac i sebi kupila kučence ili malenu ovčicu. Kako se stvari ne odvijaju baš onako kako je planirala, možda je spremna da pristane i na kompromis i da uzme jednog od 200 kunića svoje najbolje drugarice (odakle 200 kunića? Vrlo je prosto – iako je Čejena mislila da su kupili dva mužjaka, ispostavilo se da je jedan ipak ženka a zečevi se, kao što znamo, razmnožavaju... pa, kao zečevi). Format knjige je više nalik stripu, pa je tekst neodvojiv od jednako duhovitih ilustracija. Stvarno, jedna skroz blesava priča o ne baš običnoj svakodnevici sasvim obične devojčice.

8. Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet, Beril Bejnbridž – Prvo me je privukao naslov, zatim činjenica da je priča pomalo apsurdna (jej, apsurd!) a onda i potpuno pogrešno ubeđenje da je Beril pisala knjigu po kojoj je snimljen film The Dressmaker sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi (jeste pisala istoimenu knjigu po kojoj jeste snimljen istoimeni film, ali je skroz druga priča u pitanju). No, bez obzira na možda malo pogrešna očekivanja, nisam se razočarala. ,,Fabrika za flaširanje vina organizuje izlet” je roman o dve prijateljice koje rade u fabrici u kojoj su, osim njih dve, mahom zaposleni muški Italijani. Izlet u prirodi koji bi trebalo da bude nešto poput tim bildinga vrlo brzo kreće po zlu – vreme nije idealno, kombi se ne pojavljuje i raspoloženje je sve samo ne praznično. Rasplet je, međutim, jednako sulud kao i zaplet, ali za sada vam ga neću otkrivati. Uskoro pišem recenziju, a do tada najiskrenije preporučujem ovaj roman. Verujte mi na reč.

9. Amok: luksemburška ljubavna priča, Tulio Forđarini – Kada čovek (ili bar ja) pomisli na Luksemburg nekako je prva asocijacija društveno uređenje i bogatstvo – jednostavno rečeno: med i mleko. Tulio Forđarini se ne bi složio, bar na osnovu onoga što svakodnevno viđa kao profesor u školi koji se često susreće sa neprilagođenom decom. ,,Amok" je priča o tinejdžerima koji žive na društvenoj marigini. Neimenovani protagonista ima svojevrsni alter ego, poput onog kojeg srećemo u ,,Borilačkom klubu”, stalno strepi da će biti prebačen u ozloglašeni popravni dom i sve što radi radi kako bi šarmirao trinaestogodišnju Širli. Roman je pisan kao unutrašnji dijalog između glavnog junaka i njegovog alter ega i pokazuje da prva asocijacija na Luksemburg nije baš najtačnija. Ovo je priča o globalnoj, mračnoj svakodnevici koja je i dalje tabu tema: o deci prepuštenoj sistemu, o opasnosti socijalne izolacije, maloletničke delikvencije koja, ukoliko se ne spreči vrlo lako može prerasti u amok (za naslov je uzet stručni termin kojim se opisuje poremećaj nalik bipolarnom). Ali najstrašnije je to što su glavni likovi, iako vrlo rano izloženi nasilju i porocima, u suštini samo deca, što je činjenica na koju nakon čitanja ovog romana ne možete da ostanete ravnodušni.

To je to od mene za sada. Nadam se da će vam neka od knjiga privući pažnju i prekratiti vreme u ovom periodu kada je čitanje jedna od najbezbednijih aktivnosti koju sebi možemo da priuštimo. Za favorit ovog puta biram roman Maje Anđelou. Da je situacija drugačija, možda ne bi bio na tom mestu, ali kako sam ga čitala uporedo prateći vesti o protestima i neredima širom sveta, na mene je ostavio neopisiv utisak a samim tim, rekla bih, i ispunio svrhu.

Šta vi čitate ovih dana? Imate li neku preporuku za mene? Pišite mi u komentarima.

Do sledećeg posta,

Vaša (sunčam samo prednju stranu tela na terasi) Stš <3

Bet Mori je engleska književnica. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju, radila je kao kreativni reditelj kompanije RDF Television. Oduvek je želela da napiše roman, ali privatne obaveze joj to nikako nisu dozvoljavale, sve do nedavno. Dok je pohađala univerzitet, njeni radovi su objavljivani u godišnjim antologijama The Mays koje udruženo objavljuju Oksford i Kembridž, a prvo poglavlje njenog prvenca i za sada jedinog romana ,,Spasavanje Misi Karmajkl”, našlo se u užem izboru za nagradu „Gracija Orindž“. Bet Mori živi u Londonu sa svojim suprugom, dva sina i kerušom Poli.

,,Spasavanje Misi Karmajkl” je priča o Milisent, usamljenoj ženi na pragu osamdesete. Misi živi potpuno sama u ogromnoj kući ispunjenoj emocijama, kajanjem i sećanjem na vreme kada su u njoj, osim nje, živeli i njen muž Leo, ćerka Melani sa kojom je imala strašnu svađu i sin Alister koji se preselio na drugi kraj sveta – u Australiju. Misin život u poznim godinama postao je životarenje koje se svelo na nestrpljivo proveravanje inboksa u nadi da će dobiti mejl od sina i opsesivno proveravanje kredenaca pre odlaska na spavanje. Iznenadna vest o smrti Dejvida Bouvija uznemiriće je toliko da će rešiti da je krajnje vreme da se nešto promeni, iako je, shodno svojim godinama, naučila da nekrologe ne prima k srcu:

,,U mojim godinama je čitanje nekrologa generacijska kocka sa srećom, ispisnici odlaze jedan po jedan, svaka objava je prazno ležište u mom vlastitom revolveru. Neko vreme sam pokušavala da žmurim na to, kao da ću ignorisanjem nekako obmanuti smrt. Ali ljudi su uporno umirali, drugi ljudi su uporno pisali o tome, i neki perverzni đavolak obavezao me je da budem u toku. Bouvijeva smrt me je uznemirila više od većine smrti, iako nisam u pravom smislu te reči slušala njegovu muziku.”

Misi je u glavi čula Leov glas kako je bodri: ,,Mrdni, gospođo Karmajkl!”, navukla je najdeblje hulahopke koje je imala, i izašla u park da po cičoj zimi gleda kako ošamućuju ribe. Taj dan je u Misinom životu zaista bio prekretnica jer je neobičan ritual u parku privukao i druge posmatrače, između ostalih i Silvi i Andželu koje su se našle u njenoj blizini baš kada joj je iznenada pozlilo. Kada se povratila iz nesvesti, Misi kao da se probudila u novom poglavlju života koje će, iako se tome na početku junački opirala, obojiti darovita dizajnerka Silvi i samohrana majka Andžela i njen ljupki sin Otis. Ah, da, i jedna šarmantna kuca po imenu Bob(i).

,,Spasavanje Misi Karmajkl” jedna je od onih duhovitih priča o pomalo ekscentričnim junacima koji zahvaljujući strancima (koji im potpuno nenadano postaju prijatelji) ponovo dobijaju želju za životom. Kao i brojni romani ovog tipa, i priča o Misi sugeriše da je čovek pre svega socijalno biće i da kroz život ne može sam. No, iako se reklamira kao knjiga koja ,,unosi radost u život” i ,,izmamljuje osmeh na svakoj sranici”, roman Bet Mori koristi laku, razdraganu literaturu da postavi nekoliko važnih pitanja, prvenstveno onih o položaju žene u društvu i očekivanjima koje to društvo ima kada je žena u pitanju.

Naime, Misi Karmajkl je odrastala u vremenu kada su rodne uloge bile jasno razgraničene. Iako je školovana i, sudeći po komentarima nekih poznanika koje u starosti sreće, pokazivala veliki talenat i ambiciju, svoje snove je žrtvovala zarad odgajanja porodice i podrške mužu koji je iza sebe, za razliku od Misi, na policama kućne biblioteke ostavio zavidnu kolekciju književne građe. Budući da Misi upoznajemo i putem reminiscencija na određene događaje iz mladosti, jasno je da takav način života nije zaista bio njen izbor, iako se nikad nije žalila, kao i da brak sa Leom, iako ga nesumnjivo voli, nije bio bajkovit. Kroz osvrte na prošlost Bet Mori pretresa još nekoliko važnih tema u životu svake žene: teškoća u ulozi majke, vaspitanje i ljubav prema deci, abortus, odsustvo komunikacije u braku, (nametnut) osećaj krivice, i tako dalje.

U tom smislu možemo reći da je godište junakinje važno (mada ne presudno), ali tokom čitanja romana čitalac lako može da ga previdi, baš kao što ga, čini se, i autorka s vremena na vreme smetne s uma. Misi upoznajemo kao bakicu koja u prvim scenama hvata dah kako bi se zakopčala i s nelagodom posmatra svoje proširene vene, a od nje se opraštamo dok se (tada već dve godine starija) s žarom deteta spušta na sve četiri kako bi se sa Otisom igrala auto-trka na podu. U ponašanju naše mladolike junakinje gotovo da nema naznaka da je na pragu osamdesete a čini se, osim činjenice da ja autorka rešila da uskoči u voz superpopularnih knjiga o starijim, usamljenim junacima koje po pravilu spasavaju stranci, za njene godine nema ni razloga. Ništa se ne bi promenilo (osim uverljivosti) da je Misi imala, recimo, šezdeset.

No, iako je roman pisan po bakmanovskom šablonu (doslovno, od stila, preko dva narativa, obavezne a bespotrebne tear-jerker scene kakvu smo, zapravo, i imali priliku da vidimo u jednom Bakmanovom romanu, do poruke koju šalje), ,,Spasavanje Misi Karmajkl” je lepa, optimistična priča koja podseća da nikad nije kasno da život udahnemo punim plućima i zaista ga živimo (mada možda ipak ne bi bilo loše ako bismo se na takav poduhvat odlučili pre osamdesete), kao i koliko je važno okružiti se ljudima koji nas vole i poštuju onakve kakvi smo, bez obzira na sitna ograničenja i mane. A uz to i kritički sagledava položaj žene u društvu, što joj je, razume se, dodatni plus.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Džefri Judžinidis (1960) je američki pisac grčko-irskog porekla. Studirao je književnost na Univerzitetu Braun. Objavio je jednu zbirku priča (Fresh Complaint, 2017) i tri romana: ,,Samoubistvo nevinosti”, ,,Midlseks” (recenziju možete pročitati OVDE) i ,,Bračni zaplet”. Neko vreme je živeo u Kalkuti gde je radio kao volonter u misiji ,,Majka Tereza”, a danas živi u Nju Džerziju gde predaje kurs kreativnog pisanja na Prinstonu.

,,Bračni zaplet” je ,,studentski” roman, smešten u osamdesete godine prošlog veka, vreme novih sloboda i književne dekonstrukcije. Radnja prati tri junaka, od kojih je glavna Medlin, studentkinja koja piše diplomski rad o bračnom zapletu u književnosti 19. veka. No, naslov romana se može čitati dvostruko: osim što se u romanu raspravlja o književnim teorijama i strujama, Medlin doživljava i sopstveni bračni zaplet a njena ljubavna priča utoliko je komplikovanija jer se svodi na ljubavni trougao sa dvojicom kolega sa koledža od kojih svaki, poput Medlin, dobija značajno mesto u priči. Prvi je Lenard, briljantni mladić koji pati od manične depresije (zbog koga Medlin zaboravlja na sva prethodno postavljena pravila o momcima sa kojim će razmatrati veze) a drugi Mičel, momak koji nakon Medlinog odbijanja kreće na sopstveno duhovno putovanje po svetu.

,,Bračni zaplet” počinje izuzetno ambiciozno, kadriranjem jednako ambiciozne biblioteke glavne junakinje koju čine dela autora poput Idit Norton, Henrija Džejmsa, Dikensa, Džejn Ostin, Džordž Eliot i sestara Bronte. Medlin se bori sa strašnim mamurlukom prouzrokovanim diplomskim slavljem. Ona je svršena studentkinja književnosti kojoj studije umnogome oblikuju život. Upisala je književnost iz prostog razloga – volela je da čita – ne sluteći da će teorije dekonstrukcije o kojima je slušala na predavanjima dekonstruisati njen ljubavni život. Na tim predavanjima je upoznala Lenarda i to je bio početak njenog ličnog bračnog zapleta.

Na trećoj godini studija primetila je da je u 20. veku bračni zaplet iščezao iz književnosti i rešila je da istraži kako je do toga došlo. Tezu je inspirisala jedna Trolopova misao: Nema sreće u ljubavi, sem na kraju engleskog romana.

,,Roman je dospeo do svog vrhunca pripovedajući o braku, i kada je ovaj iščezao, nije se više oporavio. U vreme kada je uspeh u životu zavisio od bračne veze, a brak od papira, pisci romana imali su o čemu da pišu. Veliki epovi pripovedali su o ratu, romani o braku. Polna jednakost, dobra za žene, nije pogodovala romanu. A razvod ga je dokrajčio. Šta je uopšte bilo važno za koga će se Ema udati, ako je potom mogla da traži razvod? Kakav li je učinak mogao da ima predbračni ugovor na udaju Izabele Arčer za Gilberta Ozmonda? Brak više nije bio bogzna kako važan, a ni roman. I gde bi se danas mogao naći roman o bračnom zapletu? Nigde. Da bi ga našli, valjalo bi čitati istorijsku prozu. Trebalo bi čitati romane nezapadnog sveta koji govore o tradicionalnom društvu. Afganske romane, indijske romane. Doslovno rečeno, valja ići vremenski unazad.”

Iako bogat referencama iz istorije i teorije književnosti, ,,Bračni zaplet” nije knjiga o knjigama. Kao svi Judžinidisovi romani, i ,,Bračni zaplet” je coming of age priča u čijem je fokusu sazrevanje glavnih junaka. Smeštena na gotovo 500 stranica, duhovna putovanja protagonista propraćena su brojnim aktuelnim temama: preprekama u postizanju samostalnosti, ekonomskim problemima, potragom za identitetom, ali i položajem žene u društvu i tabuizacijom duševnih poremećaja.

Judžinidis stvara tri jaka karaktera, možda i prejaka da bi se smestila u jedanroman. Tri osnovne premise u njihovoj karakterizaciji: snažna, emancipovana devojka sa jasnim životnim ciljevima, genijalan um skrhan teretom depresije i nemogućnost biranja životnog puta usled krize identiteta, slabe tokom romana i postepeno gube nit. Medlina početna ambicija se gubi usled borbe sa Lenardovom depresijom koja ga do kraja romana potpuno obuzima, a Mičelova potraga za višim ciljem sputana je prilično prizemnim osećanjima koja oseća prema Medlin.

Ciničan rasplet se, doduše, može čitati kao poruka o nerazumnim idealima mladih, neravnopravnom položaju žena u društvu uprkos ogromnim promenama (u odnosu, na primer, na vreme koje Medlin izučava na koledžu) i neozbiljnom shvatanju depresije i posledica koje ona ostavlja kako na one na koje se obrušava, tako i na njihovu okolinu. Čitav roman obojen je blago romantičnom notom. Medlin bira ,,neprilagođenog” momka, genija sputanog dejstvom lekova, lošim porodičnim odnosima i osudama okoline umesto ,,momka iz susedstva” koji zbog slomljenog srca odlazi na drugi kraj sveta kako bi u njemu pronašao svoju svrhu, suočavajući se pritom sa raznim kulturnim šokovima (Judžinidis nije odoleo da u lik Mičela utka i pomalo od sebe - daje mu grčko poreklo i šalje ga na volonterski rad u Indiji gde će shvatiti da ga briga o starima i nemoćnima ne ispunjava već mu, naprotiv, izaziva mučninu).

Uprkos brojnim izgubljenim iluzijama, roman ipak ima naznake srećnog kraja, makar za dvoje od tri glavna junaka (jer iz ljubavnog trougla neko mora izaći kao gubitnik) i zaokružuje priču započetu pregledom Medlenine biblioteke naglašavajući mogućnost još jednog ,,živeli su srećno do kraja života” bračnog zapleta. I to u romanu napisanom u 21. veku.

Ocena: 3/5

Izdavač: Plato

Maja Anđelou (1928-2014) američka je pesnikinja, prozaistkinja, glumica i scenaristkinja. Napisala je preko trideset književnih dela u kojima se mahom bavi problemima ekonomske, rasne i seksualne potlačenosti. Nije imala formalno visoko obrazovanje, ali zvali su je Dr Anđelou, a 1981. postala je i profesorka Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini. Dobitnica je Nacionalne medalje za umetnost, Linkolnove medalje, kao i najvišeg državnog odlikovanja Predsedničke medalje slobode. U književnim krugovima je najpoznatija po pesmama, ali i nizu autobiografskih romana od kojih je prvi ,,Znam zašto ptica u kavezu peva” (1969). Roman je nominovan za Nacionalnu nagradu za književnost, dve godine je bio na listi bestselera Njujork tajmsa a po njemu je 1979. godine snimljen i film.

,,Znam zašto ptica u kavezu peva” opisuje Majino detinjstvo i ranu mladost koje je, zajedno sa starijim bratom Bejlijem, provela živeći sa bakom u gradiću Stemps u Arkanzasu. Iako je detinjstvo mahom bezbrižno provodila u bakinoj Radnji zahvaljujući kojoj su imali stalni prihod, Maja je odmalena osećala siromaštvo, patnju i nepravdu koju su svakodnevno trpeli njeni sunarodnici – zbog boje kože.

,,Stemps u Arkanzasu bio je kao Čitlin Svič u Džordžiji; ‘Vešaj ih visoko’ u Alabami; ‘Nemoj da bi te mrak ovde zatekao, čamugo’ u Misisipiju; ili druga mesta jednako živopisnih imena. Ljudi u Stempsu govorili su da su belci u našem gradu takvi rasisti da crncima neće da prodaju ni sladoled od vanile, osim za proslavu Četvrtog jula. Drugim danima mogli smo da dobijemo samo čokoladu.”

Razvod roditelja i odluka da se deca pošalju kod bake, vozom bez pratnje, samo sa kartončićima koji ,,one koje se to tiče” obaveštavaju o njihovim imenima, kod Maje od samog početka života izazivaju osećaj nevoljenosti i nepripadanja. Blizak odnos sa bratom, stricem i bakom od koje u mašti pravi heroinu koja čak ni zubaru rasisti čija je politika da će ,,radije gurnuti ruku u pseća usta nego u usta crnca” ne ostaje dužna, nakratko pružaju osećaj bezbednosti i utočišta. Poverenje stečeno u starije i osećaj da su oni tu da štite decu, biće, međutim, zauvek narušeno kada se vrati kod majke koju opisuje kao ,,uragan na vrhuncu moći” i ,,uspinjanje i poniranje boja duge” i kada, sa samo osam godina, doživi jedno od najstrašnijih iskustava koje ljudsko telo može da pretrpi.

,,Onda je počeo bol. Cepanje i kidanje od kog pucaju čula. Čin silovanja osmogodišnjeg deteta jeste susret biblijske kamile i iglenih ušiju. Pošto kamila neće popustiti, moraju popustiti iglene uši. Dete popušta jer telo to može, a um nasilnika to ne želi.”

Nisu, međutim, Majina lična teška iskustva ovaj roman podigla na status kultnog klasika američke književnosti. Događaji opisani u knjizi predstavljaju samo kap u moru kočnica na koje su u tom periodu (uzgred, to je bilo vreme aktivnog delovanja drugog Kju-kluks-klana) svakodnevno nailazili Afroamerikanci širom Amerike. Pesma crne ptice u kavezu nepravde i nasilja izazvanih rasizmom postala je simbol potlačene zajednice a Maja njegovo lice – celog života se borila za jednakost i ljudska prava.

,,Bilo je strašno biti crn i nemati nikakvog uticaja na sopstveni život. Bilo je brutalno biti mlad, a već dresiran da mirno sediš i slušaš optužbe na račun svog naroda bez prilike za odbranu. Najbolje bi bilo da smo svi mrtvi. Pomislila sam da bih nas rado sve videla mrtve, tela nabacana jedno preko drugog. Piramidu od ljudskih tela s belcima na dnu, kao osnovom, pa onda sloj Indijanaca s njihovim smešnim tomahavcima, tipijima, vigvamima i ugovorima s vladom, pa crnci s krpama, receptima, vrećama za pamuk i duhovnim pesmama koje im vire iz usta. Neka se sva holandska deca sapletu na svoje klompe i polome vratove. Neka se sva francuska deca zadave Ugovorom o kupovini Luizijane (1803), a svilene bube nek pojedu sve Kineze s njihovim glupim kikicama. Mi smo jedna gnusoba od vrste. Svi zajedno.”

Više od pola veka pošto je napisan, roman ,,Znam zašto ptica u kavezu peva”, nažalost, i dalje je aktuelan. Danas, dok desetine hiljada ljudi širom sveta protestuje zbog brutalnosti policije i ubijanja nevinih civila zbog boje kože, uzvikujući Black Lives Matter bez obzira na nacionalnu i rasnu pripadnost i jezik kojim inače govore u svojim domovima, možda je aktuelniji nego ikad. Upravo ta činjenica ostavlja najjači utisak nakon čitanja knjige. Činjenica da proživljene i ispričane strahote u ovoj knjizi nisu stvar neke daleke prošlosti obeležene špicastim, belim kapuljačama. Možda kapuljača više nema i sedišta u autobusima ne razlikuju boje, ali manir je, manje-više, ostao isti.

Rasizam nije nešto što se događa ,,negde tamo”. Kao i uvek, treba samo početi od svog vrta i obratiti pažnju na rešetke koje, možda i nesvesno, i sami pravimo za milione kaveza koji na ovaj ili onaj način sputavaju pesmu ptica. Tek onda ćemo smeti da se nadamo da ćemo jednog dana Majine knjige čitati samo zbog lepote lirskog stila kojim su napisane, kao dokument davno prošlih vremena i opomenu da nikada ne smeju da se vrate.

Ocena: 4/5

Izdavač: Štrik

Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

,,Sloboda narodu” je 30. roman u serijalu o Disksvetu i prvi roman u serijalu o Tifani Bolan.

Gospođica Prodornija Čarla je naišla na neobičan podatak tokom jedne od svojih seansi istraživanja univerzuma. Izgleda da je došlo do nekakvog preklapanja svetova. To je vrlo zabrinjavajuće, gotovo nemoguće. Kao i činjenica da tamo izgleda postoji i neka veštica. To je posebno nemoguće. Jer tamo vlada kreda a kreda je jedva čvršća od gline, a to nikako nije pogodno tlo za uzgajanje veštica. Ali njeni laktovi nikad ne greše i zato mora da vidi o čemu se tu radi.

Tamo je Kreda – dolina opasana planinama, ispunjena meketom ovaca. U njoj živi Tifani Bolan, sasvim obična devojčica običnog lica: ,,Nekakvom posmatraču – koji je možda gleda u tacni crne vode, na primer – glava bi možda izgledala malčice prevelika u odnosu na ostatak nje, ali možda će Tifani odrasti, pa će se to uskladiti. Gospođica Čarla prosto ne može da veruje svom unutrašnjem oku. Veštica u tim godinama? To nije moguće jer nije imala nikoga ko bi je obučio. Uostalom, na kredi prosto ne rastu veštice. A ipak, upravo je prisustvovala njenom susretu sa Nak Makfiglom – strahom i treperom vilinskih rasa! Mora pripaziti na to dete.

Običnim smrtnicima koji nisu upoznati sa slojevitim življem Disksveta, ime Nak Makfigl ne znači mnogo. A i kada ih vidite onako sićušne, plave kože i riđe kose, verovatno ne biste pomislili da ih se treba plašiti. Ali Nak Makfiglovi nisu slatki, mali kućni patuljci, naprotiv. Oni su pikstiji, a sami sebe nazivaju Slobodnim narodom. To su pobunjenici. Protiv svih i protiv svega. A iz nekog razloga su se priklonili maloj devojčici sa krede.

Putovanje Tifani Bolan se može vrlo kratko sumirati: odrasla je u delu zemlje koje nije blagonaklono gledalo na veštice (takav stav je možda odgovorniji za nedostatak veštica u tom delu sveta od mekanog tla). Jednog dana je prisustvovala sceni u kojoj su starici, za koju su mislili da je veštica, spalili kuću. To joj se nije dopalo. Ili, rečima gospođice Čarle: ,,Čuje da je starica umrla jer su ovi kreteni mislili da je veštica, pa ona sama odluči da postane veštica da oni to ne bi opet pokušali. Čudovište nahrupi iz njene reke, a ona ga tresne tiganjem! Jesi li čula nekad onu izreku ‘zemlja nađe sebi vešticu’? To se ovde desilo, kladila bih se u to.”

Pojavljivanje čudovišta iz reke je samo uvod u dugu Tifaninu priču. Kada joj nestane brat i odluči da ga vrati (iako ga ne voli preterano, ali ipak joj je brat a i ovakve, avanturističke priče moraju imati nekakav motiv) i kada se pojavi mali, nervozni stvorovi koje će, onako neiskusna, pobrkati s kućnim patuljcima i dati im mleka, Tifani će krenuti na opasno putovanje kako bi pokušala da izbalansira haos koji je nastao u svetu. Nak Makfiglovima je potreban neko (po mogućstvu ,,veštičara”) za borbu protiv nekoga koga zovu Kraljiče, a njoj je potreban neko da joj pomogne da pronađe brata. Kosmos se ponekad prosto sam pobrine da se pojedine snage udruže u rešavanju njegovih zagonetki.

Naravno, Tifani pojma nema šta je na tom putu čeka, što nije ni čudno jer je brbljanje malih plavih ponekad zaista teško razumeti. Zato je tu gospođica Čarla da joj makar malo pomogne da razume sos u kom se našla. Za skromnu cenu od nekoliko kokošjih jaja, Tifani će naučiti lekciju koju dugo neće zaboraviti i dobiti krastaču koja govori da je prati na opasnom putovanju.

,,Znaš li šta će sad da se pojavi? Svi oni stvorovi zaključani u starim pričama. Svi razlozi zašto se ne skreće s puta, zašto se ne otvaraju zabranjena vrata ili ne izgovara neka određena reč i ne prosipa so. Sve one priče od kojih deca dobijaju noćne more. Sva čudovišta koja se kriju ispod najvećeg kreveta na svetu. Tamo negde, sve priče su stvarne is vi snovi se ostvaruju. I ostvariće se ovde ako ih neko ne spreči.”

A ko je bolji kandidat za to od devetogodišnje devojčice s tiganjem u pratnji Slobodnog naroda?

,,Sloboda narodu” je roman za mlade čitaoce, ali to ne znači da je neozbiljan. Pračet je verovao da je najbolji način za podučavanje dece da ,,nešto stavite tik van njihovog domašaja i pustite ih da se pomuče kako bi ga dohvatili”. Tifani Bolan je inteligentna i sposobna junakinja, ali Pračet ni u jednom trenutku ne zaboravlja da je ona ipak samo dete. Standardno komične scene na koje smo navikli u romanima o Disksvetu osenčene su mračnim, realnim slikama. Putovanje Tifani Bolan je put emancipacije i učenja, ali i put mirenja s gubitkom dragih osoba. Naravno, izuzetno je važno što je autor ovakav zadatak poverio baš devojčici i nije slučajno što su sve ,,vodeće pozicije” u ovoj knjizi date ženama: tu su mudre veštice koje brinu o očuvanju balansa, za razliku od čarobnjaka koji u obično zauzeti planiranjem gozbe (ne mogu da odolim a da malo ne spojlujem, u knjizi se pojavljuju i Baka Vedervaks i Nana Og, na kratko doduše, ali ipak!), tu je zla kraljica koja vlada drugom stranom, pa čak i plavi, drski slobodnjaci žive u uređenju koje odlikuje matrijarhat i kojim vlada kelda kojoj služe. I naravno, herojska figura kojoj je dodeljen zadatak da stvari postavi na svoje mesto – u telu neustrašive devojčice i njena misteriozna baka koja je, ispostaviće se, mnogo više od žene koja je odlično razumela ovce.

,,Sloboda narodu” je, prema tome, važna knjiga za devojčice koje rastu u svetu koji ih i dalje, na ovaj ili onaj način, ubeđuje da nešto ne mogu. Tifani Bolan je dokaz da mogu sve, uprkos tome što su male, što niko ne veruje da su sposobne, čak i uprkos tome što dolaze sa krede. Potrebno je samo da budu hrabre, uporne i dobronamerne a kosmos će već postarati za detalje.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Laguna